ponedjeljak, 18.02.2008.
Memories Of Today...
|
Jednom je netko napisa da je ova prošla godina bila burna..Slažem se...A napisa je
i da neke uspomene ostavlja iza sebe...Možda bi i meni vrime bilo da to napravim.... Priko nekih stvari nije lako prić, s vremenom nestanu, ali uvijek se dogodi neka stvar koja vrati sve uspomene...A ne želimo da se vrate...I sad ja vas pitam, kako da se te uspomene ne vrate, što učiniti? Koliko god bile lipe te uspomene, toliko i bole kad se vrate, koliko god ih želimo, još više ih i ne želimo...Jer nam one ne daju da nastavimo normalno dalje... Samo stvar nije u tome što su to uspomene, bilo bi super da jesu... One jesu uspomene dok se ne dogodi nešto što probudi u nama neki osjećaj, osjećaj koji nas poveže s tim uspomenama...I nakon toga, one prestanu bit samo uspomene, postanu stvarnost, postanu sadašnjost i budućnost.... I možda čak ta sadašnjost i budućnost nebi bila loša, ali ona nije moguća...I kad to sve znamo, pokušavamo zaboravit uspomene, iako znam da je to nemoguće...One ostaju kao ožiljak na mojoj ruci, kao ožiljak od šivanja na glavi...Nisu vidljive kao to, ali kad se probude vidljivije su nama samima nego ikakav ožiljak ili defekt... Eto, nisan odavno ovakav post pisa, pa malo promjene... Uživajte mi, uživajte u svojim uspomenama dok vas ne koče da idete dalje... Zašto se uopšte sećam, kad uspomene nanose mi bol, zašto se uopšte sećam, kad me razdire prošlost, zašto se uopšte sećam, kad od uspomena počinjem da patim. Zašto se uopšte sećam, kad ne želim u prošlost da se vratim. Prolazim ponovo kroz iste ulice, senke prošlosti klize kroz mrak, a ja ne želim da se vratim, ja ne zelim na početak, polako mi svi okreću leđa, jer od mene ih je sram, sada plačam cenu što sam ostao isti, jer ovakav im ne trebam... Razbijena flaša vraća me u prošlost, puste ulice, tu gde stojim sad, sećam se dana kad smo bili isti, zato nikad neću biti sam. |
