|
UTORAK, 11.DIO
Probudim se pet do sedam. Isključim budilicu koja je trebala zvoniti za pet minuta. Polako ustanem. Odem do ormara i izvučem zelenu majicu s kapuljačom. Navučem hlače od jučer i tu majicu. Složim knjige u torbu. Odem do kupaone. Pišam i umivam se. Perem zube. Na lice nanesem kremu. Razbarušim kosu prstima. Vratim se u sobu i uzmem torbu. U hodniku obuvam starke. Čujem majku u kupaoni. Izlazim iz kuće. U školu stignem petnaest do osam. Pred školom nema više nikoga. Zvonilo je. Ulazim u školu i u razred. Još nema profesora, odlično. Opet mojih milih, dragih sedam sati... Pod odmorima sam se viđao s Amelom. U društvu su svi pizdili jer im nisam posvećivao pažnju. Završio je sedmi sat i morao sam na trening. U svlačioni me Luka pitao hoću li uključiti Amelu u naše društvo. Rekao sam da to nebi bilo najpametnije zbog Anite. Pitao me hoću li je pozvati na rođendan. Rekao sam „Naravno da hoću, kakvo je to glupo pitanje?“ Luka je samo slegnuo ramenima i rekao mi da će biti ludnica u subotu kad namjeravam slaviti rođendan. Složio sam se s njim i ušli smo u dvoranu. Trener me pitao jesam li ozdravio. Rekao sam da jesam, a on mi je dobacio loptu. Rekao nam je „Dečki, od danas na dalje ozbiljno radimo ako mislimo skršiti gimnazijalce u šestom mjesecu.“ Svi smo kimnuli glavama i zbilja igrali bez šale. Znojio sam se kao prasac. Trener nas je odlučio pustiti malo prije nego inače zbog dobrog treninga. Svima nam je laknulo. Luka i ja smo se dogovorili da navečer idemo trčati i svatko je otišao svojoj kući. Stigao sam kući u tri i dvadeset. Na stolu u kuhinji bila je poruka. Pisalo je „Danas me nema doma jer moram na važan sastanak. U frižideru imate tjesteninu s majonezom i tunjevinom. Vraćam se predvečer. Pusa. Mama“ Otišao sam do sobe, bacio torbu s ramena. Bio sam gladan kao vuk, a smrdljiv kao.. Ne znam ni sam što. Ali ipak sam najviše od svega bio umoran. Umoran kao nikad. Najsporijim korakom koji ste ikad vidjeli uputio sam se u kupaonu. Skidao sam se čak punih pet minuta. U kadu sam pustio vodu. Čuo sam oca i sestru kako ulaze u kuću. Viknuli su mi bok, a ja sam im odzdravio. Ovaj put odlučio sam se okupati. Legao sam u kadu, zapravo na pola sam sjedio jer imamo malu kadu i uživao. Bilo mi je tako lijepo ležati u vreloj vodi da sam u jednom trenutku zamalo zaspao. Netko mi pokuca na kupaonska vrata. Kažem da je slobodno i navučem zavjesu. Sestra pere ruke i kaže mi kako je sretna jer je dobro napisala kolokvij. Rekao sam joj da mi je drago zbog nje. Izašla je. Izležavao sam se još nekih deset minuta, a onda sam se nasapunao i isprao. Izađem iz kade i brišem se. Obučem bokserice. Pogledam trbuh u ogledalu. Ravnica. Nema škembe, nema mišića. Prosušim kosu fenom. Pogledam imam li prhut. Nemam, čisto kao suza. Ponovno nanesem onu zloglasnu kremu protiv prištića. Obučem bijelu majicu kratkih rukava. Odem u sobu gdje iz ormara uzmem neku sivu majicu i stare traperice. Navučem papuče i odgegam se u kuhinju. Otac i sestra gute se u tjestenini. Pridružim im se. Njih dvoje razgovaraju, ja šutim. Nakon nekog vremena, otac me pita hoće li uskoro biti roditeljski. Pogledam ga munjenim pogledom i ne odgovorim. Još od onog dana kad me ostavio na rijeci, nije mi se obratio, a nisam se ni ja njemu. Ali nisam ni ja glup. Bolje da mu se ulizujem ako želim slaviti rođendan. Ipak mu odgovorim. Kažem mu da razrednik nije još ništa govorio o tome, ali da može otići na informacije sutra u pola deset. On mi kaže „Znaš da sam tad na poslu i da ne mogu.