famos people...

TOP LISTA NARODNE MUZIKE 2008

SEKA ALEKSIC /KRALJICA/

Rodjena je 23.aprila 1981. godine u Zvorniku, u Bosni i Hercegovini.Rodjena je u znaku bika, sa podznakom vodolija. Njenu porodicu čine majka,otac i brat.
Išla je u osnovnu školu "Mitar Trifunovic Učo" u Zvorniku. Njen učitelj je bio iskusni i provereni pedagog Irfan Nevzatovic. Seka je sa njim i danas u kontaktu, i ti njihovi susreti su veoma dirljivi.
Seka je oduvek volela muziku, a njen pevački uzor je bila Vesna Zmijanac.
U osnovnoj školi je zbog izrazitog talenta za pevanje bila dugo godina solista u školskom horu, sa kojim je išla na brojna takmičenja, na kojima su osvajali najčešće prva mesta.
Prvi profesionalni nastup imala je u leto1996 godine, a njen prvi orkestar sa kojim je nastupala zvao se "Strogo poverljivo".
U nerednih nekoliko godina pevački put je vodio Seku Aleksić po celoj bivšoj Jugoslaviji.
2000-te godine odlazi u Švajcarsku gde ostaje 2 godine. Tamo peva po klubovima i diskotekama i za kratko vreme postaje neprikosnovena zvezda za našu dijasporu, ne samo u Švajcarskoj.
Tamo je 2002 godine uradila svoju prvu matricu za cd.
Krajem oktobra 2002 godine, u hali sportova "Ada" u Ćupriji održan je deseti po redu festival narodne muzike "Moravski biseri" na kojem je Svetlana Aleksić pobedila glasovima publike.
Sutradan u svim novinama i revijama su osvanuli naslovi sa njenim imenom, i sa njenim fotografijama. Svuda su bile samo reči hvale, divljenja i najave nove zvezde naše estrade. "Nova mega zvezda je rođena" pisalo je u mnogim revijalnim listovima.
Te 2002 godine Seka upoznaje svog sadasnjeg mladica,svog prijatelja saputnika, impresarija i menadžera Zorana.
Ljubav,poverenje,zajednicki san i onaj neuhvatljivi fluid, koji neprestano struji izmedju njih, a koji se ne vidi,već koji se oseca da deluje tako snažno kao da je čelično uže, jeste ono sto ih je povezalo u skladnu, i ako Bog da, u trajnu i doživotnu zajednicu.
Početkom decembra 2002 godine, u moćnoj produkciji i medijskoj prezentaciji kuće "Grand" objavljen je prvi cd Seke Aleksic sa vodećim hitom "Da sam muško", koji je postigao planetarnu popularnost.
U početnim nastupima na tv "Pinku", kao i na drugim tv kanalima, Seka je imala tremu,bila je po malo zbunjena, ali je svojom iskrenošću i spontanošću uspevala da šarmira sve, i kritičare, i voditelje i publiku. Imala je jedan cilj - "da bude najbolja"! I postala je najbolja!
Njeni nastupi zabeleženi su na svim svetskim meridijanima. Nastupala je na gotovo svim kontinentima, a najviše u Evropi.
Postala je neprikosnovena estradna zvezda na prostoru bivše Jugoslavije. Podjednako je vole u Crnoj Gori, Makedoniji, BiH, Hrvatskoj, Sloveniji, Bugarskoj, Rumuniji… itd
Nakon godinu dana , 2003-će godine Seka objavljuje svoj drugi cd. I on je objavljen u produkcijskoj kući "Grand ", a autori pesama su proverena i najbolja ekipa na svetu, za ovu vrstu muzike - Dejan Abadic, Dragan Brajovic Braja, Marina Tucakovic…
I ovaj cd se pojavio početkom decembra. Njime je Seka definitivno potvrdila svoj uspeh, i njime je učvrstila svoje vodećo mesto na našoj estradi!
Zatim počinju da stižu razna priznanja, kao što su: "Oskar popularnosti", "Hit godine", "Pevačica godine", "Album godine", "Scenski nastup godine"…itd.
Status mega hita sa ovog cd-a ponela je pesma "Crno i zlatno".
U julu 2005 Seka je objavila svoj treći cd. Naslovna pesma na tom cd-u bila je "Dodji i uzmi me". Bio je to svojevrsni provokativno-ljubavni zov devojke ili žene, koji su sve dame prepoznale kao deo svog ženskog sentimenta, Sve pesme na ovom cd-u su postale veliki hitovi, a pesma "Iskoristi moje mane" je postala ženska himna. U novembru pomenute godine, tačnije 9-og novembra Seka je imala svoj prvi solistički koncert u Tuzli, u hali sportova "Mejdan", gde ju je dočekalo 8 hiljada obozavalaca!!! Seki je posebno drag taj koncert jer je njemu prisustvovao, pored svih, dragih joj ljudi, i njen učitelj iz osnovne škole Irfan Nevzatović!
Zatim je usledio humanitarni koncert u Sremskoj Mitrovici, u sportskoj hali "Pinki", pod nazivom 'SEKA ZA OSNOVCE'. U gradu gde trenutno živi, i gde je sa velikim ukusom opremila svoje porodično gnezdo, u Sremskoj Mitrovici, Seka je, ovim koncertom ispunila, ne samo moralnu obavezu da je "u živo" čuju i vide njeni sugrađani, već i da gestom koji je učinila . pokaže svu širinu svoje duše.
Ona je ceo prihod od koncerta uložila u nabavku nekoliko desetina kompjutera sa opremom, i poklonila ih osnovnim školama u sremskom i mačvanskom okrugu!!!
Te iste godine Seka lansira i svoju modnu liniju pod nazivom 'RICH BITCH' koja je rasprodata u rekordnom roku. Ujedno je prva, i jedina naša zvezda koja je osnovala svoj sopstveni modni brend. Lepota modnih linija, atraktivnost krojeva, moderne boje, mladalački modeli, neupadaljive, a veoma ukusne dekoracije i aplikacije, kvalitet materijala, zastupljenost prirodnih materijala i tkanina, kao i modne kreacije koje naglašavaju lepotu tela… samo su neke od impresija modnih kritičara koji su videli ovu kolekciju…
Godinu 2006-tu Seka ce pamtiti, osim po brojnim nastupima širom sveta, i po svom prvom igranom filmu - "Mi nismo andjeli - treci deo", u kome je igrala lik "Smokvice". Ovom ulogom ona je ostvarila svoj detinji san da postane pevačica ili glumica. Seka je postala i pevačica, i glumica!!!
Pomenuti film je bio najgledaniji prošle godine u Srbiji, a Seka je dobila bezbroj komplimenata za odigranu ulogu.
Sredinom oktobra 2007 godine biće objavljen njen 4-ti cd, pod nazivom "Kraljica".
To je istovremeno i naslovna pesma, od jedanaest koliko ih ima na ovom cd-u. Dragan Brajović, Dejan Abadić, Marna Tucaković i Romario potrudili su se da ovaj Sekin cd- zvuči moćno i antologijski!
Posebnu čast Seka je imala što joj je pevač i kompozitor Sergej Ćetković, (koga privatno sluša i obožava njegove pesme), napisao jednu prelepu baladu pod nazivom "Reci gde smo mi", koja se takođe nalazi na ovom cd-u.
U oktobru, tačnije na ovogodisnjem sajmu knjiga u Beogradu biće predstavljen i Sekin roman-prvenac pod nazivom 'MOJE IME JE NESREĆA" !
Reč je o ljubavnom romanu, i to je priča koju Seka godinama nosi u sebi, i koju je morala ispričati na način da je i drugi ljudi saznaju i dožive, ( a roman je najbolji način za to).
U pauzama svojih brojnih nastupa širom sveta, za vreme odmora, Seka osim što uživa u svom privatnom spa centru, koji je namenjen samo za njene potrebe, u svojoj oazi mira, u svom stanu kraj reke Save, uz tajlandsku masažu, sve vreme provodi u igri sa svojim kućnim ljubimcem, rase čivava sa imenom Cezar, koga obožava i kome posvećuje svu moguću pažnju i ljubav!
Takođe kreira svoju modnu liniju pod nazivom "Queen", koja će se naći u prodaji početkom decembra. Svi novi izazovi kod nje dovode do euforije i žudnje da pobedi, da bude najbolja u svemu. Ona je rođena kraljica i pobednica! Takvom ju je Bog stvorio, i ona tu misiju ostvaruje sa svakim novim projektom!

Snagu i energiju prikuplja na egzotičnim mestima kao sto su: Kuba,Tajland, Egipat, Dubai, Bali…itd, a obožava da posećuje svetske centre kulture, poput muzeja, galerija, pozorišta i opera, gde obogaćuje svoje znanje i svoju dušu…
Lepa, mlada, energična, maksimalno odgovorna i ambiciozna da u svemu bude prva i najbolja, beskrajno odana majci i porodici, do bola zaljubljena u Zorana, verna prijateljima i drugovima, iskrena i spontana, prostodušna i osetljiva na socijalne probleme siromašnih i nemoćnih, privržena svom malom čivavi Cezaru, obožavalac zdravog života i sporta, zdrave hrane i cveća, (naročito ruža), nežno raspoložena kada sunce izlazi, ili zalazi…itd. Seka Aleksić je jedinstvena pojava u svetu estradne umetnosti, koja je, van svake sumnje, najveća zvezda estrade prve decenije 21-og veka, sa izgledom da to ostane i u sledećim decenijama!!!

CECA

Cecino iskustvo - Biografija



SVETLANA CECA RAŽNJATOVIĆ (1973.-)


Ceca je rodjena 14. juna 1973. godine u Prokuplju. Sa pet godina zapevala je na skolskoj priredbi, a sa 14 snimila prvu plocu. Ceca je istovremeno isla na koncertne turneje i u skolu. Uvece je pevala, a preko dana spremala predmete za Veterinarsku skolu.

Ulaskom u pubertet zelela sam da postanem zena. Nikad nisam bila devojcica, niti sam se tako ponasala, niti sam zelela tako da izgledam- seca se Ceca.

Posle ploce To, Mile, to, koja joj je donela velike pare i definitivnu slavu, bilo je jasno da Svetlana Velickovic mora da predje u Beograd. Nameravala je da peva, ali i da studira na Fakultetu dramskih umetnosti, da jednog dana postane glumica. Doselila se u kucu Mirka Kodica, koji ju je sa suprugom Vesnom ucio da se sminka i da se ponasa na sceni.

Odlucila je da u inostranstvu zaradi pare za beogradski stan. Pauza od samo pet meseci, u vreme rata i raspada SFRJ, donela je Svetlani Velickovic veliko razocaranje. Optuzena je od dela svoje publike i nekih kolega da je pobegla u svet i da po Evropi peva muslimanima.

Bila sam strasno razocarana, jer sam iznenada upoznala jednu mracnu stranu zivota. Punu lazi, ljubomore i besa. Ja nisam pobegla u svet., Odgovorila sam na sav glas: "Nek se zna - Ceca Velickovic je bila Srpkinja, i dalje je Srpkinja!" - rekla je prvom prilikom na jednom koncertu pred Srbima u Nemackoj.


Od te tuzne 1992. do kraja 1993. Ceca nije nista snimala. Htela je da slozi zivotne kockice i uzme sudbinu u svoje ruke. Vratila se u prestonicu. Postala je Beogradjanka sa sopstvenim stanom i pocela saradnju sa Marinom Tucakovic i Futom Radulovicem. Oni su joj podarili pesmu Kukavica, koju Vesna Zmijanac nije htela da peva, a PGP nije hteo da snimi. Svetlana Velickovic je za Jugokomerc uradila plocu Kukavica i prodala je u 300.000 primeraka. Bio je to njen potpun trijumf.

I onda je u Erdutu srela Arkana. Dobila je od njega na poklon brilijantski prsten iz Juzne Afrike. Uradila je film Kostana, dva nova albuma, i seriju koncerata koji su licili na urnebes. Uz pomoc Arkana, koji je bio i sminker, i garderober, i reziser, Ceca je postala muzicki idol mladih i seksualni simbol Srba. Na ovim koncertima Ceca je postala diva.

Njihovu tajnu ljubav i vencanje oglasio je nezaobilazni Milovan Ilic u svojoj Minimaksoviziji, kada je u prvom minutu Nove 1995. godine rekao: "Ceca i Arkan vencace se 19. februara 1995. godine!"

I Zeljko Raznatovic je napravio svadbu po svom ukusu - da se pamti: "Jer se Ceca pre nikada nije udavala!"

SABAN SAULIC

Šaban Šaulić je rođen 6. maja 1951. u Šapcu. Njegova majka Ilduza Demirović je iz Bijeljine, gde je on i sam proveo dosta vremena. U toku bogate karijere u medijima i od publike je dobio nadimak „kralj narodne muzike“. Sa svojom suprugom Gordanom ima troje dece - Sanelu, Ildu i Mihajla.

