20.09.2005., utorak
Podravina u mom srcu
 žir i srcestare dedine karte za šnaps - "mađarice" Da sam Istrijanka i da je Istra stanje mojega duha (kako to lijepo kaže Bookaleta) već i vrapci znaju. Al da još jen kraj posebno mesto v srčeku mojem ima, morti ne znaju baš si. Je to Podravina ravna s krovimi črleni. Me je tam mamica moja na svet donesla. Tam, gde se bregi zelene, Vu mesečine mlačne I sive i oblačne, Tam najdem srečo: ništ i se… Ne znam kulko je već let otkad sem ne vidla brege drage. Se već ni lepog našeg kaj ne sećam kak negda. Je više ne tak zvoneći kak je bil gda su dedek i babica još bili na tem svete. Mi se ve meša s dragim ča. Je, jezik je takav, ima on svojega života, si on sam prijatela najde gda on oče, onim velkim jezičnim stručnjakima vtruc. Čkomimo… i tak lepo i leko I nebo je i se… I mislimo na nekaj daleko, A zvoni zvone… Zakaj sem se ve baš setila moje Podravine? Je prijatel Mladen klet otprl, kaj bi se imeli gde zestati, ve gda se zima i preveč fletno približava. Bu treba zatvorenoga prostora najti gde bi se pri peči negda, negda malo pospominati mogli. Tak se je Malden setil, pak nas je v gorice v klet svoju se lepo pozval. Sem se malo naluknula, je tam lepo, se stari prijateli. Bu nam tam toplo gda se po zimi v peči vatrica razigra. Vani bu sneg debeli, zajček bu mamu svoju iskal, a mi bumo pripovedali kak je to negda bilo. Bila je doga, niska i stara Morti vre više stotino let, Ne se na dalko našlo ji para - Prava negdašnja gorična klet. Je Mladen baš pred malo pripovedal kak su se deca negda veselila kruheku z masti i z malo soli. Ja se dobro sečam bakinog tavana. Polek kuhinje je bila špajza. Na podu je bila samo zemla, fest pritisnuta. Na tavan se išlo po drvenimi štangami. A na tavanu se meseko sušilo. I ono kaj sem najrajše štela vkrasti – kože – lepe, slane, masne, na dimu sušene svinjske kože. A te je štenge deda sam napravil, kakti je bil tišler. V bolnici je delal. Jemput je moral mrtvačkoga sanduka prepraviti. Kak je mene bilo strah dok mi je to pripovedal! A štela sem se čuti. Je tam z jednoga sela neka stara žena hmrla (se je z ajngelima odišla spominati, kak bi rekel Joža sveti). Je bogica imela prek sto kil. I kaj?! Se je tak nekak zaglavila, da je ne bilo moči sanduka zaprti. "Deda, pa kaj si onda delal?" - oči su mi bile tak velke kak kotač za vodu vleči na zdencu. "Je, sem si zvadil cigaršpica pak sem si zapušil i napravil kaj se moralo napraviti".  zelje i tikvaJoj, moj je deda bil pravi. Jemput mi je napravil pravu pravcatu špilju od leda; jemput mojega brega za sanjkanje, samo moj je bil, ga je moj deda napravil. Navečer bi mi dal malo čajeka. Kaj bi bole spala mi je del i malo višnjevače. To je bilo baš fino. Tak sem lepo spala. V drvenoj škatuli. Po danu je baka na njoj mesila. Beloga šircla si je dela pak je mesila: kruha, makovnjaču, štrukle, buhtle, pišingere je delala, z orehima ... Piceke mi je pohala i krumpireka pekla v protvanu. Meso z kible je deda najrajše jel. Meni su preveč fini bili vugorki kaj ih je moja baka sama kiselila. Višnje cveto kak mleko, Beli se oblak niše, Sonce i zemla diše, Došel sem, došel nazaj! Po leti sem bosa bežala po prašnjavomu putu. Je to bila tak fina prašina! Nikdar posle sem ne nekaj tak mehkoga na koži osetila. Po zimi sem se s dedom šnapsala i na velkoj, zelenoj, zidanoj peči najrajše sedela. Gore se mak sušil. Baka se ne mogla načuditi kam ga je tulko zginulo. A gda smo perje čehali i boreka kitili ... bum vam več jemput pripovedala... Odnekod na vetru doletel je glas I otišel nekam čez noč... Mi ne znamo… on je to čakal na nas I rekel je zbogom plačoč... Stihovi: Fran Galović: Z mojih bregov (Pred večer, Plavo nebo, Klet, Višnje, Mesečina) |
- 10:40 - Komentari (43) - Isprintaj - #
|
Komentari On/Off
FESTIVAL IGRANOG FILMA U PULI TEATAR ULYSSES ISTRAPEDIA PULA INFO I kada te život bolno razočara, I kada prestanu i želje, i snovi; Ono što nam vrati jedna suza stara, Vredi jedan život neznani i novi. Pamti što je prošlo, s puno vere neme, Kroz sve dane drugih stradanja i mena Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme Kad se živi samo još od uspomena. Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno - Našto samo suze, našto boli samo? I šta da ikad žali srce jadno, Kada je sve naše, sve što osećamo! (J. Dučić, Izmirenje) |