|
Jedne noći, kad je moja čežnja za njom bila poput vatre što mi je, izvan svake vlasti, gorjela u srcu i glavi (o da, dobro, i u jajima), napisao sam joj pismo koje je teklo i teklo - izlio sam u nj čitavo srce, i pritom se nijednom nisam osvrnuo da pogledam što sam to rekao, zato što sam se bojao da bi me kukavičluk natjerao da stanem. I nisam stao, i kad mi je neki glas u glavi zagalamio kako bi bilo ludost poslati takvo pismo, da joj time u ruke dajem svoje golo srce, ja sam se na nj naprosto oglušio s onim djetinjim zadihanim neobaziranjem na posljedice.
(Stephen King) Nažalost ... ili nasreću - nisam. Nisam napisao niti poslao pismo Njoj, kao što nisam napisao ni gornji tekst. A ipak, već godinama i ne pišem ništa drugo. Osim tih nenapisanih i neposlanih pisama Njoj. Pišem pismo, tinta mi se proli ... Daleko je Ona koju volim. Daleko. Na nekoj obali dalekoj. I nema dana kad ne poželim da sam brod koji, od nje neprimijećen, prođe kraj te Njezine daleke obale. Nema dana kad ne poželim da sam valić iza broda, valić koji zapljusne tu daleku obalu. I pomiluje joj bose noge. |
| < | travanj, 2015 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | |||