“ Znam, tata, zato sam ti to tako i rekao, mislim u sebi. Na kraju mu kažem da uvijek može tražiti razrednika da mu ocjene pošalje mailom. Otac mi kaže kako on ne vjeruje ništa dok ne vidi u imeniku. Rekao sam da ću sutra pitati razrednika hoće li uskoro biti roditeljski iako sam već tad znao da to ne namjeravam napraviti. Nastavili smo jesti. Najeo sam se i već je bilo pet sati. Otišao sam u sobu i izvadio knjigu iz hrvatskog. Sutra pišemo književnost, bolje mi je da to naučim, inače ništa od proslave rođendana. Učio sam do sedam. Naučio sam skoro sve. Dao bih si solidnu četvorku. Upalim kompjutor i odem na msn. Svi su online, osim Amele. Dogovaram se s Lukom za trčanje. Dogovorili smo se da se nađemo u petnaest do osam u centru, kod sata. Odem off. Igram Diablo, opet. Ubije me Memphisto. Psujem neko vrijeme a onda odlučim ugasiti kompjutor. presvlačim se u trenirku. U hodniku obuvam tenisice. Vratim se niz hodnik u kupaonu i operem zube. U dnevnom brovaku sjede otac i sestra i gledaju televiziju. Pozdravim ih i izađem iz kuće. Kod sata me čeka Luka. Dogovorimo se da ćemo trčati do stadiona i natrag. U blizini stadiona živi Amela. Nadam se da ću je sresti. Trčimo. Ne razgovaramo. Svaki na ušima ima svoje slušalice. Svira mi Nirvana, Been a son. Trčimo pored Ameline zgrade. Vidim je pred zgradom. Stanem. Nije sama. Gledam iz daljine, ona me ne vidi. Luka isto stane. Makne slušalice i pita me zašto sam stao. Maknem jednu slušalicu, drugu ostavim da mi svira u uhu. Šutim. Gledam u Amelu. Ona se ljubi s nekim likom. Da ne povjeruješ. A hodamo jedan dan. Gledam u nadi da to nije ona. Ali tad se okrene prema svjetlu. Shvatim, nažalost shvatim da to zbilja je ona. Lika ne poznam. Šutim i buljim u njih. Ona se smiješi, on je grli. Luka me pita je li to Amela. Šutim. U uhu mi odzvanja „She should have died when she was born“... Okrenem se i počnem trčati. Luka trči za mnom i vikne mi „Andrej, čekaj!“ Ne želim čekati. Trčim, trčim brzo kao što nikad prije nisam trčao. Kad stignem do sata u centru, stanem. Zadihan sjednem na obližnju klupu. Za mnom dotrči Luka, sav uspuhan. Pita me jesam li dobro. Pogledam ga onim glupim ravnodušnim pogledom iako nisam ravnodušan, do vraga uopće nisam ravnodušan. Bijesan sam, jadan, iscrpljen, užasnut... Možda je sad vrijeme da vam kažem što sam jučer napisao u dnevnik. Zašto sam je zaustavio. Posumnjao sam u njen moral. Pomislio da je radila tko zna što sa tko zna s kim prije mene. Ustrtario se da je drolja. Nadao sam se da se varam. Oh kako sam se nadao... Uzalud, sve uzalud. Kuja prokleta! Luki kažem da moram ići kući. Da se vidimo u školi sutra. Luka me zagrli i kaže mi da se nada da ću biti ok. Pozdravim ga i krenem kući. Opet trčim, ovaj put polako. Još uvijek mi u ušima odzvanjaju one riječi. Kući stignem u devet. Zadihan kucam na vrata. Otac mi otvori. Kaže mi „Ah, to si samo ti.