Nisam jedna od ljudi koji shvate što su imali tek kad to izgube.
Ja sam znala što imam – najbolju, najljepšu, najslađu, najpametniju i najlukaviju kućnu ljubimicu na svijetu.
Nije prošao dan da joj nisam ispričala koliko je volim; znala je kad joj pričam takve stvari, automatski bi se počela uvijati i ulizivati. Lukavica mala. Nevjerojatno je u što vas mogu natjerati da se pretvorite, u samo nekoliko sekundi ste na podu, valjate se s njima i tepate im onako kako valjda nećete ni svome djetetu.
Nije prošao dan da nije dobila porciju maženja i jednu od svojih omiljenih poslastica.
A vikendom, vikendom je bila posebna priča. Naša lijena nedjeljna jutra, kao da je znala da ne moram nigdje, veselo bi skočila na svoj jastuk i namjestila se za maženje.
Onaj bijeli mekani trbušćić. Onaj zvuk kad traži da je dalje češkam, ili da spružim noge da može leći na mene.
One male šapice koje sam češkala dok leži.
Spavala je na jastuku do moga, protestirala ako slučajno njenog jastuka nema. Doslovno bi mi sjedila na glavi dok joj ne postavim jastuk.
Njena fasciniranost vodom, koliko je samo puta upala u kadu. Ili ljubav prema maslinama, tko je još vidio da životinja tako proždire masline.
Koliko puta sam jedva čekala doći kući, da budem s njom i smijem se. Za mene, ona je bila čisti koncentrat veselja. Neki misle da je životinja teret i obaveza, ali oni drugi, oni znaju o čemu pričam...društvo tih malih stvorenja nama je najdraže na svijetu.
Kako vas samo kupe, uvuku vam se pod kožu bezuvjetno. Kad se ujutro budite a gledaju vas dva mala slatka oka i ona njuškica.
Promatrati je dok se igra, kako bezbrižno spava kraj mene, kako me „čuva“ po noći i ne miče se od mene....svaki od tih trenutaka meni je bio veličanstven. Moja malena. Moje malo klupko sreće.
Moja mala, sasvim čudna, jedinstvena i neponovljiva maca.
Moja neprežaljena Đurđa.

Volim te, malena moja.