RANO KRŠĆANSTVO

UVODNE NAPOMENE:

Zadovoljstvo mi je na stranici svog bloga da spustim jedan zanimljiv,studiozan i argumentiran rad mog prijatelja Vase koji je rezlutat dugogodišnjeg izučavanja dole navedenih vjerskih sljedbi i njihovih učitelja i osnivača. Bez obzira što mnoge velike i male vjerske sljedbe nisu imenom dotaknute,dotični rad pogađa sve u srž;apsolutno sve bitne zablude i ideje su dotaknute,a ovaj popis "vjeroučitelja" kao i redosljed ima jako dobar razlog i smisao. Prije svega mnogim kršćanima koji vjeruju da žive u "posljednjim vremenima" starog svijeta prije dolaska Kristovog Kraljevstva na Zemlju trebao bi biti posebno zanimljiv zadnji rad pod nazivom "Lord Majtreja" koji je u kršćanskom proroštvu Otkrivenja po Ivanu najavljen kao lažni prorok satanske hijerarhije koja će se glamurozno pokušati oduprijeti najavljenom Kristovom Kraljevstvu i Kristovmim prorocima svjedocima (11. glava Otk.). Autor iznosi argumente da je dotični lažni prorok započeo svoje djelovanje i da čeka svoj najpovoljniji trenutak da osvoji ovaj svijet.
Naravno da je svaka naša riječ i slovo pred Bogom i Istinom dvosjekli mač i sve što ide u javnost ima određenu težinu na našu "sudbinu" u Zakonu sjetve i žetve i to u svojoj ludosti ili mudrosti možemo samouvjereno da prihvaćamo, no isto tako i čitaoci snose osobnu odgovornost pred Bogom i Istinom za ono što su pročitali i kako su se postavili prema istom. U tom smislu neka vam je na zadovoljstvo i uspjeh vaše čitanje dole navedenog rada.






- Muhammed Resulullah
- Vilijem Miler
- Helena Vajt
- Čarls Rasel
- Alister Krouli
- Gabrijela Vitek
- 'Lord Majtreja'


Muhammed Resulullah


Muhammed kao okrutni ratnik i pljačkaš karavanâ

U Al-Qur’an-u se proklamativno priznaje Hebrejska ‘Biblija’, Tanah, odnosno spisi ‘Starog Zaveta’ kao navodna Božija reč. Ako se priznaje ‘Stari Zavet’ trebalo bi da se priznaje i esencijalni deo Tanaha - Dekalog, Deset Božijih Zapovesti koje je Gospod dao preko velikog proroka Mojsija. U tom istom Dekalogu stoje Zapovesti: 'Ne trebaš ubiti' (Ti nećes ubiti) i 'Ne trebaš ukrasti', Božije Zapovesti koje je navodni Božiji poslanik Muhammed (Muhammad, 570.-632. g. ne.) duboko negirao i gazio. (A ako neko odbacuje svojim životom temeljne Božije Zapovesti, postavlja se izričito pitanje da li je on dostojan da prenosi Božiju reč? Bog nije iznad Svog Zakona, jer je On sam Zakon Života, pa to ne može biti ni jedan čovek. Iznad Božijeg Zakona se uzdiže onaj koji hoće biti Bog, koji daje sebi suvereničke prerogative Boga, kao što su na primer i osioni rimski pontifi radili.

Ako neko čini oružane krađe, pljačke, ko može da ga u tome hrabri, nadahnjuje i vodi? Da li Bog koji kaže "Ne ubij!" i "Ne ukradi!", ili Knez Tame kome ništa nije sveto? Ko je Muhammeda ohrabrivao da se upušta u ratničko-osvajačke i pogromaško-pljačkaske avanture? Nije li njegov hajdučko-bojovnički život repriza onog što je bilo u paganiziranom judaizmu: ubijalo je se, pljačkalo, zatiralo, a onda je se promulgaciono pozivalo na Boga, da On to navodno nalaze i traži, da je to "po Njegovoj volji"?! Kakva je razlika između Muhammedovog džihada, subverzivnog judaizma i krstaštva? – Muhammedovi bogovi koji su tražili da se slavi izmišljeni bog Allah (»Tebe, Allaha, Gospodara svjetova, hvalimo, ... « ‘Kuran’, 1:1), vatrom Pakla su pretili onima koji se ne bi odazvali Muhammedovim bojovničkim poduhvatima: »Oni koji su izostali iza Allahova Poslanika veselili su se kod kuća svojih - mrsko im je bilo da se bore na Allahovu putu zalažući imetke svoje i živote svoje, i jedni drugima su govorili: "Ne krećite u boj po vrućini!" Reci: "Džehennemska vatra je još vrelija!" - kad bi oni samo znali!« (9:82)

Dobro je poznato, o čemu i hadisi i islamski teolozi govore, da je pseudoreformator, trgovac i bojovnik Muhammed pljačkao karavane koji su išli iz Mekke u Siriju i prolazili između obale Crvenog mora i Medine, gde je prebegao u leto 622. god. Zna se da je preduzeo veliki broj ekspanzivnih borbeno-pljačkaških pohoda (gazavat) na 'nevernike', koji su se kasnije prelili u pohode na Bizantiju. Zna se i kako se završava svaki pljačkaški pohod: brutalnom otimačinom i rasporenim utrobama, ubistvima. Za napljačkani plen 'mudri i milostivi' Allah takođe ima 'rešenje': »Pitaju te o plenu. Reci: 'Plen pripada Allahu i Poslaniku'.« (Q., 8:1) – No, očigledno je da je se na kraju Allah ipak ‘odricao’ svoga dela plena (petine – cp.: 8:41) u korist nezasitog 'Poslanika'! – Plen je uvek bio presudni motivacini pokretač u razbojničkim i vojno-osvajačkim pohodima: »Allah vam obećava bogat plen koji ćete uzeti, a s ovim je požurio i ruke ljudi je od vas zadržao – da bi to bio poučan primer za vernike i da bi vam na pravi put ukazao.« (48:20; v.: 48.15) – »... A sledbenike Knjige /= Jevreje/, koji su ih pomagali, iz utvrda njihovih je izveo, i strah u srca njihovo ulio, pa ste jedne pobili, a druge kao sužnje uzeli, i dao vam je da nasledite zemlje njihove, i domove njihove, i bogatstva njihova, i zemlju kojom ranije niste hodali; Allah sve može.« (33:26-27) – Nekada se čoveku put kojim ide čini i predstavlja lepim i pravim, no on vodi u Pakao, pogotovo ako njime idu mnogi koji žive samo za ovaj svet i njegova blaga, koji cilju podređuju sredstva da se do njega dođe.

Oko podele opljačkanog plena lako je dolazilo do zavade među samim Muhammedovim jurišnicima: »Kada je Allah podario njegovom poslaniku sve što je posedovalo pleme Havazin, kao plen, on poče to da deli ljudima iz Kurajš plemena, čak i po sto kamila svakom, na šta neki ljudi iz Ansari plemena rekoše Allahovom poslaniku: "Neka Allah oprosti svome poslaniku! On daje Kurajšima zaboravljajući nas, iako sa naših mačeva još kaplje krv /nevernika/." /.../ Allahov poslanik odgovori: "Ja dajem takvim ljudima jer su oni još uvek blizu vremena neverstva".« (Sahih al-Buhari, IV, 375; cp.: 'Kuran', 8. 26) Dakle, pridobijanje plena (koji nije padao s neba već dolazio preko mača koji je prolivao tuđu krv) i vezivanje sledbenika preko njega, bila je i očigledna svrha borbenog pohoda; vera i širenje 'prave' vere od početka je bila samo proklamaciono-zavodnički paravan. Muhammedance je zanimao samo plen: novac, tovari blaga, roblje, žene ... I samo borbenim muslimanima Muhammed obećava svoj 'raj' (4:95), ne i onima koji su se ustručavali da isukuju svoje mačeve nad svojim bližnjima. – Onaj ko hoće videti može videti da su savremeni mrežni teroristi iz islamskih redova (uveliko suprostavljeni državnom terorizmu Izraela i Judeo-Amerike) zapravo najverniji sledbenici Muhammeda kome nimalo strano nije bilo da traži i oružano obračunavanje sa ‘nevernicima’. Muhammed, koji je imao i velike državničke ambicije, nije poznavao toleranciju prema neistomišljenicima i oponentima. Sve, koji nisu mislili kao on, slao je u ‘večni pakao’ i pozivao privrženike na nemilosrdno obračunavanje sa njima: »... Ubijajte mnogobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i na svakom prolazu dočekajte.« (Q., 9:5) – »Ako se licemeri, i oni čija su srca bolesna, i oni koji po Medini šire laži, ne okane toga, mi ćemo ti vlast nad njima prepustiti, i oni će samo kratko vreme kao susedi tvoji u njoj ostati, - prokleti neka su! Gde god da se nađu, neka budu uhvaćeni i ubijeni prema Allahovom zakonu koji je vredeo za one koji su bili i nestali! A ti nećeš u Allahovu zakonu izmene naći.« (33:60-62)

Mnogi ajeti Qur’an-a govore o Muhammedovim pljačkama i plenidbama (8:1, 33:5 ...) Tako hroničar Al-Tabari navodi i razlikuje 27 velikih pljačkaško-ratničkih pohoda na Muhammedovu inicijatinu i 34 mala pohoda na inicijativu drugih lica, pohoda koji su bili u službi Muhammedovog državničkog, autoritarnog i obrtničkog prestiža. Muhammed nije napadao samo oružane snage suparničkih klanova, već i nenaoružane i miroljubive beduine, uzimao im ono što su sa teškom mukom stekli. Tako Muhammedovi bogovi ovome i njegovim jurišnicima ukazuju i prebacuju povodom jednog pohoda: »... Vi ste više voleli da vam padne šaka ona /skupina/ koja nije bila naoružana, ...« (8:7)

Da bi povećao svoju slavu među beduinskim plemenima, Muhammedu nije teško bilo ni i da stotinama kilometara izvan Medine preduzme neki vojni pohod. Tako je avgusta 626. godine, sa preko hiljadu jurišnika, preduzeo pohod na arapsku oazu Dumat al-Džandal, koja je na severu od Medine udaljena preko 600 kilometara. To je bila svojevrsna priprema za buduće udare na Bizantiju.

No kako Đavo ne miruje, to ni Muhammedu nije davao mira, neprestano je razgorevao njegovu slavoljubivost i srebroljubivost, a to se najbolje postiže preko mača. Već posle nekoliko meseci boravka u Medini, Muhammed je krenuo u pohod protiv karavana iz Mekke. Sami arapski hroničari izveštavaju da je 24. januara 624. godine bio organizovan prvi pljačkaški pohod protiv 'nevernika' Mekke. Pljačke su se pretvarale u bitke, ratničke bojeve sa mnoštvom mrtvih. A Muhammedov inspiratori, koji se ne osvrću na Božiju zapovest ‘Ne ubij!’ njegovim podanicama ‘utešno’ saopštavaju: »Vi njih niste ubijali nego Allah.« (8:17)

Nakon opsade Medine 627. godine, Muhammed kreće da uništi i poslednje jevrejsko pleme u gradu, pleme Banu Kurajza, koje nije želelo da prihvati 'poslanikovu opunomoćenost' i njegov ultimatum. Borbeni glasnik snaga iz Podnebesa je trazio od Jevreja da smesta pređu u njegovu novoustanovljenu sledbu, u protivnom čeka ih pogrom. Kada ih je porobio posle mesec dana opsade i morenja glađu i žeđu, pobio je oko 700 muskaraca, a žene i decu uzeo u ropstvo. - Jednu ženu iz harema, Jevrejku Zajnab, koja je pokušala da ga otruje, odmah je ubio. Razorivši zanatsku strukturu Grada, čiji nosioci su pre svega bili Jevreji, još više je potom ‘prinudio’ sebe i svoje sledbenike da do potrebnih robnih dobara dolaze pljačkama i bojevima.

Dok je pljačkaški grabio tuđa dobra, tuđu imovinu, umesto da je, kao trgovac, stiče poštenim trgovačkim obrtom, ne videći trnje i balvane u vlastitim očima, Muhammed, odnosno njegovi inspiratori iz Podnebesa, donosi sledeću rigoroznu kaznenu odredbu: »Kradljivcima i kradljivici o d s e c i t e ruke njihove; neka im to bude kazna za ono što su učinili i opomena od Allaha!« (Q., 5:38) - Bog koji ne dopusta ubijanje i krađu, ne može ni da ubija niti da krade, niti od bilo koga drugog da traži to da čini. Ko čini zlo i opravdava zlo i podstiče na zlo, on je zločinac. I ukoliko se u činjenju zla poziva na Boga, Duha Mira, utoliko će teže i strašnije biti osuđen. Možemo se u svetlu retribucionih zakona zapitati: za zločine i pljačke, koji su dakako bili daleko od neke lične ili kolektivne odbrane i zaštite, za borbene pohode koje je Muhammed poduzeo i izvršio, šta je zaslužio: da mu se odseče ruka ili glava? Zlo koje je i sam obilato činio, pljačke i ubistva, kada bi njega lično pogodila, Muhammed je drakonski kažnjavao, što najbolje pokazuje koliki slepac i bezdušnik je bio. Kada su mu nekolicina došljaka muslimana u Medinu ubila čobanina i ukrali kamile, pošto ih je sustigla i uhvatila njegova potera, naredio je da im se odseku šake i stopala (dakle ne samo jedna ruka, kao što je sledilo lopovima!), da im se usijanim gvožđem oči žigošu, i da se do smrti ostave bez vode kraj Medine, na jedno stenovito mesto - Al-Harra (Al-Buhari, I, 234).

Koliko je se pred Presvetim Ocem Nebeskim duševno opteretio i zasenio zamišljavajući da je glasnik Svetla, te zavodeći silno ljudsko mnoštvo arapskog podneblja, čija fundamentalistička 'pobožnost' se svela na teatralno i uveliko javno i licemersko višekratno dnevno klanjanje, na prazne hadžiluku sa kojih se dolazi krvavih ruku, na žrtveno klanje nedužnih Božijih stvorenja iz životinjskog kraljevstva, na bešenje i kamenovanje nemoćnih žena ‘preljubnica’ vezanih u vreću, na klanjanje crnome kamenu u preuređenom paganskom svetilištu Mekke, dakle na najbedniji paganizam i idolopoklonizam.

I šta je Muhammed postigao ubijajući i terajući jevrejski živalj koji je se uglavnom bavio trgovinom? Grad je ostajao bez zanatlija i bez ekonomske baze egzistencije, a to je Muhammeda i njegovu zaslepljenu svitu saradnika teralo da se još više upušta u pljačke karavana i u ratna osvajanja. Naravno, trebalo je nešto i brojnim ženama pruziti, koje su pre svega tražile da im obezbedi bolju odeću: »O Verovesniče, reci ženama svojim: "Ako želite život na ovome svetu i njegov sjaj, onda se odlučite, daću vam pristojnu otpremu i lepo ću vas otpustiti".« (33:28) Jedna nezasita čulnost povlači drugu čulnost, drugu propast. Apostol Jakov Pravednik, Isusov brat, u svojoj Poslanici ukazuje i poučava: »Otkuda ratovi i otkuda borbe medju vama? Ne dolaze li od vasih naslada koje se bore u vasim udovima? Žudite - i nemate, ubijate i zavidite - i ne možete da postignete, borite se i vojujete; nemate zato što ne ištete /dobro/. Vi ištete i ne primate, zato što zlo ištete, - da u svojim slastima potrošite.« (4:1-3) – Nered u Muhammedovoj svesti i nezasita čulnost tražili su zadovoljenje u pljačkaško-osvajačkim pohodima. Naravno, taj nered Muhammed je video samo u drugome; samo protiv drugoga je se trebalo boriti, nikako i protiv vlastitih omamljujućih i pogubnih slabosti: »Kazna za one koji protiv Allaha i Poslanika Njegovog vojuju i koji nered na Zemlji čine jeste: da budu ubijeni, ili razapeti, ili da im se unakrst ruke i noge odseku, ili da se iz zemlje prognaju. To im je poniženje na ovome svetu, a na onome svetu čeka ih patnja velika, ...« (5:33) – Sav teror i sve pljačke, porobljavanja, silovanja, zlostavljanja koje je Muhammedova svita na Allahovom Putu sprovodila, Allah je zdušno blagosiljao: »A sledbenike Knjige, koji su ih pomagali, iz utvrda njihovih je izveo, i strah u srca njihova ulio, pa ste jedne pobili, a druge kao sužnje uzeli, i dao vam je da nasledite zemlje njihove, i domove njihove, i bogatstva njihova, i zemlju kojom pre niste hodali; Allah sve može.« (33:26) – Onima koji bi možda pali u pljačkaško-osvajačkim sukobima, ostali bez zemaljskog plena, obećavan je nebeski plen: bogata seksualno-gurmanska uživanja u raju. Tako su bojovnici, koji nisu razmišljali o spasenju svojih duša, uvek bili ‘na dobitku’.

Iako se u ‘Kuranu’ uči da »u veru nije dozvoljeno silom nagoniti« (2:256), 'poslanik' Muhammed je ipak prisiljavao i ucenjivao pojedince i plemena da prihvate njegov novoustanovljeni islamski kult (koji su tobože negovali i nekadašnji Božiji proroci i poslanici). On je u ime svoje i Allahove vere, učinio najstrašnije zločine. Kad zmije, poput anakonde ili pitona, uhvate i prožderu neki krupniji plen, one posle mesecima predatorski miruju; predator Muhammed nikada nije mirovao otkada je postao Allahov prorok: neprestano je rovario, pljačkao, silovao, zlostavljao, mučio, proganjao, ubijao, ratovao, ... Na mahove je možda i osećao da ga na sve to goni đavolska sila, ali teško obuzet njome, nije mogao i nije hteo da joj se suprostavi: on je verno zavodnički ispunjavao svoj dijabolički nalog, oduživao dug Satani koja mu je davala i obećavala moć, slavu i bogastvo.

