24.04.2005., nedjelja
and so you know..
|
Sreo sam prijatelja prije kojih sat i pol. Bio je jako pijan. To je prijatelj iz prvog teksta ikad napisanog na blogu mi. Danas mi se bratić ženio. Bio sam na toj svadbi. Pijan sam. Sretoh i frendicu s kojom sam brijao davno na opatovini. Genijalna pička. I nekak smo se fulali, nismo razmjenili brojeve iako sam ja njen imao još prije. Sve se mijenja, tako i moj broj moba. A i pozicija iz koje sam trebao uzet njen. I kartica. Sve. Završio sam kod neke sisate iz nekog grada blizu obale. Svi su pokušali pogodit otkud je i primit ju za sisu. Ja sam došao, rekao da nije nekaj posebno al da ima jebenu sisu. Ljubili smo se. Sisu nisam dirao. Moj prijatelj je bio jako pijan. Skoro se rasplakao kad je čuo da mi se bratić oženio a da ga nije zvao na svadbu. Rekao sam da je pokušao. Mislim da sam lagao pritom. Da, to mislim. Iskreno, stvarno mi je čudno da sam i ja bio tamo, stvarno. Nekoć smo bratić i ja bili ful bliski. Dobro, to je bilo kad smo bili klinci. Ma kurac, čak je i pao godinu jer smo igrali wormse. Ne znam dal je to drito radi toga, al ja sam uvijek krivio sebe za njegov pad godine, al nekak s ponosom. Ne znam, to je ono kad su ti emocije ful podijeljene. Stvarno smo se dobro družili i to je bilo to. Išao sam tam sa sestrom koju sam izvrijeđao, doomjamom and doombiatch i malim burazom. Ali to nije bitno u ovoj štoriji. U ovoj štoriji sam znao da sam ja autsajder tamo. Na svadbi čovjeka kojeg poznam te volim čitav život, ja sam se osjećao tako nedobrodošlo da to nije istina. Čekali smo ispred birtije jer smo došli prvi. Tu sekundu sam poželio ostat tam ispred čitavo vrijeme. Nekak se nisam dobro osjećao, nemam pojma. Nisam za te neke glomazne skupove, pičke materine. Ja sam jebeni mizantrop koji voli ljude. Opis za koji bi se svaki debil rado uhvatio te mi pokušao objasnit da je to nemoguće. No dobro. Smjestili su nas za stol prilično daleko od ostatka, kaj je meni zapravo i pasalo. Nisam imao neku posebnu želju družit se s ljudima koji me u principu ne vole. Kak me ne vole? Pa tak, jednostavno. Imam samo jedan primjer i taj je dost. Moj je bratić davno pričao priče o meni svojem društvu. Kak sam ja fakat imao zanimljive avanture, odlučio ih je prenijet ekipi. Onda me jednom pozvao van s njima. Nakon kaj je napravio to, rekao je njima. Neko vrijeme nakon toga, nazvao me i rekao da oni ne žele ić sa mnom van i da se neće pojavit tamo ako ja dođem jer sam "ekscesan". Da, to je tak nekak bilo. Poslao sam ih u kurac i rekao da nije bed. To su bili ljudi koji me nikad nisu vidjeli. To je ljudski rod, priti mač. Među te i takove sam ja večeras došao na svadbu. Kao što rekoh, naravno da sam želio prisustvovat bratićevom vjenčanju, pobogu, tko ne bi? Mislim, na mom mjestu i to. I sjedoh tako ja sa sestrom, doomjamom i doombiatch za udaljeni stol i počeh pit. Nije mi išlo. Napio sam se tek oko pol 4, jebeš mu mater, jednostavno nije bila moja večer. Nije da se nisam trudio. Jesam, naravno. U jednom momentu, došla je moja strina, njegova majka. Žena koja me nikad nije voljela kao i većina ljudi koja me upoznavala kroz odrastanje. Nisam nikad ubijao životinje, nisam nikad povrijedio nekog, bar ukoliko sam kužio da to radim. Nisam nikad radio pizdarije koje su nanosile štetu nekome. Ali sam bio glasan, zajebavao sam se i uvijek imao svoje mišljenje. Nikad nisam imao inhibicija. Ni kao dječarac. Nije to nekaj kaj se cijeni, a-a. Ja sam mislio da bi se to trebalo cijenit. Kužiš, dođeš nekam, veliš iskreno mišljenje, možda si mrčuk eksplicitan pritom ali jebiga. Bar si fer. Ne skrivaš se, ne sereš, ne muljaš. Nisi loša osoba. Valjda. No, bijah u krivu, apsolutno. Nitko to ne cijeni. Cijene ponavljanje mišljenja velikih mislioca. Citate. Učenje. Ne kroz sebe, nego kroz njih. Kroz sranja koja ti prodaju loši pedagozi. Mislim da