“ Pitam ga što mu je to trebalo značiti. Odgovori mi „Ništa, majka ti se nije još vratila pa sam mislio da je ona.“ Pomislio sam kako je čudno što mame još nema i rekao mu neka je proba nazvati. Složio se i otipkao broj. Otišao sam do kupaone. Skinuo sam se i ušao u kadu. Pustio sam mrzlu vodu. Mrzio sam Amelu. Mrzio sam nju i sve djevojke koje šeću ovom planetom. Sve sam ih mrzio. Mrzio sam sebe i to što sam takav glupan. Mrzio! Tuširao sam se otprilike nekih sedam minuta. Izašao sam iz kade tresući se od hladnoće. Psovao sam. Sestra me čula u sobu i viknula mi neka se skuliram. Omotao sam se ručnikom i odjurio u sobu. Iz ormara izvukao sam staru trenirku i obukao je. Navukao sam čarape i papuče. Otišao sam u kuhinju i večerao. Već dva tjedna jedem jednom do dva puta dnevno. Nije ni čudo što nemam pločice. Nemam ih od kud dobiti. Opet jedem tjesteninu. Jede i otac. Kaže mi da se majka ne javlja na mobitel. Obojica konstatiramo kako je to čudno. Najedem se, iz frižidera uzmem limenku piva. Stari me samo pogleda, ne kaže mi ništa. Odem u sobu gdje upalim kompjutor. Odem na msn. Svi su online, osim Luke. Piše mi Amela. Od jada popijem pola limenke piva u jednom gutljaju. Kaže mi da je čula Luku kako viče za mnom i da zna što sam vidio. Blokiram je. Ne želim čitati jadne isprike. Nek ide k vragu. Mala drolja. Slušam Nirvanu, opet. Svira mi Where Did You Sleep Last Night. Mrzim je. Zazvoni mi mobitel. Zove me. Ona me zove! Kako se usuđuje?! Ugasim mobitel. Čujem zvono na vratima. Majka je konačno došla kući. Otac se dere na nju kao da mu je kćer. Začas prestane i ispriča joj se. Nešto pričaju, ali ne razumijem što. I dalje slušam muziku. Kao poruku na msn-u stavim stih jedne pjesme koja je svirala kad sam gubio u stolnom nogometu od Amele. Svirala je neka stvar od Sonate Arctice. Ne slušam to inače, ali znam da je stih išao „I have found the whore in you“. To je dakle pisalo u mojoj poruci na msn-u. Otišao sam off. Ugasio sam kompjutor. Legao u krevet. Nije mi se dalo ići prati zube niti nanositi kremu. Nije mi se dalo niti pisati dnevnik. Samo sam želio zaspati. Nisam slušao muziku iako mi je ušima i dalje odzvanjalo ono „She should have died when she was born“... Navinuo sam budilicu. Još tri sata nakon toga vrtio sam se po krevetu i preklinjao joj sve živo. Napokon sam zaspao.
***
SRIJEDA 12. dio
U sedam je zvonila budilica. Da vam budem iskren, danas mi se živo jebe za sve. Upalim mobitel. 14 neodgovorenih poziva od Amele i dva sa sakrivenog broja. Tri poruke, također od Amele i jedna Lukina. Obrišem Ameline poruke bez da ih prethodno pročitam. Luka mi je napisao nek ne budem u kurcu, da začas imam rođendan i da ima još riba u moru. Čak mi je uspio izmamiti osmijeh. Osmijeh, na ovakav dan... Digao sam se, obukao i složio torbu. U kupaoni sam se popišao, umio i oprao zube. Kosu sam ostavio neka strši na sve strane.
