15.04.2005., petak
How am I suppose to recover myself when I don't even understand my disease?
|
(Nisam htjela ovo objavit.Slomilo se nešto,čula sam to.Bilo je dovoljno jako da sam mogla čak i čuti.I šta sad??Vjerojatno jedan od zadnjih postova.Ne,neću obrisati blog.Kao šta je LSA reka:Previše je krvi,znoja,suza,rada i truda--karikiram--uloženo u sve ovo. Mislite li da postoje ljudi koji uništavaju svoj život i sebe povrijeđuju i lome i da to samovoljno rade..a da zapravo toga nisu ni svjesni?Malo je glupo formulirano,al ne znam smislit bolje. Uglavnom..uživajte u predstavi..) POČETAK 20:00 ULAZ DESNO RED 12 SJEDALO 8 Kome lažem?Koga zavaravam? Ne mogu ja to. Da,jaka sam.Za sve ostale,osim za sebe.Za svačije probleme,osim za svoje.Za svačije suze,ali ne i za one na mom jastuku. Koliko toga još moram napraviti?Koliko još gluposti moram učinit da bi svatila da i ja imam osjećaje,da i mene boli?!? Sama sebe uništavam.Ne znam razlog.Iako nije bilo toliko davno,ne sjećam se. Sad više nije ni bitno… Znam samo da sam ja kriva.I moji glupi filmovi.Nisam dovoljno iskrena.Ni prema sebi,a kamoli prema drugima. Once again,I'd like to go with the flow…al ne,ne mogu.Zašto jednostavno kad može komplicirano?A mi volimo komplicirano,zar ne Dunja?! O,da..obožavamo zajebat stvari i učinit da cila situacija bude miljun puta zamršenija i teža nego šta zapravo je. Kočnica.Ne volim je.Jer ne upravljam ja njome.Ona upravlja sa mnom. A tako bi tila sve reć.Bilo kome.Imam osjećaj da ja to mogu.Ali ne mogu.Ne,ne to šta je jedino i samo moje,šta nitko drugi ne zna. Možda to i nije razlog svih ostalih gluposti,problema,razmišljanja,filmova..ali predugo je prisutno u mom malom,naizgled običnom,monotonom životu da bi to pustila samo tako.Pustila da neko drugi kontrolira. Kočnica.Previše sam rekla. Jednog dana,kad kočnica zahrđa i kad napokon ja budem nadređeni u tom «odnosu»,e tad ću ja nekome sve ispričat.Možda tada već to bude daleko iza mene.Nadam se. A i ako ne bude,niko mi neće pokušavat pomoć,jer ja sve mogu sama.Moći ću..Ako ne danas,ne sutra..a onda možda preksutra. Ne rade mi svjetla.U magli sam.U gustoj magli teških,neugodnih osjećaja.Neki su mi novi.Ali lijepo mirišu,premda izgledaju zastrašujuće.Zapleću mi se pod noge. Ja sam zapravo jako jednostavna.Gle.Ne pišem ljubavne pjesme.Ne razmišljam o velikim stvarima,a prepuštam se sreći i veselju koje donose one male.Ne tražim smisao života.Nisam ni po čemu posebna.Ista sam.Zašto onda ja?Šta je to tako veliko da je zasjenilo sve moje mane?A ima ih jako puno,vjeruj mi. Zašto pišem? Nemam hrabrosti to izgovoriti.Sama pomisao na to me plaši. A kad bi krenila pričat..ne bi mogla stat.Riječi bi samo ispadale iz mene.Ovako «ispadaju» iz mojih prstiju i prljaju Word.Manje boli. Bojim se bit razotkrivena.Onda će se otvorit onaj strašni,veliki grimiznocrveni zastor,a na pozornici ću biti ja. Ispričati monolog života. Malo po malo,s mene će se skidati svi oklopi,istopit će se sve maske,svi slojevi lažne sreće,veselja,osmijeha i izdržljivosti. Ostat ću opet ja.Ona ista ja kao što sam bila na početku.Treba mi netko da me povede.Da me kao slijepca drži za ruku i pokaže mi pravi put.Da ne skrenem. Ali to tek kad se vratim na onu glavnu cestu. Sama sebi sam čudna. Kako me drugi vide? Jer moje ogledalo ne priča istim jezikom kao i ja. Koliko sam se samo puta pitala tko sam uopće ja..I koliko sam samo puta dobila drugačiji odgovor.Najčešće lažan. Čak sam i križaljke rješavala..ali onaj x je uvijek ostajao nekako prazan,nedovršen.Ostavljala sam ih svugdje oko sebe,ne bi li netko poželio riješiti x..Ništa od toga. Htjela bi da ostaneš tu,ali imam osjećaj da ću te izgubit.Duboko u sebi,čak pronalazim prave razloge da odem.Znaš da ja uvijek u svemu tražim