|
|
| rujan, 2008 | > | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | |||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
She is the girl who can watch a tone of horror movies and not get scared, but scream on the top of her lungs when toast pops are out of toster.
[Lola Christine Evigan.]*
With a smile, without a fortune.
[John & Anna Evigan.]*
The seekers.
[Cody Evigan.]*
The pedestrian.
[Betty Luther.]*
Good soul.
[Josh Hernett]*
The lightbringer.
[Ricky Ullman.]*
Mischief friend.
[Della Brown.]*
Nice neighbour.
[Nick Jonas.]*
Friendly guitarist.
[Kevin Jonas.]*
Nasty partybreaker.
[Joe Jonas.]*
Sweet neighbour.
[Zachary Shada.]*
Forbbiden Fruit.
[Joanna McWyne.]*
Tripped girl.
[Demiane Strifer.]*
Tripped girl 2.
Ovo je priča a ne kopija. Dakle, ako kopirate vi nemate priču.
By: Lola.
Inspiration by:
xXx - Twilight tetrology
xXx - Nightwish[Poet and The Pendulum
Dark passion play]
xXx - My friends
„Lola, dusice, moramo da krenemo!“, mamin glas je upozoravao na nemili dogadjaj na koji smo se svi pripremali. Premjestaj.
„Krecem, mamice!“, rekla sam naivnim glasom, posmatrajuci svoju predivnu sobu. Bila je okrecena u zelenkastu boju. Pomalo oljustena boja na zidovima me je podsecala na sve postere koji su stajali polijepljeni na njima. Prozor je sada bio leden, prazan bez predivnih bijelih ruza koje je mama stavila u moju sobu samo radi ukrasa. Malene kapi kise su stidljivo kuckale po prozorima, upozoravajuci me da zaista moram da krenem. Iako se nisam nesto uklapala u drustvo u Californiji, bilo mi je strasno zao sto moram da idem. Osnovna skola se zavrsila, a samim tim i moje djetinjasto djetinjstvo. Uskoro cu napuniti 15 godina i vec bih trebala pokazivati znake zrelosti. U ocima djeteta moji roditelji i dalje nisu vidjeli djevojku vec njihovu malenu curicu koja se samo smijesi i ne mari ni za sta. A ovo je pravi dokaz za to. Iako je to samo prosto dokazivanje jedne stupidne lazi.
„Ajde Lola, ne zakeraj, kreci vec jednom!“, neraspolozeni poluzreli glasic mog brata me je dobro prodrmao i trgao iz svih, takoreci, californijskih misli.
„Idem, Cody, idem ...ispalo mi je sjajilo. Pitala sam se gdje je.“, govorila sam, silazeci niz stepenica. Odjednom, cula sam njihovo neprijatno pucketanje. Valjda nikada nisam obracala paznju na njega ili je taj zvuk gusila muzika koja je dopirala od radija iz dnevne sobe u koju se ulazilo sa stepenica.
„Ne mozes naci sjajilo u praznoj sobi? Daj, koga lazes. Kreci.“, rekao je on nervozno i tutnuo mi svoj sivo-crni ranac u ruke, stavio si slusalice u usi nestao u kolima. Ah, tipicno deriste od 13 godina.
„Tata, jel mozes ...?“, upitala sam Johna, obecavajuci sebi da je ovo poslednji put da ga zovem ocem.
„Da, sine, mogu. Ne brini nista.“, nabacio je lazni smijesak i odneo torbu do kola. On je i zakuvao stvar svojim novim poslom. Pristao je da bude podpredsednik neke uvazene Bruklinske kompanije. Wow, yeah, right.
„Pa, idemo li?!“, upitala je mama sa ushicenjem u glasu.
„Mama, ne idemo u Californiu vec iz nje!“, dobacio joj je Cody.
„Suti, zar ti ne slusas muziku?“
„Da, slusam, a koji je tvoj problem?“, upitao me je umisljeno.
„Cuti, Cody. Molim te.“, naljutila sam se i okrenula ka prozoru. Kapi kise su i dalje grubo dobovale po prozorima i kolima i ja sam tada pomislila:
„Zbogom, Kalifornijo. Da, definitivno nas ispracas sa suzama. Volecemo i mi tebe.“, i pustila Linkin Park te zaspala uskoro.
(: xXx – xXx – xXx :)
Kada sam se probudila, vec smo bili u Bruklinu. Prolazili smo kraj necega sto bi trebalo liciti na skolu.
„Mi ...necemo ici ovde, zar ne?“, upitao je, s’nadom u glasu, Cody zgrozeno posmatrajuci taj pristup.
„Ne, vi cete ici u privatnu gimnaziju. Imat cemo novca finansirati je, a to je ujedno i skola koju drzi moj direktor. U svakom slucaju, bit ce bolje nego u Kaliforniji.“, rece tata.
„Da, da ...“, ironicno i Cody i ja zakolutasmo ocima.
Kada smo dosli u nas kraj, zustavili smo se pred ogromnom, bijelom kucom.
„Ovo definitivno nije California.“,rece Cody gledajuci zapanjeno.
„Dobro jutro, brate.“, rekla sam, ulazeci za mamom. Kada smo usli, bio je to ogroman hodnik iz kojeg se prostirao ulaz za kuhinju, stepenic i ulaz za podrum. Cody i ja smo se popeli niz stepenice koje nisu pucketale i zatekli jos 6 spavacih soba gore. Ustanovili smo da su tri za nas i roditelje, a ostatak za poslugu, posto je bilo izdvojeno sve. U nasem delu smo imali dva toaleta, dok je u drugom delu bio jedan. Prozori su bili ogromni, prelijepi.
