Ivi u Pragu
06.01.2008., nedjelja
tramvaj, tramvaj, tramvaj...
Klasika. Odradila sam nedjeljni ručak kod roditeljstva, obišla borongayske prijatelje, utrpala se na "svoje" mjesto u 17ici (skroz naprijed, desno) sa neizostavnim Scoutinzima u ušima (probala sam smanjit, fakat jesam... Betty Ford??). Super mi je kaj u niskopodnom tramvaju sjedeći na stolcu ne dosežem nogama do poda pa mogu nesmetano mlatarat u ritmu. I tak ja mlataram, što glavom, što nogama, gledam kroz prozor, pa malo ljude po tramvaju, pa opet kroz prozor. Zvonimirova poluprazna, na Džamiji šeću pse, na Trgu gužvetina. Kod cibone pogledam po tramvaju i skužim fenomentastične naočale na dečku koji sjedi lijevo od mene, okrenut u suprotnom smjeru. Ček, pa tam je sjedio prevelki šešir, otkud sad naočale? I blejim u okvir s reljefiziranim kockicama dok "naočale" priča na mobitel. Wow, baš su guba. Scoutinzi završe, spustim pogled na mp3 player i panično klikam po repeatu. Krajičkom oka spazim crvenu tenisicu kako lupka u ritmu. Dignem glavu, pogledam "naočale" (vlasnika crvene tenisice koji sluša svoj mp3 player i koji je u međuvremenu skinuo naočale) i... joj... leptirići u trbuhu (ma kaj leptirići? fakin' centrifuga!!) Gledamo se u oči (prekrasne smeđe), on lupka, ja mlataram, on se nasmije ja se nasmijem (onak glupo, sramežljivo... JA SRAMEŽLJIVO??? Đizs...), i SKRENEM POGLED!!!!! Ja?? Oličenje spontanosti i "kaj me briga, došlo mi je" situacija, genijalac za započinjanje razgovora bez trunke srama. Da, ja skrenem pogled. Snimam njegov odraz u prozoru. On gleda kroz prozor i svako malo pogleda prema meni. Skamenim se svaki put i uporno smišljam nešto što bi mu mogla reč. Nope, sad mu više nemrem reč da ima super okvire. Nit ga pitat kaj sluša. Glupačo, izgubila si aj kontakt, kaj sad? Mozak ne radi al zato želudac centrifugira. Kod Vjesnika izađe... Dovraga... a baš bi se ljubila s njim.
 |
