07.11.2004., nedjelja
Zadnja 2 dana, papirnata kolumna i tak...
|
Nikog online, valjda su svi vani u paklu alkohola te droge, što sam ja vješto izbjegao cjelodnevnim mamurlukom te glavoboljom vjerojatno namjenjenom većem slonu. Fantastična gospođa od stana se i ovaj put pokazala kao pravi đekpot za tipa poput mene. Draga, uslužna i priča. Oh, da. Ja sam tip koji priča užasno puno o totalno nebitnim stvarima. Ali, ova predraga gospođa me tak sprejebala da to jednostavno nije normalno. Pokušat ću primjerom pokazat, iako vjerujem da će bit teško. G će bit za gospođu, a D por moi. Ovo je nakon sat vremena razgovora... G: Eto, samo da vam kažem još nešto...da li da koristim vi ili ti? Ne znam haha, pa koji put velim vi, koji put ti? Ne ljutiš se? Ovaj, ne ljutite se, joj eto mene opet... D: Ma nije..(ostatak riječi rečenice koju sam pokušao izreć nestaje poput zvuka pada jedne kapljice vodopada u jezero) G: ..da, onda se ja zabunim haha, pa nije valjda problem. Nego, ima taj stolnjak vidite...joooj, ko ovaj moj znate, ja kad tu počnem čistit po stanu, dok počistim do kraja, opet treba čistit od početka znate, ja vam tako čitav dan ... (blabla...) ....joooj di sam stala? ...ma mislim si nekaj... D: Pričali ste o stolnjaku koji... (riječi se utapaju u gospođinima poput doista malog pauka u slivniku kade pod jakim mlazom vode puštenim iz tuša) G: ..da, stolnjak...to vam je od mog dede, taj bum vam dala, nego, jesam vam pričala o svom dedi? D: Nist...(...) G: Moj deda je još kao mladić, znate, vidite ovu sliku na zidu? E, to vam je moj deda. On vam je.. (truć troć) ... nego, stolnjak...mislim, ne morate uopće taj uzet, imam ja i drugi, eto recimo ovaj bijeli (uzima stolnjak u ruku)... D: Vidim, lijepo...(želim da ne razvije stolnjak posred sobe, te da ne maše istim) G: (razvija stolnjak posred sobe i maše istim) Vidite, to vam je prava čipka, to se tridesetih tako radilo, mislim da je i baka imala jedan....hm....ma mislim, ne morate vi ni taj koristit, imam ja još jedan, mislim da je tu negdje...eto, to je taj....eh, htjela sam vam reć da zapravo možete koristit sve te stolnjake, ali ovaj koji je sad na stolu neka ostane. D: Dobro, ja...(želim nestat, jer ne mogu izgovorit ništa, razočarano buljim u zid, tražeć detalj koji bi me impresionirao, ne bi li pažnju barem dijelom posvetio njemu) G: E, sad. Vidite da je malo zgužvan, to možete popeglat, jesam vam rekla di je pegla? Nisam? D: U ormaru....(tiho, bojažljivo) G: Nisam vam rekla, tu je, u ormaru. Eto, (vadi peglu) to bi vam bila ta pegla, nova je. Mislim, sad smo uredili čitav stan, znate kak je s plaćanjem, teško je malo. Znam ja da je to vama skupo ali kad je moj otac... (drugi svjetski rat... kuen hedervari...otkriće amerike...rođenje isusa...prvi višestanični organizmi...) ...uglavnom, taj stolnjak za sada neka ostane na stolu pa se ostalo lako dogovorimo. D: Sjajno ( G: Onda, to je to što se tiče stolnjaka. Sad, treba vam daska za peglanje...ja sam.. D: (prekidam ju) Khm, ja ne peglam... G: Dobro, susjeda će vam sutra donijet dasku za peglanje da si možete peglat, znate, ona vam je jako dobra osoba. Kad je njen otac... (dinosauri...postanak svemira...) trać troć...moram vam još puuuuno toga objasnit. Sad prelazimo na kuhinjske krpe. Vidite