sam bio jedini u samtericama i majici s kapuljačom. Ne mislim da je to bitno za druženje, kao što ne mislim da za svaku prigodu moraš imat obleku koja joj navodno priliči. Mislim, ko je to izdefinirao? Bil je neki lik ispred koji me je vidio i rekao u jebote, da sam znao, bi se i ja obukao tak, ovak sam se mučio zabadava. Onda je kumova cura rekla - da, ali nisi. Jer si kulturan. I otišla. Zapalio sam cigaretu i poslao ju u krasan jebeni kurac u sebi. Ne volim ju ionako, nimalo. Jednostavno se ne uklapam, kao što sam rekao. Ali ono kaj te malo pomakne je činjenica da se više ne uklapaš ni u život nekog kog si prije jako dobro poznao, s kim si bio jako prisan i jebemu, sve. Kajaznam. Čudno je to, fakat je čudno. Svi znamo da se ljudi mijenjaju, ofkors. Ali da stvarno više nemaš kaj za radit u životu nekog s kim si proveo djetinjstvo i dobar dio puberteta te adolescencije, jebo mater. Baš začuđuje. A ti baš odeš tamo vidjet da li je to stvarno tako. I onda vidiš da jest. I donekle šutiš. Nije da ne grize. Ali jebeno si oguglao. Dosta ljudi te pojebalo kroz godine, sad te indirektno pomaknula upravo ta tvoja pomaknutost i ti nemreš selektirat jedan event koji je to učinio. Jednostavno se dogodilo. Mislim, nije jednostavno to prihvatit. Nisam tip koji zuji od osobe do osobe ko kurčeva pčela po cvijeću. Ali ti vidiš da od 60 uzvanika ti možeš pričat s 3 da te kuže. I čudno je, jebemu mater, jebeno je čudno. Ali ok. Prijatelj kojeg sam vozio doma mi je rekao da ne može više sam ići doma. Da mu je dosta. Jedino kaj sam mu ja mogao reći je da i ja idem sam doma. Ako ne fizički, nerijetko mentalno. I bio je nesretan, i dalje je. Kužim ga, jebo mamu ako ne. Bratićeva stara mi je došla u jednom momentu. Došla je ona ranije za naš stol, kao, dosadno joj je tam. Ne znam zakaj, ionak nije pričala ni sa kime. Ispada da je kompletna ideja njenog dolaska za stol bila svedena na slijedeće. Rekla mi je da ne pijem. Pogledao sam ju, pijuć. Nasmijao sam se. Nismo pričali godinama ionako. Nit se vidjeli. Nemoj pit, nemoj si osramotit bratića, bit će ga sram. I ženu. Nemoj pit. Rekao sam da ću pit. Nemoj pit, imam iskustva s tim. Maknuo sam se. Pričala je još nekaj prije toga, nisam ju registrirao. Nisam želio. Jedno sat vremena proveo sam ispred birtije, koristeć blagodati moderne tehnologije. Sms. Ekscesan, da. Pio sam. Bila je guba svadba, ziher sam. Ali u tom momentu, znajuć da se fakat ne uklapam, samo mi je još to falilo. Doomjam me pitao da mu budem kum na svadbi, doduše. Jeben kompliment. Bujakaša madafaka! Ali nisam se osjećao ugodno, nimalo. Ali nimalo. No rekoh, progutaj govno vlastitog postojanja i budi ok. Ušao sam unutra i nastavio se družit. Čak sam se i dobro osjećao. Sjebo sam doomjama za prevoz. Nije mi svejedno dal će mi opet maznut vozačku, ovaj put na 6 mjeseci. Reko, nakon 5. Onda odlaze patrole. Al to sam reko sestri, ne njemu. A bio sam ziher. I svi su otišli. Moj istomišljenik zapeo je u zahodu. Fizičkom i onom vlastite egzistencije. Zajebano je ne voljet neke stvari. Sve, recimo. Al ja nemam taj problem. Ja volim. Ali to ne biva uzvraćeno, nerijetko. Otud ono sranje 'i bogati plaču'. Nisam bogat, al nemam se na kaj žalit trenutno. A opet me te neke stvari smetaju. Ne jako, ali dovoljno da napišem blog o njima. Smetale i mi više kad bi mislio da ikaj više vrijedi. Ali ne mislim tako. Skužiš s vremenom. I nije to negativno, jednostavno ne vrijedi. I otpeljao sam prijatelja doma. Posvađaon se s njim. Poslušao jednu stvar sa dema njegovog benda. Mrak stvar. Za drugu nisam imao živaca. Umoran sam. Popizdio je jer je usamljen. A ja sam rekao da idem doma jer mi se spava i nisam htio spavat kod njega. Jer sam sebična pička. Ali sam fer i rekao sam mu to. I to je sve fer, jer je tak kak je. A ja sam jako umoran. I kog opće boli kurac za te stvari...laku noć. |