Ničim izazvan druge ljude okrutno muči i zlostavlja samo onaj ko ima najdublji pakao u duši. Kada je radi otimačine napao Jevreje u Hajbaru, jednog od jevrejskih starešina mučio je do smrti kako bi mu ovaj otkrio gde je skriveno blago: »Prorok je dao naređenja Zubajru u vezi Kenana, govoreći, "Muči ga sve dok ne iskopaš ono što ima." – Tako da je Zubajr metnuo oganj na Kenanova prsa, uvrćući sa užarenim gvožđem, sve dok Kenan nije bio blizu smrti. Onda ga je Poslanik dao Maslamahu koji mu je odsekao glavu.« (Tabari, VIII, 122) – Muhammed neprestano govori o Paklu, pokazujući time da Pakao već ima u sebi, da se već u njemu muči njegova gordost, pakosnost, osvetoljubivost, ...

Ne samo da je Muhammed proganjao Jevreje u Arabiji (čime je stvorio determinističke korene i ta buduće sukobe semitskih naroda Jevreja i Arapa), već je to činio i sa hrišćanima. Tako je on episkopu hrišćana u Nedžranu – Abu Harisu, uputio sledeće ucenjivačko pismo, koje neodoljivo podseća na ton koji danas koriste kriminalci i reketaši: »Ovo je pismo od Muhammeda, Allahovog poslanika, bišopu Nedžrana. Veličam i slavim Gospodara Ibrahima, Ishaka i Jakuba, i sve vas pozivam da obožavamo Allaha, umesto da obožavamo njegova stvorenja. ... U slučaju da ne prihvatite moj poziv trebate plaćati džiziju islamskoj vladi, na osnovu koje će vaši životi i imovina biti bezbedni i osigurani. Ako odbijete snosićete ozbiljne posledice.« I Hrišćani Nedžrana su prihvatili da plaćaju danak Muhammedovoj vlasti, koja je na sve moguće načine nastojala da dođe do novca i plena. – Samo davanjem danka i glavarine pod islamskom vlašću skupine drugih vera su nekako mogle opstati: »Kada prođu sveti meseci, ubijajte mnogobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i na svakom prolazu dočekujte! Pa ako se pokaju i budu molitvu obavljali i zekat davali, ostavite ih na miru, jer Allah zaista prašta i samilostan je.« (9:5) - »Borite se protiv onih kojima je data Knjiga, a koji ne vjeruju ni u Allaha ni u onaj svijet, ne smatraju zabranjenim ono što Allah i njegov Poslanik zabranjuju i ne ispovedaju istinsku veru – sve dok ne daju glavarinu poslušno i smerno.« (9:29) Začuđujuće je Muhammedovo slepilo, težina koprene koju mu je Mammon stavio pred oči, da je se on stalno pozivao na nekakvu Allahovu veru (koju je zloupotrebljavao za svoje niske ciljeve), a u srcu razmišljao samo o novcu i materijalnom bogaćenju, do koga je dolazio ne birajući mnogo sredstva za to. Taj ambis između misli ('srca'), reči i dela pokazuje da se čovek već nalazi u paklenom Ambisu.

Karavanske pljačke i borbena obračunavanja sa jevrejsko-'neverničkim' plemenima, Muhammeda i njegove sledbenike su vojno i ideološki pripremili za šira obračunavanja. 'Nevernik' je bio svaki onaj ko ne prihvata iskrivljen Muhammedov pogled na Boga, i nevernika je sledio mač: »Kada se u borbi s nevjernicima sretnete po šijama ih udarajte sve dok ih ne oslabite, a onda ih vežite, i posle, ili ih velikodušno sužanjstva oslobodite ili otkupninu zahtevajte, sve dok borba ne prestane. Tako učinite! Da Allah hoće, on bi im se osvetio, ali on želi da vas iskuša jedne pomoću drugih. On neće poništiti dela onih koji na Allahovu putu poginu.« (47:4) – U islamskom džihadu nestala je Crkva u Africi, velika Manihejska crkva koja je se prostirala čak do Kine (gde je i islam dopreo), monofisiti i nestorijanci su marginalizovani ... – Islam kao vera i ideologija se nije širio misionarsko-apostolskim putem, kao što je to bilo u ranome hrišćanstvu, već od prvog trena isključivo obmanom, pretnjom, nailjem i mačem. Posle Muhammeda, san o utopiji zvanoj svetski halifat, muslimanske vojske je ekspanzivno okrenuo prema Persiji i Bizantiji. Hrišćansku Siriju (638. g. ne.) i Palestinu su relativno lako zauzeli. U hrišćanski Egipat su ušli bez otpora, i spalili veliku Aleksandrijsku biblioteku. Osvajanje Persije su okončali do 652. g. ne. Kartaginu, središte severno-afričkih rimskih oblasti, zauzeli su 697. g. ne. Na Apeninskom poluostrvu muslimani su 711. g. ne. uništili državu Zapadnih Gota, i stvorili svoju državu sa sedištem u Kordovi, na čijem čelu se nalazi poseban halif. Arabljanski halif je inače najpre imao imperijalnu prestonicu u Mekki, zatim u Damasku (koji su zauzeli 635. g. ne.), pa u Bagdadu, nakon što su osvojili Persiju. Godine 717. i 718. ne. napali su i prestonicu Bizantije, Konstantinopol, ali su tek mnogo kasnije uspeli da osvoje. Pred Beč su došli 1529. godine. Hronike beleže brojna njihova zverstva koja su tada učinili: silovanje žena do smrti, rasporivanje trudnih žena i nabijanje 'neverničke' dece na kolac. Užasavajuće nabijanje na kolac, preuzeto od Persijanaca, Osmanlije su, inače', široko praktikovali, što pokazuje svu strahotu bezakonja i ludila koje donosi Muhammedova porobljivačka ideologija. Pred kraj XIX stoleća i u Prvom svetskom ratu Osmanlije i 'Mladoturci' izvršili su strahovit genocid nad Jermenima. Da nije bilo Muhammeda i njegove džihad-ideologije, ti pogromi i ta osvajačka pustošenja, koja su donela bezbrojna zla, ne bi se ni desila.

Iz Muhammedovog pustošnog života vidimo zašto mora da postoji i Konačni sud, Strašni Sud. Jer na Zadnjem Sudu duša će odgovarati i za ono što je prouzrokovala i utemeljila i pre svoga zadnjeg rastelovljenja. Tako će i Muhammed odgovarati pred Bogom za sve laži i zla koja su proizišla iz njegovog učenja. Naravno, odgovaraće i oni koji su slepo, ropski prihvatili i širili Muhammedove herese i obmane. Svako prema svome udelu u Zlu i Laži.

Muhammedov pustošni život jako dobro pokazuje u koje strahote vodi arijansko odbacivanje Hrista Isusa kao Gospoda i Boga. Oni koji se nisu potrudili da upoznaju Istinu i da žive Istinu, njih je i Gospod morao ostaviti njihovim zabludama, da bi na gorkim plodovima slepačkog života osetili kuda vodi bezakonje i uzdizanje nad Bogom. Koja razliku u životu nalazimo kod najvećeg Božijeg Proroka, Isusa Hrista, za koga se kaže da je živeo ni »trsku stuč5nu n5 pr5l>mivši i žiž0k tinj0Xući n5 ug0sivši« ('Matej', 12:20), i Muhammeda koji je svoju sektu i svoju ekspanzivnu državu, suštu suprotnost od Božije Države, napravio na nepreglednom nasilju i krvoproliću!



‘Poslednji’ prorok i njegova ‘čudesa’

Izvorno i autentično hrišćanstvo je religija i kult Otkrivenja: to znači da su njegovi proroci i učitelji došli iz Neba, bili pokrenuti i vođeni iz Neba, doneli reč iz Neba, Reč koja vodi u Nebo, Živome i Istinitome Bogu. Hristova Crkva je utemeljena na ljudima Neba, Božijim ljudima; tako Spasitelj, ukazuje prvome Apostolu Simonu, Steni izvađenoj iz Velike Stene: »Blažen si, Simone, sine Jonin, jer ti to ne otkri telo i krv, nego Otac moj koji je na Nebesima. I ja ti kažem da si Petar, i na toj Steni sazidaću Crkvu Svoju, i vrata Hadova neće je nadvladati.« ('Matej', 16:17-18)

Crkvu, dakle, može da gradi, uzdiže i reformiše samo prorok i Duh proroštva: »... Ko prorokuje - uzdiže Crkvu.« ('Korinćanima', I, 14:3, v.: 14:22) Crkvu ne mogu da vode ljudi bez duhovnih darova, koji nisu izabrani Božiji proroci i učitelji. Kada su u Hristovoj Crkvi vođstvo preuzeli ljudi bez Duha proroštva i lažni harismatici, ona je se i paganizirala, i od svetog bratstva postala kruta i otuđena institucija.

Mnoge hrišćanske sekte i herese, sluteći autoritetni značaj profetstva i ne želeći ništa novo da nauče, obnarodovale su da su njihovi osnivači bili i 'poslednji Božiji proroci': to su manihejci učinili sa Manijem, muhamedanci sa Muhamedom, mormoni sa Džozefom Smitom. Takva utaborenost ukazuje i na strah od proboja neugodne istine. Iz takvih tabora će doći oni koji će i huliti na Duha Svetoga, odbacujući Njegove zvučnike. Druge sekte, osnovane od takođe lažnih proroka i lažnih učitelja, kao što su adventisti, manje-više otvoreni su da prihvataju kojekakve 'proroke'; naravno, pošto ne umeju da razlikuju duhove, jer i sami čisto i sveto ne žive i ne mole za Istinu, to i prihvataju i uzdižu samo lažne proroke.

Već mnogo Eona Zemlja je poprište velike borbe Dobra i Zla. Stara Zmija, otkada je se survala na Zemlju, nastojala je da Zemlju zadrži kao svoje uporište u borbi protiv Boga i Neba. I za tu borbu joj je trebala energija, energiju koju je crpela od zavedenih ljudi, svojih žrtvi i pomagača. Da bi protiv Boga vodila sveobuhvatniju borbu, Stara Zmija i njena Hijerarhija Laži i Zla, u utelovljenje je slala svoje duše, svoje duhove. Tako su se na Zemlji pojavljivali veliki zavodnici, veliki lažni proroci i učitelji poput mnogih 'gnostika' i heresijarha. U teškim i previrućim vremenima Svoju decu na Zemlji Gospod nije ostavljao bez zaštite i vođstva: slao je i podizao je proroke, pojačavao zračenje Svoga Duha prema ljudima koji čeznu za Istinom, koji ne žele da ih niko zavodi i nikog da zavode, koji su želeli da žive u Bogu i za Boga Istinitog. Tako su se na Zemlji pojavili mnogi Božiji proroci i učitelji, često kao pratnja utelovljenog Logosa Božijeg. Oni su delovali i prenosili svetu reč među mnoge narod, plemena, rodove i jezike. U Izraelu, gde je se Sveti Jedan po poslednji put utelovio, Nebo je poslalo i podiglo najveći broj profeta; zato se i za stari Izrael kaže da je izabrani Božiji narod. Izrael je imao i najače svete redove: terapeute, nazarene i esene, nosioce istinskog nazirejstva. No Izrael je bio i najveći progonitelj Božijih proroka, i krivotvoritelj njihovih zapisa. I ta nakostrešenost na Nebo tokom stoleća nije ostajala bez kazne.

Mnoge protestanske sekte demagoški i dobošarski najavljuju kraj ovoga i ovakvog sveta, najavljuju veliku i konačnu borbu između Dobra i Zla, sinova Svetla i sinova Tame, borbu koju patmosko 'Otkrivenje' naziva Harmageddon. Vreme pred kraj staroga sveta, sveta Stare Zmije, Gospod najavljuje kao preteško vreme. Zar bi u tom previrućem vremenu Gospod svoju decu gladnu Istine i Pravednosti ostavio bez Svoje podrške i svoga vođstva preko Duha proroštva?! Protestanski sadukeji i licemeri umišljavaju da će im njihovo 'nepogrešivo' tumačenje mnogo puta redigovanih biblijskih spisa omogućiti da se u potpunosti efektivno suprostave lažnim prorocima, čiju poplavu Hrist Istiniti potvrđuje i najavljuje: »Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u ovčijem ruhu, a iznutra su grabljivi vuci. Po plodovima njihovim poznaćete ih. Zar se grožđe bere s trnja ili smokve sa čkalja? Tako svako dobro drvo rađa dobre plodove, a rđavo drvo donosi rđave plodove. Ne može dobro drvo doneti rđave plodove, niti rđavo drvo doneti dobre plodove. Svako drvo, koje ne rađa dobra ploda, odseca se i u vatru baca.« ('Matej', 7:15-19) – »... Pojaviće se mnogi lažni proroci i zavešće mnoge; i zbog mnogog bezakonja ohladneće ljubav mnogih.« (24:11-12) – Nema uspešnog suprostavljanja lažnim prorocima bez Božijih proroka i bez proročkog Duha, bez žive Božije reči, živog vođstva.

U 'Otkrivenju po Jovanu', za Babilon Veliki, himeričko-novodopsku Crkvu Otpadiju koja će se podići u vremenu Posletka. iznosi se: »... I u njemu se nađe krv proroka, i svetih, i svih koji su zaklani na zemlji.« (18:24) Ako će i u vreme Babilona Pustošnog biti ubijani i progonjeni Božiji proroci, znači da će oni i tada zamašno delovati. Babilon Veliki se opija krvlju svetih svedoka i proroka (17:6), on proliva krv Božijih proroka: »Jer oni proliše krv svetih i proroka.« (16:6) Nad propašću Babilona Velikog raduju se svi Božiji služitelji: »Veselite se nad njim, nebo i vi sveti, i vi apostoli, i vi proroci, jer vas Bog osveti na njemu.« (18:20)

Patmosko 'Otkrivenje', najavljujući pustošenje glasnika Tame, ukazuje i na dejstvo Božijih glasnika koji će široko delovati. Ono govori o delovanju, tokom 3,5 godine, koliko će i Zver vladati Planetom, dva Božija proroka Preobraženja, koji će nastupiti u preobražiteljskom Mojsijevom i Ilijinom Duhu: »I daću dvojici Svojih svedoka pa će u odelu za žalost prorokovati hiljadu dvesta i šezdeset dana. Ovi su dve masline i dva svećnjaka što stoje pred Gospodom zemlje. I ako ko hoće da im naudi, vatra izlazi iz njihovih usta i proždire njihove neprijatelje. I ako ko zaželi da im naudi, mora ovako da bude ubijen. Ovi imaju vlast da zatvore nebo, da ne pada kiša u dane njihovog prorokovanja, i imaju vlast nad vodama, da ih pretvaraju u krv, i da udare zemlju svakom nedaćom, koliko god puta zažele.« (11:3-6)

Prahrišćansko Bratstvo činilo je nekih 120 duša ('Dela', 1:12): 12 Apostola, 36 njihovih pratilaca (Proroci, Pastiri i Evangelisti) i 72 Učenika. Svome svetome Bratstvu Gospod Ljubavi, Bog proročkih duhova, najavio je da će opet, u vremenu Posletka, vremenu najveće Borbe, morati biti rođeni, i uzeti udela u završnoj pobedi nad Tamom. Jer oni predstavljaju predodređene duše koje stoje u Božijem Nalogu, koje su se zavetovale da će do kraja služiti Svetlu i boriti se protiv Tame: »Tada će vas predati na muke i ubijaće vas, i svi narodi će vas mrzeti zbog moga imena.« ('Matej', 24:9). – Veliki Božiji Apostoli i Proci u vremenu Kraja i moćnog probijanja Svetlosti Hristovog Doba, objaviće novome Izraelu, na dvanaest plemena Božijeg Izraela koji će doći iz svih naroda, plemena, rodova i jezika, Zakon Spasenja, koji je i Sud za neposlušne duše: »A Isus im reče: zaista vam kažem da ćete vi, koji pođoste za mnom, u Novome Svetu, kada Sin Čovečiji sedne na Presto Slave Svoje, i sami sesti na dvanaest Prestola i suditi nad dvanaest plemena Izraelovih.« ('Matej', 19:28) – Apostolu i proroku Jovanu Duh Hristov najavljuje da opet mora nastupiti kao Božija truba: »Treba ponovo da prorokuješ o mnogim narodima, i plemenima, i jezicima, i kraljevima.« ('Otkrivenje', 10:11)

U proročkom 'Otkrivenju po Jovanu' Hristovo Bratstvo Posletka se slika kao Žena obučena u Sunce, u sjajnu Pravednost: »I pokaza se veliki znak na nebu: Žena obučena u sunce, i mesec pod njenim nogama, a na glavi joj venac od dvanaest zvezda, i beše trudna i vikaše od porođajnih bolova i muka. I pokaza se drugi znak na nebu, i vidi: velika aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep povuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju. I aždaja je stajala pred Ženom koja je imala da rodi, da joj proždere Dete - kad rodi. I rodi muško Dete, Sina, koji će svima narodima biti pastir sa gvozdenom palicom. I njeno dete bi uzeto k Bogu i njegovom Prestolu. A žena uteče u pustinju gde je imala mesto koje joj je Bog pripremio, da je onde hrane hiljadu dvesta i šezdeset dana.« (12:1-6) – Od velikih Božijih apostola i Proroka, u vremenu Posletka, duhovno se rađa Novi Izrael, dvanaest plemena Novog Izraela, 144.000 sinova i kćeri Svetla, podignutih iz mnogih naroda, koji će biti jedno sa Hrist-Božijim Duhom. Među 144.000 novih Izraelaca dakako će biti i mnogo manjih proroka i manjih učitelja, koji će delovati u lokalnim crkvama, koji će stajati pod sedam Snaga Duha Svetoga.

