ponedjeljak, 13.07.2009.

Bez naslova

Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha,
ljepotu tvoju da zatvorim.

Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sjene
i obrisi naših figura.

S nogama sjediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno - na svjetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dijete.

Pričajući, na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a riječ naivna, umiljata.

Riječ "ljubav" prošla, ti si prava;
drugo ću ime naći lako,
za te ću sav svijet preimenovat,
samo ako ti želiš tako.

Možda će čujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istoči
i tvog srca bogatstvo sjajno?!
Zašto li tugom mutiš oči?

Boris Pasternak

- 09:13 -

Komentari (0) - Isprintaj - #

srijeda, 08.07.2009.

Postoji mesto gde ljubav počinje

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.
Postoji dodir dve ruke
koji se opire ovim rečenicama.
Postoji pogled što bukti ko veliko vitlajemsko ognjište
il' mala acetilenaska lampa zelenog sjaja.
Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
cudesna ko velika okuka Misisipija.
Ruke, oci, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.
Postoje cipele koje ljubav nosi,
i njen dolazak je tajna.
Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoji tumačenje ljubavi na svim jezicima
i nije nadjeno nijedno mudrije od ovog;
Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.

Carl Sandburg

- 22:43 -

Komentari (0) - Isprintaj - #

Tišina

Ako ikada odeš,
ostavi
vrata duše odškrinuta
da se makar kroz daljinu
ugijati mogu
kao beskućnik na plamenu svijeće.

Ako ikada odeš,
ostavi
širom otvorene oči
da se makar u tapkanju mraka
dalekoj svjetlosti
kao grešnik klanjati mogu.

Ako ikada odeš,
ostavi
stope na snijegu
da se makar u topljenju sunca
po nevidljivim tragovima
kao prokletnik orjentisati mogu.

Ako ikada odeš,
ostavi
tišinu svemira
da se
za smrt pripremiti mogu.

- 22:39 -

Komentari (1) - Isprintaj - #

Sreo sam te mnogo puta

Drhtim...
Drhtim kad ugledam žar očiju tvojih
što k'o iskra sja,
što k'o oganj gori...

Drhtim
kad prođeš pokraj mene i mirišeš k'o ruža
i smiješ se k'o sunce,
što nam život pruža...

Drhtim...
kad sretnem pogled tvoj, što nježno razdire dušu
i nikad nije moj...

Sreo sam te mnogo puta...
Znaš... i nikad ti nisam rek'o...
(mislio sam da si ljuta)
da te volim... da te grlim i ljubim...
Oh, oprosti molim.

Ljubav... tajna koju vječno krijem.
Oprosti što kažem sada kad odlazim zauvjek...
I sa tajnom mrijem...

Kad ideš – idi!
Idi... i svuda kaži
da prava ljubav
ne leži u lažima...

Drhtim...
kad ugledam žar očiju tvojih
što k'o iskra sja,
što k'o oganj gori...

Drhtim...
Drhtim kad prođeš pokraj mene
i mirišeš k'o ruža
i smiješ se k'o sunce, što nam život pruža...

Drhtim kad sretnem pogled tvoj,
što nježno razdire dušu
i nikad nije moj...

Ladislav Prežigalo

- 15:12 -

Komentari (1) - Isprintaj - #

Opomena

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.

I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Mika Antić

- 10:20 -

Komentari (0) - Isprintaj - #

Dušu mi pokloni

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trnutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

Desanka Maksimović