Dragi Naši
Pi-pi zazvoni je telefon u sedan navečer, a na ekranu poruka “Bi li išla sutra u Sarajevo?”. Momentalno smo upisali “Bi!” i išli mislit što ćemo obuć.
Za početak moramo reć da poć u Sarajevo iz Zagreba i vratit se isti dan ni praktično. Zapravo, za satrat se jer se vozi 6 uri do tamo, 6 uri nazad, ali boguhvala.
Bila je zima i snig i cila Bosna je bila u 50 nijansi sive. Dojam su popravljale slikovite zgrade tipa ova.
I ova.
Po Sarajevu nismo imali puno vrimena, a bilo je i zima za puno se prešetavat okolo. Kupili smo bili niki črbavi vodič na brzinu, pa se nismo mogli u potpunosti posvetit kulturi i baštini tako da smo bili više obični turist nego povjesničar umjetnosti. Ali opet ništo smo vidili. To jest, vidili smo samo Baščaršiju i još malo sa strane, ali i to je ništo za početak. Jer napominjemo da nan je ovo bi prvi posjet Sarajevu i Bosni kao takvoj.
Ovo je u dvoritšu Gazi Husrev-begove džamije, prema vodiču, najznačajnije islamske građevine u Bosni i Hercegovini. U pozadini Sahat-kula kojoj sat pokazuju vrijeme a la turca što znači da je dvanaest sati točno u trenutku zalaska sunca, isto tvrdi vodič.
O ovoj mici opakega izgleda koja se šetala po zidu džamije vodič ništa ne govori, ali ne znači da ni zaslužila da se ne pojavi ovde.
Negotičko-neoromanička katedrala.
Neomaurska Vijećnica i komadić Miljacke.
I to je to što se tiče kulture. Sad slijedi kutak za turiste. Npr. džezva-fontanica/fontanica-džezva u jednom baščaršijskom izlogu.
Kutak za lingviste. Urar je sahaćija.
I kutak za privjeske. Zanimljiv je izbor heroja u Sarajevu.
Svi turisti su se ovde naslikavali pa nismo ni mi htili bit gori. Ovo je sebilj tj. javna česma i mi dok teatralno proučavamo vodič. Turistkinja na najjače, od one vrste za koje u Staremu Kraju volimo da ni ne dohodu nego samo pošalju solde.
Sad možemo proć i na konkretne stvari. Cilim putem prima Sarajevo mislili smo što ćemo sve tamo jist jer smo o spizi u Sarajevu slušali samo u superlativima. Brinulo nas je što je toliko puno izbora, a tako malo vrimena. Da ne dangubimo odma smo se na ulazu u Sarajevu stali okrijepit pitom ispod sača. Iako lokal izgleda malo škleto, hrana je bila samo takva.
Odozdo prema gore: burek, zeljanica, sirnica. Ovo je bilo prvi put da smo jili burek s mesom koje ni mliveno nego sjeckano(!) i to je skroz vanzemaljsko iskustvo.
Nisu prošli ni dvi ure naša družina se iscrpljena gore navedenim razgledavanjem i studeni smistila u aščinici Dženita na Baščaršiji. Lokal je bi ispunjen lokalcima tako da smo odma znali da smo na praven mistu. Nakon bureka, ćevapi se logično nameću kao izbor.
Sogan dolma – male kapule punjene sjeckanim(!) mesom, polivene vrhnjem.
Porcija od svega pomalo, zaboravili smo što je tu sve bilo. Vidimo sogan dolme i japrak, drugo smo zaboravili kako se zove, ali isto je bilo ukusno.
Ovo je bi naš izbor. Već smo rekli da je lokal bi pun lokalaca i neke gospođe do nas su jile ovo. “Što jidu gospođe?” pitali smo konobara. “Pače” reka je, “to je kuhana teletina začinjena sokom od limuna”. “To!”. Ne izgleda prelipo, ali je preukusno. Kako limunov sok zgusne juhu, pače se konzumira tako da se meso i malo te guste juhe skupi lepinjom, ali mi smo ipak bili samo glupi turist i pitali žlicu.
Šećer za kraju su bili tufahija sa sjeckanim(!) orasima i kafa. Najbolja tufahija ikad (doduše, ovo nam je druga u životu), najbolja turska kafa ikad (njih smo ipak popili malo više).
Zaključci s puta: Dženito, vraćamo se po još čim stopli i zazeleni. Bosno i Sarajevo, do drugi put ćemo nabavit bolji vodič, prolistat enciklopedije i pročitat Mažuranićev Pogled u Bosnu tako da nam ništa ne promakne. I ostat bar dva dana jer i vi i mi to zaslužujemo.
Vaši