Mnoge nazovi crkve, zato što nemaju duhovne darove, između ostalih i proročki, obznanjuju da su duhovni darovi bili samo u ranoj Jerusalimskoj crkvi, i da su se oni morali ugasiti. Da li je to baš tako?! Pritom se oni pozivaju na ukaz apostola Pavla koji navodno ukazuje na nestanak duhovnih darova: »Ljubav ne prestaje nikada. Ako je dar proroštva - biće okončan, ako je dar jezika - prestaće, ako je znanje - nestaće. Jer /sada/ delimično saznajemo i delimično prorokujemo; kada pak dođe ono savršeno, prestaće ono delimično. Kad sam bio dete, govorio sam kao dete, mislio sam kao dete, zaključivao sam kao dete. A kad sam postao čovek, prestao sam s detinjarijama. Jer sad gledamo kao pomoću ogledala - u zagonetki, a Onda ćemo licem u lice. Sada saznajem delimično, a onda ću saznati potpuno, kao što sam i sam potpuno poznat. Sada pak ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; a ljubav je među njima najveća.« ('Korinćanima', I, 13:8-13) – Ko hoće videti, može da vidi, kako apostol Pavle ukazuje da će nekadašnje delimično prorokovanje prestati, a doći će vreme savršenog prorokovanja i savršene spoznaje. Upravo će to biti vreme Posletka, kada će Gospod podići najveći broj Svojih proroka, i najveće Svoje proroke.

U sunitskoj islamskoj telogiji Muhammed se uzima kao poslednji Božiji prorok i poslanik – verovesnik (Al-Qur’an, 33:40). I u oko 150 hadisa (a trideset od njih se nalazi u ‘pouzdanim’ zbirkama hadisa poznatim kao Kutub-i-sitta) se iznosi da je Muhammed poslednji Alahov verovesnik. Danas, nekih 13,5 stoleća posle Muhammeda, data tvrdnja se mnogo jasnije može videti kao bizarna i besmislena, jer Svoje proroke će Gospod na kraju staroga sveta, u vremenu velikih nevolja i iskušenja, itekako opet trebati podignuti

Indijski Mongol Mirza Gulam Ahmed Kadijanij (1835.-1908. g. ne.), iz čijeg učenja su nastale islamsko-mondijalističke sekte ahmedije i kadijanije, proglasio je sebe poslednjim allahovim poslanikom i najvećim čudotvorcem; u svojoj knjizi ‘Hakika-tul-Vahj’ (na 148. stranici) on iznosi: »U ovom Ummetu Allah je stvorio Mesiju superiornijeg Isau. Kad bi on /Isus/ bio živ danas, ne bi mogao činiti ovo što ja činim. Čudesa koja ja činim ne bi se mogla naći kod njega.«

Ako se pogleda ‘Knjiga proroka Joila’ i patmoska ‘Apokalipsa’, jasno se da zaključiti da će Gospod Ljubavi na kraju staroga sveta, pred svoj Slavni Dolazak, podići mnoge proroke, kao što će i Satana podići svoje glasnike. Jer gde su velike nevolje i velika iskušenja – tu je i velika Božija pomoć. I u samom Al-Qur’anu se, u suri El-Istra ukazuje (od strane onostranih inspiratora iz Podnebesa): »Mi nijedan narod nismo kaznili dok poslanika nismo poslali.« (Ajet 15) – A druge strane najavljuju se kazne za mnoge narode pred Smak sveta. Pa kako će te narode Allah 'kazniti'; a neće im poslati proroka koji će ih opomenuti i ukazati im na Put Svetla, jer nijednog navodno više 'nema' posle Muhammeda?!

Da bi neki čovek bio i pokazao se kao Božiji prorok, bio pozvan za trubu Najvišeg Neba, on mora doći sa Neba noseći predodređenost, sveti nalog u duši, nalog služenja u Poduhvatu Spasenja. Takav čovek mora požrtvovano i čisto da živi, da bi bio i na Zemlji izabran za Božijeg miljenika. Da li bludnici i razbojnici mogu biti Božiji proroci? Ko ne živi čisto i sveto on nikada ne može biti Božiji harismatik, prorok, iscelitelj, videlac, ... Ponajmanje neki pljačkaš i ubica. Da razbojnici mogu biti proroci, onda bi Bog onu dvojicu razapetih na Golgoti pored Isusa za to podigao.

Čovek može da greši, i on greši, i dok živi u dubokom grehu Bog ga nikada neće koristiti kao Svoju rukavicu i Svoju trubu na zemlji. Muhammed je od početka do kraja grešio, umro je u grehu i sa grehom. Isus je svaga živeo bezgrešno, i zato je mogao čak i mrtve da vraća u zemaljski život: »Zatim Isus ode u grad zvani Nain, a s njim su išli njegovi učenici i mnogo naroda. A kad se približio gradskim vratima, gle, iznosili su mrtvaca, jedinca sina njegove majke koja je bila udovica, i s njom je bilo mnogo sveta iz grada. A kada je Gospod vide, sažali se na nju i reče joj: "Ne plači". – Tada priđe, dotače mrtvački sanduk, nosioci pak stadoše, i reče: "Mladiću, tebi govorim, ustani". – I mrtvac sede, te poče da govori, i dade ga njegovoj majci. A strah je obuzeo sve, pa su slavili Boga govoreći: "Veliki prorok se pojavio među nama", i: "Bog je posetio svoj narod." – I raširi se ovaj glas o njemu po svoj Judeji i po svoj okolini.« (‘Luka’, 7:11-17)

Muslimanske apologete opravdavaju Muhammedova ubijanja i pustinjska divljanja izgovorom da su i starozavetni Božiji proroci, na primer Mojsije i Mojsijev naslednik Jošua sin Nunov, ubijali i pozivali na ubijanja i osvajanja. Mojsiju se pripisuju navodne pogromaške reči kako postupiti sa midjanskim zarobljenicima: »Svu mušku decu pobijte! A ubijte i svaku ženu koja je poznala muškarca! A sve mlade devojke koje nisu poznale muškarca ostavite na životu za se.« ('Brojevi', 31:17-18) – Isti zloduh koji je inspirisao redaktore mojsijevskih spisa, inspirisao je u Arabiji i Muhammeda. – I kvazihronološka 'Knjiga Jošue/Isusa Nunova’ nema gotovo ništa zajedničkog sa prorokom Jošuom; ona je jedna literalna grozota, izmišljotina kasnijih stoleća, a takve izmišljotine judejskih sveštenika i pisara i samog Gospoda predstavlja Ubicom i Zatornikom. Bog kaze 'Ne ubij!' Ako On to kaze, to je univerzalna zapovest, i zapovest za sve, pa i za Njega Samog, jer niko nije iznad Zakona i Kosmičkog Reda. Da sam Gospod ne poštuje Svoj Zakon, On to ne bi mogao ni od nas da traži. Ni Isus Hrist se nije stavio iznad istinskog Očevog Zakona koji je dat Mojsiju i Prorocima, već je dosao da ga osvetli u svome izvornom obliku, nadogradi i da ga uzorno ispuni; i On svagda poziva da se vrše Božije Zapovesti, jer samo vernost Zakonu čoveka prosvetljuje, umudruje i spašava. Nijedan Božiji prorok i pomazanik nikada nije nemilosrdno i zatornički ubijao, jer Bog ne pomazuje i ne nadahnjuje ubice, već one koji čuvaju, i spasavaju, i poštuju život koji je On dao i koji održava. Dakle, tekstovi koji su Mojsija, Jošuu, Iliju, Jeliseja, Davida,... predstavljali serijskim i nezasitim ubicama imaginacioni i promulgacioni produkt su ostrašćenih i opsednutih duša koji su se uvek borili protiv proroka i čiste Božije reci, koji su Tamu predstavljali kao ‘Svetlo’ i Svetlo kao ‘Tamu’, koji su bili instrumenti lažnog Svetlonoše, Krvnika ljudskog. Dobar deo starozavetnih spisa (u obliku kakve ih imamo danas) redigovao je i diktirao je, i inspirisao je, kao i ‘Kuran’ isti (zlo)duh! Zato se i može reći: džihad ideologija koja sanja o svetskom halifatu, militantni i paganizirani judaizam, i pogromaško krstaštvo su jedno pred Bogom, jedna ista gadost podignuta protiv Duha Lubavi i Harmonije. Kada se zlo hoće opravdati pozivanjem na Božije Ime, kao što je to činio Muhammed, krstaši i inkvizitori, te brojni znani i neznani judejski starozavetni pisari i sveštenici zarobljeni u predstave o krvnim žrtvama, onda je to nešto najstrašnije: sušta hula na Duha Svetoga, ... Zato i ‘Kuran’ u biti predstavlja zbirku grozomornih satanskih stihova! I ono sto u njima prividno odgovara istini, nije (sušta) istina, jer nije od Istinitog i ne nosi svetlost Istine.

Kako se čisto i sveto živi, to je najbolje pokazao Bogočovek Isus Hrist, Apostoli i poapostolski hrišćani. Koga su oni ubili, opljačkali, poharali, ...? Božije ispovednike i svedoke su proganjali i raspinjali suludi rimski imperatori, bacali su ih pred zveri, palili ih kao buktinje, i oni se ipak nisu odricali Hristovog Imena i Hristove Žrtve, sve su časno podneli, bez i pomisli da se oružano svete ili da, nedaj Bože, isteruju oružjem neku svoju pravdu. (A opet, Božiji Zakon im daje pravo da kada ne mogu drugačije, i oružanom silom zaštite slabe i nemoćne.) Znali su za zakon retribucije: ko mač potegne, od mača će stradati. Proslavljajući Boga svojim trpljenjem, pustili su da se njihovi neprijatelji vlastitim bezakonjem razotkriju, svežu i porobe.

Po kuranskim izmišljotinama, Isus je navodno najavio dolazak Muhammeda kao slavnog ‘Božijeg proroka’: »O sinovi Izraelovi, ja sam vam Allahov poslanik da vam potvrdim pre mene objavljeni Tevrat, i da vam donesem radosnu vest o poslaniku čije je ime Ahmad, koji će poslije mene doći.« (61:6)

Svi veliki Božiji proroci unapred su najavljeni. Isusa Hrista najavili su mnogi starozavetni proroci, a Jovan Preteča je Ga potvrdio kao Božijeg Pomazanika i Miljenika. Gospoda je prorekao i Mojsije, najavio je dolazak Božijeg Izabranika u Izraelu: »Proroka kao što sam ja, iz tvoje sredine, od tvoje braće, podignuće ti Jehova, Bog tvoj: njega slušajte!« ('Ponovljeni Zakon', 18:15) Prvomučenik Stefan ukazuje da se te Mojsijeve reči nedvosmisleno odnose na Isusa Hrista, koga je tvrdokorni jevrejski narod odbacio: »Ovoga Mojsija, koga su se odrekli rekavši: "Ko je tebe postavio za gospodara i sudiju”, njega je Bog preko Anđela, koji mu se javio u kupini, poslao za Gospodara i Izbavitelja. On ih izvede učinivši čuda i čudne znake u zemlji egipatskoj, i u Crvenom moru, i u pustinji četrdeset godina. To je Mojsije koji je rekao sinovima Izraelovim: "Bog će vam podići Proroka iz vaše braće kao što je podigao mene". To je Onaj koji je u zboru u pustinji bio s Anđelom, Koji Mu je govorio na Sinajskoj gori, i s očevima našim; On je primio žive reči da ih vama da.« ('Dela', 7:35-38) – Sličnost o kojoj se govori aludira na duhovnu proročku veličinu. I Mojsije i Isus su veliki Božiji proroci u Izraelu. Pre Stefana i sam veliki apostol Petar je u Solomonovom Tremu ukazao da se u Izraelu, Hrist, kao najavljeni prorok od Mojsija, treba prihvatiti i poslušati: »... Bog je na taj način ispunio što je unapred javio ustima svih proroka: da će njegov Hristos postradati. Pokajte se stoga i obratite se, da vam se izbrišu gresi, da bi od Gospoda došla vremena odmaranja, te da pošalje Isusa Hrista koji vam je unapred određen, Koga treba Nebo da primi do vremena kada će se uspostaviti sve što je Bog od davnih vremena rekao ustima Svojih svetih proroka. Mojsije je, naime, rekao: "Gospod Bog podići će vam od vaše braće proroka, kao što je podigao mene; njega poslušajte u svemu što god vam kaže. A svaka duša, koja ne posluša toga Proroka, biće istrebljena iz naroda". Ove dane nagovestili su i svi proroci od Samuela i dalje, koliko god ih je govorilo. Vi ste sinovi Prorokâ i Saveza koji je Bog sklopio sa vašim ocima govoreći Avraamu: "U tvom potomstvu biće blagosloveni svi narodi na zemlji". Bog je prvo vama podigao Svoga Slugu i poslao ga da vam donese blagoslov, time što će svakog od vas odvratiti od zlih dela vaših.« ('3:18-26)

Pred svoju smrt, Paul Ricaut (umro 1700. godine), plodni engleski spisatelj i diplomata, koji je odlično poznavao prilike u Turskoj carevini (u kojoj je proveo 24 godine), objavio je veliko delo koje razmatra istoriju Turske od 1679. do 1699. g. ne. (The History of the Turks ...). Mnoge podatke o islamu Ricaut je dobio od poturčenog Poljaka Alberta Robovskog, koji je u Turskoj proveo već 19 godina. On podrobno piše o mnogim sektama u islamu, pa pored ostalog i o bosanskim bogumilima koji su uveliko prešli na islam, koji žive kao vojnici na krajinama Ugarske i Bosne, te koriste evanđelje na slovenskom jeziku i nastoje da čitaju ‘Kuran’ na arapskom jeziku, nazivajući ih Poturima. Tako Paul Ricaut za njih iznosi i da veruju da je Muhammed onaj Duh Sveti čiji dolazak je Isus najavio Svojim Apostolima i Učenicima, a da je spuštanje Duha Svetog na Pedesetnicu bio anticipacioni obraz i simbol, odnosno predznak pojave Muhammeda (knj. II, pogl. 12, prg. 6). – U Evandjelju se Duh Sveti jasno prikazuje kao impersonalni Bog, Život, Najviša Sila, i velika je besmislica da se On vezuje za pojavu Muhammeda, koji je se predstavljao 'samo' Božijim poslanikom, ne i Bogom u telu. Kod nekih gnostika slična zabluda je takođe provejavala: naime verovali su daje Hrist Isus samo jedna manifestacija Božanstva, a da sledi dolazak novog Božijeg poslanika.

Bosanski Poturi su evanđeljski helenski termin Paraklet-os ('branitelj', 'posrednik', 'utešitelj') tumačili tako da on navodno znači isto što i Ahmad (od arapskog korena HMD: 'mnogo hvaljen', 'najslavniji'), a imena ’Ahmad i Muhammad su po značenju istovetna. U osnovi cele nakaradn lingvalne konstrukcije stoji nerazlikovanje fonetski sličnih helenskih reči. Naime u grčkom ho parákltos znači 'utešitelj' a periklytoós 'slavan'. Ono što znači parakletos Poturi su projektovali na periklitos, i to povezali s imenom ’Ahmad i Muhammad. Tako se ukorenila jedna besmislica koje se i danas mnogi muslimani naivno i koprcavo apologetski drže. (Oni još 'tumače' kako je reč 'Duh Sveti' (u ‘Jovan’, 14:16-17) – u arapskom: rahmetulil alemin, dodata tek kasnije posle reči 'tešitelj', koja navodno ukazuje na Muhammeda. Isus ne ukazuje na 'nekog' ko dolazi od Boga, već na Silu koja ishodi iz Boga Oca i u obilju dolazi ljudima, vernima. Izloženo 'tumačenje’ neomanihejaca bogumila je verovatno još starije, i potiče od nekadašnjih pavlikijana koji su od XI stoleća prelazili na islam u Maloj Aziji.

U Muhammedovoj Knjizi, odnosno Knjizi njegovih poklonika, stoji da je njihov bog pored ostalih, u ovome svetu kao poslanika (i proroka) imao i Adama: »Posle ga je gospodar njegov izabranikom učinio, pa mu oprostio i na pravi put ga uputio.« (20:122) Zanimljivo ...! Ako je Adam, po starozavetnom predanju bio prvi čovek, kome je on to proricao i prenosio volju Allaha? Pred kojim narodima i rodovima i plemenima je istupio kao 'Božiji prorok' i upozoravao ih na Kijametski dan – 'skori smak sveta' (jer proroci i poslanici dolaze 'samo' pred velike nedaće)? Kakav je to ‘izabranik’ i ‘poslanik’ koji je zbog svoga greha isteran iz Raja, Edena? I koju Knjigu je Adam kao prorok doneo i objavio?

Oslanjajući se na narodna predanja koja su veličala makedonskog osvajača Aleksandra Velikog (čiju majku je po legendi oplodio ovnoglavi bog Amon), koga naziva Du al-Qarnajn – ‘Dvorogi’, a tako ga i drevni novčići prikazuju) Muhammed je čak i ovog homoseksualnog mnogobožački nastrojenog pogromaša (koji mu je u osvajačko-borbenim pretenzijama, ratničkom širenju ‘prave’ vere, bio vrlo sličan) proglasio Allahovim prorokom; tako sura ‘Pećina’ opisuje kako Muhammed idući sa vojskom prema Istoku vidi gde Sunce (koje noću ‘miruje’ ispod Allahov presto) zalazi u mutan izvor (- očigledno je da Muhammed zemlju doživljava kao ravnu ploču – 79:30), a tamošnjem življu preti da će biti kažnjeni ako ostanu mnogobošci; potom ide na Zapad do naroda nad kojim Sunce izlazi; potom čini zaštitničko čudo nepoznatome narodu: između planina podiže gvozdeni zid kako bi ga zaštitio od najezde naroda Goga i Magoga: »Kad stiže imeđu dve planine, nađe ispred njih narod koji je jedva govor razumevao. "O Zulkarnejne," – rekoše oni – "Jedžudž i Medžudž čine nered po Zemlji, pa hoćeš li da između nas i njih zid podigneš, mi ćemo te nagraditi." – "Bolje je ono što mi je gospodar moj dao" – reče on. "Nego, samo vi pomozite meni što više možete, i ja ću između vas i njih zid podići. Donesite mi velike komade gvožđa!" I kad on izravna dve strane brda, reče: "Duvajte!" – A kad ga usija, reče: "Donesite mi rastopljen bakar da ga zalijem." – I tako oni nisu mogli ni da pređu niti su ga mogli prokopati.« (18:93-97) – Priča o ovom Aleksandrovom 'čudu' izvedena je iz znamenitog 'Romana o Aleksandru', koji je opet baziran na 'Delima Aleksandrovim' od Kalistena (druga polovina IV st. se.), koji je pratio Aleksandra Velikog u njegovom pohodu na Istok: »Opet Aleksandar zazva boga. I usliši gospod bog njegovu molitvu i zapovedi dvama bregovima kojima je ime Dojke severa, i primakoše se jedan drugome sve do udaljenosti dvanaest lakata. I načini Aleksandar bakrena vrata, i namaza ih asinhitom, da ako bi hteli otovriti vrata gvožđem ne uzmognu; ili ako bi hteli razvaliti vatrom, odmah bi vatra utrnula. /.../ Jer ti prokleti, gnusni i najgadniji narodi služe se svim zlim magijama.« – I na kraju svoga pohoda, po kuranskoj reči, Aleksandar veliča samog Allaha: »"Ovo je blagodat gospodara moga!" – reče on. "A kada se pretnja gospodara moga ispuni, on će ga sa zemljom sravniti, a pretnja gospodara moga će se, sigurno, ispuniti".« (18:98) – Verujući u kuranske nebuloze halif Omer je čak poslao i ljude da 'pronađu' Aleksandrov zid!

