22.09.2005., četvrtak
U jami
 Jednom sam napisala nešto o osobi koja me ucjenjuje. Prijeti mi otvaranjem bloga koji će se zvati Prava istina o Helix, a navodno će vrvjeti nekakvim pikantnim, kompromitirajućim detaljima iz mog života. Željela sam koliko toliko preduhitriti tu osobu pa sam objavila kako nisam baš neka organizatorica, imam tisuću nedovršenih poslova, neuredna sam. Ali, osoba kaže da ima još štošta u rukavu. Jučer sam pokušala podmititi osobu poklon izletom u Postojnsku jamu. Sve sam ja plaćala: put, ručak, piće. Potpuno "nedamsko" ponašanje, ali u očaju se pribjegava očajničkim rješenjima. Osoba nije imala ništa protiv. Nije bilo dovoljno. I dalje mi je prijetila objavljivanjem samo njoj znanih detalja. Dozvolila sam joj da mi se previše približi. Puno toga zna o meni. A zna i to da sam Helix JA. Kapitulirala sam oko pet sati poslijepodne. Sve sam obećala. Učinit ću to! Točno onako kako osoba želi. Što mogu. Jednostavno sam slabo žensko biće. Kad me pogleda onim krupnim okicama, kad mi dotakne ruku, kad onako obješenjački nakrivi glavu, jednostavno ne vladam sobom. Sve bih učinila i on to zna. Ne koristi svoju moć nada mnom baš često. Moram priznati. Ali, kad nešto zaželi, izvuče sav svoj šarm, sve one sitne trikove kojima me potpuno pridobije, kojima me nagna da zaboravim sva obećanja dana samoj sebi. Postanem meka i podatna poput svile. A on me gleda (nevinašce slatko) i kao da kaže: "ma ne, ne brini, ništa ja ne tražim". Za sada toliko. Žurim, moram puno toga obaviti. Pokazat ću vam samo nekoliko sličica koje sam napravila u jami unatoč izričitoj zabrani fotografiranja. Rijeka Pivka u utrobi Zemlje plete svoju čipku već više od milijun i petsto tisuća godina.        |
- 14:42 - Komentari (20) - Isprintaj - #
|
Komentari On/Off
FESTIVAL IGRANOG FILMA U PULI TEATAR ULYSSES ISTRAPEDIA PULA INFO I kada te život bolno razočara, I kada prestanu i želje, i snovi; Ono što nam vrati jedna suza stara, Vredi jedan život neznani i novi. Pamti što je prošlo, s puno vere neme, Kroz sve dane drugih stradanja i mena Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme Kad se živi samo još od uspomena. Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno - Našto samo suze, našto boli samo? I šta da ikad žali srce jadno, Kada je sve naše, sve što osećamo! (J. Dučić, Izmirenje) |