i vidim i čujem
| < | listopad, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | |||||
| 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
| 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
| 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
| 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
| 31 | ||||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
dobar dan, dobar dan. Vi ste taj i taj, ja sam taj i taj-e, taj sam.
Zar je stvarno bitno tko sam? Poanta je u tome da sam onaj koji tu piše. Ja sam onaj koji piše....
O.K.?
Zar je stvarno bitno tko sam? Poanta je u tome da sam onaj koji tu piše. Ja sam onaj koji piše....
O.K.?
Sinovi marsa
Dva kovača su kovali,
braću i sestre i mene.
U dvije vatre nas talili,
u dva smjera razvlačili.
I učiniše nas krhkim,
i učiniše da čeznemo
za čvrstoćom.
<
Dva kovača su kovali,
braću i sestre i mene.
U dvije vatre nas talili,
u dva smjera razvlačili.
I učiniše nas krhkim,
i učiniše da čeznemo
za čvrstoćom.
24.10.2005., ponedjeljak
Silovani kamenčić
|
Imam dvadeset sedam godina i upravo sam si kupio prelijep kaput. Ja nisam spavao već tri tjedna. I čujem zvuk uha koje se prelama. Čujem pucketanje hrskavice. Ja čujem kako krv prolazi kroz moju resicu i osjećam zimu među nožnim prstima. Osjećam svoju hladnu kožu, napetu i nervoznu. Kada sam imao petnaest godina s mosta sam bacio kamen i on je razbio i šajbu i glavu i betonski put. Kada sam pobjegao čuo sam krv koja je stizala u moje resice. Trčala je za mnom. Izdala me. I još je tu. Želim ju proliti. Čekao sam na mostu znajući što i koga. Znao sam boju njegova Golfa. Znao sam put do njegova posla. Znao sam svaki dio nejgova dana. Znao sam zašto sam tu i nije me bilo strah. Bio sam bijes. Beton ispod mosta je plijenio moj pogled ne zato što je imao nešto posebno, već zato što će se uskoro urezati u moje pamćenje. Njime će proći moja ljubav i moja bol. Igrao sam ping pong u zakutku parka kada je naišao čovjek smeđeg kaputa. Prepoznao sam ga, a i on je mene. Gledao sam ga bez imalo straha, a i on je mene. Znali smo se najbolje moguće. Prošao je bez osmijeha i bez poruke. Odrekao me se. I ja sam plakao. Od bijesa. Nisam plakao od tada. Ne zato što nisam mogao, niti zato što nisam htio. Naprosto nisam stigao. Gledao sam često pred sebe i sanjao. Onog čovjeka u smeđem kaputu. Nisam ga mrzio. Prije volio, makar ni to nije istina. A, od onda ga nisam vidio. Makar je on bio kraj moga uha cijelo vrijeme. I šaputao mi je da se ne bojim. Da je to u redu. Ispričao sam im što je bilo i oni su me poslali doktoru. Otac je razbijao, a majka je plakala. Doktor je namještao naočale. Ja nisam ništa radio. Doktor me je pregledao i u mom je tijelu pronašao potomke nekoga čovjeka. Nitko nije znao tko je taj čovjek, a nisam ni ja. Iako sam ga znao najviše moguće. Pitali su me za njega. Ali ja nisam znao tko je. Pitali su me za njega sto puta. Ja sam sto puta rekao da ne znam. Onda su me pustili na miru. Ja sam išao kući. Tek sam prošao kroz prvi dan trećeg razreda osnovne škole. Na mojim leđima je bila prazna školska torba jer knjiga još nisam imao. Nove papuče sam ostavio u novom ormariću u školi. Moje tenisice su isto bile nove i ja sam ih gledao. Vjerovao sam da ću u njima brže trčati. Prošao sam sve ulice koje sam već odavno znao. Hodao sam brzo. On mi se osmijehnuo kroz otvoren prozor i ja sam sjeo u auto. Vozio me kroz ulice koje nisam poznavao. Nisam se bojao. Stali smo i sjeli odostraga. Htio sam isprobati Game boy. Igrao sam se dok me je dragao. Prstima je prolazio kroz moju kosu. Ja sam samo igrao. Rekao mi je da skinem majicu. Počeo je ljubiti moje rame. Ja sam se smiješio. Otkopčao mi je hlače i zavukao ruku unutra. Uzeo mi je Game boy i otkopčao svoje hlače. Zamolio me da i ja njemu stavim ruku u hlače. Skinuo mi je hlače i rekao mi da legnem na trbuh. Ja sam legao. Ljubio je moja leđa i vrat. Ljubio je moju kosu. Ljubio je moj obraz i usta. Ja sam počeo plakati, a on mi je rekao da je sve u redu. Da se ne bojim. Onda me je zabolilo. Onda me je zavolio. Ja sam žmirio. Osjetio sam samo kako me grize za uho i kako se moje uho lomi ispod njegovih zuba. Čuo sam njegov dah koji je huktao. Kada sam otvorio oči vidio sam samo kako se njiše njegov smeđi kaput. |
20.10.2005., četvrtak
Radoznalost je ubila macu
|
Baš sam sad malo čitao neke ne baš čitane blogove i ima nekih koji već dugo nisu počašćeni novim zapisom. Ono što mene zanima je jesu li ljudi koji su ih pisali živi. Mislim, pitanje je vrlo jednostavno. Vrlo je vjerojatno da ima blogova čiji su autori mrtvi. Možda smo baš danas u crnoj kronici vidili da je "Tvrdog 28" pregazio auto u blizini Karlovca. Ili je možda "Mislioc" skočio kroz prozor kraj kojeg mu je radi stol s kompom. Šta znaš. Možda čitaš mrtve riječi E, da. Hvala "jedinom" na inspiraciji. P.S. Ne brini, lako ćemo... |