Muhammed uvodi, za povest i drevne hagiografije, sasvim nepoznate proroke, kao što su Idris (tobože 'Enoh') Hud i Salih. Prorok Samuel se pominje na takav način, da ukazuje na nepoznavanje njegovog imena (2:246-248).

Muhammedu se iznosi da je Đavo ranijim prorocima u reči ubacivao svoje laži: »Pre tebe mi nijednog poslanika i verovjesnika nismo poslali, a da Šejtan nije, kad bi on što kazivao, u kazivanje njegovo nešto ubacio; Allah bi ono što bi Šejtan ubacio uklonio, a zatim bi reči Svoje učvrstio, Allah sve zna i mudar je, da bi ono što je Šejtan ubacio učinio iskušenjem za one čija su srca bolesna i za one čija su svirepa, a nevernici su, zaista, u beskrajnoj neslozi, i da bi oni koji su znanjem obdareni spoznali da je ‘Kuran’ istina od Gospodara tvoga, pa u njega poverovali i da mu srca njihova budu sklona. A Allah će vernike, doista, na pravi put izvesti.« (22:52-54) – Kada Bog ispuni Svojim Duhom i počne govori kroz svoga proroka, to dakako nikakva demonska sila ne može omesti i izvitoperiti. No ono što je prorok, Božiji čovek objavio i zapisao, to satansko može izmeniti, prekriti i sakriti. To je i ono uvek radilo i često uspevalo. Muhammed, govoreći i drugim prorocima 'podloženim' satanskom uticaju, zapravo govori o sebi.

Muhammed se nekad predstavlja i kao prorok-reformator. Koju istinsku reformu je on preduzeo i ostvario? Je li ukinuo mnogobožačko žrtvovanje životinja? Je li ukinuo uzimanje ljudi u ropstvo? Je li ukinuo mnogoženstvo? Je li ukinuo rogobatno pokrivanje žena kao kod pagana (33:33)? Sklonio je nekoliko mnogobožačkih idola, na račun svoga idola i paganskog boga Allaha; poboljšao je samo neznatno nasledna prava žene (čije svedočenje, po 'Kuranu', nije po snazi jednako muškom: 2:282) i zauzeo se da se novorođena deca manje ubijaju, jer je računao da će ekspanzivnom džihadu trebati meso za borbu. Svaki prorok se poznaje po svojim plodovima.

Gospod Ljubavi, Hrist Otkupitelj, upućuje judejce na pouzdanost čudesa koja je pokazao: »Ako ne verujete u Mene, verujte bar u čuda.« ('Jovan', 10:38)

Bog nevernom ljudskom rodu ne nameće Svoja čudesa, On ih ne daje kada ih podozrivi ljudi ucenjivački traže, On ne daje čuda radi njih samih, već da bi njima potvrdio i osvedočio Svoje poslanike pred onima koji hoće i mogu da poveruju i budu verni, čija srca je dotaknula reč iz Istine.

Kao što postoje lažni i istinski proroci, tako postoje i lažna i istinska čudesa. Istinska čudesa osvedočavaju moć Istinskog Boga, lažna su tu da zavedu neutemeljene duše željne senzacija i pompe, koje neće da najpre vide univerzalna Božija čudesa iskazana kroz sliku stvaranja. Sam Hrist upozorava na lažna čudesa lažnih mesija Posletka koji će pokušati da zavedu i same Božije izabranike ('Matej', 24:24). Pavle ukazuje na pojavu Velikog Bezakonika čije će delovanje biti praćeno »čudnim znacima, i lažnim čudesima.« ('Solunjanima', II, 2:9)

Božija čudesa, Božija znamenja, darovi Duha Svetoga pokazuju Njegovu svemoćnost, Njegovu Slavu, potvrđuju istinitost Božijih proroka koje je ispunjavao i nadahnjivao i vodio Duh Božiji. Naravno, nijedno čudo Božiji prorok ne čini sam iz sebe, već uvek po Božijoj volji i Božijom Snagom: »I pre tebe smo poslanike slali, i žene i porod im davali. I nijedan poslanik nije donio nijedno čudo sobom, već Allahovom voljom.« ('Kuran', 14:38)

Svi veliki Božiji proroci osvedočili su darove primljene od Boga kroz čudesa. Mojsije izvodi brojna čudesa Božijom Silom, pored ostalog pretvara štap u zmiju ('Izlazak', 4:2-4). Prorok Elisej materijalizuje ulje u sudovima ('Kraljevi', 2:4-7) – Svi apostoli pokazuju čudotvornu moć, o čemu 'Dela Apostolska' svedoče. Ipak, čudesima je najviše Boga proslavio Hrist Gospod: On najpre pretvara vodu u neopojno vino, oživljava mnoge mrtve (pored ostalog i Lazara iz Betanije koji je čak 4 dana ležao u grobu), On hoda po vodi, materijalizuje hleb za hiljade ljudi, čudesno se sklanja od svojih gonitelja, isteruje demone iz opsednutih, leči bolesne i gubave, i na kraju čak i Vaskrsava iz Hada i groba.

I sam Al-Qur’an priznaje Isusova čuda, neka čak i izmišljena, kao ono gde Isus navodno (kao dete) pravi vrapca od zemlje, što je epizoda preuzeta iz apokrifnog 'Evanđelja Detinjstva': »Donosim vam dokaz od gospodara vašeg: napraviću vam od ilovače nešto poput ptice i dunućuu nju, i biće, voljom Allahovom, prava ptica. I isceliću slepa od rođenja, i gubava, i oživljavaću mrtve, voljom Allahovom, i kazivaću vam šta jedete i šta u domovima svojim gomilate; to će, uistinu, biti dokaz za vas, ako pravi vernici budete.« (3:49) Naravno i evanđeoske redakcije pripisuju Isusu izmišljena čuda, kao ono s navodnim proklinjanjem smokve koja nije prevremeno donela plodove. Ako je je, po 'Kuranu', Isus mogao iz nežive tvari, ilovače, da napravi živo biće, pticu, koja je to onda ludost na delu da se se odbacuje Njegovo Boštvo, kad stvaranje novoga života pripada samo Božijoj Moći? – »Oni kojima se vi, pored Allaha, klanjate ne mogu nikako ni mušicu stvoriti, makar se radi nje sakupili.« (22:73)

Koje čudo je 'prorok' Muhammed za svoga života pokazao, izveo, da bi njime potkrepio reči koje su dolazile preko njega? Nijedno! To najbolje potvrđuje da nijedan Božiji dar nije imao. – U Njegovo vreme Allah je navodno izveo jedno čudo: Mesec je raspolutio, kao znak Posletka: »Bliži se Čas /Suda/ i Mesec se raspolutio!« (54:1) – No, i dan danas Mesec stoji u jednom komadu, i Jevreji prema njemu formiraju svoj kalendar. I nijedan drugi spis, osim 'Kurana', ne svedoči o jednom takvom kataklizmičkom kosmičkom dešavanju.

Da li je Muhammeda, kao 'pravednika', Gospod vazneo u Nebo, kao što je vaznesen Patrijarh Enoh ili prorok Ilija. Nipošto.

I prost živalj Arabije znao je i slutio je da velikog Božijeg proroka-učitelja treba da prate čudesni znaci: »Oni, čak, govore: "To su samo smušeni snovi; on ga izmišlja; on je pesnik; neka nam donese kakvo čudo kao i nekadašnji poslanici"!« (21:5)

Muhammed je bio na velikoj muci pred zahtevima svetine da im pokaže neko čudo kako bi u njega poverovala: »... I govore: "Nećemo ti verovati sve dok nam iz zemlje živu vodu ne izvedeš; ili dok ne budeš imao vrt od palmi i loze, pa da kroz njega odasvud reke provedeš; ili dok na nas nebo u parčadima ne oboriš, kao što tvrdiš; ili dok Allaha i meleke kao jamce ne dovedeš; ili dok ne budeš imao kuću od zlata, ili dok se na nebo ne uspneš; a nećemo verovati ni da si se uspeo sve dok nam ne doneseš Knjigu da je čitamo".« (17:90-93)

Kuranski Izgovor za odsustvo istinskih znamenja nalazi se u predpostavci da bi ona bila izlišna zbog nespremnosti naroda za njih: »A da ne šaljemo čuda, zadržava nas samo to što drevni narodi nisu u njih poverovali.« (17:59)

Muhammed je morao stalno da ponavlja da njegovo somnambulsko 'profetsko poslanstvo' po pitanju čudesa predstavlja izuzetak: »... I govore: "Zašto mu od gospodara njegova nisu neka čuda poslana?" – Reci: "Čuda su jedino u Allaha, a ja samo jasno opominjem."« (29:50)

Pošto ne nalaze u 'Kuranu' opisano nijedno Muhamme dovo čudo, muslimanske apologete utešno i gromopucatelno izjavljuju da je najveće »čudo« (mudžiza) njihovog proroka samo primanje 'Kurana'. Kurana sa sijaset suprostavljenosti, plagijata, besmislica i smejurija! Takva "čuda" poput ‘Kurana’ danas u sinkretičkom New Age Pokretu postoje na hiljade, ... Sve same objave u kome govore razni bogovi i bogčići, odnosno demoni i satanizirane duše raznog ranga ... Po muslimanima ispada da se Istina i čudo međusobno suprostavljaju; no Istina i istinska čudesa samo se međusobno dopunjuju i potvrđuju. Onaj ko veruje u Istinu veruje i u istinska čudesa. Onaj ko živi sa haosom u duši, kroz njega svetu ne može doći nijedno čudesno znamenje, niti on može videti dubine Božijih čudesa.

Niko no ne vodi podvižnički i zakonit život, ne može biti ispunjen Duhom, od Koga dolaze sva istinska znamenja. Mnogi Arabljani su se sablažnjavali slušajući Muhammeda kako se izdaje za proroka, i gledajući ga kako posvetovljeno živi: »Šta je ovom ’poslaniku’, on hranu uzima i po trgovima hoda; trebao mu se jedan melek poslati da zajedno sa njim opominje.« (25:7) – Ljudi bistra oka Muhammedovim sledbenicima su jasno ukazivali da su se našli na vrlo pogrešan put: »Vi samo začarana čoveka slijedite!« (25:8)

Religija bez misticizma, kontemplativnog i meditativnog života je laž. Takav religijski kult bez misticizma i asketike nametao je i prezentovao je Muhammed, čija su čula (time i um) bila zarobljena samo blještavilom i ugođajima ovoga sveta. Kasnije su sufiji preuzeli neke mističarske elemente i poglede od hrišćanskih podvižnika i manihejaca, i dali izvesnu kvazimističnu dimenziju islamu, kako bi nekako zaveli i pridobili i duše sa višim aspiracijama. U šta je se danas survao i sufizam, najbolje vidimo na primeru Rumijevog derviškog reda: fakirizam i plesni teatar.

Islamski kultni život je potpuno profanisan: od pranja vodom koja čiste samo telo do licemernih javnih molitvi, koje je Isus osudio: »I kada se molite, ne budite kao licemeri; jer oni rado mole stojeći u sinagogama i na raskršćima, da se pokažu ljudima; uistinu vam kažem: primili su platu svoju. A ti kada se moliš, uđi u svoju odaju, zatvori vrata i pomoli Ocu svome u tajnosti; i Otac tvoj koji gleda u tajnosti ispuniće ti.« (‘Matej’, 6:5-6)

Kako svaki težak greh, i pored dijaboličko-'zaštitničkih' intervencija iz Hada, na kraju donosi bolest i ispaštanje, to je i Muhammed krajem maja 632. godine počeo da se žali na jake glavobolje. Epilepsija je napredovala a i ranije davanje otrova u jagnjeće meso od strane jedne Jevrejke su učinili svoje. I on je umro trinaestog dana rebiul-evvela jedanaeste hidžretske godine, odnosno 8. juna 632. godine; sahranjen je blizu kuće svoje najmlađe žene Aiše. Predaja i narodne fantazije su kasnije izmislile da je ovaj na belom konju uzašao na Nebo, Ahiret ... U 'Božanstvenoj komediji' Dante to 'nebo' vidi u Podzemlju (‘Pakao’, pevanje 28), među onima koji su ga i odatle nadahnjivali! Inače, u vremenu kad je umirao Muhammed, u Arabiji su se pojavila još tri lažna proroka: U Jemami – Musejleme ibn Habib, Kezzab, u Nedždu – Tulejh ibn Huvejlid, u Jemenu – Esved el-Ansi. No protiv Muhammedovog borbenog kulta, koji je već stekao brojne sledbenike, nisu imali veću šansu za šire zavođenje narodnih masa. – Kada je u jednom predgrađu Medine, pre Muhammedovog pohoda na Tabuk 9. godine po hidžri, ‘prorok’ Abu Amir (koji je kasnije umro u Siriji) sagradio bogomolju, Muhammed je naredio svojim ljudima da je sruše (‘Kuran’, 9:107).

Kada je Muhammed umro, njegovi sledbenici su bar tada očekivali da se desi neko čudo sa njim. Znamo da su Božiji proroci Enoh, Ilija i Mojsije još za života preobraženi i vazneseni u Nebo. Isus je čak i Svoje mrtvo telo preobrazio, uzdigao iz truležnosti. Muhammedov naslednik Omar je čak svima, koji kažu da je ‘Prorok’ umro, pretio ubistvom; smatrao je da je Muhammed, poput Mojsija, samo na 40 dana otišao kod Boga. Muhammedov tast, Abu Bakr, priveo je sve realnosti, podsetivši ih kuranskim rečima da i ‘prorok’ Muhammed mora da oseti žalac smrti: »Muhammed je samo poslanik, a i pre njega je bilo poslanika. Ako bi on umro ili ubijen bio, zar biste se stopama svojim vratili?« (3:144) – »Ti ćeš, zacelo, umreti, a i oni će, takođe, pomreti, i posle, na Sudnjem danu, pred gospodarom svojim ćete se jedan s drugim prepirati.« (39:30-31) – Inače, čuvari Muhammedovog groba, bar od XII stoleća, bili su prevashodno evnusi, muhanaturi.

Blaz Paskal lepo ocrtava Muhammedovu ‘harismatičnost’. »Svaki čovek može da učini što je učinio Muhammed; jer on nije činio čuda, nije bio predskazan; ni jedan čovek ne može da učini što je učinio Isus Hristos.« ('Misli', 600)

Islamska propaganda, koju prihvataju čak i neki ‘hrišćani’, protura tezu da su zahvaljujući ‘proroku’ Muhammedu i islamu, Arapi doživeli naučni i kulturno-umetnički procvat. Taj srednjovekovni ‘procvat’ dakako nije došao preko kultivacije nazadnjačkog Muhammedovog učenja, već samo zahvaljujući oživljavanju helenskog klasicizma (prevođenjima Platona, Aristotela, Hipokrata, Galena, Plotina) i preuzimanju bizantijskih gledišta. Da su Arapi i muslimani verno i odano sledili Muhammedovo nazadnjaštvo, da nisu uspeli da naprave nešto razvodnjeniji islam, danasi ih možda i ne bi bilo: izginuli bi svi u ratovima i džihadima za utopiju zvanu vaseljenska halifatska imperija. Tek su moderni islamski ekstremisti i teroristi oživeli istinski i izvorni islam.



‘Prorok’ Muhammed obnavlja krvne žrtve

Jedna od najgroznijih obrednih ustanova koja je došla preko Muhammedovih inspiratora iz Podnebesa jeste obnavljanje starozavetnih i paganskih krvnih žrtvi u svetkovini Kurban-bajram. Dok Hrist Isus obnavlja i ustanovljuje čistu beskrvnu (miomirisnu i euharistionu) žrtvu, Muhammed, koji sebe vidi kao ‘ključara Raja’ i velikog proroka koji dolazi posle Isusa, obnavlja paganske krvne žrtve. I posle skoro 2.000 godina pošto je Gospod Ljubavi, Hrist Iskupitelj, ukazao i otkrio da Njegovom Presvetom Ocu Nebeskom nisu potrebne i nisu mile krvne žrtve, lažni hrišćani, te judejci i muslimani još uvek za svoje svetkovine, pozivajući se na 'Božije Ime', prinose krvne žrtve Satani i svome bogu-trbuhu. Tobožnji hrišćani sramote Isusa Hrista, Duha Života koji je se rodio u pećini-štali među životinjama, masovno koljući i jedući životinje za Uskrs i Božić, judejci-Samarićani za Pashu prave pokolj jagnjadi, a sledbenici Muhammeda, koji je po mnogo čemu prigrabio stare judejske običaje, prave pomor među Božijom decom iz životinjskog sveta za vreme svog praznika koji zovu Kurban-bajram.

U Al-Qur’an-u se uči da je Bog navodno za sve narode namenio klanje kurbana: »Mi smo svakom narodu odredili mesto gde će klati kurbane i spominjati Božije ime nad četvoronožnim životinjama kojima smo vas opskrbili.« (22:34; uporedi to s 'Malahija', 1:11) – Narod hrišćana poapostolske Crkve nije poznavao nikakvu krvnu žrtvu, već samo sveti prinos od hleba, vina i tamjana.