tu vam je.... ... .. .. . . D: (...) Smrt. Nego, zadnjih par dana nisam niš pisal jer mi se nije dalo. Al čekdisaut. Dobio sam NAJBOLJI odjeb ikad. Ali jebeno ikad. Bila je ta neka curka tam ispred papillona i nekaj smo pričali i sad, na kraju sam ju fural doma. Objasnil sam joj da bi ja da se ono, družimo, upoznamo, kajligod te sam ju poljubil onak, ovlaš, ne. Veli koka da ce me nazvat u subotu i kajaznam. To je bilo dakle u četvrtak. U petak popodne mi stiže slijedeća poruka. «dezintoxicirano stanje moga tijela je ucinilo svoje - ja jesam, dakle brijem da razmisljam te zakljucih da je nase pa niti zapoceto prijateljstvo osudeno na propast jer mi moja shallowness sputava zelju za produbljivanjem odnosa kroz spomenuto druzenje sa potencijalno zanimljivim osobama jer sam proces utvrdivanja te potencije je i preduga a i rezultat je rizican te se radije odlucujem za remaining u mom staticnom krugu prijateljstava, no cvrsto ogradenim jednako internim forama u kojima se snalazim k'o riba u vodi , a "the sheep thinks, the dog thinks, the horse thinks. but the fish knows, the fish knows everything" (Arizona dream).. dakle, da zakljucimo, ovo bi bio nesto kao odjeb - sretno dalje u zivotu, there's really something about u, mozda i jesi brilijantan...» Uuuuu jebote, KOJI ODJEB. Predobro. Kakav trud, kakov performance. Pljesak, molim. Fakat najbolji odjeb svih vremena. A mogla mi je reć da odjebem jednostavno. :D Uglavnom, onda sam se jučer sašio na tulumu za koji sam mjesec dana unaprijed znao da će bit zla smrt. I tak, kokica iz rijeke, baš je bila ok, osim kaj me sjebala za danas. Ali sinoć je bila ok, koliko se mogu sjetit, a ne mogu baš. Nego, uspio sam uletit jednoj od ljepših žena koje sam ikad vidio i to s uletom tipa «Bok, moje ime je to i to, kako se ti zoveš, koliko imaš godina?» Na žalost, zaboravio sam dodat da idem u djugi be i da sam jesavao jadacu iz matike aji nicam bac cnao dobo. Nema veze, koliko god sam joj ispao glup, dobio sam broj. Doduše ne znam kaj ću s njim, osim kaj bum ju sutra nazval. Nazval sam ja i danas, ali me upozorila jučer da je u kurcu s vremenom pa da će mi možda brijat tipa nazovi kasnije. To se i dogodilo. Poslije nisam nazvao jer se utapah u agoniji glomazne glavobolje koja tjera suzu na oko. Ali mislim da je taj komad fakat nekaj super. No, sutra kad me odjebe ću drugačije brijat. :D :D Ionak ide u tamo neke strane zemlje pa je nema tu. Nea veze. Lec trajit. I sad na kraju, moja kolumna za rijecki casopis Val. I dalje nemrem vjerovat da je netko to objavio u papirnatim novinama. Jednostavno nemrem. Kolumna Dakle. Dragi čitatelji časopisa koji ja prvi put vidjeh kad su mi ga jednako toliko dragi urednici poslali poštom na majčinu adresu jer svoju ne imadem, pozdrav il tak nekaj. Ja iskreno nemam pojma zakaj su mene pitali da pišem za Vaš uvaženi list, jer kurca pojma nemam o novinarstvu i sličnim situacijama, ali kaj je tu je. Navodno bi trebao pisat o tome kaj se događa u zagrebu u sitne noćne sate kad na cesti zapravo nema ni psa, a kamoli nekakovih događaja vrijednih pažnje, te ljudi koji bi eventualno iste pratili, kad bi ih bilo. No, nedavno se u Zagrebu dogodila situacija na koju se slila rijeka ljudi u potrazi za akcijom, pokazivanjem one