Nije mi važno kako danas izgledam. Iz sobe uzmem torbu i obujem starke u hodniku. Izađem iz kuće, zalupim vratima. Iz torbe izvadim mp3. Slušam Been A Son. Danas je 30.3. Još samo par dana do mog rođendana... Kojeg mi se više ne da slaviti. Stignem pred školu. Pospremim slušalice u džep. Pred školom stoji društvo. Odem do njih i pozdravim ih. Svi mi odzdrave, čak i Anita. Odnekud se pojavi Amela. Ispričava mi se pred svima. Brizne u plač. Šutim i gledam kroz nju. Ne razaznajem nijednu njenu riječ. Drži me za rukav i dere se kako je ne slušam. I dalje šutim i gledam kroz nju. Društvo se pokupi u školu. Kažem joj da moram ići, istrgnem se iz njenih ruku i uđem u školu. Ona ide za mnom, skroz do mog razreda. Vuče me za rukav. Još uvijek plače. Kažem joj neka ide na nastavu, da će zakasniti i uđem u razred. Pred nosom joj zatvorim vrata od učione. Nastane tišina. Ljudi iz razreda me čudno gledaju. Matej s kojim sjedim me pita što se to događa. Slegnem ramenima i kažem „Ništa.“ On me ostavi na miru. Svaki odmor išao sam van. Svaki odmor pričao sam s Lukom i društvom. Svi su znali što se dogodilo, Luka im je sve rekao. Ponekad mrzim što ne može ništa zadržati za sebe. Zbilja je prava baba. Amelu nisam vidio na nijednom odmoru. Nisam je ni želio vidjeti, ali moje oči su je ipak tražile. Pitala me Daria pred svima, uključujući i Anitu jesam li volio Amelu. Rekao sam „Ne znam.“ Kreten! Trebao sam reći „Ne.“ Ali nisam rekao... Iznenadio sam samog sebe i razmišljao o tome. Završila je nastava. Luka me pitao hoćemo li na trčanje navečer. Rekao sam da ću mu još javiti, da ne znam. Pozdravio sam društvo i otišao kući. Kod kuće nije bilo nikoga. Otišao sam u sobu, upalio kompjutor i navinuo muziku. Urlao sam po sobi, skakao, plesao, vrištao. Derao sam se kao lud „She should have died when she was born!“ Nakon nekog vremena, srušio sam se na krevet kao mrtav. Ležao sam, muzika je treštala, a ja sam buljio u plafon. U sobu je ušla majka, ugasila kompjutor, izderala se na mene da što nije u redu sa mnom. Gledao sam je telećim pogledom. Čekala je par sekundi da nešto kažem, a zatim se pokupila iz sobe. Za par minuta, kući je stigao otac. Majka je rekla da danas ne kuha. Otac ju je pitao što bi trebali jesti ako neće kuhati. Rekla mu je „Mogao bi i ti jednom nešto skuhati!“ i odjurila u sobu. Naluknuo sam se kroz sobna vrata i vidio majku kako je zalupila vrata od njihove sobe. Otišao sam do kuhinje i pogledao oca. Sjedio je na stolcu i buljio u kuhinjski stol. Rekao sam mu da ću ja skuhati nešto. Pogledao me i prasnuo u smijeh. I ja sam se pukao smijati. Rekao mi je „Zajedno ćemo.“ i zagrlio me. Prvi put nakon one nedjelje, normalno smo komunicirali. Primili smo se posla. Otvorio sam frižider i pogledao čega ima unutra. Izvadio sam glavicu luka i dvije konzerve tunjevine. Stari me gledao i pitao što ćemo skuhati. Rekao sam mu da ode u dućan. Smijao se kao blesav i rekao mi neka ja idem, da sam ja sin, a on otac. Rekao sam „Kako hoćeš, ali onda ti nareži luk.“ Pogledao me i rekao „Što da kupim?