Sadržaj
1 Stvaralaštvo
2 Privatni život
3 Diskografija
4 Spoljašnje veze
5 Reference



Stvaralaštvo
Prvi album Šabana Šaulića je izašao 1969. godine, kada je imao osamnaest godina. Do 1976. godine, autor njegovih pesama je bio Buca Jovanović, a od te godine sve svoje hitove pisao je lično[4].

Godine 1985. napisao je pesmu „Gordana“ koju je posvetio svojoj ženi. Pesme „Dođi da ostarimo zajedno“ i „Dva galeba bela“ smatraju se jednim od najboljih ikad otpevanih narodnih pesama. Osim ovih pesama, veliki hitovi Šabana Šaulića su bili i „Uvenuće narcis beli“, „Sine“, „Danima te čekam“, „Snežana“, „Odlaziš, odlaziš“, „Pozn'o bih te međ' hiljadu žena“ idr.

Šaban Šaulić je jedan od pevača sa najvećim brojem prodatih ploča u bivšoj Jugoslaviji.


Privatni život
Šaulić živi i radi u Beogradu. Omiljeni hobiji su mu pecanje, u svojoj vikendici u Krčedinu[7][6] i fudbal[2].




Diskografija
Dajte mi utjehu (1969)
Bio sam pijanac (1972)
Šaban Šaulić (1976)
Dva galeba bela (1978)
Dođi da ostarimo zajedno (1979)
Ponovo smo na početku sreće (1980)
Meni je s tobom sreća obećana (1981)
Svetlana (1982)
Tebi ne mogu da kažem ne (1984)
Kafanska noć (1985)
Kad bi čaša znala (1986)
Vanredan album (1986)
Kralj boema, Verujem u ljubav (1987)
Samo za nju (1988)
Ljubav je velika tajna (1988)
Ljubav je pesma i mnogo više (1989)
Pomozi mi druže, pomozi mi brate (1990)
Anđeoska vatra (1992)
Ljubavna drama (1994)
Volim da te volim (1995)
Tebi koja si ostala (1996)
Od srca (1997)
Ljubav je slatka robija (1998)
Tebe da zaboravim (1998)
Za novi milenijum (2000)
Album 2001 (2001)
Kralj i sluga (2002)
Album 2003 - Live (2003)
Album 2004 (2004)
Telo uz telo (2005)
Bogati siromah (2006)

TOMA ZDRAVKOVIC IN MEMORIAN

Buket belih ruža

Toma Zdravković, za prijatelje Dado, svet je ugledao 20. septembra 1938. u se-lu Pečenjevcu, kod Leskovca. Odrastao u nemaštini i siromaštvu, kao jedno od peto-ro dece, nije ni mogao da očekuje moralnu podršku Svevišnjeg. Brzo je shvatio da ga život na selu ne privlači, niti je sebe mogao da zamisli kao individulnog poljo-privrednog proizvođača koji šuruje sa društvenim sektorom. Umesto o njivi, dečački naivno, maštao je o pevanju: oni koji su ga slušali kako pevuši, vrteli su glavom i tvrdili da „tu ima nečega". Šta konkretno, nisu znali, jer im Toma, onako mršav i žgoljav, nikako nije ličio na pevača koji je u seoskim predstavama morao da bude korpulentan i jak. Ohrabren punoletstvom, Toma je rešio da krene u svet preko neizbežnog Leskovca. Tu je, sas-vim slučajno, gladan i promrzao, upoznao Silvanu Barjaktarević (kasnije Armenulić) i na njenom primeru se uverio da od mu-zičke budućnosti ništa nema bez kafane.

Sredinom pedesetih, kafane su imale rang kulturnih ustanova. U njima se nije provodilo vreme - tu se živelo. Jelo, piće i domaćinska usluga bili su svetinja, baš kao i muzika na čijem se imenu gradio ,,imidž" kuće i njen ugled. Odlazak u kafanu bio je umetnički doživljaj, daleko sadržaj-niji od pokretnih filmskih slika ili pozorišne drame. Još kad krene pesma, u obla-ku dima i hektolitru alkohola - umetnosti nikad kraja!

Po prvi put u takvom okolišu našao se Toma Zdravković u leskovačkoj „Dubočici". Nije mu bilo teško da uleti u film čiji su kadrovi, samo za posmatrače, stalno bili jednolični: tura pića, tura pesme, tura od gostiju, tura za goste. U muzikantskim kru-govima brzo se čulo da u Leskovcu peva „neki Toma" i da sve zna: narodne, zabav-ne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone. Sa reputacijom muzičkog mahera, uputio se u tuzlanski hotel „Bristor" i na licu mesta šarmirao pu-bliku koja je iz večeri u veče punila salu. Postao je lokalni estradni heroj, ali se tim nije zadovoljavao: želeo je da sam nešto komponuje, prčkao je po klaviru, i konač-no napravio pesmu „Anđela" za koju je bio ubeđen da je genijalna, ali kad je video da mu se orkestar smeje - shvatio je da još nije kompozitor.

U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio. Upoznao je visoku, vitku plavušu Slavicu, rodom iz Travnika, studentkinju u Beogra-du. Za nju je našao stan u Tuzli, maštao o venčanju, uveren da se tako moralne devojke više ne sreću. Jednog dana, našao je Slavičin dnevnik i šokirao se: njegova me-zimica pedantno je vodila podatke o svom intimnom životu sa poznatim i nepoznatim muškarcima. Želeći da joj pruži još jednu priliku, po isteku ugovora u „Bristolu", To-ma je Slavicu, preko Beograda, poveo u Novi Sad.

„Došli smo prvo u Beograd - pričao je Toma Zdravković novinaru Draganu Gajeru jula 1971. u „Politici ekspres". - U ono vreme bio mi je dobar prijatelj Dragan Toković koji je pevao u kafe-baru „Terazije". Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči nekom lokalu. Toković, veoma popularan, nije više hteo da peva u Bezistanu, pa me je upoznao sa šefom ba-ra. Misleći da sam na nivou Dragana Tokovića, ponudio me je da ga zamenim. Sutra-dan je održana proba. Uhvatila me je grd-na trema, jer su tad u kafe-baru u Bezista-nu svirali najbolji muzičari, kao Vasa Belošević, saksofonista Caki ili Lale bubnjar. Da sve bude gore, na probi su se obreli i slavni fudbaleri Dragoslav Šekularac i Zo-ran Miladinović. Tad sam prvi put u životu video Šekularca. Ta velika imena su mi se podsmevala dok sam pevao... Utučen i iskompleksiran, uopšte nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom i da sa njim čavrlja kao sa starim prijateljem. Shvatio sam da tu nešto nije u redu tek kad sam im pri-šao. Pred celim društvom rekla je kako mora da obiđe neke prijateljice. Šta sam mogao nego da se složim. Vratio sam se u pustu sobu hotela „Balkan" (...) Nije se vra-tila do osam uveče, tako da sam opet kre-nuo iz hotela. Pojavila se tek posle ponoći, u društvu Zorana Miladinovića i nekih devojaka i mladića". Ne želeći da sebi prizna istinu, Toma je sa Slavicom krenuo u Novi Sad. Na jedvite jade dobio je angažman u hotelu „Vojvodi-na" i nastavio sa svojim ljubavnim muka-ma.

Nezadovoljstvo na privatnom planu reflektovalo se i na posao: Toma je tražio stepenicu više i konačno dobio priliku da 1962. peva u baru beogradskog „Metro-pola". U modi su bili šlageri i kancone tipa „Ave Marija", „Granada", „Katari" i „Gitara romana". Često je gostovao u okolini Beo-grada, pa je tako svratio i do Zrenjaninskog hotela „Vojvodina". Jedne večeri upoznao je zgodnu crnku: ime joj je bilo Olgica. Sasvim omađijan, zaboravivši na Slavicu, Toma ju je pitao da se uda za njega i da iznenađenje bude veće, devojka je pristala! Brak je izgledao uspešan sve dok Toma 1963. nije dobio poziv za vojsku: mada je brzo pušten, zbog slabog zdravlja, bračne trzavice su počele i ne-koliko meseci kasnije Toma i Olgica su se razveli u Osijeku.

Kao što ostali svet menja košulje, Toma je u to doba menjao kafane: pevao je u no-vosadskom „Putniku", beogradskoj „Topčiderskoj noći" i na Svetom Stefanu
„Odleteo sam do Titograda nekim sta-rim „konvejerom" - pričao je Zdravković, u ispovesti za ,,TV Reviju" 1984. godine. - Stigao sam u Titograd uveče. Sećam se, došao sam do hotela „Crna Gora" i pitao se kako da dospem do Sv. Stefana. Niti znam gde je to, šta je, totalno nepoznat kraj! Predžonjao sam do jutra na nekoj klu-pi u parku, jer nisam imao lovu za hotel. Ma, love nikad nije bilo. Išlo se, tako, bez para (...) Tako sam stigao i do Svetog Ste-fana, upoznao orkestar i počeo da pevam na najlepšoj terasi na Jadranu.

Jednog da-na, vraćajući se sa plaže, svratim do re-cepcije. Kažu, imaš telegram. Meni se go-dinama niko nije javljao. Ni od kuće, niti sa bilo koje strane. Ma, ni moji, iz Pečenjevca, prema Leskovcu, nisu mogli znati gde sam. Ja sam se od njih otkačio, i od kafane do kafane, po celoj zemlji... Uzmem tele-gram, a u njemu stoji da se hitno javim jed: nom lekaru u sarajevskoj bolnici. Lekar, koji je poslao telegram, dodaje da je Slavica teško bolesna i da želi da me vidi. To me je totalno šokiralo..."

Kad je stigao u Sarajevo, Slavicu nije mogao da prepozna: izgubila je trideset kilograma, bila neizlečivo bolesna. Samo je ćutala, ništa nije govorila. Sasvim razo-čaran, Toma se nije ni vraćao u Sveti Stefan. Želeo je da ostane u Sarajevu pored Slavice, ali angažman nije mogao da dobi-je. Morao je opet u Tuzlu, u „Bristol", gde mu je nekoliko dana kasnije stigao još je-dan telegram, ovog puta sa obaveštenjem da je Slavica umrla. Nije imala ni dvadeset godina.

Tako je nastala pesma „Buket belih ru-ža" o čijoj genezi Toma nije javno govorio. Jedino je publika - još tada u „Bristolu" - osetila da Toma ne peva pesmu, već svoj život.
On drukčije nije ni mogao...

Zdravkovićeva kafanska karijera, u me-đuvremenu, nastavila se angažmanom u niškom hotelu „Park", odakle je prešao u beogradski „Gradski podrum" gde je tri godine, svake večeri, pevao od osam do četiri ujutro. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju crpeo iz ličnih iskusta-va: još jedan emocionalni tesnac rezulti-rao je pesmom „Ciganka" koja je hitro po-stala nova kafanska himna, ali je samo ma-li broj ljudi znao njenog autora. Kad je 1963. „Diskos" ponudio Zdravkoviću da snimi prvu ploču, ovaj je računao na „Ci-ganku", ali su odgovorni bili ubeđeni da ona nije hit. Odlučili su se za jednu Tominu novu melodiju („Što te večeras nema") ko-ju su upakovali sa numerom Enrika Masijasa „Žena mog prijatelja" i pesmama ,,Deca zemlje" i „Esađerata".

„Diskos" je izdao prvu ploču bez ikakve reklame - zabeležio je Tomina sećanja novinar Dragan Gajer u „TV Reviji". - Tako je onda bilo: ko hoće da kupi, kupi. Bez ikakve najave, bez reklame, ništa! Kad je izašla nova ploča, pomislio sam da ću po-stati poznat, popularan. Ploča je izašla i ni-šta se nije dogodilo. Prvi put sam je video u izlogu radnje u „Albaniji". Uđem da vi-dim da li će neko da je kupi. Neke dve devojčice traže od prodavačice pesmu koju ova nije znala. Nešto kao: moj drug, pa že-na, pa prijatelj... Ja shvatim da traže moju ploču, onu „Žena mog prijatelja" Enrika Masijasa. Prodavačica kaže da nemaju. Meni neprijatno, jer radi se o mojoj ploči. Ipak, objasnim prodavačici - eno je, tamo gore. Skine je i stavi na gramofon. Devojčice oduševljene. Jedna komentariše, držeći omot: Jeste, fino peva, ali je mnogo gadan! - Odmah sam zbrisao napolje da me ne prepoznaju..."

„Gradski podrum" nije zažalio što je angažovao Tomu. Naprotiv, mršavko koji po svim principima marketinga nikako ne bi smeo da uđe u kafanu, a kamoli da stane ispred mikrofona, magnetskom pri-vlačnošću plenio je publiku, vodeći je u boemska raspoloženja neviđenom emo-cionalnom snagom. Zdravković ni tad nije imao gromki, zvonak glas koji je lomio ča-še i lustere: njegovo oružje ležalo je u ta-nanim nitima osećajnosti na čijim su se talasima gosti ljuljuškali, prepuštajući se Tominim pričama o sudbinskoj povezano-sti kafane i ljubavi.