Kurban-bajram stoji direktno na liniji krvavih paganskih, neznabožačkih običaja koji su slavili pale bogove, demone. Da bi zadobili milost kamenih bogova, idola, predislamski Arapi su klali i prinosili žrtveno životinje: kamile, goveda, ovce i koze. Meso od žrtvenih obreda potom se delilo njegovim učesnicima koljačkog obreda. Ne samo životinje, već i vlastitu decu su žrtvovali, pogotovo ako su imali mnogo muške dece. Svojim bogovima, koje je kasnije Muhammed oživeo i personifikovao u Allahu, žensku decu su žrtveno zakopavali. O tome podrobno izveštava značajni arapski istorik s kraja VIII i početka IX stoleća Hišam al-Kalbi u ‘Knjizi o idolima’. Pred svakim idolom, odnosno zloduhom, čiju naslonost su hteli zadobiti, ritualno su klali i prinosili životinje. Koliko su više žrtvovali Tami, toliko ih je ona dublje zavodila. Hišam iznosi još: »Tako su mnogim idolopoklonicima njihovi idoli predstavili lepim ubijanje vlastite dece, da ih /tako/ unište i da im njihovu veru izmene.« – U Al-Qur’an-u se po tom pitanju čini blagi iskorak pa se zabranjuje ubijanje vlastite dece iz straha od siromaštva.

Koje životinje kao 'kurban' služe: goveče, ovca i kamila, bez većih fizičkih mana. Kako se kolje kurban? Nedužna životinja se povali na levu stranu, okrene se po mogućnosti prema Kibli, svežu joj se tri ili četiri noge, i nožem joj se preseku dve glavne krve žile te dušnik i grkljan. Pre neposrednog klanja izgovori se bar (a po mogućstvu i nešto više): "U ime Allaha (a) Allah je najveći" – "Bismillahi Allahu ekber." Ako se klanju ne spomene Allahovo ime kurban je nevažeći. ‘Kuran’ i inače zabranjuje da se jede ‘dopušteno’ meso koje je dobiveno bez spominjanja Allahovog imena pri klanju nedužne životinje (6:121). Postavlja se pitanje kako će onaj koji dobija i kupuje dato meso znati i biti siguran da je tako i postupeno s njim?! Kada čovek čini greh pozivajući se na Božije Ime, utoliko je veći i strašniji njegov greh.

Po muslimanskom verovanju za one koji žive u mestima gde se klanja bajram namaz kurban vredi samo ako nastupi nakon obavljenog namaza i traje sve do pred zalazak sunca na treći dan Bajrama. Muhammed je učio: »Ko zakolje kurban pre nego se klanja namaz, to je samo njemu /prinos/.« – Muhammedov drug Džundub Ibni Sufjan svedoči: »Jednom prilikom sam klanjao bajram namaz sa Alejhisselamom i kada je dovršio namaz, video je nekoliko zaklanih krbana, pa je rekao: 'Ko je zaklao kurban pre namaza, neka sada zakolje drugi, a ako nije neka sada kolje u ime Allaha'.« – Koje su to reči okrutnosti i bogohulništva?! Tobože se klanjati Bogu, a potom otići i za Ime Božije klati Njegovu decu kojima je On dao život da se pred Njim raduju i da nas podsećaju na lepotu i milinu Nebeske Otadžbine odakle smo svi izišli i gde se trebamo svi vratiti po Hristu Spasitelju.

Allahovi, odnosno Muhammedovi propisi dati u ‘Kuranu’ i obrazloženi u Sunnetu, šeriatski propisi u vezi klanja kurbana, kažu da su svaki musliman i muslimanka koji u prva tri dana Kurban-bajrama budu imali jedan nisab (odnosno imovinu koja odgovara vrednosti srebra od 641,5 grama), obavezni, svako za sebe, da zakolju kurban, da prinesu određenu životinju njihovom bogu, Allahu, u krajnjem slučaju Satani. Žena takođe, koja ima svoj vlastiti imetak (nakit, novac, imovu, ...) dužna je da zakolje kurban za sebe.

Prva kurbanska gnusoba prema brojnim izvorima učinjena je u 9. godini iza hidžre, prilikom hadžiluka. Danas se na Arefatu u Mekki za Kurban-bajram znade okupiti i po nekoliko miliona zavedenih hadžija, da bi se idolopoklonički klanjali crnom kamenu u Kabi, kružili u transu oko preuređenog paganskog svetilišta, da bi u stampedu razjareni demonskom silom kamenovali stubove koji tobože simbolišu Šejtana, da bi na Mini zaklali nebrojano životinja, prineli Nečastivome jednu strahovito veliku žrtvu, dali mu energiju za nova zavođenja i pustošenja. Tone i tone mesa se potom u pesku zatrpa buldožerima, da se smrad od lešina ne bi širio i da bi se predupredilo širenje zaraze od raspadajućih lešina. Ali od Božijih očiju jedan takav monstruozni pokolj se neće sakriti, već će u svoje vreme biti strahovito strašno naplaćen, strašno – jer se čini u Božije Ime. Gotovo svake godine pri hadžiluku u Mekki nastrada veliki broj hadžija, ... No ni ta stradanja nisu dovoljna Muhammedovim sledbenicima da se ozbiljno zapitaju čemu sve to, da li je to samo u službi praznog dokazivanja, taštine, nakaradne tradicije ...?! Da li se time ugađa Bogu ili ljudskim predstavama?

Od kurbana van Mine, pravilo je da se trećina podeli siromasima, druga trećina rodbini i ostatak da se zadrži. Po nekim vanarapskim muslimanskim sabiralištima uz konzumiranje kurbanskog meso, dešavaju se i opijanja, iako je muslimanima alkohol zabranjen, što sve pokazuje da greh povlači greh.

Muslimanske apologete krvave bajramske prakse uče da se deljenjem kurbanskog mesa i kurbanske kože ukazuje pažnja prema okruženju, da je ona u službi zbližavanja ljudi i održavanja dobrosusedskih odnosa uopšte. Hoće se reći da ona navodno ima humanitarno-socijalnu i duhovno-prosvetnu dimenziju. Ono što ljude istinski ujedinjuje jeste Bog i Božija Ljubav, ispunjavanje Božijih Zapovesti iz ljubavi prema Istini. Dakle, Duh Čistote i život u Bogu ujedinjuje, a ne vršenje krvavih pagansko-dijaboličkih obreda. Svi koji hoće da vide mogu videti: u porodicama gde se puno koristi meso, kao i alkohol, tu su i najveći sukobi i najteža obolevanja. I to potvrđuje da mesna ishrana ne donosi dobro ni čovekovom duhu ni čovekom zdravlju.

Izmanipulisani muslimanski vernici smatraju da klanjem kurbana, klanjem nedužnih životinja, čine čast Bogu, da mu prinose ugodnu žrtvu. Tako onostrana dijabolička jata koja su govorila Muhammedu iznose ovom: »Dali smo ti veliko dobro na oba sveta, pa klanjaj namaz samo svome Stvoritelju i prinesi kurban samo Njemu!« (108:1-2) – Gospod je Život svake životinje i svakog čoveka. I ko ima pravo da taj Život i životni dah drugome oduzme, i još da se poziva na 'Boga'?! Samo čovek koji se i sam uzdiže iznad Boga, Zakona Života, koji izmišlja svoj zakon i proglašava ga 'Božijim', kao što je radio Muhammed i njegovi pakleni inspiratori iz Podnebesa. Ako je Gospod Dah i Život svakog stvora, zašto bi Njemu trebali da prinosimo Njegovu vlastitu zemaljsku decu?! Zar se time pokazuje poslušnost prema Svevišnjem?! Zar se klanjem nemoćnih i nedužnih životinja osvedočava ljubav i privrženost prema Bogu?! 'Bog' koji traži krvne žrtve i krv može biti samo Satana, Krvnik ljudski!

Muhammed sva Božija stvorenja, pa i ona koja sa čovekom dišu isti dah – životinje dakle, doživljava kao stvari, potrošnu robu. Tako se u suri Hadždž iznosi: »Stoku smo vam učinili od obeležja božije vere. Za vas u njima ima dobra. Spominjite božije ime nad njima kad ih postavite u redove. Kad padnu na stranu, jedite njihovo meso i hranite skromna siromaha i prosjaka. Tako smo vam ih potčinili da bi bili zahvalni. Bogu neće nikada stići njihovo meso ni njihova krv. Njemu će stići bogobojaznost.« (36-37) – Ako do Boga ne stiže meso i krv, što je i jasno jer Bog je Duh, čemu onda krvne žrtve? Kome se one prinose? Očigledno je da je to prinos samo Krvniku ljudskom i svome stomaku, a bogobojaznost prema istinskome Bogu pokazuje se vršenjem istinskog Božijeg Zakona, koji traži da s ljubavlju potčinimo sebi zemlju i životinje, a to znači da se životinjama postavimo kao prijatelji i čuvari, a ne kao krvavi gospodari i zatornici. Samo plemenit odnos prema životinjama i zemlji uopšte, sa svim njenim žiteljima, vodi moralnom usavršavanju, a ne zverski i pustošiteljski stav. A da bi čovek imao plemenit odnos prema životinji, tvorevini i bližnjima, on mora da oplemeni svoja čula i svoje misli. A to znači da nauči da uživa u onome što je lepo, čisto i zdravo, da čisto misli, da saoseća sa Božijom decom, da tvorevinu vidi kao deo Sebe, i Sebe kao esencijalni deo bližnjeg i subližnjeg, životinje, svog malog brata, male sestre. Zato su i Zapovesti da se Bog, Sveprisutni Duh, voli iznad svega i bližnji kao deo istinskog Sebstva, dve uistinu najveće Zapovesti, temelj moralnog i bogougodnog življenja.

Nakaradna kuranska teologija nastoji prikazati da je ustanova kurbana božanskog porekla i da su bajramska žrtvovanja nešto što svoje korene vuče iz davne prošlosti i starozavetnog Zakona. Pritom se poziva na redigirane Mojsijeve spise koje sadrže mnoštvo opisa i uputa za krvne žrtve, sve izmišljene i preuzete od pagana. Tako se u 'Knjizi Postanka' fabularno fingira sa pričom kako Bogu jedan Adamov sin, stočar Abel, prineo prvinu od stoke, i Bogu ugodio, a drugi, poljodelnik Kajin, prineo je žrtvu od zemaljskih plodova, na koju Bog navodno nije ni pogledao (4:2-5, cp.: Maide, 31). – Vratimo li se na početak te iste Knjige vidimo da po njoj Bog kako ljudima tako i živoinjama za hranu određuje samo bilje i plodove zemlje (1:29-30). Dakle, samo od bilja i plodova zemlje čovek je mogao i trebao Bogu da žrtvuje. S druge strane, jasno je da je pred Bogom veća žrtva kad bližnjemu ustupimo jednu životinju, na primer ovcu koju može da muze i da od nje dobija i vunu za predivo, nego kada ga darujemo samo kotaricom plodova zemlje.

Da bi opravdali kurban-bajramsku koljačku praksu islamski teolozi se pozivaju i na 22. poglavlje 'Knjige Postanka' (cp.: Al-Qur'an, Saffat, 103-110) gde Bog navodno iskušava patrijarha Avrahama/Ibrahima, tražeći od njega da žrtvuje svoga prvorođenca, sina Isaka. Avraham to uvažava, izlazi sa sinom na goru Moriju, sprema žrtvenik, kreće da zakolje sina, ali ga Bog zaustavlja, ukazujući mu da je savladao uspešno iskušenje, da je pokazao ljubav prema Bogu. Avraham tada uzima ovna koji se rogovima zapleo u grmu, i umesto sina ga žrtvuje Bogu. Naravno, to je sve legenda. Prvo Bog nikoga ne iskušava, ponajmanje na zlo; Bog ispituje, a Đavo iskušava i navodi na zlo. Bogu nije potrebno da čovek žrtvuje svoju decu i svoga prvorođenca, kao što su pagani činili prinoseći kroz oganj decu bogu Molohu, već da žrtvuje svoju opsesivnu ljubav prema deci, tačnije da Boga Oca voli više od svoje dece, jer Bog je Ljubav po Kojoj se sve lepo ima i dobija. Iza cele ove priče o Avrahamovoj žrtvi krije se verovatno Božiji poziv Patrijarhu da žrtvuje svoju ljubav prema svome prvorođencu, da Njega stavi u središte svoga života, da se time udostoji Neba i Nebeskog Obilja.

U tobožnjoj Božijoj reči, Al-Qur’an-u, možemo pročitati i sledeću tvrdnju: »Svakoj verskoj zajednici propisali smo klanje kurbana da bi spominjali Allahovo ime prilikom klanja stoke koju im On daje.« (22:34) – Da li je Bog i hrišćanima propisao 'klanje kurbana'... ?! Iznoseći takve besmislice, Muhammed i njegovi inspiratori iz Podnebesa, pokazuju strahovito neznanje. Jer Bog je preko Isusa obnovio i ustanovio čistu žrtvu, beskrvni prinos koji je Njemu istinski mio, ustanovio je sakrament zahvalnosti: prinos beskvasnog hleba i s vodom pomešanog vina. Istinski hrišćani oduvek su s dubokom odbojnošću gledali na Muhammedovo obnavljanje judeo-paganskih krvnih žrtvi (cp.: 25:5), i zbog toga oni, po Muhammedovom konceptu, neće lako naći Raj, Dženet: »Allah će na Sudnjem danu odvojiti vernike od Jevreja, Sabejaca, hrišćana, poklonika vatre /persijskih maga/ i mnogobožaca.« (22:17)

Muhammed, umišljeni 'Božiji poslanik', sa velikim zadovoljstvom je potezao sečivo i na svoje neprijatelje i na životinje koje je video kao žrtveno meso. Tako u hadisu Ebu Raifa se izveštava kako je Muhammed kada bi kupovao kurban, tražio da izabere najlepšeg, a kada bi završio sa hutbom za Bajram, izabrao bi od dva kupljena kurbana jednog i sam ga zaklao govoreći: »Bože, ovo je od mog čitavog ummeta za svakog onog ko svedoči da si ti samo jedan i ko svedoči meni da sam prineo objavu.« A potom bi i drugu životinju zaklao govoreći: »Ovo je od Muhammeda i Muhammedove porodice.«

Muhammedov savremenik i učenik Džabir nas takođe izveštava kako je ovaj lažni prorok prinosio Krvniku ljudskom dva ovna kao kurban. Povalivši ih na zemlji učio je i molio: »Okrećem se i predajem svim svojim bićem onom, koji je stvorio nebesa i zemlju, nastojeći da budem ispravan vernik, i ja ne pripadam idolopoklonicima! Moj namaz, moja pobožnost i žrtva, moje življenje i moje unutarnje pripadaju i posvećeni su samo Allahu, gospodaru i stvoritelju svih svetova. On nema druga. To mi je naređeno i ja sam najodaniji musliman.« (En-am, 79, 162-163) – Koji je to hvalospev vlastitoj ljudskoj zabludelosti, ljudskome idolopoklonizmu i krvožednoj, nezasitoj ćudi.

I. H. Aiša takođe pripoveda kako je Muhammed, čovek vrlo sužene svesti, baš kao i njegovi inspiratori, satanizirane duše i demoni, nemilosrdno klao svoju malu braću iz životinjskog sveta, prolivao nedužnu Hristovu Krv: »Muhammed a. s. bi naredio da mu se dovede kurban na mesto gde će ga zaklati. Kada mu je doveden rogat ovan, crnih nogu i ispod trbuha, crnih očiju, zatražio je da da mu donesu oštar nož. Nakon toga bi povalio ovna i zaklao ga.« – Nakon što bi zaklao jadnu životinju pozvao bi žitelje grada, Medine, uz reči: »Kome treba neka odseče sebi koliko želi.« – Tako je najbolje sebe osvedočio kao lažnog dobrotvora i bezdušnika.

Danas mnogi političari muslimanima i islamskim velikodostojnicima rado čestitaju Kurban-bajram, neznajući koje sve gadosti stoje iza date svetkovine uvijene u religijsko ruho. I da znaju, ne bi im to mnogo smetalo, jer i većina njih je se posvetila da služi Satani i njegovu volju da ispunjava na zemlji: da zavodi ljude i odvodi ih od istine i života u Bogu.

Islamskim zvaničnicima i klericima u vreme Kurban-bajrama usta su puna reči o 'ljubavi' i 'miru' ... Da li oni stvarno nose Mir u sebi, da li toče istinsku Ljubav? Da li ono što rade za datu ljudsku svetkovinu pokazuje ljubav prema istinitom Bogu ili prema ljudskim izmišljotinama pripisanim Bogu?!

Kurban-bajram se domošarski proklamuje i kao neki 'dobrotvorski' praznik u kome se siromašni trebaju životinjskim lešinama nahraniti (da bi se posle toga osećali još bednijima i siromašnijima): »Jedite meso njihovo, a nahranite i siromaha ubogog.« (22:28) – Za Kurban-bajram 'najbolje' se 'hrane' zapravo demoni: gde se mnogo proliva nedužna Hristova Krv, tu vampiri iz sveta Tame imaju veliku i bogatu žetvu.

Svi oni, bili to muslimani, judejci ili 'hrišćani', koji hladno i oštro sečivo podmeću pod grlo životinje, trebali bi da znaju da time čine strahovit greh, da stvaraju uzroke koji će dovesti da se Sutra takvo sečivo nađe pod njihovo grlo, eventualno da dospeju pod hiruški nož. Ko proliva nedužnu krv, on proliva Hristovu Krv, Gospodnju Krv, Krv Jagnjeta Bezazlenosti. I ko svoje koljačke i zlotvorske gadosti 'opravdava' pozivajući se na Boga, utoliko teže će biti osuđen. Sa nekih nemilosrdnih srca možda će tek pakleni plamen, koji će mnoge opterećene duše Vekovima trpeti u onostranom, uspeti da otopi led bezdušnosti i bezosećajnosti.

