This is the day...or not?
„Ej!“ šapnuo je neki ženski glas i ta me osoba prodrmala. Otvorila sam oči. Prepoznala sam dugu crnu kosu koja je blistala na mjesečevoj svjetlosti. Bila je to Lizz.
„Je li sve u redu?“ upitala sam.
„Dođi sa mnom. Molim te, ali brzo.“ Dobacila mi je crnu trenirku i majicu. Brzo sam se presvukla i krenula za njom. Šunjale smo se po hodnicima kao lopovi, a zatim smo tiho izašle u perivoj. Išle smo uz dvorac do šume. Prošle smo nekoliko stabala, a onda je Lizz stala.
„Slušaj! Sanjala sam smrtonoše i čula smrtonosnu kletvu ovdje u šumi i nemam dobar osjećaj. Zato sam te zamolila da dođeš i ti.“
„O.K. Jesi sigurna da znaš put?“
„Aha. Samo budi što tiša.“
Išle smo lagano. Nismo palile štapiće. Valjda nam se ništa loše neće dogoditi. Grančice su pucale pod nama. Zapuhao je vjetrić. Lišće se dignulo u zrak i odmah spustilo. Već smo bile duboko u šumi kad smo začule vrisak. Dva. Tri. Požurile smo. Sada je već preraslo u agoniju.
„Ne! Nemojte molim vas!“ molio je plačući neki glas. Meni poznat. Opet vrištanje. Prišuljale smo se stablima i izvukle štapiće,no prekasno. Čuli smo riječi: „Avada kedavra“ i onda opet: „Avada kedavra“. Dvije osobe pale su mrtve. Vidjela sam im lica. Lagana svjetlost obasjala im je beživotne oči. Tuguu njihovim očima. Tugu koja im je bila u srcima. Suze su im se sjajile na blijedom licu. Miki i Lys. Miki... O ne! Lys... Suze su mi potekle kao potok. Zašto? Zašto?!?!?! Duša mi se lomila. Ubio ih je Avery. U meni je suknuo bijes.
„Avada kedavra!“ viknula sam s mržnjom. Pao je kao pokošen. Bez vriska. Ništa. Oči su mu bile prazne. Smrtonoše su se šokirali, ali njih dva viknula su „Omami“ i Lizz i ja ostale smo u njihovim šakama.
***
Otvorila sam oči. Ništa nisam vidjela. Bilo mi je hladno. Zadrhtala sam. Nakon minute čula sam šumove i pokušala otkriti otkud dolaze. Kraj mene je prošlo nešto maleno. Možda miš. Nadam se da je samo to.
„Lizz! Lizz! Jesi tu?“ tiho sa upitala i digla se. Nije bilo ni tračka svjetla.
„Tu sam!“ odgovorila je s drugog kraja prostorije. Došla sam do tamo. Pipala sma po zidu i našla rešetke. Mali otvor. Za u drugu prostoriju. Ili tamnicu. Začula sam vrisak. Negdje iznad nas. Lizz je glasno uzela zrak i primila me za ruku.
„Sve će biti u redu.“ Pokušala sam utješiti i nju, ali i samu sebe. Nije odgovorila. Sjedile smo 2, 3 sata. Ni same nismo znale koliko. Bilo je jako hladno. Opet smo čule vrištanje.
***
Začule smo okretanje ključa. Vrata su sablasno zaškripala. U prostoriju je ušao tračak svjetla. Do mene je došao Yaxley.
„Slijedi me. I ne pomišljaj na ništa.“ Zaprijetio mi je. Izašla sam iz te prostorije, a on za mnom. Okrenula sam glavu. Lucius je odvodio Lizz, ali u drugom smjeru.
„Kreni!“ zaškrgutao je zubima Yaxley.
Išla sam hodnikom. Putem se na zidu našla pokoja baklja. Došli smo do uskih i zavojitih stepenica. Penjali smo se u neku kulu. Došla sam do hrastovih vrata na kojima je bila zmija. Sad sam znala gdje smo. U sjedištu smrtonoša. Otvorila sam vrata i ušla. U kaminu je gorjela vatra. Kroz jedan od dva prozora vidjela sam da je vani noć.
„Dobra večer, Helena!“ čula sam glas Gospodara tame.
„Kako ste me to nazvali, oprostite, molim?!“ zadržala sam pristojnost.
„Helena. Tvoje drugo ime. Tvoje ime u našem savezu.“ Odgovorio je.
„Kakvom savezu? Ne sjećam se nikakvog ugovora o biločemu.“ Podrugljivo sam rekla.