Da bi na ličnom primeru pokazao da je to tačno, Toma nije morao dugo da čeka. U „Podrumu" je upoznao Milicu, sa kojom se, posle nekoliko meseci, venčao. Svedoci onog vremena sećaju se da je Mi-lica bila mirna i razložna, i uz nju, činilo se, i Toma više nije onaj stari: nije mnogo pio, manuo se kocke i boemskog društva koje ga je, po zlehudoj tradiciji, svuda prati-lo. Pomirio se sa činjenicom da će ostati kafanski pevač i da od ploča ništa neće biti. U sklopu bračnog prevaspitavanja, prešao je u kafanu „Stadion": već posle nekoliko nedelja, za kafansku klijentelu Beograda „Stadion" je postao kultno mesto - tamo je pevao Toma Zdravković!

Nastupajući pred probranom publikom, Toma je do savršenstva izgradio svoju kafansku reputaciju. S lakoćom je „upra-vljao" gostima, menjao raspoloženje, krei-rao atmosferu, pa je svima, osim Tomi, bilo logično što mu je Obrad Jovović, šef „Jugotonovog" predstavništva u Beogradu ponudio da snimi ploču. Bez velike nade, odneo je Jovoviću demo-snimke pesama „Ciganka", „Marta", „Nikad neću da te zaboravim" i „Anđela", a ovaj je Iliji Geniću poverio da uradi aranžmane. Na veliko Tomino čuđenje, ploča je brzo objavljena: dogodilo se, eto, da neko i održi dato obećanje! Singl je postao zlatan, što je Tomi otvorilo sva, do tad, zatvorena vrata.

Radio stanice i televizija više ga nisu zao-bilazili, počeli su čak da se za njega interesuju i organizatori zabavnomuzičkih fe-stivala, sasvim zbunjeni da li je ono što Toma komponuje i peva, narodna ili zabav-na muzika. Ostaće zabeleženo da je na „Beogradskom proleću 69" Toma, u alternaciji sa Anom Štefok, pevao pesmu „Duška". Usledili su singlovi sa pesmama „Ja nemam nikog na svetu", „Rogonja", „Voli me do sutra" i „Kamena stena", i svi-ma je bilo jasno da posle Tome Zdravkovića narodna muzika više nikad neće biti ista.

Primetili su ga čak i šefovi Splitskog fe-stivala, pa su mu 1969. uputili poziv da učestvuje na velikoj internacionalnoj fešti. „Jugoton" je, međutim, smatrao da je bolje da Toma ode na festival „Ilidža 69" i peva pesmu Blagoja Kašanina „Odlazi, odlazi". U konkurenciji pevačkih legendi onog vremena - kakvi su bili Nedeljko Bilkić i Safet Isović, Toma, objektivno, nije imao šta da traži. Zauzeo je drugo mesto, ali se u Beograd vratio sa najvećim hitom festi-vala: za samo dva meseca singl je prodat u 100.000 primeraka! Bio je to početak gazdovanja Tome Zdravkovića: kad je Mehi Puziću dao pesmu „Majko, majko", koju je ovaj prodao u neverovatnih 500.000 primeraka (postoji verzija da je otišlo i čitavih 700.000 komada!), shvatio je da poseduje redak talenat hitmejkera. Pod Tominim prstima sve se pretvaralo u zlato!
„Što će mi život"

... ili gotovo sve. Jer, dok je na muzičkom terenu beležio pobede, muzički život nika-ko nije mogao da sklopi u celinu. Sa Mili-com se razveo februara 1970. i iza sebe već imao dva neuspešna braka. Uteha mu je bila kćer Žaklina, iz braka sa Olgicom, rođena 22. novembra 1963, baš na dan kad je ubijen predsednik Džon Kenedi, po čemu je i dobila ime. Međutim, po uo-bičajenoj recepturi, depresiju i razočare-nje Toma je gasio u dnu čaše i kocki. No-vac koji je zarađivao i koji je priticao u veli-kim količinama, prosto je bežao od njega. Trošio je nemilice, ali nije žalio. Sve mu je izgledalo normalno: da komponuje za se-be i druge, da stalno lansira hitove i da ne zanemari društveni život utopljen u boemskim isparenjima. S pesmama nikad nije bilo problema. One kao da su izvirale iz njega: „Ljubavi, živote moj", „Noći su tužne sve", „Kad se voli što se rastaje". Pu-blika ga je razumela i Toma nju. Poverenje je bilo obostrano.

Vrhunac Zdravkovićevog muzičkog opusa bila je saradnja sa Silvanom Armenulić, pevačicom koja ga je srela u Leskovcu, davne 1956. godine. O tome je Toma pričao u „TV Reviji" pre nekoliko go-dina: „...Sretali smo se po raznim gradovi-ma i 1969. godine smo se našli u istoj gru-pi. Tad sam već bio popularan i tražen kompozitor. Silvana je bila na prekretnici. Imala je samo jednu bolje slušanu pesmu, ali ne i hit. Čini mi se da je to bila „Nad izvorom vrba se nadvila". (...) Silvana je lo-še prolazila. Sem te pesmice, ništa drugo nije imala. Nije bilo publike koja će je poneti. I uvek je bila depresivna. Pitala me je šta da radi, kako da se probije? Insistirala je da joj napišem pesmu. Ali, šta? Ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama ko-je su me inspirisale. Ljubav me je pokreta-la, pogotovo neuspešna. Šta da me tu po-vuče kad smo stari prijatelji? Pričali smo danima. Bila je nesrećna. Sećam se da mi je pričala o svom braku koji je bio labilan. Očajavala je. Na neki način umeo sam da je razumem. Često mi je govorila: - Jao, ovaj život moj! Neka ide sve u đa-vola, kad mi ništa ne ide od ruke! Nit' brak, nit' ovo, nit' ono...I jednom, dok smo se vozili busom na koncert, kažem joj: - Znaš šta, to je interesantno, da ti ja na-pravim pesmu baš kao što ti pričaš? Da napravim onako kako se osećaš? Onda ćeš bolje i pevati. (...) Tokom mnogih putovanja i usputnih razgovora upoznao sam sve njene proble-me, njen život, način izražavanja. Ušao sam joj u dušu. Međutim, baš tad su mi tra-žili pesmu za „Beogradski sabor". A ja sam razmišljao o Silvani i o njenom „Šta će mi život". Imali smo nekoliko slobodnih dana, bez putovanja, bez koncerata. Bio sam sa nekim društvom, mislim da smo pili jedno dva-tri dana. Totalno sam bio bole-stan, umoran, čini mi se da sam se probu-dio u hotelu „Slavija". Oko devet je trebalo da krenemo na turneju. Onako, sav izbe-zumljen, mamuran, glava mi otpada, si-đem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku, Mislim, 'ajd, sad ću bar da napišem pesmu za „Beogradski sabor". Bilo mi je vrlo lako, jer bio sam mamuran i nije mi bilo ni do čega, pa napišem „Šta će mi život". Kad smo se vratili sa turneje, ja sam, krijući se malo od Silvane otišao u studio da snimim „Šta će mi život" - ispovedao se Toma novinaru Draganu Gajeru. - Radio Beograd i „Estrada" spremali su za-jedničku ploču sa stvarima koje će biti na „Saboru". Ali, Silvana je čula pesmu, baš u studiju JV", preko puta „Ekscelziora". I počne: - Dado, molim te, ovo je pesma za me-ne, ti to moraš da mi daš... Pokušavao sam da se odbranim: - Pa, šta ću ja da pevam na „Saboru"? I ne, i da, i molim te, drž' ne daj. I, šta ću? Ja joj dam tu pesmu. Uostalom, to je bila njena priča, pesma je nastala od onog što je ona meni ispričala. - Uzmi, ionako sam je napravio za tebe! Priznao sam, tako je bilo suđeno... Po-klopilo se, ili je tako bilo tempirano, da u vreme izlaska ploče bude i televizijska serija „Ljubav na seoski način". Za vrlo kratko vreme Silvana je postala strahovito popularna. Bila je top pevač. Ono što je sa-njala (...) U vreme njene najveće popular-nosti, ja sam bio u totalnom autu, od života, nekakvih suludih situacija, od pića i kafana, drangulija. Bio sam u Americi kad sam čuo da je poginula. Užas! Možda je taj tekst, koji sam pisao za nju, slučaj za parapsihologiju. I nisam bog zna kako voleo tu pesmu. Sam naslov, „Šta će mi život", nije nešto. Bolje da je nije snimala: bolje bi bilo da nije postala popularna, a ostala živa..."

U tesnacu između kafana, pesmi i novca, Toma je jula 1972. još jednom iznenadio svoje obožavateljke. Tog leta, pevao je u Budvi, i sa sobom, iz Niša, poveo verenicu Zoricu. Ali, sudbina je odredila drukčiji scenario: Toma se u Budvi zaljubio u mla-du Cetinjanku Nadu, i pod hitno - oženio! Venčali su se na Ostrvu cvijeća, kod Bu-dve, uz pesmu Usnije Redžepove i Anđelke Govedarević. Telegram sa čestitkama poslala je Mira Stupica, a ,,TV Novosti" su 28. jula 1972. ovaj izveštaj sa Tominog venčanja naslovile ,,Jedna Nada za ceo ži-vot", ne sluteći da će i ovaj brak trajati vrlo kratko.

Krah ljubavne veze bacio je Zdravkovića u očaj. Rešenje je bilo u skladu sa srpskom tradicijom: udri po čaši - pa ko izdrži! Organizam je počeo da mu popušta, ali se Toma nije dao. Uveren da će umreti i da je, elem, sve besmisleno - pio je još više, ne želeći ništa da propusti. U transu, bacio se na kocku: dobijao je u kazinu po 80.000 maraka, u SR Nemačkoj, ali je iste večeri sve potrošio - šampanjcem je čas-tio ceo lokal, za bagatelnih 10.000 mara-ka! Ostavši bez dinara, i bez iluzija o bu-dućnosti, decembra 1974. pristao je da krene u Kanadu. Pevao je u najgorim rupa-ma, sretao ološ svih boja, upoznao bedu emigrantskog života. Jedini svetli trenutak bio je susret sa Gordanom, njegovom bu-dućom suprugom: insistirala je da se venčaju, baš u času kad su Tomu svi otpisali - i kolege, i prijatelji, čak i lekari.
„Sliku tvoju ljubim"

Sve lošijeg zdravlja, Toma je morao u bolnicu. Dva puta su ga u kratkom roku operisali. Savetovano mu je da svaka tri meseca ide na kontrolu, da ne pije, ne pu-ši, da se ne umara, da se posebno hrani... Naravno, Toma je radio sve suprotno. Ali, zdravlje se kako-tako normalizovalo. I psi-hički, Zdravković je postao jači: rodio mu se sin Aleksandar, pa je, nakon svega, odluka pala da se kompletna familija kra-jem 1978. vrati u Jugoslaviju.

Narodna muzika koju je 1974. ostavio više nije bila ona ista koju je zatekao. Trebalo je početi iznova, ali Toma nije odusta-jao. Pesma „Umoran od života" postala je bestseler. Oduševljena publika pokazala je da ga nije zaboravila, a Toma joj je uzvraćao izjavama:
„Imao sam više sreće od pameti. Ni u snu nisam očekivao da će me ljudi opet primi-ti, da će mi se kolege toliko obradovati i da će me svi nekako bodriti. Mislio sam da su me zaboravili, ko bi se još sećao To-me Zdravkovića po dobrom... posle tolikih mojih gafova. Naš narod voli da žali. Sažalili su se na mene i zato me, čini mi se, po-novo prihvataju. Da li zbog toga što znaju da sam bio bolestan, da li zato što sam se potucao po Americi i Kanadi i vratio kući, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima (...) Meni je, mislim, sve to što sam prošao i izdržao moralo baš tako i da se dogodi. Ostao sam ja negde, u svom poslednjem genu, ipak malo seljače kog su novac i slava tresnuli u glavu. Ne, nije me sve to zbunilo, nego... ne znam ni sam... nadmašilo. Ali, ne da se Toma, ne tako lako".

Ponovo je krenuo starim putem: od kafane do hotela i natrag. Pevao je u hotelu „Šumadija", po izbama na Ibarskoj magi-strali, a februara 1982. u beogradskom Domu sindikata održao svoj prvi solistički koncert - posle 26 godina druženja s mi-krofonom! Publika je sasvim otkačila uz zvuke „Danke", „Ciganke", „Proklete nedelje", „Tamburaša"', i Toma je, po ko zna koji put, s dna izbio na vrh. Počele su da stižu ponude i za drukčije medijsko delovanja: režiser Branko Baletić zvao je Tomu da igra u filmu „Balkan ekspres", a bilo mu je rezervisano mesto i u TV seriji „Doktorka na selu". Serija solističkih koncerata po Jugoslaviji počela je da brine i rokenrol ti-pove, ozbiljno uznemirene što Zdravković kod mlade generacije izaziva burne reak-cije sa pratećim medicinskim efektima kakvi su vrištanje, plač ili padanje u nesvest! Niko normalan više nije postavljao pitanje imitira li život Tomu ili je u pitanju poštena raspodela avantura: publika je, u svakom slučaju, profitirala.