greške. Kaos. Greška u postupcima.U mojim razmišljanjima.U ponašanju. Da,ja sam jedna velika greška. Znam da ne znaš šta se događa..ali zašto još uvijek stojiš tu?Zar ne vidiš da sam ja samo uzrok problema?Ne donosim nikakav emocionalni profit.Osim ako toliko voliš bit psihički labilan i potresen?!? Da,naravno da ne voliš. …i mislila sam. Ne znam zašto sam opet to napravila.Bilo je par dana dobro.Super.I evo,opet.Zašto?Ne znam. Isti odgovor dobit ćete na pitanje:A odkad to?A jel ti uopće znaš zašto to radiš? Ne.Ne znam. I nije da ja to volim.Sad ne više. Bilo je dana kad sam mislila da je to jedino ispravno šta radim. Sad vidim da nije.Postajem svjesna destrukcije koju vršim nad sobom,svojim organizmom,svojom psihom. Pomalo postajem svjesna svega. I zato ovo pišem. Zapravo ne znam kako se osjećam.Ironija je u tome što sam sretna.Jesam li?!?...Objektivno gledajući,trebala bi bit sretna.Barem ja tako mislim..želim.Kako sam samo sebična. Mada ne vjerujem da je ovo povrijedilo određene ljude.(Ali ako nastavim ovako,moglo bi.) Vrijeđam sebe,ali sam toliko otupjela da me više ništa ne boli.Ne osjećam više bol.Suze sam odavno prekrižila na listi pokazatelja tuge. Mislila sam da će to bit kratkotrajno. Ali nije. Kriva sam,priznajem.(Kome?Sebi?Ne vjerujem ti.)Ne tražim ništa,samo podršku.Ruku.Zagljaj.Da znam da ja to mogu. Nda..mogu.Kako?Ne znam.Valjda postoji netko pametan tko će mi objasnit.Znam,znam da postoje stručnjaci za to…inače ih zovu doktori. Ali ja se doktora i bolnica bojim.Bojim se bit bolesna. Kako sam onda došla ovdje? Žalosno je šta je meni to postalo normalno.Svakodnevnica.Rutina.Samo od sebe.Nisam to htjela. (Opet lažem.) Ne znam šta trebam napravit da se zaustavim?Šta trebam reć?Da mi je žao?Kome?Sebi?Svom organizmu,psihi,mozgu,živcima?!? Znam da uvijek može bit još gore,ali svakome je njegov problem najveći.Da,prilično je velik..ali znam i za gore. A ne bi htjela da moj problem bude NAJVEĆI…barem ne objektivno. Jedan mali dio mene želi i potajno se nada da će netko ovo shvatit.Ali neće nikome reć ni riječi o tome.Zagrljaj je dovoljan. Jer ne volim kad neko analizira moje probleme i moj život..iako imam jaku potrebu za tim.Ali da to napravim ja.Da se organiziram i sredim. Preponosna sam.Ali reći ću to:Treba mi pomoć!Stvarno! Nemoj se smijat.Pomozi mi. Do tad je ovako..I dalje sam na pozornici,samo što je teški,strašni grimiznocrveni zastor spušten.I svi su u publici.Još uvijek se šminkam.Još uvijek stavljam onaj teški puder boje snage.Sa zrncima sreće.Sa mirisom ljubavi.Okusom šećera. Jednog dana ću obući onu crvenu haljinu.Čula sam da je ljudi zovu Iskustvo.Nekako mi se sviđa..A i mislim da će mi dobro pristajat. Ugasite svjetla.Predstava će brzo početi. (Čudno.Mislila sam da ću nakon šta sam ovo napisala osjetit bar nekakvo olakšanje.Sad osjećam još veći strah pri pomisli koliko će ljudi ovo pročitat.I to kojih ljudi…) «…In your mind,in your mind It all goes down in your mind. One foot on Jacob's ladders, And one foot in the fire And it all goes down in your mind…» (Ovo u početnoj verziji nije bilo pisano za blog.Pisano je za mene. Sada i za Vas.) Do čitanja,dragi blogeri… «Laku noć,dame i gospodo. Eto i ova predstava je završena. Drago mi je ako ste uživali u njoj Koliko sam ja uživao. Još ćemo se mi videti,sigurno, U nekom drugom cirkusu» UPDATE:OVO SAN MORALA OBJAVIT,ON je kriv..:)  Pulled Apart the night falls in a heavy, suffocating cloak, cold and alone are we. the light for which you lust flares once, then dies, swallowed by guilt. all hope must surely perish. your heart desires no more. how could you not understand? shadows surround us, crying, save us from ourselves. ...nije mi ništa ..ne lažem .stvarno |
- 23:10 -
a
mislin,bija bi red napisat neshto...
(38) -
