Prijatelj u tuzi
Trčala sam sva oblivena suzama. Svjetlost više nije prodirala kroz krošnje. Bila sam sigurna da pad noć. Bila sam izgubljena. Nisam ni gledala kuda trčima. Stala sam. Ne znam ni gdje završava ova šuma, možda čak prelazi granice škole. Nikad o tome nisam razmišljala. Nisam imala zašto, ali sada... Žao mi je zbog toga, jer ne znam odgovor.
Sjetila sam se razočarenja. Lys. Od svih baš ona. Bila mi je super, sjetila sam se njenih riječi.: "Znaš bilo bi super da si u Slytherinima. Uklopila bi se.". Razočarenje koje sam osjećala potisnula je golema tuga. Sjećanje na Georga bilo je bolno. Zašto? Pitala sam se. Trebalo je biti jednostavno, a sada se sve zakompliciralo.
Odlučila sam. Vratit ću se natrag, neću ići dalje u šumu, zaboravit ću Georga i Lys... Ali ne tako brzo. Ponovno sam zaplakala i sjela na kamen.
"Katie! Katie!" čula sam glas kako me doziva. "Katie!" Bila je to Magy.
"Magy?!" viknula sam.
"Da. Ja sam. Dolazim." glas mi se približavao i napokon je došla do mene. "Oh, Katie!" uzdahnula je, sjela kraj mene i zagrlila me. "Tako mi je žao!" rekla je.
"Ma.....dobro.... Bit ću.......dobro.......Valjd..a.", a onda je iz mene poteklo sve što sam osjećala. Magy mi je rekla nešto što nisam očekivala:
"Katie. Ja ti ne mogu reć da će sve biti u redu, da će sve biti dobro, čak ni da znam kako ti je. Jer ne znam. Ali znam jedno. Morat ćeš krenut dalje. I da, znam! bit će teško, ali znaj uvijek ću biti uz tebe. Nećeš biti sam. Obećajem ti."
"Magy. Ti si mi stvarno frendica. Ti me razumiješ, mislim razumiju i drugi, ali ti na drugi način. I krenut ću naprijed. Znaš moju mantru: 'Ja to mogu! Ja to hoću! Ja to želim! Ja ću to napravit!' " rekla sam joj.
"Dobro onda" rekla je i lagano se nasmiješila. "Bolje da krenemo u školu, tražit će nas, a i mrak se spušta."
Digle smo se i krenule, ali najednom su nas počeli okruživat...smrtonoše. Bilo ih je desetak, a jedna osoba je istupila. Magy me primila za ruku i prestrašeno pogledala.
NASTAVIT ĆE SE!