,,Ja sam ranije mislio da sam pozer, mi-slio sam da foliram ono što živim - pričao je Toma novembra 1983. za „TV Reviju". - Kasnije sam shvatio da to nema nikakve veze sa foliranjem. Ja sutra mogu da pevam u kafani, za trista starih hiljada. Mada mi nije svejedno gde pevam. Oduvek sam želeo da imam revijske orkestre, ma, fil-harmonije. Jer, jedino muzike može da me ispuni totalno, bez ikakvih drugih želja. Da mi ne treba nikakav novac. To mi zaista ni-je centralna vrednost. Da mi je novac naj-važniji u životu, ne bih mogao da se šetam u tako velikom dijapazonu: čas gore, čas dole, čas si akutelan, čas nisi. Oni koji me vole možda ne mogu da žive kao ja, mo-žda su se stisnuli u nekom folu prema se-bi. A ja sebi ne dozvoljavam da lažem. Kad se otkačim, ja sam otkačen, nema folira-nja. Čak i u takvim trenucima življenja ja volim ljude. Ta potreba da se voli svet oko sebe daje mi neku snagu da se ne stidim publike. Velika je stvar izaći pred tu publi-ku a da nemaš nikakve petlje. Ja pevam i ne lažem".

Nova mladost Tome Zdravkovića kao da je bila očekivana. Svaki njegov album ili turneja u narodnjačkim krugovima bili su događaj. Uspeh „ludog Tome" više nije ni morao da se analizira: čovek je oko se-be okupio intelektualce, pošteno radni-štvo i seljaštvo, partijce i jehovine svedoke, alkoholičare i notornjake, devojčice i njihove zrele mame - sve pod jednu zas-tavu, zajedničku ideologiju ljubavi i kafane. Svi oni plakali su i patili s Tomom, kome je čaršija, uvek pogrešno obaveštena, leta 1987. već presudila. Samo što je pri-kazan TV šou „Dao sam vam dušu svo-ju", Toma je opet otišao u bolnicu. Za druge - strašno, za njega - normalno. Već prežaljen, ujesen 1987. krenuo je na tur-neju koja se reklamirala sloganom „Opro-štajni koncerti Tome Zdravkovića". Mada nisu ni oproštajni, ni poslednji - gest me-nadžera Vitka Radomirovića bio je perfi-dan, ali i najveći mamac za narod. Beo-gradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake večeri; iste, euforične scene ponavljale su se po Srbiji, Bosni, Cr-noj Gori, Hrvatskoj. Album „Dal' je mogu-će" prešišao je zlatan tiraž, pokazavši da stari majstor ništa nije izgubio od svog zanata.

Gledao sam ga i slušao u Domu Sindika-ta. Po prvi put u karijeri imao je dvadesetak muzičara iza sebe. Pevao je tiho, pre za sebe nego za publiku. Vodio je koncert onako kako samo on ume: kao daje u kafani, kao da su dve hiljade ljudi, njegovi stalni gosti, mušterije sa susednog stola. Nikom se nije udvarao, nije čak ni mnogo govorio. Pesme je pretvarao u šansone, šansone u emocije, i njih neštedimice delio. Dom sindikata je živeo i plakao s njim njim. Jer, tih večeri na sceni nije bila „neka-kva narodna muzika". Gostovao je Toma Zdravković.
„Dotak'o sam dno života"

Kad ljudi govore o Tomi Zdravkoviću, obično počinju rečenicom: „E, taj je stvarno svašta radio"?!

Iz ove perspektive čini mi se da je sve bilo na svom mestu. Počeo sam da shvatam da je u životu sve normalno i relativno. Drugi bi, na mom mestu, radili drukčije, jer onog časa kad sam napravio kurentno ime koje je moglo da zarađuje i obezbedi neku egzistenciju, kuću, vilu, ja sam kre-nuo suprotnim smerom. Počeo sam da ži-vim s problematikom ljudi oko sebe. Ra-dio sam u kafani, morao da komuniciram s gostima, bio stalno u tom grotlu života. To je postalo navika: da se sedne s prijatelji-ma, da se popriča, popije i podeli s drugi-ma. I tu povratka nije bilo.
Kafane su u ono vreme bile jedine estradne pozornice?

Naravno, zato je za mene bila čast da iz Leskovca odem u Sarajevo i tamo pevam u hotelu „Evropa". Tad je bilo malo pevača, radio, štampa i televizija nisu se mno-go bavili narodnom muzikom. Tiraž od pet hiljada - bio je ogroman! Nisam ni smeo da sanjam da ću stići na radio talase: to je uspevalo samo nekolicini velikana. Pet-naest godina, iz večeri u veče, pevao sam u kafani, ali mi je sav taj publicitet bio da-lek, nedodirljiv. U „Gradskom podrumu" sam proveo tri godine - pevajući od osam uveče do četiri ujutru, a izdavačka kuća „Borba" bila je preko puta mene. Sretao sam sam puno novinara, urednika, sve mi je bilo nadohvat ruke, a ustvari, tako da-leko, jer su drugi bili popularniji, slavniji. Ljudski je bilo sanjariti o slavi, da te ljudi znaju, prepoznaju na ulici. Sećam se, pe-vao sam u Sarajevu sa Džimijem Stanićem i Ivicom Šerfezijem, početkom šezdesetih godina. Neki klinci hteli su da se zafrkava-ju, pa su došli i tražili mi autogram: nisam bio siguran da li se šale, ali sam ipak pot-pisao. Onda je pukla bruka u čaršiji: ima neki ludi pevač u „Evropi" koji deli auto-grame! Počeli ljudi svake večeri da dola-ze i da se sprdaju, tražeći autograme! Ni-šta nisam kapirao dok mi prijatelji nisu re-kli da sam, ustvari, predmet opšte zajebancije!

Era Tome Zdravkovića počinje krajem šezdesetih godina. Nekoliko vaših ploča dobro su uzdrmale Jugoslaviju?

Imao sam sreće da, kad su ploče poče-le da mi se prodaju u velikim tiražima, već budem zreo i iskusan pevač koji je tolike godine proveo u kafani. Iza sebe sam imao pesme koje su u tim kafanama već živele: „Ciganku" sam, recimo, napravio još 1962. a snimio je tek šest godina kasni-je, „Buket belih ruža" takođe. Bio sam neopterećen pravljenjem pesama: nisam imao pritisak neke produkcije ploča da moram da komponujem po svaku cenu, kao što danas ljudi rade.
Onda su stigli i novac i popularnost?

Valjda sam ja u mladosti video u filmovi-ma ili pročitao u knjigama - o pozitivnim ličnostima i dobrim ljudima. Voleo sam da se igram dobrog čoveka, da ljudima či-nim: da nekom kupim sto karanfila, jaknu, da načinim neku ludost koja za druge nije normalna. Meni je to prijalo. Pare su mi služile da se zabavim, jer me je sve interesovalo. Ako se nađem u društvu gde su se kockali - i to me je zanimalo. Ali, kockam se van sistema. U tim krugovima kažu da sam najveća ovca koja se rodila za kocku, i to je najverovatnije istina. Dok oni igraju za pare, ja se zabavljam. I kad nisam imao para, bio sam miran i srećan...

Na praktičan način uključili ste se u borbu protiv alkoholizma: godinama ste ga lično, i u lepim količinama uništavali?

Nikad nisam pio zato što volim alkohol: uvek je kretalo od par tura pića i to uvek u društvu! Vremenom, naravno, sticale su se navike kad je alkohol u pitanju, pa sam sam sebi bio i bolji, i slobodniji. Počeo sam da živim životom pevača koji ima svo-jih ćefova, koji voli da mu muzika svira, ko-ji na taj način hoće svega da se oslobodi, svih briga i problema. To su neka poseb-na uživanja koja su me kačila pet, šest, de-set godina: uz muziku bismo ostajali ćelu noć, pričali, pili, ludovali. Onda ti nije važ-no da li je neko doktor nauka ili skretničar, važno je da je on čovek čije ti društvo pri-ja. Zato i dan danas kod kuće ne pijem i ne pušim: ali čim izađem u kafanu onda je to nešto deseto! To onda ne traje dva sata pa 'ajdemo kući. Znali smo da u kafanama provedemo tri-četiri dana neprekidno! Sad sam sve to pomalo izgustirao. Nekad nisam mogao da smislim a da uveče ne izađem u grad - sve sam mislio da se negde nešto dešava i da tamo moram da bu-dem! Ipak mi sad mir mnogo više imponuje.

Na vrhuncu popularnosti, negde sredi-nom sedamdesetih, iznenada ste otišli u SR Nemačku, docnije u Kanadu?

Ja sam tad živeo kao da sam pao s neba! Shvatio sam da ništa nisam napravio, a bu-dući da sam bio vrlo siguran u sebe rešio sam da probam nešto novo, I Nemačka i Amerika su mi bili izazovi koje sam hteo da probam. U Nemačkoj se ništa nije de-šavalo: pevao sam, zarađivao neke mar-ke, samo je sve bilo mnogo ružnije - ti ma-li, sitni burdeljčići u koje dolazi naš svet. Za te ljude je hiljadu maraka bogatstvo: po prirodi stvari, takav čovek odmah po-staje bahat, osion, vuče te za rukav, gura ti sto maraka, hoće da te kupi. Kad sam, re-cimo, došao u Kanadu, znao sam da neću pevati u „Hiltonu" ili „Holidej Inu", bio sam svestan gde ću raditi. Ljudi koji su me slu-šali bili su pažljivi i obzirni dok me nisu izgustirali... onda im služiš da se sprdaju s tobom, da ti govore da si propao čovek, da više nemaš gde da pevaš, kao što se meni desilo. I bukvalno sam dotak'o dno života!
„Prokleta je ova nedelja"

Godine 1978. vratili ste se u zemlju. Kakva vas je publika čekala?

U vreme kad sam ja bio aktuelan, od 1968. do 1974. ovde se izuzetno dobro živelo. Kad sam se vratio, i naravno, kasnije, shvatio sam sve razmere krize: čak ni kafane više nisu ono što su nekad bile! Ja sam u kafani „Stadion" pevao dve godine, 1965. i 1966. i sećam se, po mesec dana unapred rezervisalo se mesto, a sad mesta u celom Beogradu kol'ko hoćeš! Promenili se ljudi, nemaju više para, promenila se ta publika po kafanama...

Uz pesmu je, često, atmosfera naelektrisana?

Jeste, priznajem, naročito ako pesma ima neke druge povode, sem muzike. To-ga nekad nije bilo. A pevao sam po celoj Jugoslaviji, i ista mi je bila publika u Sara-jevu, kao ona u Ljubljani gde sam pevao u hotelu „Slon". Strašno je kad čujem da nas pesma deli. Užasno! Ali, sve je to plod ne-kog vaspitanja, neke kulture. Ako dete od osam godina sluša svog oca koji pogrdno govori o Hrvatima, budimo sigurni da će u sedamnaestoj godini to dete da manifestuje nekakav otpor ili mržnju. Dakle, pri-ča počinje u detinjstvu, u samim ljudima. Takav problem nikad nismo imali, ni ja, ni moja generacija. Mi smo preživeli rat, ži-votarili, kao dete sam se igrao mecima i granatama po zapaljenim zgradama. Za mene je bio pojam imati parče hleba: ni-sam imao vremena da razmišljam da li je neko Srbin, Hrvat ili Musliman. Danas je devalvirala ideja jugoslovenstva i ne znam kakva je to pamet koja hoće da nas deli po nacionalnostima i po republika-ma. Neko može da buda Musliman, ali je za mene on prvo čovek, Jugosloven! Šta me interesuje da li je neko Kinez ili Šveđa-nin ili Slovenac - ako je dobar čovek! Me-ni je svejedno da li je Niš na Nišavi ili Miljacki. Da nije tako, onda bih počeo da raz-mišljam smem li da jedem vojvođanske lubenice ili kosovske višnje, jer su tamo i lubenice i višnje drugačije, nacionalne lu-benice i nacionalne višnje, drukčije od srpskih i hrvatskih! Meni je nepojmljivo da se takvim deobama poklanja toliko paž-nje. Jedino mi je bitno kako da to izbacimo iz glava ljudi, da ih uverimo da greše.

U vreme vaše mladosti izjasniti se kao Jugosloven bilo je normalno. Danas su se granice normalnosti malo pomerile?

Nikad nisam verovao da će biti ljudi koji se neće izjasniti kao Jugosloveni, a rođeni su u Jugoslaviji! A, eto, ima ih! Šta ti ljudi dobijaju ako stalno ističu svoju nacional-nost? Da li postaju pametniji, lepši, šta li? Sva ta podeljenost u našoj zemlji je ružna, strašna... Jugoslovenstvo treba da se oseća i da se nosi bez opterećenja. O tome čak i ne razmišljam, ali vidim da ima usija-nih glava. Pevao sam nedavno u Beloj Pa-lanci i priđe mi jedan momak od dvadese-tak godina i kaže: „Pevaj mi nešto srpski!". Istog trenutka se malo šokiram i odgovo-rim mu da se obrati svom predsedniku opštine, jer ja lepo pevam na razumljivom jeziku! Uopšte, čini mi se da smo malo pogrešili šireći tabu-teme: čim čovek misli da je nešto zabranjeno to mu odjednom postaje mnogo važno. I ne vidim razloga da sutra ne napravim pesmu o Kosmetlijama koji su mi dragi, jer imam bar pedeset Šiptara koji su mi lični prijatelji. Te kontak-te treba negovati, a ne da se osećam kao da idem u Kinu kad odlazim u neki TV cen-tar!

