Sve je počelo jednostavnim dodavanjem među prijatelje....
Koliko je vremena poterbno za instant povezivanje? Koliko je vremena potrebno da osjetiš "ono nešto"? Ne znam, ni ja, ali događa mi se opet, onaj osjećaj, kad srce želi pobjeći iz prsnog koša i skočiti njoj u naručje. Eh, meni je uvijek potrebno tako malo vremena. Kako god, ovako se nisam odavno osjećao...
Ah, ali muči nas daljina. Muče nas ispitni rokovi, oboje. Nemamo sada vremena za maratonska dopisivanja svaki dan. Moramo stati, moramo se uozbiljiti bar dok ne prođu rokovi. Jesmo li normalni što svaku večer provodimo na facebooku dopisujući se satima? Znam, moramo stati, samo dok ne prođu rokovi, a onda nam nema kraja. Ali ja jednostavno ne mogu s tobom razmijeniti samo dvije riječi dnevno i to je to. Jednostavno ne mogu, ja bih najradije proveo sate s tobom na facebooku, da se isključimo od svega, da smo samo nas dvoje, da ništa ne učimo. Ali moramo se uozbiljiti, moramo učiti.
Previše smo se navukli jedno na drugo, polako padamo na ovo sve, polako padam na tebe, polako padaš na mene, već si prelazimo u naviku. Sve je krenulo tako polako, od jednostavnog dodavanja među prijatelje, ali se brzo rasplamsalo. Samo da što prije završe rokovi, i da ne izgubimo ovo što imamo. Teško mi pada kad se ne dopisujemo, zašto baš sada moraju biti rokovi? Ah, ja bi se samo mazio s tobom, zašto mi nisi malo bliže?
Zašto smo se oboje tako brzo vezali jedno za drugo, a još se nismo ni sreli? I zašto meni sve teže i teže padaju dani kad se ne čujem s tobom, kada ne dobijem pjesmu i kiss za dobro jutro? Ah, samo da što prije prođu rokovi. Ali koliko god se zaletio prema tebi, nadam se da ovaj put neću glavom u zid. Iako su kule pijeska već sagrađene, sagradili smo ih zajedno, i osjećam da će ovaj put ipak biti malo drugačije, sad kad si ti tu.
Ovo je za Tebe, uostalom, sve već ionako znaš:
Je li ti poznat onaj osjećaj kada ti se nešto uvlači pod kožu, istovremeno polako, i istovremeno tako brzo da te jednostavno izbacuje iz takta? Upravo to ti meni radiš, i ja polako padam na to. Padam na svaki smajl koji pošalješ, padam na svaki kiss koji pošalješ, padam na svaku pjesmu koju pošalješ, padam na tebe. To je tako jednostavno da jednostavnije ne može biti. Otkad sam te dodao na facebook, otkad si mi poslala prvu poruku, polako, ali sigurno padam.....
I da, ne znam što to ima u ovoj našoj povezanosti, a još se nismo ni sreli. Znaš li možda ti? Koliko moramo biti blesavi da se cijele večeri dopisujemo kao da ništa drugo i ne postoji. Ali ima ma nešto u tome, u svakoj poruci koju razmjenimo, u ovom našem maratonskom dopisivanju, i toga me malo i strah, moram ti priznati. Ali se sjetim da si ti s druge strane ekrana i odmah mi je lakše, jer s tobom mi se čini sve tako lako. Ti si tako dobra, ti si tako jednostavna, da je to meni dovoljno, ne tražim više ništa, samo budi tu, nije mi bitno ni kada, ni koliko, samo budi tu jer to me čini sretnim.
Možeš li mi objasniti zašto sam ja toliko sretan kada vidim tvoju poruku u inboxu? Možeš li mi objasniti zašto sam tužan kada moramo prekinuti razgovor? Možeš li mi objasniti zašto mi toliko teško padaju dani kada se ne dopisujemo? Možeš li mi objasniti zašto tako padam na tebe, a još se nismo ni sreli?