Drage djevojke, dragi mladići, poštovana blogerska nacijo!!!
Okuražene konstatacijom drage nam Goge Bjondine, da danas sve svak može i radi, same smo sebi rekle da imamo i mi štogod za reć, ispričat, savjetovat..., pa nek se čuje i naš glas!
Eto, u politici neko bude ministar zdravstva, onda ga smjene, pa je već za misec dana ministar poljoprivrede, znanosti, športa ili-šta-ti-ga-ja-znam.
Onda, recimo, ja mislila da pivat mogu samo oni koji imaju glasa, a vidin da danas piva ko di stigne. S glasom ili bez njega piva se i reve na plejbek.
Sve sama sintetika Svak crta i piše. Ko di dovati. E.
Tako se i nas dvi, nakon višetjednog ČITANJA vaših inspirativnih, istančanih te nadasve živopisnih postova, dovatile PISANJA istih.
I evo nas..
...već na polovici prvog posta. Juhu... Čestitamo si!!
Mislim,čestitamo i vama, naravno, jer još uvijek čitate!
Iako to uopće nije fer usporedba jer je nama trebalo punih sat vremena da smislimo što napisat, a vama je dovoljna minuta da cijeli post pročitate i još manje da ga popljujete!
Ali život ionako nije fer.
A i prvi put je uvijek najteže. Tako bar kažu.
Trema. I tako to.
Bitno da se piše. Lucidnost će već nekako doć do izražaja.
Eto, dragi naši,
bez obzira u čemu i po čemu gazite,
hodajte uvijek po sunčanoj strani ulice!
Do idućeg, nešto konkretnijeg posta,
Nemojte šta zamirit
Vaše,
A008
M005
|