Događaji na Kosovu su, na žalost, već toliko godina stalno aktuelni. Tamo redovno gostujete?

Gotovo svake godine. Ta njihova publi-ka je sjajna. Sećam se da sam 1981. gostovao na Kosovu, u vreme kad se sve ono ru-žno i strašno dešavalo. Bio sam u Peći, pevao pred tri hiljade ljudi, i onda se pitao da li je na koncertu baš sve bio srpski živalj? Kad su mi posle koncerta prišli neki klinci i tražili autogram, želeći da popričaju sa mnom, pitao sam ih da li je bilo Albanaca na Kosovu. „Svi smo mi ovde Albanci" rekao mi je jedan momak i pokazao na njih dvadesetak! Verujem da to nasilničko po-našanje, ta mržnja, taj separatizam, nisu prisutni u običnom čoveku, Albancu, koji mora da se bori za egzistenciju, da radi, da izdržava porodicu. Taj mali radni čovek, Albanac, već ima strašan kompleks da na Kosovu ništa ne valja i da se samo čeka prilika da se nešto ružno objavi i pla-sira u javnosti. To je strašno opterećenje! Jer, nemoguće je da su svi Albanci siledžije, manijaci i ubice: to nije tačno! A to se, onako između redova, protura ljudima... Zalagao sam se da ostvarimo što više kontakata s Kosovom: da tamo krenu pevači, fudbaleri, glumci, da razgovaraju s naro-dom, da osete taj puls života, da pomog-nu. Par puta sam na Kosovu upoznao neke ljude, Albance, i kad čuju da sam iz Beo-grada već su pomalo uplašeni, već brane nešto što s njima nema veze. Hoću da ka-žem, fali nam kontakta, ljudskih razgovo-ra, prijateljstva...

Govorite to iz iskustva?

Naravno. U vreme početka kontrarevo-lucije na Kosovu, bio sam u Tetovu, sa direktorom Doma kulture. Seli smo u kafanu, počeli da pričamo o Kosovu i kad sam čuo njegove priče zgražavao sam se. Onda me je on upozorio da budem tiši, jer preko puta za stolom sede dva Albanca. Ja malo popio... ustanem i krenem za njihov sto. „Jeste li vi Albanci?" pitam. „Jesmo", reče jedan i poče da bledi. „Dođi za moj sto, kažem, ja sam iz Srbije, ja sam Toma Zdravković. 'Ajde da se poljubimo i da bu-demo drugovi!". Bili su šokirani, ali su ipak seli, pa smo se lepo napili! I oni su mi pri-čali o Kosovu, i sami zapanjeni onim što se dešava, ali srećni što ima neko da ih saslu-ša. A to nam danas fali: da jedni druge ma-lo bolje čujemo!

„O, Stari, Stari"
Nacionalističke pirove niste osetili na svojoj koži?

Jesam, samo jednom, u Listići, za vreme „maspoka". Pevali su mnogi pevači: Arsen, Hoki, Ivica Šerfezi... Na svim plakatima po gradu meni su „otkinuli" glavu, ali tome nisam pridavao značaja. Međutim, na koncertu sam pevao poslednji, i čim sam izašao na scenu publika je bez razlo-ga počela da zviždi. Onda su svi ustali i masovno napustili koncert. To me je stra-šno pogodilo. Nisam mogao da se pomi-rim s tim, bez obzira što sam bio jedini pevač iz Srbije na tom koncertu. Sutradan ujutru, sednem u kola i odem u Listiću. Uđem u jednu berbemicu da se obrijem i da vidim da li me ne trpe kao pevača ili je nešto drugo u pitanju. Tamo sam upoznao par ljudi koji su potpuno drukčije reagovali, kojima je cela situacija bila smešna i koji su me molili da dođem, i održim solistički koncert. „Videćeš, biće puna sala i svi će pevati s tobom". Eto, ima trenutaka kad su ljudi izmanipulisani, kad se izgube - ali to zlo nije u njihovoj prirodi. Garantujem!

Zna se da ste svojevremeno komponovali pesmu o drugu Titu, ali ona nikad nije snimljena?

U mom životu, Tito je imao posebno mesto. Godinama sam imao strašnu potrebu da o njemu napravim pesmu, ali budući da je on velika ličnost, a moje pesme žive u kafanama, mislio sam da sve to nije u skladu sa mojim mogućnostima. Da je pe-smu o Titu napravio jedan Konjović, to bi iz cuga prošlo: ali ako to pravi jedan Toma Zdravković skoro da se ne sme! Ipak, Tiletu sam posvetio i napisao jednu pesmu. Zvala se „O, Stari, Stari", i komponovao sam je u vreme kad nam je svima bilo pot-rebno poleta, kad sam želeo da, kao je-dan kurentan pevač koga mase slušaju, podstaknem ljude da o tome razmišljaju, jer sam i ja deo društva i ove sredine, sa svim pravima i obavezama. Tekst je ova-kav:

„O, Stari, Stari,
o, živi, živi,
poletite golubovi preko sinjeg mora
na krilima odnesite pozdrav srca moga
Nek nam Stari dugo živi
s pesmom u srcu,
nek sa nama deli i dobro i zlo,
o, Stari, Stari,
o, živi, živi..."

Bilo je to razmišljanje miliona ljudi u Ju-goslaviji i nije trebalo biti Šekspir ili Andrić pa napraviti takve stihove. Obrad Jovović iz „Jugotona" i ja odlučili smo da na drugu stranu ploče snimim pesmu „Jugo-slavija", jer zbog ozbiljnosti teme nije ima-lo smisla da snimam „Ljiljanu" ili „Buket belih ruža". Onda smo traku odneli u Kabi-net predsednika Tita da pesme presluša-ju i odluče da li mogu da se snime na plo-ču. Oni su traku čuli i poslali je Radio Beogradu. Tamo su preslušali snimak i odluči-li da je to kič: tako mi je pričao sad pokojni Duško Radančević koji mi je objasnio da su čak imali partijski sastanak zbog moje trake! Kolegijum se sastao i ispred Radio Beograda taj snimak odbio. Nakon svega, pesmu sam prekrstio u „Majko, majko", pa ta numera i dan danas živi u narodu. Sve me je to mnogo pogodilo, jer sam pošteno i patriotski razmišljao, a vidi-te kako su mi uzvratili.

Pesmu o Jugoslaviji ste tek naknadno snimili?

Jesam, kad sam se vratio iz Amerike, ali su u međuvremenu Zahar i Danilo Živković napravili pesmu o Jugoslaviji koja je postala izuzetno popularna, pa ovu moju niko nije ni slušao. Zao mi je što je tako ispalo: tekst je bio jugoslovenski, govorio o jugoslovenstvu, o domovini, ali je pesma zakasnila, mada je bila prva koja je ovoj zemlji bila posvećena. Uopšte, na tom jugoslovenskom zajedništvu treba iz sve snage insistirati, jer nije dovoljno ako jednom godišnje „Karavan bratstva i je-dinstva" krene iz Zagreba u Beograd i obrnuto. To mora da bude stalna praksa, kako među narodom, tako i među političa-rima.

Poziv političara-profesionalca danas ni-je tako zahvalan posao?

Raditi taj posao danas nije nimalo lako: problema, hvala bogu, ima na hiljade, od privrede do nacionalizma. Stalno mi se čini da političarima fali obična ljudska, na-rodna reč, jer imam utisak da su stalno u preozbiljnim situacijama.

Mislite li da bi im odlazak u kafanu ili na koncert narodne muzike mnogo značio?

Kako da ne! Ne verujem da je ikad na mom koncertu bio makar jedan političar, što bi bilo predivno... Jednom sam na tele-viziji zapazio Lazara Mojsova koji je bio na „Kolarcu", na koncertu Ive Pogorelića. Ne mislim da je političarima odvratno da prisustvuju koncertu Lepe Lukić u Domu sin-dikata, ali da sam na njihovom mestu, sam bih sebe naterao da dođem, da se umešam u narod, da se makar prošetam uli-com! Što ja ne bih mogao da se sretnem sa Đuranovićem i da ga pitam: „Kako si? Hoćemo li da popijemo kafu?". Voleo bih takve ljudske kontakte, baš kao što je Tito činio, ili ljudi iz njegove generacije. Ti lju-di nisu bežali od života, od naroda. Zašto Sinan Hasani ne bi došao na moj koncert da mi bude počasni gost? Da malo popri-čamo o estradi, o nekim lepim stvarima, ne samo o problemima...

Iz starije generacije političara, prijatelj i kum vam je bio general Zekić?

Miloša sam upoznao kad sam bio na po-četku karijere, negde 1957. ili 1958. godine. Upoznao sam njega i Franju Herljevića jer su obojica iz istog kraja, iz Šehovića. Znati generala u to vreme bio je doživljaj, a meni je želja bila da ga vidim u uniformi koju je retko nosio. Za moje venčanje si-lom sam ga naterao da obuče generalsku uniformu - imati generala za kuma, za me-ne je bila velika stvar! Ali, upoznao sam i druge političare... Koču Popovića sam sreo u kafani „Stadion" gde sam pevao malo ozbiljniji svetski repertoar. Njemu se to dopalo i jednom je ustao sa stola i stoje-ći mi aplaudirao. To mi je ostalo u sećanju, to i danas pamtim, jer su mi ti revoluciona-ri puno značili, ne zbog svoje funkcije već zbog svojih dela. Ne treba ni tu preterivati, jer ne možeš da sretneš svakog iz Predsedništva SFRJ pa da mu kažeš: „'Ajde da se družimo u kafani!". To je ludo! Ali, stra-šno bih voleo da mi Predsedništvo bude gost na jednoj večeri i da sa njima pričam, da i oni upoznaju Tomu Zdravkovića. Da se ispričamo, da malo popijemo, da kaže-mo koju reč jedni drugima...

Najveća čast bila je pevati Titu?

Pevao sam dvaput pred Titom: prvi put u Karađorđevu sedamdesetih godina. Tad sam izveo dve pesme: „Odlazi, odla-zi" i „Sliku tvoju ljubim". Prvi put sam bio blizu Tita, strašno istremiran i stalno imao želju da priđem tom stolu koji je samo pet-naest metara bio udaljen od mikrofona. Na žalost, nisam imao priliku lično da ga upoznam. Drugi put sam pevao Titu u Sa-rajevu, mada sam imao želju da mu pevam još mnogo puta.

Verujete li da je šteta što ima tako malo kontakata između političara i estrade?

Velika je šteta. Nas pevače ne koriste onako kako bi možda trebalo, a zna se da nam narod veruje. Baš zato, vredelo bi iskoristiti tu šansu, u korist politike i estra-de, na obostrano zadovoljstvo, i na zado-voljstvo publike, naravno.

Kad govorimo o publici, indikativno je da Toma Zdravković na svoje koncerte uglavnom privlači - mladu generaciju?

Nije u pitanju samo muzika... ljudi znaju šta sam sve radio, proživeo. Oni počinju da se identifikuju s tobom, da te zato vole. Ta mlađa generacija, recimo, ne misli da sam ja šašav čovek. Ali, njima takva slobo-da prija, jer oni vole ono što štrči, što nije obično. Ne radim ja to sve zbog toga što sam napravio scenario kako ću živeti idu-ćih dvadeset godina. Ali sam sve činio instinktivno i to se ljudima sviđa. I među kole-gama, i među publikom ne uzimaju me ozbiljno - ali me zato vole. Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala, da ne-mam para, da sam pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkačen, si-gurno.

Još uvek?

Pa dobro. Napijem se koji put, svratim u kockarnicu, idem na fudbal... Ne kockam se da bih dobio, već zato što je vreme re-lativno i što me interesuje ono neobjašnji-vo u ljudskoj prirodi. To u kocki mogu da istražujem, jer nije samo bitno pogoditi broj u ruletu, već osetiti nešto što je dubo-ko u tebi. Uostalom, ljudi se kockaju u ra-tovima, u politici, u investicijama, a meni je san da se kockam sa 100.000 dolara! Jedne noći, u Baden-Badenu dobio sam 80.000 maraka i iduće noći sve izgubio ostao opet „zero"!

Šta vas kod pokera uzbuđuje?

Tri keca! Šalim se, taj odnos s kockom mi je bitan, jer jedino tako možeš da upoznaš sebe i druge ljude. Uopšte, novac mi nije bio bitan. Razmišljao sam nekad... bože, ljudi prave kuće! Ali je to glupo! Mislio sam da sam ja genije jer mogu da potro-šim pet miliona za veče! Šta će mi kuća kad imam jednosoban stan! I, stvarno, ispostavilo se da mi je to dovoljno. Ne tre-ba mi više.

