23.02.2010., utorak
|
Ne znam sa smrću. Ne znam kaj napravit kad umru ljudi. Ne znam kaj mislit, reć i kako reagirat kad unutar 24 sata umre dvoje ljudi koje sam poznao, od kojih jedno iz obitelji. Šok, predmnijevam. Tupost. Strah. Nemam previše iskustava sa smrću poznatih osoba. Prvo iskustvo je bilo kad je ovo ljeto frendu i meni lik na moru umro na rukama. Infarkt u moru. Mogli smo se jebat, popio je pol mora, a nas dvojica glupana smo jedni od rijetkih koji su došli do lika kad su ga izvukli iz mora. I on je polako ljubičastio i ljubičastio, od tjemena prema dole. I to je scena koju sam sanjao kasnije, ali nije bio on u pitanju. U pitanju je bila srna koja se pretvorila u malenu lisicu, koja se pretvorila u čovjeka koji je stajao kraj mene i gledao sam sebe kako umire. A došli smo sa livade na kojoj padaju one srećice, hodaju medvjedi i sve životinje i rastu gljive iz bajki. Ali kraj sna je umiranje. I sinoć sam sanjao umiranje. I to je onda danas popratilo još umiranja. Ne postoje više dovoljno jake psovke da izrazim, nije to čak više ni bijes, čuđenje nad svijetom. Ne postoji rečenica koja može opisat kaj osjećam. Ili postoji, ali ja ju ne znam. Ali čini mi se da ću isto tako otić u pičku materinu, apsolutno sam. Ne čini mi se. Znam. I onda si mi jebemo mater radi svega. Mrzimo se. Radi auta, radi para, radi ne znam. Svega. A onda samo kapneš. Srušiš se. I nikaj od toga nije bitno. Nit će bit bitno. Al nastavit ćemo se mrzit, svađat, umirat u međusobnim životima. I to će uvijek bit tako. Na kraju ispada da je điboni imao pravo u nekim stihovima. A to je zabrinjavajuće. |