Ivva

(za Umbrellu)

Jednog lepog kišnog dana
ulice su bile pune kišobrana.
Odnekud je sletela i
raspevana umbrela.
Ulicama se šetala i
drskoj kiši smetala...

Baš tog dana, da ste se manje plašili kiše i širom otvorili svoje lepe oči ugledali biste jedan kišobran koji leti sam. Nije to bio običan kišobran. Kada biste pogledali u njega onako da vam trepavice skoro dodiruju obrve, svaki put bi vam prikazao neku drugu čarobnu sliku. Ako bi primetio da ste tužni, zakikotao bi se tri puta "hi hi hi" i odveo vas u zemlju Nigdjezemsku, gde tuga beži brže od aviona.

Nažalost, niko tog dana nije imao hrabrosti. Veseli kišobran je ostao sam tražeći toplu ruku. Otišao je kod svojih rodjaka suncobrana nadajući se da će tamo pronaći dom. Suncobrani su mu se nasmejali i narugali kako je mali i kako mora da leti po kiši, dok se oni šire na suncu. Morao je da ide dalje. Usput je spasao i jedan malecni malecni kišobran koji se davio u čaši punoj sladoleda.
Pošto je najviše na svetu voleo decu, otišao je da im priča bajke. Napokon je bio srećan, našao je dom u dečijem srcu. Jednog ružnog sunčanog dana došao je neki zlobni čovek i isterao ga napolje, rekavši da kišobrani nisu stručni.
Deca nisu znala šta to znači, niko nije. Samo su bili tužni jer više neće slušati njihov omiljeni "hi hi hi" smeh.
Leteo bi on još mnogo dalje da život nije ponekad pasji. Napali su ga besni psi i pokidali mu komad platna. Tužno se oprostio sa prijateljem vetrom, sklopio je žice i spustio ih ispred vrata jedne male kuće. Sanjao je svoju zemlju Nigdjezemsku i toplu ruku koju će štititi od kiše i tuge. Kišobran je uvek pevao u snu.
U toj kući je stanovao mladi usamljeni čovek. Začuo je najtužniju pesmu na loptici zemaljskoj. Otišao je do jednog prozora, pa do drugog, pokušavajući da otkrije odakle dopire. Srce mu je zatreperilo od te poznate tuge.
Nije se plašio kiše, širom je otvorio oči i vrata i ugledao čarobni kišobran koji peva. Uneo ga je u kuću i nežno mu stavio najveseliju zakrpu koju je našao. Umbrela ga je pogledala i žice su joj pocrvenele a po platnu su se razlile dugine boje zaljubljenosti.
Čovek se nasmejao čarobnim smehom "hi hi hi" i desilo se čudo. Kišobran se pretvorio u prelepu crnu ženu sa očima toplijim od sunca. Tako zaljubljeni, zajedno su napravili dom.
Dani su prolazili i žena zvana Umbrella je postala stručnjak za decu. Nastavila je da im priča najlepše bajke i odgovara na najinteresantnija pitanja na svetu.
Jednog lepog kišnog dana na kuglicu zemaljsku sletela je svemirska roda i donela im je i malog, njihovog astronauta. Ne brinite se, niste propustili, biće u nekom od sledećih izdanja novina.

Ako se ne plašite kiše, širom otvorite svoje lepe oči i možda ćete i vi čuti svoju najlepšu pesmu i čarobni "hi hi hi" smeh.