Ovakav Toma Zdravković još vam nije dojadio?

Nije! Moja veza s muzikom je mnogo ozbiljnija nego što misle kolege i publika. Vrlo me smešno jednom nešto pitao Miro-slav Ilić. Sedimo on i ja sami u „Šumatovcu" i on me pita: „Dado, šta ćeš da radiš ako ovo jednom prestane?". Bilo mi je mnogo čudno: zašto da prestane? Šta ima to da prođe? Jer, ja ništa drugo ne umem i ne znam da radim - sem muzike. Od nje živim i za nju živim...

RADE LACKOVIC

SAMO ZA VAS RADE LACKOVIC-SEXY SEKA

SLADA ........

Biografija


Sladjana Delibasic je rodjena 07.11.1968 godine u Kosovskoj Mitrovici! Zivela je sa ocem i starijim bratom Srdjanom! Nazalost majka joj je preminula kada je Sladja imala 9 godina! Otac i brat sportisti ( fudbaleri)! Sladja je vec odmalena morala da nauci da kuva i obavlja sve kucne poslove! Bila je jedino zensko u kuci! Cela kuca je " pala" na nju! Radila je to sa puno ljubavi! Godinu za godinom Sladja je srasla u ozbiljnu tinejdzerku i vec sa 15 godina preslila se sa ocem i bratom u Beograd! U Beogradu je upisla " SREDNJU SKOLU ZA SMINKERE"! Iako vec naucena da obavlja kucne poslove imala je malu pomoc sa strane! Svoju tetku ( majcinu sestru) koja je Sladji pomogla mnogo! U tim ludim godinama Sladji se polako pocela radjati ljubav prema plesu! Ali ne klasicnom nego prema brejk densu! Koji je tada bio popularan u svetu! Sladja je posle vecerasnjih casova jurila na skolsko igraliste da bi sa svojim vrsnjacima vezbala taj cuveni ples! Kao pomocno sredstvo umesto parketa koristili su karton! Nije mogla dugo da se zadrzava na tim " casovima " jer je njen otac bio prestrog! Do Sladjine 17 - te godine casovi brejk densa su se odrzavali uglavnom na gore pomenutim skolskim igralistima! Imala je zelju da svoj ples usavrsi i vec u tim godinama je znala da ce joj ples biti glavno znaimanje
u zivotu! Upisala je profesionlanu skolu za ples koju je tada vodila popularna LOKICA STEFANOVIC! Vec na prvim probnim casovima Sladja je pokazala izuzetan talenat! Sladja je vec tada zavrsavala srednju skolu sa odlicinim uspehom!
Nakon samo godinu dana provedenih u toj skoli Sladja upoznaje sada vec bivseg supruga, a tadasnjeg prvaka u plesu ( Hamita ) Djoleta Djoganija! Ljubav se desila na prvi pogled. Nakon samo par meseci Djole odvodi Sladju u Italiju! Iako su se brat i otac protivili Sladja je otisla! Tamo su naporno radili da bi tamo stekli nesto! Nakon samo uspesnih godinu dana provedenih u Italiji ( trudna ) Sladja i Djole se vracaju za Beograd gde su svoju vezu ozvanicili brakom! Ubzo posle toga otvaraju plesnu skolu koja je bila najposecenija 90 - tih godina kod nas! Ubrzo su se rodila i cerkica Silvija a nakon samo tri godine i druga cerkica Marinela! Posle kraceg vremena oformili su i plesacko pevacku grupu DJOGANI FANTASTIKO! Do 1999 godine su bili najpopularnija dance grupa na nasem podeblju! Vec 2000 godine Sladja odlazi iz grupe i snima svoj solo prvenac pod nazivom " SESTO CULO " koji je prodat u 10 hiljada primeraka! Nazalost Sladja i Djole su se u vreme promovisanja tog albuma razveli! Sladjino mesto u grupi je zauzela devojka koja je Sladji bila godinama desna ruka i u kuci i u plesnoj skoli! Povezivali su je sa raznim muskarcima ali Sladjino srce je osvoio izvesni " OKANO" sa kojim je danas u srecnoj vezi!
Godine 2002 Sladja izdaje svoj drugi po redu studiski album po nazivu " ZAUVEK, KRALJICA RITMA " koji je prodat u 25 hiljada primeraka! Bio je veoma upesan album! Mnogi su se zacudili pesmama koje je Sladja tad pevala jer su se veoma razlikovale od prethodnog albuma! Nazalost na kraju promovisanja tog albuma Sladja okoncava dvogodisnju vezu sa Igorom! Igor odlazi iz Srbije i vraca se u Italiju. Nakon duzeg vremena Sladja upoznaje izvesnog " biznismena " Nikolu Sandulovica sa kojim se upusta u novu vezu! Godine 2004 Sladja dozviljava veliki pad albumom " NEKAD I SAD " ! U vreme tog albuma otvara svoj fitnes centar " BODY DANCE BY SLADJA " Posle izvesnog vremena povlaci se iz javnosti zbog ruznih glasina koje su kruzile o njoj! Nazalost tada i zatvara svoj fitnes centar! A i okoncava svoju kratku vezu sa Nikolom! Kako ona kaze Nikola je u njenom zivotu bio promasaj! Dugo je bila u anonimnosti i za to vreme ona je pripremala svoj veliki come back. Dok je pripremala svoj povratak pomiruje se sa Igorom! Godine 2007 izdaje svoj do sada najpopularniji album koji je prodat u 35 hiljada primeraka pod nazivom " BAS TO " Danas Sladja zivi sa svoje dve odrasle cerke u kuci koju su ona i Djole gradili tokom svoje karijere! U srecnoj vezi je sa Igorom tj. Okanom i planira da izbaci svoj peti po redu solo album! Kada ce to biti? Ne znamo? Ostaje nam samo da cekamo!

MAKSIM MRVICA

Pijanist Maksim Mrvica do sada je u karijeri prodao gotovo milijun CD-a i samo taj podatak svrstava ga u hrvatske glazbene zvijezde. Osim toga, on tih milijun primjeraka nije prodao u Hrvatskoj nego diljem svijeta. Mrvica je iznimno popularan na Dalekom istoku, u zemljama u kojima svaki glumac, nogometaš ili pjevač želi biti popularan jer u tim bogatim zemljama popularnost donosi golem novac. Mrvica je popularnost stekao svirajući klasike u crossover varijantama, križajući ih s elektroničkom glazbom. Njegove pijanističke mogućnosti britanski menadžer Mel Bush je prije četiri godine ponudio londonskoj izdavačkoj kući EMI Classics, oni su ga odmah prihvatili i do sada objavili četiri Mrvičina crossover albuma “The Piano Player”, “Variations I & II”, “A New World” i “Electrik” koji je objavljen u rujnu ove godine. Prije toga, Mrvica je objavio album “Geste” sa skladbama hrvatskih skladatelja za koji je 2002. osvojio nagradu Porin.

Maksim Mrvica rođen je u Šibeniku, gdje je završio osnovnu i srednju glazbenu školu. Potom je prešao na Muzičku akademiju u Zagrebu k profesoru Vladimiru Krpanu, usavršavao se na Visokoj glazbenoj školi “Ferenc Liszt” u Budimpešti te na konzervatoriju “Alexander Skjarbin” u Parizu. Osvajao je brojne nagrade na domaćim i inozemnim natjecanjima, ali sve to nije bilo dovoljno da živi od sviranja klavira. Prije pet godina Tonči Huljić ga je povezao s Melom Bushom i nakon toga postao je svjetski poznat. Tome je pridonio njegov nekonvencionalan imidž, nošenje prstena, lanaca, tetoviranje i nošenje kreacija Jean-Paula Gaultiera. S jedne strane, naplatio je višegodišnje školovanje, talent i usavršavanje, s druge, crossover u glazbenim krugovima nije baš cijenjen način prezentacije klasične glazbe nego se tretira kao lak način za dolazak do zarade.

NACIONAL: Kako to da ste se, nakon što ste u rujnu objavili album “Electrik”, prije mjesec dana odlučili za zagrebački klasični koncert, a ne za crossover, što vam je donijelo popularnost?
- To je bio isti tip koncerta koji sam prije mjesec dana drugi put održao s Moskovskom filharmonijom. Imao sam turneju po Japanu, svirao sam klasični Lisztov koncert, kao što sam prošle godine svirao Rahmanjinova. U posljednje vrijeme više se osvrćem na klasične koncerte nego prošle godine. Moji promotori u Japanu promotori su klasične glazbe, stoga dobivam više prilika da sviram klasične koncerte. Dvorane u kojima nastupam dvorane su za klasične koncerte. Promotori u Koreji također su promotori klasične glazbe. Klasiku sam vježbao cijelog života i sumnjam da bih je ikada mogao u potpunosti ostaviti. Mi imamo tri različita koncepta koncerata. Jedan je klasični recital gdje sviram klasični repertoar, drugi je klasični s orkestrom a treći je kada s bendom sviram crossovere. Prve dvije i pol godine intenzivno sam nastupao s crossover repertoarom, rijetko s klasikom. Nastojao sam na crossover koncertima uvijek imati blok od 20 minuta klasične glazbe. Malo-pomalo počela se razvijati klasična karijera tako da sada više sviram klasiku nego crossover.

NACIONAL: Prema onome što ste nekada govorili, prije nego što ste susreli Tončija Huljića bili ste gladni. Znači li to da ste sviranjem crossovera sredili financijsku situaciju pa se sada možete vratiti klasici?
- Neposredno prije nego što sam potpisao ugovor s Melom Bushom moja je karijera klasičnog izvođača krenula u pozitivnom smjeru tako da nisam bio u tako očajnoj situaciji. Stoga u tom trenutku nisam imao toliku potrebu za financijama. Sada je sve lakše. Ne samo da sam se financijski osamostalio nego mi je crossover, koji sviram posljednje četiri godine, pružio prilike do kakvih vjerojatno ne bih mogao doći da sam ostao samo u klasici. Primjerice, svirati s Moskovskom filharmonijom koja je jedan od najvećih orkestara na svijetu.

NACIONAL: Mnogi ljubitelji klasične glazbe ne prihvaćaju s oduševljenjem crossover izvođače, ni vas, ni Vanessu Mae, ni mnoge druge, smatraju da je to komercijalno iskorištavanje klasike. Kako gledate na te optužbe?
- Kada sam počeo s crossoverom, znao sam da će uvijek postojati dio ljudi kojima se to neće svidjeti. No tako je to u svakoj vrsti glazbe, uvijek će postojati oni koji vole i oni koji ne vole vašu glazbu. Neki ljudi me osuđuju, ali uvijek postoji druga strana medalje. Postoje mladi ljudi diljem svijeta, u Tajvanu, Koreji, koji nikada nisu bili na koncertu klasične glazbe, koji nemaju pojma ni tko je Rahmanjinov, ni što je klavirski koncert, ništa. Ja se tada koristim malim trikom, prvi koncert je crossover, i publika vrišti. Drugi koncert je klasični recital na kojem sviram klasične kompozicije i oni ih prvi put čuju. Oni tako uče klasični repertoar, na kraju im se svidi i onda traže takvu vrstu glazbe. To mi je važnije od komentara koje čujem s druge strane.

NACIONAL: Znači ne smatrate da ste potpisali ugovor s vragom kada ste potpisali ugovor s Tončijem Huljićem?
- Ja nisam potpisao ugovor s Huljićem nego s Melom Bushom, ali znam na što mislite. To je nešto što sam ja htio, drukčije bih se osjećao da me je netko na to nagovorio zbog novca. Crossover me je uvijek zanimao, imao sam album Vanesse Mae kada sam išao na akademiju iako sam tada bio klasični puritanac. Već 12 godina u slobodno vrijeme slušam elektroničku glazbu tako da je fuzija tih dviju vrsta glazbe za mene uvijek bio izazov.

NACIONAL: Kako ste se uopće sastali s Tončijem Huljićem?
- Huljić je mene vidio na televiziji u vrijeme kada sam počeo istraživati klasičnu scenu, koristiti lasere, light show i ekrane na svojim koncertima. On je bio otprije povezan s Melom Bushom jer su zajedno radili na projektu benda Bond. Mel Bush je pet godina tražio pijanista po cijelom svijetu, organizirao castinge, a budući da je Huljić to znao, nazvao me i pitao jesam li zainteresiran za to. Odgovorio sam pozitivno i našli smo se u Parizu jer sam ja u to vrijeme, prije pet godina, živio u Parizu. Svirao sam Melu Bushu i, iako sam bio jako nervozan, Bush se toliko oduševio da je zvao ženu i rekao joj da me mora doći vidjeti. Kao u nekom filmu, moj se život preko noći okrenuo. U tom trenutku imao sam nekih nerealiziranih planova u Hrvatskoj oko spoja klavirske i elektroničke glazbe, a tada se pojavio Mel Bush s idejom da krenemo u crossover.

