Here I go again....

Da budem iskrena, navikla sam na završetke. najčešće su se događali ne mojom krivicom. Ok, ponekad je tu bilo povoda no prečesto je bila sve nezgodna igra slučajnosti. Oh, well..svi smo tu da radimo greške, padamo, dižemo se.Pitanje je , kad je dosta?

Da li je dosta onda kada konačno kažemo: dosta je, ili kad to učini druga strana no matter what. Da li dosta zaista znači konačan kraj, i da li pokušati popraviti nepopravljivo kao onomad moj tata Renault 4.

Bilo je to lijepo doba. Neki sam dan gledala klince u tramvaju i mislila kako im je život lijep. Po prvi put u životu osjetila sam se zaista starom. Znate onako, kao kad smo svi bili klinci pa su nam stariji govorili kako je to najljepše doba u životu. A mi smo samo mislili: de me pusti starkeljo, jedva čekam da se maknem od staraca nađem posao, stan.

I onda se jednog dana nađete sami samcati poput otoka Aldousa Huxleya, ostavljeni, napušteni, prepušteni sami sebi. I s užasom shvatite - da nemate pojma o životu. Jedino što činite, kad vam se svi planovi rastope je da produžavate najam za stan, plačući zovete mamu i prijatelje ali svi su na poslu, imaju svoje živote a vi pogubljeno buljite u jebenu Oprah (da, opisujem svoju sadašnju situaciju).

No, da krenem ispočetka: ponekad kad sanjate o sreći ona se desi. ponekad kad o njoj sanjate, nje nema. ponekad kad ste najsretniji na svijetu, netko vam brutalno oduzme istu. Većinom svi kažu: sam si si kriv. A šta kad stvarno nisi? Šta kad se okolnosti dese da ispadne tako kako nije a ne tako kako je?

Šta tada? Kad razmišljate ujedno o perspektivama, razmišljate otputovati u p.m. di nema nikog da vas gnjavi, razmišlajte otputovati do osobe koja vam je zadala bol i stat pred nju i buljit joj u oči...iako ni to ništa ne znači.
Nema veze...jednog dana svi ćemo dobit ono što smo zaslužili...pa ako je moje da dobijem...well..so be it.

I tako počinje novo poglavlje mog života. Jao, svake godine negdje u isto vrijeme planete se poslože. Nema veze, tako je kako je. U jednom sam pred sobom čista a dalje tko živ tko mrtav. Samo mi je žao nekih stvari...morat će proći vrijeme da prođu neka osjećanja. Ali kao što prođu i najveće katastrofe, ova moja je valjda samo kap u moru katastrofa. Jednom ćemo riješiti sve probleme, kad stanemo jedno pred drugo.

Uglavnom, natrag sam. Potreba za pisanjem jača je nego ikad. Držim se, držim u sebi u nadi da ne stvorim neki novi tumor, neki novi problem za neke stare ljude...