petak, 17.04.2015.

Izlazak iz bolnice

od kada sam dobila tu svoju malu štrucu u krilo,



a bilo mi je to jako smiješno, jer su ga zamotali u one bolničke krpe koje glume, kakti, ajmprdekl, al zgledaju ko neki povezani stoljnjaci, iz kojih viri samo neko zgužvano ličeko i takvog su mi ga metnuli među noge, dok su me bolničkim krevetom vozili iz rodilišta dole na trudnički odjel, onak skršenu, al potpuno živu i svjesnu svega, pa sam nam ja nekaj pjevušila onak usput, ne sjećam se više kaj točno, sjećam se samo da sam bila jako sretna i smirena s tim svojim zamotuljkom među nogama, osjećala sam se kao da će nas sada, u najmanju ruku, lansirati raketom na neku drugu planetu, predivnu, zelenu na kojoj bumo plutali u nekom Zenu. tako sam se osjećala, kao da levitiramo on i ja skupa,



a krevet je, zapravo, oblak, bio je u bolnici već mrak i ništa nisam vidjela oko sebe, samo njega i svoje noge, koje nisam niti osjećala, kao ni ostatak tijela, valda zbog lijekova i količine adrenalina koji su mi, još tada, plutali venama.
od tog trenutka nismo se nas dvoje više odvajali, osim kada sam ja išla na zahod i oprati se, a tada je, on, uglavnom, spaval. on je, ionako, samo spaval. čim bi ga metnula na prsa, on bi zaspal, a i meni se stalno jako spavalo, pa bi tak spavali, spojeni. prištekani jedan na drugoga.



samo se sjećam da sam se, ponekad, znala probuditi, kao iz bunila, iako sam ga, uvijek, čvrsto držala rukama, mada je ležao pored mene, uvijek bih tako namjestila ruke da mi ne može ispasti, ali bih se, zabrinuto probudila i gledala da li je stvarno, još uvijek tu kraj mene.
ti dani u bolnici za mene nisu bili baš zabavni, jer, nije se do zadnjeg časa znalo da li bu me pusti odmah doma, ili bum morala ostati zbog tog velikog hematoma, kojega su, neprestano promatrali, trackali nekakvim lijekovima, pručavali i čekali da malo splasne. svi su, nekako, oko mene titrali i hodali ko po jajima, a ja sama nisam baš mogla hodati, a, bome niti sjediti, pa sam si zgulila sva koljena na onim njihovim tvrdim plahtama dok sam tako silazila i ulazila na krevet. znam da su mi cure s posla rekle kak se moram odmah dić na noge i hodati, jer je to puno zdravije, nego ležati, i kak bum se tak prije osamostalila, pa sam se ja, baš jako trudila držati se toga, al nije mi baš išlo tak brzo. ipak, odlučili su da mogu ić doma, nakon kaj su istekla ta tri dana, jer s malim je bilo sve okej, a meni je, ionako, jedino to i bilo bitno. onda su mi dofurali onaj šlauf na napuhavanje, za klince,


da mogu sjedečki pojesti ručak i da mogu ić doma u autu. Čovječuljak je došao sav nabrijan s onom velkom košarom od kolica, jer mu je neka stara medicinska sestra rekla kak nije dobro dijete stavljati u onu sjedalicu za auto. pa smo se pakirali tri dana, onak smotani ko sajle, nismo znali kaj bi prvo, dal uzeli maloga i odnesli na prematanje, ili mene oblačili, ili sredili papire. a bila je tamo još jedna mlada cura koja je isto trebala iči doma, ali nije smjela, jer joj je mala dobila žuticu, pa je baš jako plakala, a meni ju bilo žao, pa sam i ja plakala skupa s njom. naš je mali za vrijeme svega toga spaval, pa se malo, nešto kao probudil dok ga je sestra oblačila i meni pokazivala kak da ga premotam, iako sam ga ja već sama prematala kad god se pokakal, jer ja znam djecu prematovati i nije mi palo na pamet zvati njih da mi ga premotavaju ili ga ostaviti pokakanog, tak da je ja i nisam baš doživljavala, jer sam bila na nekom svom sedmom nebu od uzbuđenja i svega. naravno da mi nismo znali niti pogoditi lift, niti smo mogli pronaći auto na parkiralištu, samo smo bauljali s tom prevelikom košarom u kojoj je dijete zgledalo kao Palčić u divovskoj cipeli, a on je spaval.