NACIONAL: Ključni trenutak za vašu međunarodnu karijeru bio je koncert u londonskoj dvorani “The Roundhouse” i promocija albuma “The Piano Player”. Zašto je to bio tako važan koncert?
- Bez obzira na već potpisani ugovor s kućom EMI, to je bio najvažniji koncert. EMI je do tada već bio uložio jako mnogo novca u mene i moj album koji je bio jako skup. Moji videospotovi su bili skupi jer su birani redatelji koji su radili s Kylie Minogue, fotografi koji su me fotografirali radili su za Pink i tako dalje. To je bila svjetska premijera mog albuma i bila mi je šokantna jer sam tada prvi put izvodio crossover glazbu uživo. U dvorani je bilo 500 svjetskih novinara, 300 direktora kuće EMI iz cijelog svijeta, došli su samo radi mene. Zato je pritisak na mene bio velik.

NACIONAL: Koja je razlika bila u objavljivanju prvog albuma u Hrvatskoj “Geste”, s pjesmama hrvatskih kompozitora, i albuma “The Piano Player” za izdavačku kuću EMI?
- Razlika je bila velika jer je moj menadžer potpisao ugovor s izdavačkom kućom EMI koji oni zovu “svjetski ekskluziv”, što znači da se takav proizvod izdaje u više od 57 zemalja u cijelom svijetu. Oni primaju direktive iz središnje kompanije EMI u Londonu da moraju prodati moj album u jako mnogo primjeraka. Zato sam jako puno radio na promocijama albuma u svim tim zemljama; rečeno mi je da nikada nisu susreli nekoga tko je toliko naporno radio dajući intervjue tijekom turneja koje su trajale po osam tjedana. S obzirom na to da se jako puno uložilo u album, onda se i jako puno očekivalo. Često sam putovao, došao bih iz Azije kući i nakon pet dana vraćao bih se ponovo u Aziju. Isto je bilo i u Europi, Latinskoj Americi. Nakon skromnog života u Parizu, s klasičnim koncertima, sve je postalo fenomenalno.

NACIONAL: Koje vas je od svih tih tržišta najviše impresioniralo?
- Moj prvi susret s obožavateljima bio je u Hong Kongu. Međutim, kada smo došli tamo, album je već bio prodan u platinastoj nakladi tako da su ljudi već znali za mene. Sletio sam na aerodrom koji je bio pun ljudi, a ja nisam imao pojma što me očekuje. Istina, objašnjavali su mi što će se dogoditi, ali cure koje vrište, panoe, to nisam očekivao. Oni su na koncertu vrištali za vrijeme moje interpretacije, što je meni smetalo. Pitao sam ih zašto ne šute i uživaju u koncertu, ali nije pomoglo.

NACIONAL: Vašoj popularnosti pomogao je i vaš imidž. Postoji li tim u Londonu koji se brine za vaš izgled, potencira vaše tetovaže, prstenje i frizuru?
- Svjestan sam da imidž igra veliku ulogu u mojoj karijeri. Meni je bitno da je to moj imidž, nešto što sam imao i prije. To nije produkt mehanizma iz EMI-ja. Moje tetovaže su samo moje, oko toga se nisam konzultirao ni sa svojim menadžerom iako sam se bojao njegove reakcije kada sam stavio tetovažu na podlakticu. I dalje sviram u košulji bez rukava iako sam nedavno, kada sam svirao s Moskovskom filharmonijom, zbog respekta odjenuo košulju s dugim rukavima. Nisam, kao i obično, želio doći u poderanim trapericama i s lancima. Mislim da bi to bilo uvredljivo za maestra Simonova i članove orkestra. Međutim, do danas nisam obukao odijelo.

NACIONAL: Dok svirate, skinete prstenje s ruku, iako su vaši kritičari tvrdili da i ne možete svirati kvalitetno s prstenjem na rukama.
- Naravno da skidam prstenje, preteško je. Ti prsteni bi zapinjali kada bih doista svirao s njima na rukama. Kada snimam videospotove, tada ih imam na rukama pa valjda ljudi misle da mogu i svirati s njima. Čitao sam tekst jedne kritičarke koja me ispljuvala jer sviram s prstenjem na što sam rekao “gospođo, prvo pogledajte koncert pa onda pišite”. Bilo bi suludo svirati s prstenjem.

NACIONAL: Živjeli ste u raznim europskim gradovima, ali stalno spominjete kako ne možete bez Šibenika. Što je to u Šibeniku da mu se neprestano vraćate?
- Ni sam ne znam što je to sa Šibenikom. Supruga i ja dugo godina živimo u inozemstvu, u Londonu smo kupili stan. Prije smo unajmljivali stan a onda smo kupili jedan od 41 četvornog metra na kredit na 25 godina. Menadžer me je na to nagovorio jer se u Londonu ne isplati unajmljivati stan. Jesen i zimu provedemo u Londonu a čim dođe sunce, evo nas u Šibeniku. Prvo smo živjeli u Budimpešti pa dvije godine u Parizu, a sada četvrtu godinu u Londonu. Mislili smo, što dulje živimo u inozemstvu, to će nostalgija biti manja. To se u našem slučaju nije dogodilo. Dok smo bili u Parizu, nisam mogao svaka dva mjeseca doletjeti kući jer nisam to mogao financijski izdržati. U Šibenik dođem da bih vidio obitelj i prijatelje, prošetao rivom, Kalelargom, samo šetao, osjetio miris mora. Jako sam osjetljiv na mirise, pamtim ih.

NACIONAL: Od čega ste živjeli dok ste bili u Budimpešti i Parizu? Je li to bio život na minimalcu?
- To je bio život na velikom minimalcu, još od studiranja u Zagrebu. Bilo je to vrijeme rata, ali takav se život nastavio i poslije, kada sam se već afirmirao. Tada ljudima nije bilo do koncerata, do plaćanja ulaznica. Studirao sam na fakultetu u Budimpešti, na dva fakulteta u Parizu, bio sam stipendist i od toga sam živio. Na koncertima sam dobivao honorar od 200 kuna. Da nije bilo lista Vjesnik koji me stipendirao godinu dana u Parizu i Rotary Cluba, svih tvrtki iz Šibenika koje su plaćale moje seminare i natjecanja, ja ne bih izdržao. U Hrvatskoj postoji apsurdna situacija a to je da ne postoji stipendija za nas izvedbene umjetnike. Želio sam ulagati u sebe i svoju karijeru. Potkraj studija sam počeo sumnjati u sebe, nisam želio sa 27 godina biti student u Parizu i živjeti od Vjesnikove stipendije, to mi je bilo sramotno. Više nisam znao što da radim. Nisam želio raditi kao pedagog jer se nisam školovao da bih bio pedagog. Mnogi su moji kolege postali pedagozi zbog financija. Ja to nisam htio, išao sam glavom kroz zid.

NACIONAL: Koliko vam je supruga Ana pomogla u tim trenucima?
- Pomogla mi je jako mnogo, i to od početka moje karijere. Moj posao je iznimno zahtjevan, pun stresa. Ja dnevno po osam sati vježbam i tada ne funkcioniram za vanjski svijet. Zato moraš imati nekoga pokraj sebe, svi glazbenici koji imaju veliku karijeru, koji jako puno vježbaju, uvijek imaju nekoga tko ih prati. Ana je studirala pravo, ali je napustila studij jer smo otišli živjeti u Budimpeštu a nakon toga u Pariz. Ona me prati i organizira neke poslove oko moje karijere.

NACIONAL: Jeste li zbog crossover nastupa koji su svirački manje zahtjevni znali izgubiti osjećaj za koncerte?
- Aranžer koji radi aranžmane za moja posljednja dva albuma piše ih tehnički vrlo zahtjevno, kako ne bih zanemario fiziku ruku. U protivnom, mišići bi omlohavili. Neke kompozicije su toliko izazovne da provodim puno vremena za klavirom, kao male etide. Rekao sam svom aranžeru da volim izazove, ali on je na kraju malo pretjerao, išao je do granica mogućeg. Ipak, to me održava, bilo mi je sada lako vratiti se klasičnom repertoaru. Prve dvije godine rada za kuću EMI aranžmani su bili jednostavniji pa se čovjek ulijeni jer ne treba toliko vježbati. Tada sam se malo razmazio, ali i promocije su mi bile naporne, svi ti intervjui, potpisivanje autograma, predstavljanja albuma. Kada sam imao slobodnog vremena, zadnja stvar mi je bila vježbanje.

NACIONAL: U pripremama za album, tko određuje koje će se klasične kompozicije obraditi u crossover verziji?
- Postoji cijeli tim koji o tome odlučuje, a to smo ja, moj menadžer Mel Bush, Jonathan Allen koji je izvršni producent albuma i izdavačka kuća EMI. Svi mi odlučujemo, ali na kraju ja moram dati zeleno svjetlo, odsvirati te kompozicije. Ljudi iz kuće EMI Classics su vrhunski profesionalci i oni točno znaju koje bi kompozicije mogle “upaliti”.

NACIONAL: Kako se opuštate uoči važnih nastupa?
- Prije četiri godine bavio sam se jogom, zajedno sa suprugom. Poslije više nisam imao ni vremena ni volje. U stvari meni je vježbanje moje sredstvo opuštanja. Jedino sam miran dok vježbam, čim prestanem svirati, osjetim nemir. Sada, za razliku od nekada, kada sam bio mlađi, previše vježbam. Pokatkad se moram susprezati, osobito na dan koncerta.
'Profesori podržavaju moj crossover uspjeh'

NACIONAL: Što Marija Sekso, vaša profesorica klavira iz Šibenika, kaže na vaš crossover uspjeh?
- Svi moji profesori dobro su reagirali na moj uspjeh. Isprva sam strepio zbog profesora s fakulteta Krpana, Lazka i Baranyaya, ali su mi rekli da je to dobro za klasičnu glazbu.

NACIONAL: Je li istina da vaši roditelji nisu bili oduševljeni što ćete postati pijanist?
- Ne, davali su mi veliku podršku, no bili su sumnjičavi jer na početku karijere nisam mogao izdržavati suprugu i sebe.
BIOGRAFIJA

Rođen 3. svibnja 1975. godine u Šibeniku

* 1984. Upisuje osnovnu glazbenu školu 'Ivan Lukačić' u Šibeniku, prof. Marija Sekso
* 1989. Upisuje srednju glazbenu školu 'Ivan Lukačić', prof. Marija Sekso
* 1993. Upisuje Muzičku akademiju u Zagrebu, prof. Vladimir Krpan
* 1998.-1999. Konzervatorij 'Liszt Ferenz', prof. Laszlo Baranyay
* 1999.-2000. Konzervatorij 'Alexander Skrjabin' u Parizu, prof. Igor Lazko
* 2000.-2001. École National des Musique, Pariz, prof. Igor Lazko
* 2000. Objavljuje prvi album 'Geste'
* 2002. U Londonu potpisuje ugovor s EMI Classics
* 2003. Objavljuje prvi album za EMI 'The Piano Player'
* 2004. Objavljuje album 'Variations I & II'
* 2006. Objavljuje album 'Electrik'

ANA NIKOLIC

Biografija Ane Nikolic

Pesmom ”Januar” skrenula je paznju na sebe u sred leta. Ana Nikolic ima 30 godina, u horoskopu je vaga, rodjena u Paracinu, 28 septembra 1978 godine. Zavrsila jezicku gimnaziju u Paracinu i visupolitehnicku, odsek za dizajn, u Beogradu.

Pocela da peva sa 22 godine i vise od cetiri godine pevala je po mnogim beogradskim splavovima, dok nije konacno 2003 uradila svoj debi album -Januar- u izdanju -City recordsa. Istoimena pesma se odmah na startu zavrtela i postala mega hit, a na albumu prvencu Ana je saradjivala sa najpoznatijim tadasnjim autorima, tekstove je pisala Marina Tucakovic, producent i kompozitor Aleksandar Milic Mili, pratece vokale pevala je Leontina, a u jednoj pesmi kao specijalni gost pojavljuje se i Haris Dzinovic. Album prvenac sa nekoliko hitova kao sto su: ”Hocu da te gledam” , ”Ptica skitnica”, ”Vatra”, ”Atina”, ”Moj klub” i sa dva visokobudzetna spota za pesme: ”Vatra” i ”Hocu da te gledam dok se ljubish sa njom”. Tako je do tada pevacica iz provincije postala jedna od najpopularnijih pop pevacica na estradnom nebu Srbije. Njena karijera je krenula uzlaznom putanjom. Za sebe kaze da sve sama radi, veruje u sebe, veruje u snove! Voli da izgleda seksi i provokativno ali nikako prosto i vulgarno, uvek se drzala granice. Uz slavu naravno idu i scandali i tracevi ali sto se tice njih Ana se uvek drzala po strani. Govorila je samo pishite, dok je vas i nama ce biti lepo. Pratile su je price da je kod nje vishe zastupljen stas nego glas. Svim nevernim tomama je tad porucila:

”Moje prvo pojavljivanje na Beoviziji dokazalo je da imam i glas i stas, jer se tu uzivo pevalo. Svi oni koji misle da idem samo na stas, mogu da dodju na moju svirku i provere umem li da pevam. Na to je stavlljena tacka! To je i dokazala zato je i dan danas medju najboljima”.