self, kurčenjem, alkoholom, svim tim stvarima koje ljude u ovak divno usrano dosadnom gradu vesele. Dogodio se Zagreb film festival, ne znam koji po redu. Sad ću ja njega recenzirat, iako sam pogledao ukupno nula filmova od ne znam koliko ponuđenih. Vjerojatno zato kaj se filmove trebalo platit, a moja platežna moć jednaka je onoj smrznutog cucka na kiši u jednom od partizanskih filmova, u sceni di se pes zapravo vidi samo kao kontura u pozadini razgovora pukovnika s kurirom koji nosi ubervažnu obavijest u centralni štab i ne smije zajebat. Ja ću tu recenzirat event kao takov, mimo ikakovog filma. Ja ih nisam doživio, pa recimo da ih nije ni bilo. Inače, s ovim tekstom kasnim masu, pa ako ovo čitate, nisam zajebo toliko da ga se ne objavi. Dođosmo tamo prijateljica i ja. Prvo smo fulali ulaz, što nije bitno, a kad smo ga našli uđosmo. Prvo kaj sam primjetio je da su žene (moram samo objasnit da su riječi tipa drolja, fufa, čučonjara, flundrorljača, etc. samo sinonimi za ženu, stoga oj! ne imaj iznenađenja, čitaoče, ukoliko se i ti termini pojave u tekstu, iako ne garantiram da budu. Btw. ne mislim ja time nikaj loše, samo sam odurni šovinist) prefakin brutalne. Stvar je u tome kaj su se komadi tak zrihtali da sam ja mislio da ću doživjet erekciju kojom lomim htv-ov toranj na sljemenu iz sc-a gdje se event održavao. Za one koji ne znaju, udaljenost između te dvije točke je golema. I dalje mi nije jasno di se samo sakrivaju dok se ne događa takav nekakav ubervažan kulturni događaj na kojem se jednostavno valjda moraju pojavit, ne bi li ne bile meta ismijavanja kolega, kolegica, frendica i sl. U zagrebu je u zadnje vrijeme uz klasni snobizam prilično popularan i intelektualni, no za razliku od klasnog, nema nekakvu realnu podlogu jer su oni koji ga upražnjavaju većma intelektualne krtice. Kak je moj frend večeras rekao, čekamo teritorijalni i genetski da se pojave, a onda cemo se fino samozapalit mišlju. Uglavnom, gomila pički (lomio sam se dal da napišem pička ili ne, a onda sam ipak napisao, iako su novine papirnate. Postoji i dobra strana, možete si ovim tekstom obrisat guzicu i tako iskazat revolt poradi vokabulara mi) koje zgledaju ko jumbo jet, kvaziintelektualaca s pivom, pijanih dislociranih ljudi i slično. Prvi dan kaj sam bil tam, u glavnoj dvorani svirao je nekakav gerijatrijski swing orkestar na čelu sa pevaljkom koja je znala zazvučat i ok. Jedan od trubača je imal tak minimalan instrument da mi je frendica zabrijala da mu je to dalekozor kojim čita note. Mislim, fakat su svi zgledali ko na umoru osim gitariste. Oni su bili zabavni, ali svejedno se uputismo dalje. U drugoj prostoriji je bila neka kao moderna house glazba il tak nekaj, ne znam, ne pušim to, pa me nije ni zanimalo. E, sad. U trećoj prostoriji je svirao Obojeni Program. Izdržao sam brijem jedno 7 minuta, jer su bili dosadni ko moj stric kad pokušava objašnjavat svoje biznis poduhvate za taj mjesec, a ZNAŠ da će te žicat za pljuge kad završi izlaganje. Vratismo se do mirogojčeka. (Mirogoj je popularno zg groblje op.a.) Sad je neki frajer, nagrižen godinama žderanja viskija, droge i loših žena pjevao. To je bilo prejebeno. Kad nije pjevao, svirao je jedan od instrumenata u koje se puše. Prvi dan sam uspio zamjetit dvije