Nadcovek
|
'Ljubim onoga koji od svoje vrline čini svoj nagon i svoju kob: tako hoće on svoje vrline radi još živjeti i ne živjeti više.' Vrlina je nagon i kob. Nagon je volja i radost zivota, a kob smrt zelje za zivotom u isti mah. Odreci se zelje za zivotom zarad zivota (zivot nasuprot Isusove zrtve i smrti kao iskupljenja). Ovo nije stoicizam, jer nagon ostaje 'unutar' 'nistenja zelje', priznat dusom 'kobne' vrline kao ljudski. A vrlina 'ne-zivljenja' ga prevladava. Nagonsko je, zapravo, unutar 'postajanja'. Libido me drzi, ali nikako u ropstvu, vec ja vladam njime prepustajuci mu se, prozet njime. Sto bi znacilo odustajanje od racionalne obrade. 'Ljubim onoga koji neće da ima suviše vrlina. Jedna je vrlina više vrlina nego dvije, jer ona je više kopčom na koju se kob vješa.' U Nietzsche-ovoj filozofiji iznad dobra i zla, pravdoljubivost, recimo, ne moze biti vrlinom. A koja je to vrlina koja je 'jaca' od dve? Pa zapravo ona zapadajuca, koja je moc. A kopca na koju se vesa jeste veza i raznolik zivot, 'smesano' bivstvovanje dobra i zla, indiferentna 'kob' 'pravde'. 'Ljubim onoga čija se duša rasipa, koji neće zahvalu i ne uzvraća: jer on daruje uvijek i neće se očuvavati.' Nadcovek je onaj cija je spoljasnjost 'cezarska', a iskra duse cista u svojoj punoci. Raskos se rasipa, jer dvojenja nema niti u tom bogatstvu. Nema proslosti, ni buducnosti, dusa se rasipa u svakom trenutku, koji je zauvek sadasnjost. Dusa se rasipa jer je obuzeta misljenim i emocionalnim sadrzajem koji ima slobodan tok, bez ikakvih prepreka i sumnji u sebe. Zahvalu ne zeli i ne uzvraca jer je sujetu ega postavila ispod zahtevnog ili pohvalnog ljudskog, jer mu oba pruzaju radost. Nadcovek ne brine breme drugoga, jer ga darivanjem otklanja i postavlja ispod sebe puk kojim vlada. On ne bezi od sebe u smrti, niti svog ega, niti smrti same. Pobedom nad sujetom postavljeno je egzistencijalno u ontickom (njegovom bicu). I to jeste nadcovek koji se 'nece ocuvavati', koji potpuno savladava strah. 'Ljubim onoga čija je duša prepuna, tako da on sebe samoga zaboravlja i sve su stvari u njemu: tako postaju sve stvari njegovim zapadanjem.' Punoca sadrzaja misljenog i emocionalnog, 'prepuna dusa', sama je sobom razresenje svojim zaboravom. Zaborav jeste zapadanje, smrt sujete. Ova smrt je naizgled potpuno rusenje ega, ali ostaje ego jedne jedine zelje za biti-iznad dobra i zla, iznad praznjenja unutrasnjeg bica zelje za ostvarenjem u spoljasnjosti. 'Ljubim onoga koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca, njegovo ga pak srce tjera k zapadanju.' Sloboda je racio unutar srca. Misao zauvek ustupa mesto ljubavi. Zelja za biti-u-svetu nije misljenim prozeta, vec cistom emocijom koja jeste svet, pounutruje svoju proslost i okrece se buducnosti sveta koji sve misljeno u ovu dusu prima, kojim ona vlada. ------------------------------------------------------------ Moze se reci da misljeno ustupa mesto intuiciji. Ali, to je tek put k nadcoveku, predmnevanje njegove blizine, beline i sjaja zapadajuce moci. Ali, zapadanje jeste vrlina koja objedinjuje ostale vrline nadcoveka. Jer pad pred svakim covekom jeste ta moc. Pad moci pred pravdom. ----------------------------- Pad slobode pred sumnjom. Pad volje pred zeljom. Pad ljubavi pred zaljubljenoscu i nagonom. ------------------------------ Pad smernosti pred dilemom. Pad hrabrosti pred strahom. Pad junastva pred ljubavlju i mrznjom. Pad razboritosti pred smehom i placem. Pad skromnosti pred sebe-dopadanjem. Pad snage pred mudroscu. Pad vlasti pred igrom. (U smislu onoga sto prevladava eticko, nasuprot detinjstva igre). ---------------- Pad u smrt (ega) pred sujetom zivota. Pad arete (vrline uopste) pred ljudskim, slaboscu izbora. Zapasti, dozvoliti, predati, prepustiti... |