Posle albuma ”Januar” usledila je poduza pauza od tri godine, prave razloge jos niko nikad nije saznao. Ana je uvek govorila, da se dogodi jos jedan ovakav album potrebno je mnogo rada, truda ali i vremena. Album ”Januar” mozda i najnagradjeniji album u pop muzici. Ana je 2003 dobila i Oskar za pop pevacicu, za hit godine i album godine. Svoj veliki comeback Ana je izvela na velikoj sceni ”Beovizije”, prestiznog festivala za odabir predstavnika na Eurosong-u. Ana je 2006 promovisala hit singl ”Romale Romali” zauzevsi tako drugo mesto, odnosno cetvrto mesto u finalnom izboru. Pesma postaje hit godine a Ana opet najtrazenija pop zvezda. Godinu dana posle, tacnije 2007, Ana izdaje svoj drugi album pod nazivom ”Devojka od cokolade” koji su potpisale dve izdavacke kuce, Siti Records i Miligramusic. Album koji je nadmasio prethodni sa ubedljivom prodajom nosi hitove poput: ”Devojka od cokolade” , ”Dum jedan konjak”, ”Plakacete za mnom oboje”, ”Klovn” i za mnoge najlepsa Anina balada ”Ipak se okrece”. Ana je 2007 po prvi put odrzala veliku turneju pod nazivom ”Cokolada”.

Njenim privatnim, pogotovo ljubavnim zvotom, mediji su se detaljno bavili protekllih godinu i po dana. Pripisivali su joj veze sa popularnim sportistima i biznismenima, a svo to vreme je Ana budna sanjala “ljubav za celi zivot” . Svoju ljubav je konacno pronasla, posle nekoliko nezrelih i kratkih veza, Ana vec duzi period zivi na relaciji Beograd - Beriln sa svojim izabranikom Matejom Corkovicem.

ANFT

www.ana-nikolic.net

Ime i prezime:
Ana Nikolic
Nadimak:
Nika
Datum i mesto rodjenja:
27.09.1978. Paracin
Visina:
1,70
Tezina:
Razlicita
Boja kose:
Smedja

Boja ociju:
Braon
Broj cipela:
38
Porodicna situacija:
Srecno neudata
Adresa:
XXX,Beograd, Srbija
Znak u horoskopu:
Vaga
Politicka pripadnost-aktivnost:
/

Licna karta - Ana Nikolic
Privatni zivot
Obrazovanje:
Visa politehnicka
Strani jezici:
Engleski , Grcki
Kola:
Menjam ih
Hobi:
Ples
Kvalitet:
Iskrenost
Mane:
Preterano verovanje ljudima
Sta vas je najvise razocaralo:
Ljudi
Koji ste predmet u skoli najvise voleli/mrzeli:
Likovno/matematiku



Sa koliko godina ste se prvi put zaljubili i kako:
U zabavistu-prva simpatija
Vasa prva ljubav zvala se:
Bilo je davno, ne secam se
Plasite se:
Samoce, bolesti
Imate li neku maniju:
Soping
Sta radite u dokolici:
Pustosim butike
Kuda idete na odmor:
Pariz
Klub za koji navijate:
Crvena zvezda
Sport:
Odbojka
Najbolji prijatelj:
majka Vesna
Ukus
Vas tip muskarca:
Stariji muskarci,iskusniji su i znaju sta zena zeli
Omiljeno doba dana:
Vece
Dan, mesec, godisnje doba:
Subota, jul, leto
Cvet:
Ruza
Boja:
Bela
Zivotinja:
Pas
Slovo:
M
Broj:
1
Strana zemlja:
Francuska
Strani grad:
Pariz
Stil/imidz:
Elegancija, obozavam nakit
Strana zemlja:
Francuska
Strani grad:
Pariz

Istorijska licnost:
Nikola Tesla
Nauka:
Istorija
Naucnik:
Nikola Tesla
Filozof:
Karl Marx


Pesnik:
Marina Tucakovic
pisac:
Artur Golden
Knjiga:
Memoari jedne gejše
Glumac:
Bred Pit
Glumica:
Svetlana Bojkovic
Film:
Titanik
Omiljeni politicar:
Apoliticna sam
Omiljena politicarka:
/
List, revija koju citate:
Razne modne casopise
Sta volite da gledate na TV-u:
Muzicke spotove
Sta mislite o Internetu:
Buducnost
Najsimpaticnije TV lice:
Ima ih vise

Pevac:
Pevacica:
Ceca Raznatovic
Grupa:
/
Slikar:
Van Gog
Pusite:
Ne.
Lezete kasno/ustajete rano:
Da/Ne
Pice:
Sokovi
Alkohol:
ne koznumiram
Kuhinja:
Srpska
Slatkisi:
Cokolada
Omiljena garderoba:
Elegantna
Omiljeni kafic:
Havana bar
Kuda ste putovali:
Svuda
Volim:
Prijatelje, iskrene ljude
Ne volim:
Laz
Vasa poruka celom svetu:
Zivot cine male stvari

Karijera
Broj snimljenih albuma:
2
Omiljeni album:
Januar
Najveci tiraz:
Januar - 50.000
Najveci hit:
Romale Romali
Festivali:
Beovizija 2003,Beovizija 2006, Evropesma2006
Nagrade, priznanja:
“Oskar popularnosti”, “Pink nagrade” ,”Princeva nagrada”
Kad i kako ste zaradili svoj prvi dinar:
/
Zasto ste stigli do estrade:
Talenat
Mesecni prihodi:
Uvek moze bolje
Najveci honorar:
O parama ne govorim
Najveca zelja:
Da budem uspesna poslovna zena i da imam svoju porodicu

Ko se brine o vasem estradnom izgledu:
Jovana Bozovic i Zvonko Markovic
Frizer:
Mister X

Ambicija:
Svetska karijera
Ko je vas menadzer:
Pana
Ljudi koji vas najvise mrze:
Ne razmisljam o njima
Izvodjac sa kojim biste najradije snimali/pevali na koncertu:
Riki Martin
Omiljena licnost van konkurencije:
Mama
Uzrecica:
Kako si?
Koju pesmu najradije pevate:
Januar
Najvece zadovoljstvo u profesiji:
Aplauz publike

Ana Nikolic - Biografija

KSBL Home Page / Slike / Ana Nikolic Biografija




Ana Nikolić je rođena u Paraćinu. 27. septembra 1978. Završila je Jezičku gimnaziju u Paraćinu, a zatim je upisala Višu politehničku školu u Beogradu, odsek za dizajn.

Sa 22 godine je počela da peva po beogradskim splavovima. Sa pesmom „Januar“ se pojavila na Beoviziji 2003. i osvojila nagradu za najbolji debitantski nastup.

Sa debitanstkog albuma su se izdvojile pesme: „Hoću da te gledam“, „Ptica skitnica“, „Vatra“ (kao gost se pojavio Haris Džinović), „Atina“, „Moj klub“. Tekstove je napisala Marina Tucaković, a prateće vokale je otpevala Leontina Vukomanović.

Na Beoviziji 2004. je dobila nagradu za otkriće godine.

Sa pesmom „Romale, romali“ koju je napisao Zoran Lesendrić, Ana je osvojila 2. mesto na Beoviziji 2006. i 5. mesto na Evropesmi-Europjesmi. Iste godine objavila je drugi album „Devojka od čokolade“...

Ana govori grčki jezik, jer je nekoliko godina i živela u Grčkoj...

Pesmom “Januar” skrenula je pažnju na sebe u sred leta. Ana Nikolić ima 28 godina, u horoskopu je vaga, rođena u Paraćinu, 27 septembra 1978 godine. Zavrsila jezicku gimnaziju u Paracinu i visupolitehnicku, odsek za dizajn u Beogradu!

Pocela da peva sa 22 godine i više od četiri godine pevala je po raAnaznim beogradskim splavovima, dok nije uradila svoj debi album “Januar” u izdanju -Cityrecordsa- Istoimena pesma se odmah na startu zavrtela i postala mega hit, a na njenom albumu učestvovalo je mnogo ljudi iz “prve estradne lige”. Tekstove je pisala Marina Tucaković, producent i kompozitor Mili, koji je do tada radio jedino sa Cecom Ražnatović, prateće vokale pevala je Leontina, a u jednoj pesmi kao specijalni gost pojavljuje se i Haris Džinović!!

Album prvenac sa nekoliko hitova kao sto su:*Hocu da te gledam.Ptica skitnica,Vatra,Atina,Moj klub…i sa dva visokobudzetna spota za pesme *Vatra* i *Hocu da te gledam dok se ljubish sa njom* Tako je do tada pevacica iz provincije postala jedna od najpopularnijih pop pevacica na estradnom nebu Srbije i Crne Gore! Njena karijera je krenula uzlaznom putanjom! Za sebe kaze da sve sama radi,veruje u sebe,veruje u snove! Voli da izgleda seksi i provokativno ali nikako prosto i vulgarno,uvek se drzala granice! Uz slavu naravno idu i scandali i tracevi ali sto se tice njih Ana se uvek drzala po strani ! Govorila je samo pishite, dok je vas i nama ce biti lepo! Pratile su je price da je kod nje vishe zastupljen stas nego glas. Svim nevernim tomama je tad porucila:

Moje prvo pojavljivanje na Beoviziji dokazalo je da imam i glas i stas, jer se tu uživo pevalo. Svi oni koji misle da idem samo na stas, mogu da dođu na moju svirku i provere umem li da pevam. Na to je stavlljena tacka! To je i dokazala zato je i dan danas medju najboljima!

Njenim privatnim, pogotovo ljubavnim žvotom, mediji su se detaljno bavili protekllih godinu i po dana. Pripisivali su joj veze sa popularnim sportistima i biznismenima, a za to vreme je Ana budna sanjala ”ljubav za celi život” za koju kaže da je još nije pronašla. Tvrdi da osvaja šarmom a ne zavodljivim plesom, što smatra svojim najjačim adutom u slamanju muških srca. Nikada nije istovremeno volela dva muškarca. To bi za nju, kaže bilo previše.Ana perfektno govori grcki jezik, jer je nekoliko godina i zivela u Grckoj! Ta sredina joj je poznata i sama priznaje da je Grcka odushevljava. Samim tim i njen nadimak NIKA dolazi od prva tri slova NIK iz prezimena , a poslednje A iz imena.Sto bi znacilo boginja pobede u grčkoj mitologiji…jer ne voli da gubi,a do sada je je pobeda nije izneverila!

Pored pevanja bavi se I plesom, kako kaze bez njega ne moze, obozava latinoamericke plesove I rado ih preferira sto se I moze videti na sceni jer jednostavno zna da vlada scenom!

GOGA SEKULIC

GOGA-PILE



Goga Sekulić na naslovnoj strani domaćeg “Playboya”! Bar tako piše na naslovnoj strani trećeg (martovskog) broja srpsko-crnogorskog izdanja “Playboya”. Na duplerici je navedena biografija pevačice Goge Sekulić. Pominju se četiri CD-a, njene pesme “Marš”, “Ljubavnica” i niz drugih podataka koji bi asocirali na poznatu pevačicu, ali i niz podataka koji nemaju veze sa njom. Ono što je evidentno jeste da se na slikama “ko od majke rođena” NE nalazi Goga Sekulić, nego neka druga plavojka. Čitav slučaj Goga je prokomentarisala: “Šokirana sam činjenicom da se moje ime tako provlači kroz te novine. Ali, ja se nikada nisam slikala za “Playboy”, niti nameravam. Ne znam što su mi napravili besplatnu reklamu, ali će s njima pričati moj advokat12!”

[Goga]
Artur Demek, glavni i odgovorni urednik “Playboya”, kao i svi odgovorni ostali urednici, bili su nedostupni za medije. Iako je Demek obećavao novinarima da će objasniti šta se zapravo desilo, jednostavno se izgubio. Sva je prilika da se devojka sa duplerice već našla u hrvatskom izdanju “Playboya”, a prava Goga Sekulić već je podnela tužbu: “Mnogo me je ljudi zvalo i svi zapanjeni činjenicom da me je neko doveo u priču sa “Playboyem” i sa slikama koje nisu moje. Ja sam Crnogorka, patrijarhalno vaspitana i meni su ovim naneli veliku štetu. Neko će za to morati da odgovara”, završila je visoka plavuša, koja ovih dana (očigledno i uz pomoć “Playboya”) promoviše svoj novi CD objavljen u izdanju City Recordsa.

S. S. T.
Trackback: Goga (20)
"Zlatna koka" vs. "Revolution"
Bilo mi je tada 13 godina (23.01.2008.)
Čeka svoje milionče! (27.05.2008.)
Pobedila Playboy!
"Kupila" nove usne!
"Muka mi je od svega!"
"Ne mogu me izmoriti!"
Goga šarmirala policajce
Misterija – Barbara, Ruža ili Goga?
Počelo suđenje protiv “Playboya”