“ Obojica smo se nasmijali. Rekao sam mu da kupi pasteriziranu rajčicu i veliko pakovanje tjestenine. Otišao je. Rezao sam luk i plakao. I od jada, ali više zbog luka. Narezao sam luk na sitne kockice i stavio ga na ulje da se preprži. Otvorio sam konzerve tunjevine i ocijedio tunjevinu od ulja. Zatim sam na preprženi luk stavio tunjevinu. Dok se to pržilo, otac se vratio iz dućana. Majka se odjednom stvorila u kuhinji i rekla kako je osjetila da nešto miriši. Otac i ja smo se samo nasmijali. Sjela je u kuhinju i škicala što radimo. Otac je stavio tjesteninu u vrelu vodu da se kuha. Ja sam na luk i tjesteninu dodao i rajčicu. Dok se to sve kuhalo, majka je konstatirala da bi mogli ovako više puta. Otac se prvo nećkao, ali na kraju se složio. Ja sam se samo smiješkao kao mutav. Konačno se skuhala tjestenina, a i umak je bio gotov. Majka je ustala da ocijedi tjesteninu, ali otac ju je zaustavio. Rekao joj je „Danas mi kuhamo, sjećaš se?“ Majka se samo nasmiješila i rekla „Ajde da onda barem postavim stol.“ Rekli smo „Ajde.“ u jedan glas. Ručak je bio gotov. Otac je ocijedio tjesteninu, ja sam je prelio umakom i promiješao je. Stavio sam zdjelu na stol kad je kući stigla sestra i s vrata viknula kako nešto lijepo miriše. Bio sam zadovoljan sobom. Sjeli smo za stol. Na stol sam stavio i ribani parmezan. Svi smo jeli kao da nismo jeli danima. Bilo je ukusno, moram se pohvaliti. Sestra se nije mogla načuditi tome da smo otac i ja kuhali, kao ni majka. Istina i meni je bilo čudno, ali bilo je to jedno dobro iskustvo. Osjećao sam se bolje, a mislio sam da je to nemoguće na današnji dan. Kad smo se najeli, sestra je pospremila stol i odlučila oprati suđe. Danas smo pravi tim. Otišao sam u sobu i u ruke uzeo knjigu koju sam posudio od sestre neki dan. Oduvijek sam mislio da je Shakespeare za pičkice i da je samo neki pederčić koji se razbacivao stihovima. Ali nikad ga nisam čitao. Do sad. Odlučio sam mu dati šansu i čitao sam njegovo vjerojatno najsladunjavije djelo, Romea i Juliu. Nad nekim stihovima krepavao sam od smijeha. Nad nekim sam razmišljao... Nad nekim poput nekog jadnika zamalo zaplakao. Dugo sam čitao, puno razmišljao. Nisam slušao muziku. Već je bilo osam sati. Pogledao sam torbu i razmišljao da li da učim. Odlučio sam ne učiti. Poslao sam Luki poruku da sam za trčanje, ako već nije otišao. Nazvao me. Rekao mi je da je baš na izlasku, neka požurim pa se nađemo za par minuta kod sata u centru. Rekao sam da može i brzo navukao trenirku i uzeo mp3. Izjurio sam iz kuće viknuvši da idem na trčanje.
Majka je zaustila da nešto kaže, ali nisam čekao da čujem što. Brzo sam stigao do sata. Luka je već bio tamo. Pitao sam ga kud ćemo trčati. Rekao mi je da u zadnje vrijeme stalno trči u blizini stadiona jer se po tome već zna ravnati do kud može trčati. Pitao me da li je to problem. Rekao sam da nije. Trčali smo. Prolazili smo pored Ameline zgrade, opet. Nisam izdržao da ne pogledam prema ulazu. Nije bilo nikoga. Odtrčali smo dovoljno daleko i vraćali se istim putem. Opet sam pogledao prema ulazu u Amelinu zgradu. Netko je sjedio na stepenicama. Nisam obraćao pažnju, ali pomislio sam da bi to mogla biti ona. U uho mi se derao Bob Marley, No Woman, No Cry. Istina, Bobe, istina, mislio sam u sebi. Stigli smo do sata. Pogledao sam na sat i vidio da je devet i petnaest. Luka me pitao kako sam. Rekao sam mu da sam sad već dobro i da kako je i sam rekao, ima još riba u moru. Nasmijao mi se, potapšao me po ramenu i pozdravili smo se. Krenuli smo svatko svojoj kući. Stigao sam doma za par minuta. Pozdravio starce koji su bili u boravku. Otišao u kupaonu, na brzinu se istuširao. Oprao zube. Popišao se. Otišao u sobu gdje sam pisao dnevnik. Napisao sam sve od jučer i sve od danas. Negdje dvije i pol strane. Navinem budilicu, ugasim zvuk na mobitelu. Skinem se u kratku majicu i bokserice. Odem spavati.
