Još manje od petine puta

29.06.2005., srijeda

Tužna san, i iznervirana, i ljuta. Na sebe. Jer (još se jedan put moran vratit na temu faxa iako je mrzin više od svega) san pretjerala sa svojin neradon i odgađanjem neizbježnog. Pričala san dugo sa Momkon Svojin i reka mi je da mu je dosta više mojih priča da ću učit, a da se to nikako ne događa, jer već misecima sluša isto. Da sidnen malo i ugrijen katrigu i da neću sebi valjda dopustit da sve propadne, da san već predaleko dogurala na faxu. Najgore mu je šta u mojim pričama vidi sebe. Uvik nešto odgađam. I da mislin malo na budućnost. Našu budućnost. I da sad nije tu, pa mogu nesmetano učit, jer on ima grižnju savjesti da ja zabušavan radi njega. I tako svašta još. Pa san malo plakala dok san ga slušala. Ponovija je bezbroj puta da me voli, a suze su mi još jače frcale. Znan da san kriva. I iskreno baš mi je triba taj razgovor. Drago mi je šta mi je reka šta me ide. Volin čut i da misli o našoj budućnosti, i da oće da šta prije starta. Naravno da znan da o tome misli, ali lipo je to čut po ko zna koji put. I tako ja slijedećih 5 dana triban prionit ma koliko mi to odbojno zvučalo i bilo teško za izvest. Uvik ja sve u zadnji tren. Na kraju krajeva, to je tako malo dana u usporedbi sa ladovinon koja slijedi do 10-og miseca. A i stvarno nije red da nakon 3 godine lađenja opet nešto sjeben.
Dosta je one "sutra je novi dan", triba se posla uvatit odma!

- 00:02 - Komentari (4) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

	lipanj, 2005					>
P	U	S	Č	P	S	N
		1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30