Muhammed i njegovi inspiratori ne pokazujući poštovanje prema životinji i životu koji im je Bog dao, pokazuju da istinski ne poštuju ni Boga, jer Bog je Život svakog stvorenja, njegov Dah. Tako na primer pas se vidi samo kao instrument ostrašćenih i bezdusnih lovaca, lovaca-ubica koje će jednom loviti patnje i strahovi životinja koje su gonili, ranjavali i klali. U 4. stavku 5. sure kaže: »Dozvoljavaju vam se lepa jela i ono sto vam ulove životinje koje ste lovu podučili, ...« – Pogledamo li redigovanu, biblijsku verziju 'Knjige Postanka' (10: 8-9) vidimo da je prvi veliki lovac i lovački patron bio krvavi istočni velmoža Nimrod, veliki Božiji protivnik i otac mnogih gadosti. Onaj ko lovi nedužna i nemoćna Božija stvorenja, plašljivog zeca, prelepog fazana ili nežnu srnu, te uči (dresira) jedne životinje da love druge, koji ugrađuje u njih svoje paklene programe, on se osvedočuje kao sin Pakla, i on sebi loži pakleni oganj u kojem će dugo goreti, sve dok se ne razgradi njegova tvrdokorna duša ili dok se ne pokaje i ne očisti svoje grehe prema Hristu, Koji je kao Duh Života, Krv Života prisutan u svakom stvorenju, u svakoj životinji, Koji saoseća i sa najmanjom životinjicom.

Nakardne svetkovine u čoveku podstiču agresivne ispade, stvaraju duboke destruktivne vrtloge i porive. U maju 2004. godine italijanska policija lišila je slobode radikalnog islamskog imama Murada Trabelsija koji je se stavio u terorističku službu. Najgrozniji dokaz protiv Trabelsija je video traka naslovljena "Kako ćemo preseći vratove naših neprijatelja. " A šta kao 'pouku' prikazuje data traka? Na njoj se vidi kako Trabelsi, uz pomoć četiri mladića, kolje kozu a zatim u komade seče kozino telo i te komade razbacuje. Dok kolje nedužnu životinju opsednuti satanom Trabelsi uzvikuje: »Tako će meso neprijatelja Allaha biti bačeno psima.«

Inače u Iraku, gde se jagnjetina masovno konzumira, posle pada režima Sadama Huseina, teroristi iz islamskih redova, istinski Muhammedovi sledbenici, nemilosrdno kolju one koje kidnapuju, ukoliko se vlade stranih zemalja ogluše o njihove zahteve. Od klanja životinja ka klanju ljudi samo je jedan korak, ...

Koljući kozu, kako se da zapaziti, Trabelsi imitira ritualno klanje stoke (halel) kakvo propisuje islam. Sličan propis za klanje Božijih stvorenja imaju i Jevreji, propis 'košer'. I po tom 'tretmanu' i klanju iz životinje pre nego što će se pojesti, navodno 'istekne 'sva' krv. I kad joj tobože 'istekne sva krv' ona je prihvatljiva za jelo, prihvatljiva za čoveka kanibala (koji može nemilosrdno jesti svoju braću iz životinjskog carstva) i čoveka lešinara.

Obredna i svečarska klanja u islamu, judaizmu, hinduizmu i tobožnjem hrišćanstvu, postavljena su tako da se ljudska zverstva pokriju pozivanjima na tobožnje Božije uredbe. No onaj koji čini gnusobe a poziva se na Boga, i druge podstiče da to isto čini, utoliko strašnije i teže će pred Bogom biti. Još strašnije onaj koji se bori protiv Božijih glasnika, koji sprečava da se čuje zakonska reč Duha Života.



Muhammedovo noćno putovanje
do nepostojećeg Solomonovog Hrama

Poznato je da su Muhammedovi inspirativni kontakti 'sa Bogom' imali prevashodno neverodostojan snoliki karakter. Prvi ajet sedamnaeste sure Kurana govori i o nekakvom noćnom prenošenju Muhammeda od Hrama u Mekki do 'Hrama' u Jerusalimu:

Arapski tekst:
9N1N(PJQK' 3O(R-N'FN 'DQN0PJ #N3R1NI (P9N(R/PGP DNJRD'K EQPFN 'DREN3R,P/P 'DR-N1N'EP %PDNI 'DREN3R,P/P 'D#NBR5NI 'DQN0PJ (N'1NCRFN' -NHRDNGO DPFO1PJNGO EPFR "JN'*PFN' %PFQNGO GOHN 'D3QNEPJ9O 'D(N5PJ1O

Latinična transliteracija ajeta:
Subhana al-ladi 'asra bi´abdihi lajlan mina al-masđidi al-harami ´ila al-masđidi al-'aqsa al-lathi barakna hawlahu linurijahu min ajatina ´innahu huw als-samiau al-basiru.

Jedan od prevoda:
Slavljen neka je onaj koji je noću prenio roba svog od hrama časnog do Hram daleki, onog čiju smo okolinu blagoslovili da bi mu pokazali neke od znakova naših. Uistinu! On, on je onaj koji čuje, onaj koji vidi.

O tom noćnom putovanju govore i Hadisi: »Bejheki beleži da Ibn Šihab prenosi od Abu Seleme bin Abdurrahmana da je rekao: "Jedan broj Kurajšija otišao je Abu Bakru i rekao: Da li si čuo šta tvoj prijatelj priča? Tvrdi da je otišao do Bejtul-Makdisa /hebr.: Beit ha-Mikdaš/ i vratio se u Mekku, sve za jednu noć! – Abu Bakr odgovori: Da li je to baš on rekao? – Odgovoriše: Da. – Bakr reče: Tada ja svedočim da je ono što on reče istina. – Upitaše: Veruješ da je stigao u Šam za jednu noć i vratio se u Mekku pre jutra? – Odgovori: Da, verujem mu i po pitanju stvari koje su veće od te. Verujem mu po pitanju Objave s nebesa." Abu Selema reče da je od toga dana Abu Bakr prozvan Sidik /iskreni/. (Delailun-Nubuvva, II, 359)

Za drugi Jerusalimski Hram, za obnovljeni Solomonov, bolje reći Herodov Hram, koji je 'poslanik posetio', Muhammed, odnosno Allah, tvrdi da će biti razrušen: »... I da u Masdžid ponovo uđu kao i prvi put, i da sve što osvoje poruše, potpuno do temelja!« (17:7)

U judeohrišćanskoj terminologiji 'sveti grad' je Jerusalim, a 'sveto mesto' je Brdo Hrama. U antiknome svetu 'svete lokacije' su mogle biti i nešto šire shvaćene. U početku je dakako Bogu iskazivana kultna zahvalnost i na kamenim žrtvenicima, na kojima je prinošeno ulje, vino, tamjan (kasnije satansko uvodi krvne prinose). Sveti kameni žrtvenici su najčešće bili na nekoj uzvišici ili pod drvetom. Zatim je sveti kamen-žrtvenik dobijao i svoj sveti hram i sveti gaj, perivoj, usađen odgovarajućim 'svetim' drvećem.

U svojoj 'Historiji' znameniti Herodot izveštava sledeće za Meandrija koji je kao Polikratov zamenik vladao na ostrvu Samu: »Kad mu je, naime, bilo javljeno za Polikratovu smrt, on je ovo učinio: prvo je podigao jedan žrtvenik Zeusu Oslobodiocu i oko njega načinio jedan sveti gaj, koji se tamo još i danas nalazi u predgrađu.« (III, 142) – Pausanije ukazuje za jedno od brojnih Asklepijevih svetilišta: »Sveti Asklepijev gaj omeđen je sa svih strana. Unutar svete gradine niti umiru ljudi niti rađaju žene, baš kao što je propis i na ostrvu Delu.« (‘Opis Helade’, II, 27)

Razlika u pristupu gradnje zidanog svetilišta između neznabožaca i pobožnika je bila ta što su prvi najpre podigli žrtvenik, hram i gaj, pa onda to mesto proglasili svetim, ili bi podigli hram na lokaciju na koju im je preko mantičkih proročišta, orakula, njihov bog ukazivao, dok je druge Duh Života preko proroka upućivao gde je blagosloveno tlo pogodno za sveti kult.

Po biblijskim pripovestima projekt gradnje Solomonovog, odnosno Gospodnjeg Hrama u Jerusalimu, rađa se u onom trenutku kad je David video anđela zatornika na Araunovom gumnu: »Istoga dana dođe /prorok/ Gad k Davidu i reče mu: "Idi i podigni Jehovi žrtvenik na gumnu Araune Jebusejca".« (‘Samuel, II, 24:24) – Dakle i sveti Solomonov Hram na Svetome mestu, na Brdu Hrama, izrastao je iz svetog žrtvenog, Davidovog kamena.

Da li je masdžid Al-Aksa, okolica blagoslovljenog mesta ili sam (obnovljen) Solomonov Hram, jevrejski Drugi Hram?

U kuranskom stavku 17:1 ukaz jasno ide na relaciji dva hrama, dva svetilišta: »... Iz Hrama časnog (Al-Masdžid al-Haram) u Hram daleki (Al-Masdžid al-Aksa), čiju smo okolinu blagoslovili ...« – Besmisleno je govoriti o 'okolini' nekog hrama, ako i sam hram ne postoji. Blagoslovena okolina može biti kako sam Jerušalajim, El-Kuds, tako i Sveto Brdo, Brdo Hrama. Ako je na jednoj strani famoznog 'noćnog putovanja' Hram u Mekki, na drugoj strani je čuveni Solomonov Hram u Jerusalimu. Ali u vreme tog 'putovanja', kao što znamo, Solomonovog Hrama nije bilo, a Omarova džamija i džamija Al-Aksa se na Svetome mestu tek kasnije, posle Muhammeda, podižu. Današnji takozvani Zid plača (ono što je ostalo od Solomonovog Hrama), zapravo je spoljašnjii zid velikog muslimanskog svetišta, džamije Al-Aksa. A u blizini Al-Akse nalazi se Omarova dzamija sa zlatnom kupolom. Zašto je podignuta Al-Aksa uz ruševine Solomonovog Hrama? Pored ostalog da bi se i sakrila Allahova prevara da Solomonov Hram još postoji. No, u Muhammedovo vreme džamija Al-Aksa još nije postojala, ... Na osnovu jevrejskih idilično-setnih kazivanja o Hramu, Muhammed je neznalački zaključio da Jerusalimski Hram još postoji, čak je i u početku prihvatao da on bude molitvena kibla. No Jerusalimski Hram su rimske legije još 70. godine do temelja razrušile i spalile.

Neki islamski teolozi hoće pokazati da termin ‘masdžid’ u ovom narativnom konteksu označava prevashodno lokaciju, ne i hram/zdanje, no to filološki gledano nije tačno ...

Poznato je da se se u ‘Kuranu’ i okolina Hrama u Mekki uzima kao 'sveta'; oko Hrama se svečano obilazi (22:29), on je predmet hadžiluka (9:28), uz njega se sklapaju ugovori (9:7), uz njega, kao i kod paganskih hramova, različiti prestupnici nalaze azil (2:125), ...

Kad se pogledaju naredni stavci (posle Q., 17:1), dubina Muhammedove zablude postaje još jasnija. Tako se dalje kaže: »I Mi smo u Knjizi objavili sinovima Izraelovim: Vi ćete doista dva puta nered na Zemlji učiniti i zaista uzdignuće veliko dostići. I kada dođe vreme prvog od dva obećanja, poslaćemo protiv vas robove naše, sa ogromnom snagom, koji će upasti u naselja vaša, i tako će se obećanje ispuniti. Potom ćemo vam ponovo dati vlast nad njima i pomoći vas imecima i sinovima, i uvećati vašu vojnu moć. Ako činite dobro, činite ga sebi, a ako činite zlo, činite ga protiv sebe. A kada dođe vreme poslednjeg obećanja, poslaćemo ih /= robove naše/ da na licima vašim tugu i jad ostave, i da u Hram ponovo uđu kao i prvi put, i da sve što osvoje poruše, potpuno do temelja!« (17:3-7)

Ovo 'proročanstvo' se odnosi na vreme posle Mojsija, ali i posle Muhammeda. Govori o dva upada 'Allahovih robova': jednom gde upadaju u izraelska naselja i u Hram, a drugi put kad prodru u Hram, i sve osvojeno do temelja poruše.

Stavak Q. 17:7 dakle kaže da će Allahovi robovi dvaput osvajački ulaziti u Solomonovo svetilište, te da će ga drugi put srušiti. Po ‘Kuranu’, Allahovi robovi su muslimani. Muhammed se naziva Allahov rob. Muslimani dakako neće ‘srušiti’ Omerovu džamiju ili džamiju Al-Aksa na Brdu Hrama, već (nepostojeći) Solomonov Hram. Solomonov hram ne postoji, kako ga Allahovi robovi mogu srušiti?! To se u ‘Kuranu’ tvrdi.

Tumačenja gde se ovi događaju stavljaju u predislamsko doba, kao što su činili neki mufesiri, vrlo je nategnuto. Ako je novobalionski car Nabukodonozor prvi srušio Solomonov Hram 587. godine stare ere, kako se to može uklopiti u 'shemu' proročanstva koja kaže da Hram opseda i zauzima Allahov rob, predani vernik? Kaže se da će Izraelci steći vlast nad osvajačima. Ali kada je Izrael pobedio novobabilonce? Tek su u makabejskim ratovima pobedili seleukide koji su im ovladali Hramom. Da li su Rimljani 'robovi Allahovi' koji su srušili Hram? Dakako nisu.

Dakle, proročanstvo ukazuje na buduće događaje (naime, arapsko slovo ‘Lam’ u reči ‘Letufsidunne’ – “Vi ćete doista nered učiniti” kao i u ‘Leta'lunne’ – "i zaista uzdignuće veliko dostići" označava, po pravilima arapskog jezika, izvesnost i stavlja događaj u budućnost), na neko vreme posle Muhammeda kada će muslimani srušiti Hram. Tako se u sedmoj suri, u 167. ajetu, iznosi za Jevreje »I Gospodar tvoj obznani da će do Kijametskog dana nekoga slati, ko će ih silnom patnjom tlačiti.« – Ali u Muhammedovo vreme Solomonovog Hrama nije bilo, i to još jednog razotkriva Muhammedovu zabludu i zabludu ovih ajeta iz Mekke. Muhammed govori o svom 'putovanju' do nepostojećeg Solomonovog Hrama i o rušenju nepostojećeg Solomonovog Hrama. (Onaj koji će antihrist podignuti dakako neće imati nikakve veze ni sa Solomonom, ni sa živim Bogom).

Iz navedenih ajeta jasno sledi strašna zabluda: Muhammed je verovao da u Jerusalimu Solomonov Hram još stoji i da će ga Allahovi robovi, muslimani, srušiti. I to 'povrđuje' istinitost njegovih proročanstava, ... Ništa to nije čudno ako se zna da je ova sura nastala: Mekki, dakle pre nego što je Muhammed emigrirao u Medinu, gde je bilo puno Jevreja sa kojima je došao u žestoki sukob jer se nisu hteli potčiniti njegovoj ‘profetskoj’ palici.

U Hadisima Imam Ahmad beleži da je Ibn Abbas rekao: »Allahov Poslanik, alejhisselma, rekao je: "Noći kada sam odveden na Noćno putovanje, probudio sam se u Mekki sedećega dana, brinući se znajući da mi ljudi neće verovati." – Klonio se ljudi strahujući od toga. Tada je Abu Džehl prošao pored njega, seo do njega i podrugljivo upitao: "Ima li šta novo?" – Allahov Poslanik, alejhisselam, reče: "Da." – Ovaj upita: "Šta je to novo?" – Odgovori, alejhisselam: "Odveden sam prošle noći na putovanje." – Upita: "Kamo?" – "U Bejtul-Makdis", reče. – "A ovoga jutra si s nama, ovde " – Poslanik, alejhisselam, odgovori: "Da." Abu Džehl mu nije želio u lice reći da laže, ali je sazvao druge ljude i rekao mu: "Ako sazovem tvoje ljude, da li ćeš im reći šta se desilo?" Poslanik, alejhisselam, odgovori: "Da." – Abu Džehl: "Ljudi Benu Ka’ba!" Ljudi ustaše sa svojih mesta i priđoše im. Abu Džehl reče: "Reci svome narodu šta je bilo." – Allahov Poslanik: "Odveden sam prošle noći na putovanje." Upitaše: "Kamo?" – Odgovori, alejhisselam: "U Bejtul-Makdis." – Rekoše: "A ovoga jutra si sa nama?" – Reče, alejhisselam: "Da." – Počeli su udarati se po rukama u uzbuđenju i govoriti: "Možeš li nam opisati Hram?" – Neki od njih bili su tamo i znadoše kako Hram izgleda. Allahov Poslanik, alejhisselam, rekao je: "Počeo sam opisivati sve dok ne dođoh do nekih detalja za koje ne bejah siguran ali je tada Hram donesen i stavljen pored kuće Ukajla tako da sam mogao gledati u njega i opisivati ga." – Ljudi su počeli govoriti: "Allaha mi, ima pravo"!« (Ahmad, I, 309, Nesai, poglavlje el-Kurba, had. 11285, Bejheki II, 363.)

Muhammed ‘putuje’ do nepostojećeg Hrama u Jerusalimu ...

Muhammed ‘opisuje’ nepostojeći, srušeni Hram ...

Duhovan čovek svoja duhovna viđenja ne iznosi nedovoljno produhovljenim ljudima, jer njima ona ne znače ništa i ne mogu iz njih učiti. Muhammed svoje prazne snove iznosi duhovno praznim ljudima, očekujući od njih da te snolike imnspiracije prihvate kao Božije vođstvo i Božiji dar.

Onaj koji je bio u tako velikoj zabludi oko zemaljskih stvari, koliko li je tek bio u zabludi u vezi nebeskih stvari, ...

Muhammedu nije bilo dovoljno samo da proširi laž kako je tokom noći posetio ‘Somomonov Hram’, već i kako je iz Hrama, na ognjenoj kobili El-Borak, putovao čak do sedmog Neba, i tamo razgovarao sa ranijim Božijim poslanicima. Kada su se duhovi u Medini, pred takvim grozomornim i pretenzionim zamišljavanjima silno uskomešal, Abu Bakr je zakletvom morao da posvedoči ‘istinitost’ viđenja. Muhammedu na kraju nije preostalo ništa drugo nego da samo oružjem štiti svoje laži.