ČETVRTAK 13. DIO
Danas je četvrtak. Znači, da preskočim svoje jutarnje rituale dizanja, pranja, odlaska u školu. Pred školom sam vidio Amelu. Stajala je s frendicama kad se niotkud stvorio onaj ljigavac koji ju je ljubio neki dan pred zgradom. Poljubio ju je, a ona nije uzmicala. Došlo mi je da povraćam. Tog momenta zauvijek sam je izbrisao iz svog života. Zauvijek. Mrzio sam je svim svojim bićem. Dan je u školi bio sumoran, kao i vrijeme vani. Padala je kiša. Buljio sam u kišu koja se slijevala niz prozorsko staklo u učioni. Nisam želio biti tu. Nisam želio biti nigdje. Konačno je završila nastava. Pred školom su se svi nabili pod onaj mali krov. Bila je velika gužva. Čuo sam Luku kako mi viče „Ej, Andrej, tu smo!“ ali pravio sam se da ga ne čujem. Iako sam ponio kišobran, nisam ga otvorio. Izašao sam na kišu i krenuo doma. Čuo sam kako ljudi komentiraju da imam kišobran koji bih mogao otvoriti i osjetio sam njihove poglede na sebi. Pa ipak, nisam otvorio kišobran. Za samo par minuta bio sam mokar do kože. Sva se odjeća zaljepila za mene. Nisam mario za to. Konačno sam stigao kući. Nikog nema doma. Odlično, pomislio sam. Otišao sam u kupaonu, skinuo se i to jedva s obzirom na mokru odjeću i ušao u kadu. Pustio sam vrelu vodu. Peklo me, koža mi je pocrvenila, nisam mario. Voda me pržila, a ja nisam mario. Pustio sam je da teče. Tako sam sjedio sve dok se nije napunilo pola kade vode. Čuo sam majku i oca kako su stigli kući. Inače bih se sad čudio tome što su ponovo došli zajedno kući, ali sad mi je mozak blokiran. Pustim vodu iz kade. Sjedim dok ne nestane vode. Ustanem, obrišem se. ogrnem ručnikom. Objesim mokru odjeću na kupaonski radijator. Izađem iz kupaone tresući se. Bilo mi je tako hladno kao nikad. Zubi su mi zacvokotali. Odem u sobu gdje se obučem. Obukao sam pidžamu. U pola 4 popodne ja sam obukao pidžamu. Upalio sam kompjutor. U sobu je ušla majka. Otjerao sam je van i rekao joj neka prvo pokuca. Pogledala me s nevjericom i izašla. Nije se vratila. Nisam imao potrebu ispričati joj se. Barem ne u tom trenutku. Izašao sam iz sobe i otišao u kuhinju. Otac i majka su jeli. Majka je skuhala juhu i ništa više. Sjeo sam za stol i pozdravio ih. Otac mi je odzdravio, majka nije. Neka, ne krivim je. Grozno sam se ponio maloprije i svjestan sam toga. Ali još nemam volje ispričati se, a ni potrebu. Natovarim si pun tanjur juhe. Jedem. Vrela je, odlično. Pojedem i uputim se u sobu. Majka me zovne. Okrenem se i pitam što je. Ona me pita „Andrej, je li sve u redu s tobom?“ Odgovorim joj da sam samo umoran. Poželim otići u sobu, ali ipak ne odem. Ispričam se majci zbog onog prije. Ona se nasmiješi i kimne glavom. Odem u sobu. Čujem starce kako razgovaraju o meni i ne žele da ih čujem. Ne zatvorim vrata, slušam. Raspravljaju o tome kako se ponašam zadnjih dana. Raspravljaju o školi i ocjenama. Dogovore se da će mi otići u školu sutra. Na kraju raspravljaju o tome što će mi kupiti za rođendan. Majka kaže da nema nikakve ideje. Otac kaže da je najbolje pitati me, a ne nagađati što mi treba. Bravo oče, mislio sam u sebi i zatvorio sobna vrata. Sjeo sam za kompjutor i otišao na msn. Online su Daria i Domagoj. Daria me pita jesam li dobro. Odgovorim joj „A kako bih trebao biti? Cura s kojom želim biti ne primjećuje me, cura s kojom sam bio prevarila me, cura s kojom sam frend želi biti sa mnom...“ Ona mi ne odgovori punih pet minuta, a onda kaže da joj je žao i da je samo željela pomoći. Zahvalim joj i odem off. Legnem u krevet i uzmem Shakespearea u ruke. Čitam dosta dugo. Počnu me peći oči. Zvoni mi mobitel. Luka. Javim se. Pita me „E stari, jesi ti dobro?“ Odgovorim da jesam, da se držim. Na kraju me pita što je s rođendanom. Kažem da ne znam, ali da ga ja najradije nebi slavio. On mi kaže „Ne budi lud. Ako je tako gadno, odgodi ga za drugi vikend, ali ga ipak slavi.“ Rekao sam mu da ću razmisliti o tome i pozdravio ga. Ležao sam u krevetu i pisao dnevnik. Navinuo sam budilicu iako je bilo tek devet sati. Slušao sam kako kapljice kiše udaraju u prozor. Začas sam zaspao.
|