„Sve je ovo lijepo i sjajno, ali ja hocu Californiu.“, rece Cody, gledajuci sivilo kroz jedan od tih prelijepih prozora.
„Hocu i ja, ali ne pitamo se mi, na zalost.“
„Pitat cemo se, ne brini.“
„Da, kad se ti ozenis!“
„To se nikada nece desiti!“, besnu frknu on.
„Pa o tome ti govorim, kromanjoncu jedan.“, odgovorila sam mu isto tako i izasla iz prostorije.
„Lola, idi do prodavnice, hoces li?“, upita mama.
„Rado, Anna, ali ne znam gdje je.“, odgovorila sam joj mirno. Ona se iznenadila.
„Lola, otkad me to nazivas imenom?“
„Otkad smo se doselili u Bruklin. Dakle?“, nastavila sam ja, kao da govorimo o kakvoj obicnoj stvari.
„Pa ...evo spiska. Koliko nam je objasnila komsinica Nancy, imas ogroman market tu na uglu.“
„Ako se ne vratim ziva, znat cete da su me ubili bruklinski silovatelji.“, rekla sam, bez veze sa ovim sto je Anna rekla.
„Lola, nemoj tako govorit!“, cula sam Johna kako mi ljutito dobacuje.
„Da, ok.“, rekla sam te izasla iz kuce. Ulice su bile ono sto u Kaliforniji nikada nisu-prazne i ciste. Koracala sam pazljivo, da ne bih promasila blok. Imala sam mobitel kod sebe, ali sta sam ja mogla znati ...ipak je ovo mojih prvih 5 minuta u novom gradu. Mjestasce je bilo fino, djeca u parku su se igrala. Ali ulice su bile strahovito prazne. Medjutim, sve to nije dugo potrajalo, stigla sam do ugla i ugledala prodavnicu pod imenom ’Jonas & sinovi market’.
„Great, taj Jonas ima sinove. Pitam se da li su zgodni?“, prokomentarirala sam za sebe, dok sam se priblizivala. Odjednom, tup udarac me je prekinuo iz misli. „Oh, sorry ...“, prokomentarirala sam, kada sam shvatila da sam se, zapravo, sudarila sa jednim momkom. Bio je vitkog stasa, crne kose i imao je lijepe oci.
„Zaista mi je zao ...“, govorio je.
„Ne, ne, ne. Meni treba biti zao, kada ne znam gdje hodam i kako hodam ...“, vadila sam se iz nezgodne situacije.
„Ti si nova neka, a? Nisam te vidjao po ovome kraju. Ovdje zivi takozvana elita.“, prokomentarisa on, odmjeravajuci me pazljivo.
„Da ...nova sam. Ne znam ko gdje zivi, ovo mi je prvi put da setam ovim krajem, nedavno smo stigli ...“
„Ako je tako, onda super!“, nasmesi se momak nekako olaksavajuce. „Ja sam Joe, a ti?“
„Ja sam ...pa ovaj, Lola.“, nasmesila sam se i ja te pruzila ruku.
„Khm, dakle ...Lola, gdje si se zaputila?“
„Ka nekoj prodavnici. Jel to ova?“
„Da, ovo je jedina prodavnica u ovom dijelu grada. Prodavnica mog starog.“, rece on sa osmijehom.
„Aha ...dakle, ti se onda prezivas Jonas, zar ne?“
„Da, da. Imam jos dvojicu mladje brace koji su nevjerovatni debili. Jedino ja pomazem ocu.“
„Ah, pricaj mi o tome. Imam i ja jednog takvog monstruma u kuci.“, zakolutala sam ocima pri sjecanju na Codija.
„Heh, barem netko da razumije moje muke sa Nickom i Kevom ...“, zasmeja se Joe. „Idemo do prodavnice, pa cu te ispratiti kuci. Inace, ti ces u privatnu gimnaziju, zar ne?“
„Ovaj ...da. Otkud znas?“, upitala sam ga iznenadjeno.
„Sva djeca iz ovog kraja idu tamo. To je tako jednostavno.“, rece on, otvarajuci mi vrata od marketa. Bio je zaista prozracan i fin. Prosaran razlicitim bojama, odavao je utisak obdanista, ali ...namirnice su bile tu da podsete na njegovu svrhu. Ispricala sam se sa momkom jos malo, nakupovala sebi i Codiju slatkisa i svega ostalog te me je on ispratio do kuce.
„Kad kreces u skolu, sutra?“, upita Joe.
„Da. Trebalo bi.“
„Ici ces samnom, Nickom i Kevinom? Mislim, da ti pokazemo gdje je gimnazija. Nije daleko odavde!“
„Naravno. Bilo bi mi drago.“, nasmijesila sam se.
„Onda ...super! Kod marketa u pola 9, moze?“, uzvrati mi Joe osmijeh.
„Naravno.“, pristala sam odusevljeno, pozdravila se sa njim i uletjela hitro u kucu.
„Aha, vec lovis momke, fufaro.“
Mali spijun je sve vidjeo kroz prozor!
„Cody, odjebi.“, prozbrorila sam jednostavno. „To je nas novi prijatelj. Ide u nasu gimnaziju. Vodit ce nas do tamo sutra. Bolje bi ti bilo da zacepis tu gubicu da te ja ...“
„Lola, jesi li donijela sve?“, prekinu me Anna ostro, vidjevsi moju namjeru.
„Da, Anna.“, rekoh i tutnuh joj kesu u ruke te nestadoh da rasparkiram svoje stvare po policama.
„Christine se tako strahovito mijenja, plasim se.“, cula sam njen zabrinuti glas.
„Ajde, mama, tinejdzerske bubice. Zar ne, tata?“
„Naravno, sine. Mislim da ne trebamo brinuti, Anna. Smiri se.“, cula sam i tatin glas potom.