„O tome ćemo kasnije. Ubila si Averyja. On je bio vrlo dobar smrtonoša.“
„Ubio je moje prijateljice. Ja ću ubiti svakog tko takne moju obitelj ili prijatelje.“ U očima mi je zabljesnuo sjaj.
„Jasno. Ljubav. Mnogi govore da ne znam šta je to, ali varaju se. Jer ja znam možda i bolje nego drugi.“
„Nije da me to zanima.“
„Naravno. Želiš znati tko je vrištao?“ pogledao me crvenim očima. Šutila sam. „Vaša prijateljica Magy. Ili da ju nazovem Marionette. Članica Reda feniksa. Pratila je tebe i Holly (očito drugo ime od Lizz). Trebale su joj informacije. Nije još naučila pravilno špijunirati.“
Trznuo mi se mišić na licu. Primjetio je to.
„Iznenađena?“
„Ne znam. Možda... Nisam očekivala.“
„Dobra je prijateljica, zar ne? Sve je bila varka. Žao mi je Helena. Idi se odmoriti. Kroz ona vrata.“ Pokazao je na vrata zlatne boje, a odmah do njih bijahu druga vrata potpuno crna. Sjetila sam se riječi pjesme od Guns 'n' rosesa „Right next door to hell“
Right next door to hell
Why don't you write a letter to me yeah
I said I'm right next door to hell
An so many eyes are on me
Right next door to hell
I got nowhere else to be
Right next door to hell
Feels like the walls are closing in on me
Došla sam do vrata i primila kvaku, te otvorila vrata. Zabljesnula me svjetlost, a onda je sve bilo kao i prije. Unutra je bila Bella. Na krevetu u sredini ležao je moj otac.
„Oprosti! Moram uvijek provjerit.“ Ispričala mi se mama.
„Sve u redu. Naučit ćeš me tu čaroliju?“ upitala sam i prišla bliže lagano se smješkajući.
„Naravno. Ali neki drugi put.“
„Katie...“ progovorio je moj otac i raširio ruke. Prišla sam i zagrlila ga.
„Elizabeth je u sobi prijeko.“
Ušla sam u drugu sobu.
„Katie!“ rekla je i zagrlila me. „Skoro sam umrla od straha kad me Lucius odveo.“ Zastala je i sjele smo na kauč. Bila sam opuštenija. „Razgovarala sam s tvojom majkom. I ja trebam postati smrtonoša. U školu se vraćamo sutra. Ona akcija nije bila, ali bit će sutra. Glumit ćemo da smo imale neku tešku i zaraznu bolesti da nas zato nije bilo.“ Brzo je nabrajala.
„O.K.“ odgovorila sam. „All clear.“
***
Ručale smo i istuširale se. U 7 (navečer) sjeli smo za stol: Bellatrix, Rodolphus, Lucius, Yaxley, Narcissa, Gospodar tame, Lizzie i ja. Na čelu je bio Gospodar tame. Nasred stola stajala je svijeća. Sve oči bile su uprte u njega. Vatra u kaminu tiho je pucketala. Tišina je bila gotovo opipljiva.
Gospodar tame: „Možemo počet. Odlučio sam da Holly i Helena ne postanu smrtonoše po standardnom procesu. One će biti smrtonoše bez znaka. Otkrili bi ih. Tamni znamen doći će na vas kad završite školu. Naravno bit ću pristojan i pitati vas. Želite li vi Holly i Helena biti smrtonoše?“
„Želimo.“rekle smo jednoglasno.
Gospodar tame: „Onda smo to riješili. Vas dvije možete na spavanje. Krećete u 6 i 30. Dobit ćete naredbu što morate napravit, i neke potrebne stvari. Za Marionette ne brinite. Ujutro ćete sve saznati.“
Dignule smo se i izašle. Ispratilo nas je 6 pari očiju. Došle smo do sobe, kroz puste hodnike, i svalile se svaka na svoj krevet.
„Lizz?“
„Da?“
„Mogu te i dalje zvati tako?“
„Da.“
Pauza je trajala nekoliko minuta.
„Lizz?“
„Da?“
„Bit će zabavno.“
„To sigurno.“ Odgovorila je, te smo se nasmijale. Oh, kako je lijepo imati dobru prijateljicu.
evo. nadam se da ste zadovoljni. dok sam pisala činilo mi se ok. valjda je i vama dobro. velika pusa!
p.s. iščekujte idući post je rće biti zanimljivo bar ja mislim tako.
