Znaš, nekada se ne mogu načuditi ovom svijetu. Nema što nema jebote. Imaš Stonehenge, imaš piramide, imaš Kip slobode, imaš ulice koje se sijeku pod pravim kutem, imaš sela nebetonirana pa ti pijesak ostane po tabanima i moraš prati noge prije spavanja. Imaš Hrelić, imam, pardon, imaš Pariz, imaš analogne, digitalne i lomo fotoaparate. Imaš aute i čokolade, ajme imaš ih s keksom, s rižom, karamelom, ajme Bronhije imaš koji ti se lijepe po zubima kad ih grizeš. Sladolede i kvartove. Suknjice koje se njišu dok hodaš, Imaš sreću, imaš tugu, imaš ljubav i mržnju i imaš ravnodušnost. Ili nadu, ako si glup. Imaš škarice za nokte kakve god hoćeš, nalivpera za ljevake i dešnjake. Imaš pse koji mogu hodati na dvije noge, a i tronoge mačke. Ajoj ajoj imaš glazbu, imaš slike, imaš grčke kipove sa super guzama, imaš anticelulitne kreme i maskare za svakave trepavice- duge kratke razdvojene slijepljene samo izabereš. A ljudi jebote imaš ih u svim bojama TOZ-ovih bojica za djecu.Ako ne baš kože, a onda kose na glavi. Oni imaju oči svakakvih boja , a cure svakakvih trepavica, ovisi o maskari.S ovog svijeta možeš ići di god želiš-u svemir, raj ili pakao, sve po zasluzi. Imaš glasovne promjene i zadatke iz matematike. I stalno, stalno se nešto događa, ako ništa, vrti se u krug. Ponekad mislim, baš kao i ja, ali onda se sjedim da se uvijek mogu nadati da kad narastem, neću više nikada biti ničija privremena priležnica, nego ću/će si/me piknuti nekoga/netko za stalno.