Muhammedove predstave o Raju i Paklu

Poznato je da je Muhammed, 'ključar Raja', bio veliki gurman i veliki ljubitelj mesa. Tako je on uz plećku mesa 'proročki najavio' kraj ovoga sveta, koji, po njemu, neće označiti i kraj jedenja životinja i lešina. (Zašto je Muhammed nastavio sa paganskim krvnim žrtvama, klanjima životinja, iz ovoga se jasno vidi: jednostavno mu gurmanska strast nije dala da drugačije razmišlja.): »Doneseno je Resulullahu s.a.v.s. jednog dana meso, neko mu iz tog mesa doda plećku što je inače voleo. Zagrizao je zalogaj pa je rekao: ‘Ja sam prvak ljudi na Sudnjem danu,' ...« (Prenosi Buharija i Muslim od Ebu Hurejre)

‘Prvak’ Muhammed ne vidi da je ljudski greh već načinio Pakao, i da Pakao gori i pre Sudnjeg dana.

Čitajući očima Duha 'Kuran' nije teško zapaziti da je Muhammedov 'Raj', zapravo raj za gurmane i seksualne razvratnike. To je Satanin raj, koji privlači ljudska neprofinjena čula.

U 'Kuranu' Allah svojim robovima najavljuje da će u Džennetu moći jesti meso kakvo god budu želeli: »... Darovaćemo ih voćem i mesom kakvo budu želeli.« (52:22) – »Služiće ih /.../ i mesom ptičijim kakvo budu želeli.« (26:17.21)

Ako neko u tom Allahovom 'Raju' poželi svinjetinu, tradicionalno nečistu hranu još u judaizmu, da li će mu Allah ispuniti i tu želju, s obzirom da čitamo kako Allah svojima ispunjava mnoge i sve želje, kako on sve može? Allah očigledno može i da stoji iznad svojih zapovesti. A onaj koji stoji izvan svoga zakona i relativizuje ga, nikako ne može biti večni i savršeni Bog, Apsolutni.

Pogledajmo par ajeta iz ‘Kurana’ gde ‘Džibril’ gurmanluk predstavlja kao Božiji dar: »O vernici, jedite ukusna jela koja smo vam podarili i budite Allahu zahvalni, ta vi se samo njemu klanjate! On vam jedino zabranjuje: strv, i krv, i svinjsko meso, i ono što je zaklano u nečije drugo ime, a ne u Allahovo. A onome ko bude primoran, ali ne iz želje, tek toliko da glad utoli, njemu greh nije. Allah zaista prašta i milostiv je.« I, 172-173) U poapostolskom hrišćanstvu nalazimo bezbroj svedočanstvava kako su brojni Hristovi svedoci i ispovednici od okrutne rimske vlasti bili primoravani da prinesu krvnu žrtvu njihovim bogovima i da on nje jedu, pričeste se, no oni su radije voleli da umru nego da uzmu nečistu, idolu i demonu posvećenu mesnu hranu, time i da uzmu jedinstvo sa Tamom. Muslimanima se dopušta da, već sama glad kad ih primora, mogu uzeti nečistu hranu. Duhovno dostojanstvo čoveka treba da bude iznad potreba zemaljskog preživljavanja. Mnogi ljudi, pokazali su svoju slabost i duhovnu bedu, kad su umesto da u velikoj nevolji prihvate smrt ili mole Gospoda za pomoć, da bi preživeli jeli čak i ljudsko meso, pokazali se kao sumanuti kanibali.

Vidimo da Allah formalno i provizorno svojim robovima zabranjuje da uzimaju za hranu ne samo svinjetinu već i lešine i krv? Zašto muslimani ipak jedu lešine, strv, kad se zna da već posle nekoliko sati meso počinje da truli? Da ne govorimo onome u konzervi koje je mesecima stajalo? Zašto muslimani krše Allahovu zapovest pa jedu govedinu i kojoj još ima krvi? (Osim toga, koje meso je bez krvi?) Što iz govedine ‘potpuno’ ne istisnu krv...? Isus kaže: ko je neveran u malom, neveran je i u velikom.

Zašto muslimani kupuju po mesarama meso dobiveno klasnjem pri kojem nije spomenuto Allahovo ime (cp.: 22:34)? I kako znaju da li je ili nije pri klanju spomenuto Allahovo ime?

Ako u Allahovom raju meso bude dozvoljeno, ko će klati životinje i ptice? I kakav je to onostrani 'raj' gde duša ne živi od čiste Božije Svetlosti, već joj je za održavanje života opet potrebna zemaljska hrana?! Ili ovde hrana neće biti potrebna za održavanje života već će kao među obesnom i proždrljivom aristokratijom staroga Rima, živeti da bi se jelo i hedonistički ugađalo neprofinjenim čulima i nagonima?!

U 'Kuranu' saznajemo da će se u Raju moći naći neopojno žestoko piće: »Od njega neće glava boleti i od njega se neće pamet gubiti.« (37, 47) Bizantijski hroničar Georgije Monah (IX stoleće) u svome traktatu 'O vođi Saracena – Muhammedu ...' osvrće se na shvatanje Raja inspirisano kuranskim ajetima kod tadašnjih muslimana »... U raju će, /Muhammed/ reče, postojati tri reke: jedna medna, druga mlečna a treća vinska, da svako ima vlast da se nasićuje odakle hoće. Sa njima će biti žene bestrasno i održavati im hramove i svakojako ugađati, reče. A judejci i hrišćani biće položeni umesto drva za vatru. Samarjani, reče, iznosiće smeće i izmet njihov iz raja izbacivati kako se raj ne bi usmrdeo. Svako kako je živeo ovde, ili u bogastvu ili u siromaštvu, na isti način će i onamo, kaže živeti.«

Na Muhammedov 'Raj' se osvrće i 'Euhologion' – 'Spis o prokletstvima muhamedanstva i krštenju obraćenog muslimana', bizantijski kanonik iz VIII ili IX stoleća, koji sadrži 22 prokletstva protiv islamske sekte: »Proklinjem raj Mamedov u kojem će, kaže, biti četiri reke: jedna, čiste vode što se ne muti; druga, mleka što ne menja sladost svoju; treća, vina slatka i, četvrta, meda proceđena. A doći će /kaže/, i dan u kojem će odrediti da pet hiljada godina prebivaju u raju S/a/raceni sa svojim ženama, koji će živeti telesno i skvrno, i pod hladovinom nekih drveta koja se nazivaju sidri i taleh, jesti meso od ptica koje zažele, i plod svakojaki; piti vodu čistu sa izvora i potoka Zingiver, zvanog Salsavila; i biti služeni vinom zahvatanim sa izvora zvanog Stenim. Muškarci i žene će rastom dosezati nebesa, a sramni udovi 40 lakata, spajajući se nenasito pred Bogom, jer se Bog, reče, ne posramljuje. /.../ ... Reče, biće ključar Raja i uvesti u njega sedamdeset hiljada pravednih Saracena, a grešnicima će suditi Bog; na njihovim vratovima biće privezane ispisane hartije pa će tako i oni /= Saraceni/ ući u Raj, nazivajući se proštenicima Mamedovim.« (Prevod: Miodrag Petrović)

Redakcije kuranskih sura nešto su ublažile izvorne Muhammedove predstave Raja – Dženneta, koje su bile žestoko orgijastičko-gurmanski postavljene i obojene: »A Allahovi iskreni robovi posebnu će opskrbu imati, razno voće, i biće poštovani u džennetskim baštama naslada, na divanima, jedni prema drugima, biće posluženi pićem, iz izvora koji će stalno teći, bistrim i prijatnim onima koji budu pili, od njega neće glava boleti i od njega se neće pamet gubiti. Pored njih će biti one koje će preda se gledati, očiju prekrasnih, kao da su one /nojeva/ jaja pokrivena.« (37:40-49) – »A oni koji su se Allaha bojali, oni će na sigurnom mestu biti, usred bašti i izvora, u dibu i kadifu obučeni i jedni prema drugima. Eto, tako će biti, i mi ćemo ih hurijama, krupnih očiju, ženiti. U njima će moći bezbedno koju hoće vrstu voća tražiti; u njima, posle one prve smrti, smrt više neće okusiti, i on će ih patnje u ognju sačuvati, ...« (37: 51-56) – »A za onoga koji se stajanja pred gospodarom svojim bojao, biće dva perivoja, /.../ puna stabala granatih, /../ u kojima će biti dva izvora koja će teći, /.../ u njima će od svakog voća po dvije vrste biti, /.../. Odmaraće se na posteljama čije će postave od kadife biti, a plodovi u oba perivoja nadohvat ruke će stajati, /.../ U njima će biti one koje preda se gledaju, one koje, pre njih, ni čovek ni džin nije dodirnuo ...« (55:46.48.50.52.54.56) – »Oni će Allahu bliski biti u džennetskim baštama naslada; biće ih mnogo od naroda drevnih, a malo od kasnijih na divanima izvezenim, jedni prema drugima na njima će naslonjeni biti; služiće ih večno mladi mladići, a čašama i ibricima i peharom punim pića iz izvora tekućeg od koga ih glava neće boljeti i zbog kojeg neće pamet izgubiti, i voćem koje će sami birati, i mesom ptičijim kakvo budu željeli. U njima će biti i hurije očiju krupnih, slične biseru u školjkama skrivenom, kao nagrada za ono što su činili.« (56:11-24) – »I njih će Allah strahote toga Dana sačuvati i blaženstvo i radost im darovati, i Džennetom i svilom ih za ono što su trpeli nagraditi: naslonjeni na divanima, oni u njemu ni mraz ni žegu neće osetiti, i blizu će im hladovina njegova biti, a plodovi njegovi će im na dohvat ruke stajati. Služiće ih iz srebrenih posuda i čaša prozirnih, prozirnih, od srebra, čiju će veličinu prema željama njihovim odrediti. U njemu će iz čaše piće inbirom /= isopom/ začinjeno piti sa izvora u Džennetu, koji će se Selsebil zvati. Služiće ih večno mlada posluga, da ih vidiš, pomislio bi da su biser prosuti. I kud god pogledaš, videćeš udobnost i carstvo prostrano. Na njima će biti odela od tanke zelene svile, i od teške svile, nakićeni narukvicama od srebra, i daće im Gospodar njihov da piju čisto piće.« (76:11-21)

Muhammedov onostrani raj, u čijoj osnovi će biti dva perivoja i dva izvora, ne razlikuje se mnogo od zemaljskog sladostrasnog raja u kome je već živeo, samo što će imati malo više vode: »A one koji veruju i dobra dela čine obraduj džennetskim baštama kroz koje će reke teći; svaki put kada im se iz njih da kakav plod, oni će reći: "Ovo smo i ranije /= na Zemlji/ jeli".« (2:25) Čestiti će u Raju piti vodu sa izvora po imenu Tasnim (83:27) Allahovi miljenici će se u društvu krupnookih devojaka na divanima izležavati, služiće ih večno mlada posluga (a mladićima biseksualac Muhammed je se rado okruživao), piće vino od koga neće boleti glava, i jesti plodove i ptičje meso kakvo budu želeli. Upravo o tome su, o takvim oazama, u materijalne predstave zarobljeni, arabljanski pustinjski žitelji i najviše maštali; Muhammed im uzalud ne obećava raj za iskvarena čula i nezasite hedonističke želje. – Rajski izvor je Božija reč; oni koji slušaju i izvršavaju ognjenu Božiju reč, u njima se otvara izvor života koji uvire u Večnost, i koji zasićuje dušu žednu svete Istine i Dobra.

Sve što su jeli na zemlji, sedamdeset hiljada Muhammedovih 'spašenika', računaju da će jesti i u Džennetu: »I jedite ono što vam Allah daje, što je dozvoljeno i lepo; i bojte se Allaha, u kojeg verujete.« (5:88) – »Hranite se dopuštenim i lepim jelima koja vam Allah daruje i budite zahvalni Allahu na blagodatima njegovim, ako se samo njemu klanjate.
On vam zabranjuje jedino strv, i krv, i svinjsko meso, i onu stoku koja je zaklana u nečije drugo, a ne u Allahovo ime. A onome ko bude primoran, ali ne iz želje, samo toliko da utoli glad, pa, Gospodar tvoj će, zaista, oprostiti i samilostan biti. I ne govorite neistine jezicima svojim: "Ovo je dopušteno, a ovo je zabranjeno", da biste tako o Allahu neistine iznosili. Oni koji o Allahu govore neistine - neće uspeti, ...« (6:114-116) – Kod Allaha, kad se dublje protumače njegovi ukazi i poruke, zapravo nijedna hrana nije striktno zabranjena čoveku za ishranu. Umesto da poziva na molitvu i post koji čiste i jačaju dušu verujućeg čoveka, Muhammedov bog poziva na neograničen gurmanluk. On Raj ne vidi kao raj za dušu, duhovno telo, već za mesnato telo i iskvarena čula čoveka; kategorije kao što su ‘duh’, i ‘duša’ (u smislu ‘duhovno telo’ a ne ‘život’), i ‘duhovnost’ Muhammed zapravo i ne poznaje, pa tako i ne upotrebljava. Njegove misli i čula poznaju samo zemaljske stvari i zemaljske ugođaje, i to i projektuju u Onostrano. Kao i nikejski hrišćani, i Muhammed je verovao u vaskrsenje mrtvaca, ljudskih tela nastalih iz praha zemaljskog i u prah zemaljski pretvorena. Čudo, čovek koji je nosio Pakao u sebi i stvarao pakao oko sebe, zamišljavao je, samo zato što mu je nekakav lažljivi Allah to obećao, Raj za sebe i svoju razbojničku svitu. – »A onaj ko okrene glavu od Knjige moje, taj će teškim životom živeti i na Sudnjem danu ćemo ga slepim oživiti. "Gospodaru moj," - reći će - "zašto si me slepa oživio kada sam vid imao?" – "Evo zašto", reći će on: "Dokazi naši su ti dolazili, ali si ih zaboravljao, pa ćeš danas ti isto tako biti zaboravljen".« (20:124-126)

Podnebesnici koji su otkrivali Al-Qur’an, ‘rajske naslade’ obećavaju ponajprije šehidima, oni koji poginu na Allahovom putu, braneći i šireći islam putem mača: »Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Allahovu putu izginuli! Ne, oni su živi i u obilju su kod gospodara svoga, ...« (3:169)

U Džennetu će biti prilike za obilna seksualna uživanja kako za heteroseksualno tako i homoseksualno orijentisane muškarce: »...I obilaziće oko njih mladići njihovi, kao da su oni biser skriveni« (52:24), odnosno u posluzi će naći i mlade robove koji će pružati i seksualne usluge.

Božije Kraljevstvo se ne sastoji u jelu i piću i ženidbi, već u Pravednosti i Miru u Duhu Svetome. Još je Isus ukazao da oni koji se udostoje vaskrsnuća u Duhu neće se ni ženiti ni udavati, već će biti kao Božiji anđeli. A anđelima za održavanje života ne treba ni hrana, ni piće, ni seksualna reprodukcija (jer oni u sebi imaju razvijen dualni muški i ženski princip), već oni žive u bezgraničnoj Božijoj Svetlosti i od Božije Svetlosti koju primaju i odašilju.

U 'Kuranu' se preti onima koji iznad svega vole ovaj svet: »... Onda će onome koji je obestan bio i život na ovome svetu više voleo, Džehennem prebivalište postati sigurno.« (79:37-39). No, po čemu se uopšte, u kuranskim opservacijama ovostrani život razuzdanih bogataša i šeika razlikuje od onostranih 'uživanja'?

Svoje neistomišljenike i one koji su ga odbacivali kao ‘Božijeg proroka’ Muhammed nemilosrdno smešta u Pakao (Džehennem), upravo onako kako je tokom svog pustošiteljskog života zastrašivao, mučio i ubijao sve one koji su mu bili dostupni a dovodili su u sumnje njegovo ‘poslanstvo’: »... Onaj koji želi neku drugu veru osim islama, neće mu biti primljena, i on će na onom svetu nastradati. Allah neće ukazati na pravi put onim ljudima koji su postali nevernici, nakon što su bili vernici i tvrdili da je Poslanik istina, a pruženi su im i jasni dokazi! Neće Allah ukazati na pravi put narodu koji sam sebi nepravdu čini. Kazna im je prokletstvo od Allaha i meleka i svih ljudi, nad svima njima, večno će pod njim ostati i patnja im se neće olakšati niti će im se vremena dati.« (3:85.87-88) – Tek u pojedinim trenucima, kad je živeo u očekivanju da Sabejci, mandejci, judejci i hrišćani prihvate njegovo 'profetstvo', Muhammed i njima uslovno dozvoljava ulazak u Raj: »Oni koji su verovali, pa i oni koji su bili Jevreji, i Sabejci, i hrišćani, oni koji su u Allaha i u Onaj svet verovali i dobra dela činili, ničega se oni neće bojati i ni za čim oni neće tugovati.« (5:69) – Kad je pakost, zlovolja i osvetoljublje preovladavalo u Zmijinom sinu zvanom Muhammad Resulullah, onda je u onima koji su odbijali njegovo rogobatno poslanstvo, pre svega u nikejskim hrišćanima, video samo gorivo za pakleni oganj.

Muhammedova eshatologija je vrlo zamršena i neuverljiva. Po njemu, u vremenu Kraja, svi će biti od Boga usmrćeni (39:68), a onda oživljeni u telesima koja su nekada imali: jedni za večni život a drugi za nepreglednu patnju u Džehennemu – Geheni (grč.: Géenna; hebr.: Gehinom). Da bi se izbegle protivrečnosti oko toga zašto onoga koji je posle smrti bačen u Pakao, nakon Sudnjeg Dana treba opet suditi i baciti u ognjeni Pakao, 'Kuran' gotovo ništa eksplicitno ne govori o zagrobnim sankcijama pre kolektivnog Oživljavanja, jer on ne poznaje kategoriju duhovnog tela, duše koja se odvaja od fizičkog tela pri njegovoj smrti. Ukoliko bi se formulisalo da se odmah posle (telesne) smrti svaki grešnik baca u Pakao, upalo bi se determinističku koliziju: za iste grehe onaj koji je davno umro ispaštao bi znatno duže od onog koji je umro pred sam Dan polaganja računa. Muhammedova i kuranska eshatologija barataju prevashodno sa kažnjavanjem posle Časa Oživljavanja, dok nagrađivanje pravednika na Ahiretu, Onome Svetu, dopuštaju da se desi odmah posle smrti pravednog čoveka.