predobre pičke. Jedna mi se smješila u stilu da kak sam glup, a druga me se nije ni udostojila pogledat, iako sam ja buljio ko neko ko fakat brutalno bulji. Nije mi bilo neugodno, jer bi me ionak odjebala. To bi bio prvi dan zff na kojem sam bio, ne znam dal je bio prvi dan zff. Al prvi na kojem sam ja bio. Dan drugi. Eh, sad. Dan drugi sam uspio posjetit oko ponoći. Nije da me nije interesiralo, nego sam imao drugih poslova intimne prirode, iako nisam stupio u odnošaj, parcijalno svojom voljom i na to sam ponosan. To je bio totalno promašaj, jer sam propustio nastup: Kiće Slabinca, Saše Lošića, Halida, neke pičke koja dobro pjeva i još valjda nekih ljudi. Za to mi je žao i sad, kako pišem ove redove, osjećam preveliku tugu i bol poradi propuštanja The Halida i The Kiće. Inače, legenda kruži da je Kićo na kraju nastupa si, rekao da on nikad ne zna da li mu mladi skandiraju jer im je smiješan ili fakat uživaju. Brijem i jedno i drugo. Nakon tog sam otišao u treću prostoriju gdje sam pogledal nastup grupe Batida (brijem da se tak zovu, ispričavam se ak ne) i bili su totalno super. Nemam kaj više za napisat o tome jer nisam čitavo vrijeme bio unutra al znam da je rulja bila oduševljena. Muški vokal, ženski vokal, sve nekaj veselo, ekipa skakuće po stageu. Dobar bend. Idući bend koji je sviral tam je bio Minimum System Requirements koji sviraju ono kaj meni zvuči ko kombinacija post rocka i prog. rocka, ali s manje rocka nego progresive. Jebote, kak sam to divno sročio. Za jednog glazbenika sam jebeni ignorant kaj se toga tiče. No, meni su se ful dopali. Guba izaranžirana gitara, super bas (jeben sound, tu sam se iznenadio) te za moj ukus malo presuhi, portnoyevski bubanj, no ukupni dojam je mrak. Užival sam na koncertu, bez dvojbe. To je drugi dan. Treći dan na kojem sam bio je bila subota, dan zatvaranja. Jebeni užas. Pretrpano, previše poznatih, a ja ne pijem otkad me krivično gone. Uglavnom, s trećeg dana di je Mario Kovać puštao nekakve hr hitove osamdesetih sam pobjega prilično blizu i završio s frendicom ispred njene kuće, u gdje me skoro pa objenoške prigrlila. Eto, to je bio tjedan akcije i zabave u Zg. Samo da napomenem da smo dobili novi sadržaj, iako bi to valjda trebal naplatit vlasniku birtije, ali veseli me sadržaj pa nije toliko bitno. Od danas, a danas je ponedjeljak, u birtiji Papillon koja se nalazi tam na nasipu, uz ostale rupe u koje idemo lokat kad se sve drugo zatvori, svira Nikola Marjanović trio. E sad, taj kit svira u toj rupi, umjesto da je već davno na stranim televizijama i to onima koje trebaš platit da bi ih gledao. Frajer pjeva i svira el. kontrabas, u pratnji vragolasto razigranog bubnja bubnjara koji se tom rabotom vraški dobro zabavlja te klavijaturiste koji se vraški trudi skužit kaj će ovaj iduće odsvirat i otpjevat, kaj mu ide vrlo dobro, odlično štoviše. Trudi se zato kaj se radi o čistim improvizacijama koje iskreno, jebu mater. Vrlo dobro, uspio sam se par puta naježit. Ta birtija je inače zadnja u nizu od 3. Kako je samo pun sadržaja ovaj grad. Ali, danas je ponedjeljak a ja sam gledao jebeno dobru svirku te se zabavio s navodnim prijateljima koje dugo nisam vidio, a sretosmo se sasvim slučajno na istoj. U jebeni ponedjeljak. Zakurac je članak, jelda? |