spaval je tako skorz do doma i do navečer, pa se onda tek zbudil negdje po noći kad se nama već tak jako spavalo da više nismo ni znali za sebe. pa smo mu mi pjevali, pričali i svašta nešto izvodili s njim, premotavali ga zajedno, pa gledali da li je pelena dovoljno teška, jer, rekli su nam da to pratimo, koliko i da li dovoljno piški, onda smo ga hranili, zapravo, pokušavali nahraniti, jer on i nije to baš znao sam dobro vuči, pa se meni sve zaštopalo, jer je on bio lijen vuči i svaki put bi samo zaspal, a onda smo mu se mi divili kako je divan dok spava.
bili su dani u kojima nismo mi baš jako dobro funkcionirali, onako svjesno, već smo samo nešto radili kaj smo mislili da treba, nekako instinktivno i bez previše razmišljanja. tih prvih dana bili smo potpuno fokusirani i opčinjeni njime i samom tom činjenicom da sada on postoji tu kraj nas potpuno ovisan o nama, onako malen i bespomoćan. kako ni ja nisam baš bila u najboljoj formi, nekako su mi ti dani prolazili sporo, ali u odmoru, oporavku. spavala sam kada je dijete spavalo, a ostalo vrijeme provodila sam u nekom polusnu, ne baš svjesna svega ostalog oko mene.
onda su mi došli moji iz Zagreba,



pa mi je već skupa bilo puno lakše.

*************************

Nakon poroda, moram priznat ,ako sam onda bio ošamućen, sada kad je sve prošlo u redu, bio sam blago rečeno - prosviral.
Doslovno sam prosviral......



Od sreće, od nespavanja, od slavlja. Bilo je totalno ludilo. Pozitivno.
Činilo mi se zbilja da kak veli Durica - levitiram ili lebdim u nekim oblacima.
Nije ni to bilo lako. Lakše je ženama. One ipak tam samo spavaju, odmaraju, pa spavaju, pa odmaraju od spavanja :)
A mi, mi doma moramo slavit, pa na poslu moramo slavit, pit, jest i veselit se :))



Kak se bližio dan dolaska iz bolnice, tak sam se nekak ipak spustio na zemlju.
Iako sam vidio svoje dijete na porodu, onak plavo-ljubičasto, onda sam bio sav u šoku, još uvijek u nekoj polu-nesvjesti, i vidio sam ga dan nakon poroda, kad je bilo pokazivanje djece,



sada je ipak bilo drugačije.
Znam da sam onda paničario i ispitivao ženu, da kak to izgleda nekak čudno, kao da ima čudnu glavu i sve skupa, a ona me smirila i rekla da je još izmučen od poroda, ipak je sedam sati to sve skupa trajalo.
Kak sam se približavao bolnici na dan izlaska, bio sam tek onda valjda svjestan da sam zbilja postao otac i da sada idem po svoju obitelj.
Sada počinje neki novi život. Na putu do doma svratili smo na kratko do mojih.
Tak mali, a već se skital okolo, umjesto da ide odmah doma .....bu me čul kad dodjemo doma :))



Nekako sam sav bio ukočen kad bih ga primio, kao da sam se bojao da ga krivo ne uhvatim, da ga ne zgnječim i kaj ja znam.
Tako se činio mali i krhki, stalno sam ga promatrao, gledao diše li.
Spavao je, bio je miran, i u autu i kad smo došli kod mojih.
Poslije se malo plakao, a ja sretan, evo, sve je u redu - mislio sam.
Došli smo doma, a ja sam primio tu štrucu kruha, još uvijek onako malo ukočeno, ali skompali smo se brzo.
Te neke trenutke neću nikad zaboraviti, i sad mi je to sve pred očima.
Bilo je to nešto posebno....



Prvi dani su bili svakakvi, saznali smo da žena ne može dojiti, nema mlijeka, često smo se gubili na početku, radili mu hranu u bočici, nismo to planirali, ali energija je tak jaka da se odmah snađeš, mada nisi to nikad radio.
Bilo je s tom hranom na početku svašta, neće, pa hoće, pa neće.
Više nismo znali kad je jeo, koliko je jeo, pa sam si ja to štreberski pisao na papir, jer je on jeo pomalo na rate, ono kaj je trebalo u komadu, on je na tri, četiri puta.....



E to ti je beba, jede i spava, pa opet jede i spava.......
U ono vrijeme sam ja radil u smjenama, pa smo se nekako dobro nadopunjavali žena i ja. Ona je preko noći bila dežurna, a ja kad bih dolazio iz noćne.
I ne mora nitko to ni znat, da ne ispadnem totalni luđak, još sam se tjednima znao dizat iz kreveta i provjeravat ga jel diše.