Imogen

Probudio sam se s odlukom da kupim zelenu peglu. Nisam htio zapisivat jer je bilo lako za zapamtit. Zelena pegla. Zelena pegla. Dođem u prodavaonicu aparata kao što su pegle i stanem ispred pulta. I prodavač me pita da izvolim , da što mi treba. A ja ga gledam i sve hoću reći dajte mi zelenu peglu ali ne mogu. Otvorim usta, a iz njih ni glasa. I onda mi padne na pamet – pa on ne zna za zelenu peglu. On nema pojma što ja hoću. Gleda me i smiješi se, a ne zna. Ha ha ha ha ha ha ...pa niko od ovih ljudi ne zna da ja hoću zelenu peglu. I počnem se smijati. A prodavaču neugodno pa me opet pita da što mi treba. A ja njemu, smijući se: A jeli? Ne znaš, jeli? Da ti nisam možda ja kriv što ne znaš? A? Što to meni treba, ha ha ha...da nisu možda zlatne mamuze ili vjetrobran za slonovsku kabinu?
Pa istrčim vanka, kad tamo stotine...ma tisuće ljudi, a niko od njih ne zna da ja hoću zelenu peglu. Svi idu tamo-vamo, gore-dole, neki se vrte u krug, neki skaču, neki se ljube, i svi u glavama imaju milijarde bilijuna zuječih misli, a samo ja imam u glavi zelenu peglu. Pa se popenjem na drvo i počnem vikati: Zna li iko što ja hoću, zna li iko od vas šest milijardi što je to što ja hoću!? Jeli!? Jeeeeeeli!!? A oni me gledaju, ili ne gledaju, ili gledaju pa ne gledaju i vidim im u očima, vidim im u pokretima da ne znaju što mi treba. E neće ni saznati! Neću je ni kupiti! Ostat će samo moja i čuvat ću je u glavi jer samo ja na svijetu znam za nju, samo ja na svijetu znam za moju zelenu peglu.