31.07.2006., ponedjeljak

021 TAMARA Na nekom ovdašnjem blogerskom sistemu, koji povremeno posećujem, ima neka cica koja redovito piše i olakšava si dušu. Čitam je jer je duhovita. Čitam je već nekoliko meseci i nikad ništa ne komentarišem. Ali sam je u poslednjem broju Playboy-a preporučila kao najblog meseca. Ono što me je nateralo da ispisujem ove redove je činjenica da je pomenuta "Margo" već neko vreme u govnima. Mulja se nešto po nekom blatištu, ulepljena od svojih razmišljanja. Depresija, dabome. Ali bez ikakve želje i energije da se bilo šta promeni. Više podseća na neko malodušje u kom se ona, u stvari, dobro oseća. Nešto kasnije, pročitah na naslovnici ovog bloga da je, opet, neka druga, napisala da žene trebaju manje razmišljati. Interesantno. Ja mislim potpuno isto. Žene zbilja trebaju manje hodati po vilajetima sopstvenog uma, prepunog tripova i demona. Ovih dana treniram tu disciplinu. Kad primetim da počinjem da zaranjam, prekinem odlučno. Nećeš, bogami. Uvežbavam bistrinu posmatranja činjenica, prihvatanje istih, bez pretpostavljanja, bez tumačenja. Upoređivanja sa nečim što već videh ili osetih. I to nije lako. Ali se lakše diše i, bez daljnjeg, izgleda se lepše. Ugledam se na Ognjena. On je toliko lep da je potpuno evidentno da se u toj glavi ne kuvaju onakve čorbe kao u mojoj. Kratka plava kosa mu je mekana, usne napućene, osmeh blistav. Njegovo telo je u dobrome. Kreće se kroz vazduh kao da mu pripada. Uživam da ga gledam i učim se od njega. Kad god prekinem taj "unutarnji dijalog" osećam se lakše. Stvari su onakve kakve jesu i tu nećemo više praviti sranja. Ne - za bespotrebno ispiranje. Ne - za osuđivanje same sebe. Basta. Sećate se mog blogerskog sna o stanju "bolenja kurca" (izvin'te na direktnosti)?! Želim sebi da ugradim taj program. Želim da u mojim venama puls počne da radi u ritmu "jebe mi se", "jebe mi se", "jebe mi se".... Smaranje same sebe je passe. U modi je bezobrazluk. I odvažnost. I vera u sopstvene greške. Da, grešim, so what?! Moje greške su moja intima, kao što je otisak prsta ili mladež na neobičnom mestu. Šetam ih kroz sopstveni život nehajno. Kao prebačenu indijsku ešarpu. Vijore se moje greške, zavodljivo, gotovo da mi zavide svi. Ako ne završim kao Isidora Dankan, sve ostalo mogu smatrati trijumfom. Pročitah opet kod jedne drage mi osobe, nešto oko imena. I te blogastične tajne što se tiče naših pravih imena. Kako se vi zovete? U zbilji? Ne virtuelno. Poželeh da vas upoznam.

- 09:51 - Komentari (5) - Isprintaj - #