Po 'Kuranu' svedoci Božije pravde su nebeski pisari Kiramen-katibin meleki (anđeli), koji beleže sva ljudska dela koja će u potpunosti kod svakoga na Sudnji Dan biti Allahu predočena.Onaj kome se njegova ispisana knjiga života dâ u desnu ruku, po tom predznamenju, ući će u Dženet (Eden, Raj); kome se dâ u levoj, čeka ga Džehennem (69: 19-29). Inače, uzima se da Božiji anđeo čuvar stoji uz desnu stranu čoveka, a Đavolji vesnik i huškač uz levu stranu (rame) čoveka (50:17, 82:10-12, 84:7-12). Osuđeni na večnu smrt se okiva, pre nego što se baci u paklenu tamnicu: »Držite ga i u okove okujte, zatim ga samo u vatri pržite, a onda ga u sindžire sedamdeset lakata duge vežite, ...« (69:30-32; v.: 76:4) – U Bezdanu, Ambisu, čovekovi okovi koji ga vezuju i strovaljuju jesu njegovi teški neočišćeni gresi. – Knjiga sa imenima grešnika naziva se Sidždžin (88:8), a knjiga sa ispisanim imenima »čestitih je u Illijjunu.« (88:18) Zemlja će biti pretvorena u Pakao (70:14-14). Zemlja, uporište Stare Zmije, bila je i biće pakao dok bude greha i grešnika na njoj; no, doći će vreme kada će nju katastrofe i Duh Preobraženja očistiti, i na Novu Zemlju spustiće se Božije Kraljevstvo, i Preobraženu zemlju naslediće novi ljudi, Božiji ljudi.

U kuranskoj eshatologiji Pakao se vidi kao mesto bez povratka: »Džehennem će zaseda postati, nasilnicima mesto povratka u kome će zauvek ostati: u njemu svežine neće osetiti, ni pića okusiti, osim vrele vode i kapljevine, kazne prikladne.« (78:21-26) Pakao je za nevernike Tamnica (17:8) u kojoj će prebivati svu večnost (98:6) – Pošto je svakome biću Gospod dao slobodu izbora između Dobra i Zla, između toga da živi po Njegovoj ili svojoj volji, i pošto večna Božija Ljubav svako Božije dete nastoji privoleti i pridobiti za neporočan i častan život, to i iz paklene Tamnice duša može da izađe, kad oduži i kroz patnju očisti svoje prepoznate i priznate grehe. Ništa što je večno ne može biti pakleno i prokleto, niti prokleto može biti večno; samo je Bog, Duh Blaženstva, večan, a Bog nije tvorac Pakla, već grešnik i greh. Večno ispaštanje ne postoji, niti ima svrhe i smisla; smisao kažnjavanja nije u samom kažnjavanju, već u tome da se kažnjeniku omogući da oduži svoj dug prema Bogu, Zakonu Života (čije darovane i usađene snage je potrošio kroz grešan život), da se privoli na pokajničko preumljenje, i da se privede istini i ispravnom ponašanju. Kako bi čovek z konačan greh učinjen na Zemlji, mogao da dobije beskonačnu kaznu? Da li je to odraz Božije Pravednosti? Nije li čovek koji je takve stvari imao već dubok pakao u duši? 'Kuran' ne vidi koju slobodu čovek može da ima u Bogu, već zastupa izopačen predestinacionalizam, po kome je Bog tvorac i Dobra i Zla. Jednom je zlo i nesreća koje koji se strovaljuju na čoveka od Allaha, drugi put od samog čoveka (4:78-79), treći put od Šejtana (38:41) No Bog je Svetlost, i u njemu nema nikakve Tame. Po Zakonu uzroka i učinka svaki čovek drži svoje življenje, sliku svog života u svojim rukama, te je uobličava saglasno svome mišljenju, govorenju i postupanju, odnosno saglasno svojim delima. I kako čovek prema svojoj volji uobličava svoje življenje, tako mu se to i vraća. Tvrdokorne duše će Vekovima ispaštati u Paklu; na njima je da li će iz njega ustati ili u njemu sagoreti i rastočiti se.

Neizdržljivom kaznom bivaju pogođeni svi oni koji su na Allaha »iznosili ono što nije istina« (6:93), koji su se »prema dokazima njegovim oholo odnosili«, koji nemaju veru u njega i njegovog Poslanika: »One koji ne veruju u dokaze naše mi ćemo sigurno u vatru baciti; kad im se kože ispeku, zamenićemo im ih drugim kožama da osete pravu patnju.« (4:56, v.: 90:19-20) – Koje 'dokaze' je doneo Muhammed da je Božiji prorok i da Bog na njega spušta Svoju Reč? Nijedno istinsko i osvedočeno čudo, samo sirovo strahouterivačko, dobošarsko i nametljivo busanje i ubeđivanje da je on Allahov poslanik! 'Ključar Dženeta' nije smatrao da je 'obična' paklena vatra dovoljna za 'večno' kažnjavanje 'nevernika', već je uveo neku još strašniju vatru, sve kako bi zastrašio i pokorio one koji su odbili da se poklone pred njegovim 'poslanstvom' ili pomislili da napuste islam (a napuštanje muhamedanstva se kažnjava smrću): »... Prorok je rekao, "Paklena vatra je 69 puta toplija nego vatra na zemlji." – Tako da je neko rekao: "Allahov poslaniče, zar ne bi ova obična vatra bila dovoljna za mučenje onih koji nisu muslimani"?« (Sahih al-Buhari, IV, 54, 487) - Sve ono što je u svojoj bezdušnosti dosudio i namenio 'teškim grešnicima', Muhammed, beskrajni grešnik, dosudio je i odmerio je sam sebi.

»... Znaš li ti šta je Džehennem? Vatra Allahova razbuktana, koja će do srcâ dopirati. Ona će iznad njih biti zatvorena, plamenim stubovima zasvođena.« (106:5-9) Muhammed ne shvata da paklena vatra ne dolazi izvana, već iznutra groz grešnu reč i bogoprotivan život; i onaj pakao koji imaju u sebi čovek i duša, oni ga i stvaraju i šire i oko sebe. Zato će i grešnici, oni koji vole i čine greh, kad ih Zlo i Laž porobljujuće sakupe i svežu u svežnjeve izopačenosti, izgledati kao da su bačeni u Pakao, u Oganj Smrti. Po Muhammedovom shvatanju, paklena vatra u kojoj će demoni goreti dolazi sa najbližeg zvezdanog neba: »Mi smo vama najbliže nebo sjajnim zvezdama ukrasili i učinili da vatra iz njih pogađa šejtane, za koje smo patnju u ognju pripremili. A za one koji ne veruju u gospodara svoga kazna je Džehennem, užasno je ono boravište! Kad budu u njega bačeni, pucketanje njegovo će čuti, i on će ključati, gotovo da se od besa raspadne. Kad god se koja gomila u njega baci, stražari u njemu će je upitati: "Zar nije niko dolazio da vas opominje"?« (67:5-8)

Paklena vatra džinima i ljudima bol čini ležajem i pokrivačem (7:41). Pakleni dim je u tri prama razdvojen (76:30). Svi oni koji budu daleko od Allahovog lica, Džehennem će »videti jasno.« (102:6) Grotlo paklene provalije se nikada neće zasititi uzimajući kao hranu nevernike, već će uvek pijavički tražiti i pitati »Ima li još?« (50:30) Da li to znači da će Sudnji Dan 'večno trajati'?!

Nevernici bivaju kažnjeni u skladu sa svojom (ne)verom i prema svojim (ne)delima (88:36, 85:11). Ipak, po 'Kuranu', za Pakao je presudnija vera nego dela koja ishode iz vere. »One koji se greha budu klonili čeka divno prebivalište.« (38:49) Džehennem će biti popunjen ne samo džinima (bićima stvorenim od vatre, koji su postali đavoli), već i ljudima koji su se za Šejtanom (Satanom) poveli (32:13, 7:36). Nevernici i licemeri će »zbog onoga što su radili, biti u muci zadržani; njih čeka piće od ključale vode i patnja nesnosna.« (6:70)

Po konfuznim i mitski obojenim kuranskim objavama, paklena provalija nosi ime Sakar (74:26); njeni čuvari se nazivaju Zebanije (96:18), i ima ih ukupno devetnaest (74:30). Po Strašnome Sudu stanovnici Pakla dozivaće jednog od čuvara Sakara po imenu Malik, da moli Allaha da ih obraduje smrću, na šta će im ovaj strogo uzvratiti: »Vi ćete tu večno ostati!« (43:77) – Vatre Džehennema u kome će nevernici i idolsko kamenje gorivo biti (72:15; 2:24) neće moći ugasiti vode Dženneta, jer je Raj ograđen i udaljen od paklene Peći (101:8-11): »I između njih će se pregrada postaviti koja će vrata imati; unutar nje biće milost, a izvan nje patnja.« (72:15) Žitelji vatre tražiće od žitelja svežine: »Prolijte na nas vode ili nešto od onoga čime vas je Allah obdario« (7:50), no biće odbijeni uz obrazloženje da je to nevernicima zabranjeno. Naravno, 'nevernici' su oni koji nisu prihvatili Muhammeda kao 'Božijeg proroka', i stoga nisu ni mogi imati 'dobra dela'.

U Džehennemu će izrasti Drvo ukleto – Zakkum (17:80), koje će biti jedina hrana grešnicima: »U trbuhu će kao rastopljena kovina vreti, kao što vri ključala voda.« (44:44-46) Plod Drveta prokletstva će izgledati »poput glava šejtanskih.« (37:64-65; cp.: 'Popol Vuh', II, 3) Donoseći grozomorni 'Kuran' i svoj raj preko okrvavljenog mača, 'rajski ključar' Muhammed koji je ugljenisao drvo svoga života, najbolje je pokazao da je se upravo on pre svih hranio sa Drveta prokletstva i Drveta smrti. Kao lažnog svedoka na Boga i teškog hulitelja na Duha Svetog, Muhammeda čeka vekovna paklena patnja.



Mnogoženstvo robovlasnika Muhammeda

Dok se nije pročuo i dokazao kao ‘prorok’, Muhammed je za ženu, tokom 24 godine života, imao samo mnogo stariju (19 godina) od sebe Hadidžu, sa kojom je se, u svojoj 21. godini života oženio iz materijalne računice. Poslije Hadidžine smrti, sa 46. godina iza sebe, Muhammed je oženio svoju drugu suprugu Sevdu bint Zam’ah. Kada je u njemu satanska čulnost i grabežljivost eruptirala, broj njegovih žena je se počeo silno umnožavati. Njegovo venčanje sa Zejnebom, svojom tetičinom i ženom usvojenog sina Zajda, ima gotovo karakter incesta. Do kraja života imao je ukupno 15 supruga, koje je ženio iz čulnih, posedničkih i političkih razloga. Kao politički motivisan brak, na primer, nalazimo njegovu ženidbu sa Um Habibom, ćerkom Abu Sufjana, vođom Kurajšija iz Meke. Iako je za vreme hodočašća ženidba bila zabranjena, 629. g., pošto je ušao u Mekku sa lako naoružanom vojskom, kako bi obavio ustaljene obrede u Kabi, Allahov poslanik je se oženio sestrom žene jednog od svojih ujaka. Tako su se, jedna za drugom, posle Hadidžine smrti, nizale Muhammedove žene. Kad god bi opljačkao neki veći karavan ili neko ‘neposlušno’ arapsko ili jevrejsko pleme, mogao je sebi da priušti novu ženu. Kada je pod komandom Muhammedovog oslobođenika Zajda ibn Harita opljačkan jedan karavan iz Mekke koji je preko Mesopotamije išao za Siriju, Muhammed je uzeo za ženu osamnaestogodišnju Hunajzijevu udovicu Havzu, Omarovu ćerku. Tako je Muhammed imao koristi i od mladih žena (udovica) svojih saboraca koje je odvodio u smrt na razbojničko-osvajačkim pohodima. No, ostalim ‘vernicima’ Muhammed je ograničio broj žena na četiri: »Ako se bojite da prema ženama sirotama nećete biti pravedni, onda se ženite onim ženama koje su vam dopuštene, sa po dvije, sa po tri i sa po četiri. A ako strahujete da nećete pravedni biti, onda samo sa jednom; ili – eto vam onih koje posedujete.« (4:3) – Muhammedu pak Allah nije ograničio broj žena i seksualnih robinja (konkubina). Ženidba sa više žena je težak atak sebičnosti, jer se tako mnogim drugim muškarcima uskraćuju prilike za ženidbu i reprodukciju; osim toga, na zemlji se ne rađa četiri puta više muškaraca od žena, već tek neznatno više. Mnogoženstvo neminovno povlači brojne sukobe i izlive ljubomore u haremu muškarca poligamiste.

Množenstvo je protiv Božijeg zakona. U prahrišćanstvu niko nije imao dve ili više žena (cp.: ‘Poslanica Titu’, 1:6). Muškarac treba biti muž jedne žene. To je večni Božiji Zakon, koji je važio od Adama i Eve naovamo. Po predanju, neki Božiji ljudi (Avraham, Jakov) su u neznanju taj Zakon kršili ... No, ni jednog Božijeg proroka ne nalazimo oženjenog sa više žena.

Ljudi koji se orakulski i frenetično gorljivo pozivaju na Boga, a čine mnoge nezakonitosti koje opravdavaju pozivanjem na Božiju volju, najčešće na taj način beže od priznavanja i prevladavanja neke teške čulne slabosti i strasti kojoj robuju i koju hoće prikazati kao nešto svetlo; zato ih i lažni svetlonoša, koji izvrće sve Lepo i Istinito, može lagati i zavoditi; takve strasti mogu na primer biti biti pedofilija ili homoseksualnost. Iza Muhammedovog odobravanja mnogoženstva nesumljivo stoji njegova jaka čulnost, a koliko Bog kao svoje instrumente može koristiti takve ljude? Mnogoženstvo je jedan, i protiv Božijeg poretka težak atak sebičnosti i ljudske grabljivosti! Muhammedova strasna želja da pljačka nije samo podstaknuta izazovom robne plenidbe, već i zarobljavanjem žena. Plen za Muhammeda nisu bila samo materijalna dobra, već i žene i robinje. Tako Muhammedovi inspiratori iznose: »O verovesniče, mi smo ti dozvolili da budu žene tvoje one kojima si dao venčane darove njihove, i one u vlasti tvojoj koje ti je Allah dao iz plena, i kćeri amidža tvojih, i kćeri tetaka tvojih po ocu, i kćeri daidža tvojih, i kćeri tetaka tvojih po materi koje su se s tobom iselile, i samo tebi, a ne ostalim vernicima, ženu, vernicu koja sebe pokloni Verovesniku, ako se Verovesnik hoće njome oženiti, da ti ne bi bilo teško. Mi znamo šta smo propisali vernicima kada je reč o ženama njihovim i o onima koje su u vlasništvu njihovu. A Allah prašta i samilostan je. Možeš zanemariti one među njima koje hoćeš i možeš pozvati sebi onu koju hoćeš, a možeš zatražiti onu koju si udaljio, nijedno od toga nije tvoj greh. Najlakše će tako one radosne biti i neće se žalostiti i tako će sve onim što im ti daješ zadovoljne biti, a Allah zna šta je u srcima vašim; Allah zna sve i blag je. Odsada ti nisu dopuštene druge žene, ni da umjesto njih neku drugu uzmeš, makar te i zadivila lepota njihova, osim onih koje postanu robinje tvoje. – A Allah na sve motri.« (33, 50-52) – Iz ovoga se vidi da je nezasiti hedonista Muhammed bio do krajnosti strasno razgoren (čemu je naravno i vrelo arabijsko sunce doprinosilo!), da mu za zadovoljavanje pohote prepreku nisu predstavljale ni žene iz krvnog srodstva, a za robinje i da ne govorimo. Njegovi inspiratori i zavodnici su ga podržavali u njegovoj čulnoj raspojasanosti, samo da bi ga imali kao svoga roba. Kada je u pitanju bilo zarobljavanje, pridobijanje i iskorišćavanje žena, za nezasitog Muhammeda nije postojao nikakav greh. Njemu je Allah sve dopuštao, samo da mu bude rob i da mu ropski služi u zavođenju čovečanstva kroz svoju arijansko-arabljansku sektu. U ‘Kuranu’ se odriče da je se Muhammed povodio za tuđim ljudskim željama, no jasno vidimo da je svoje ljudske želje izdašno ispunjavao: »Reci: "Ja se ne povodim za željama vašim, jer bih tada zalutao i ne bih na pravom putu bio".« (6:56) – Inače, i u starozavetnim redakcijama nalazimo epizode gde Bog navodno dopušta da se mlade žene uzimaju kao plen (‘Ponovljeni Zakon’, 21:10-14).

Iako se u Al-Qur’an-u govori protiv preljube, kada su u pitanju bile zarobljene (tuđe) žene, tu više za Muhammeda i njegovu razbojničku svitu nikakve moralne skrupule nisu važile. I što je još strašnije, u svojoj raspamećenosti i čulnoj razlivenosti zamišljavao je da će sa takvim izopačenostima i bludničenjima da nastavi i u zagrobnome svetu, u Raju: »A onima koji su se Allaha bojali želje će se ostvariti: perivoji i vinogradi, i devojke mlade, godina istih, i pehari puni. Tamo prazne besede i neistinu neće slušati. Gospodar tvoj će ih darom obilnim nagraditi.« (78, 31-36; videti i: 38, 49-52). Te: »Biće naslonjeni na divanima poređanim, a obradovaćemo ih hurijama džennetskim.« (52, 20) – Neke rajske ‘blagodati’, posebni perivoji (55:62-76), biće samo za muškarce dostupni, nikako i za žene: »Mi ćemo ih hurijama, krupnih očiju, ženiti.« (44:54) – Oni koji odu u Nebo, u Raj, dakako se neće ženiti i udavati, decu začinjati i rađati, jer u Nebo odlazi duša, duhovno telo, a ne fizičko telo.

Muhammed je, pozivajući se na snolike i nebulozne inspiracije od Allaha, čak i preotimao žene od svojih prijatelja, čak i od svojeg usvojenika Zajda ibn Harisa preoteo je ženu Zajnebu, svoju tetičinu. Jovan Damaskin o tome lepo svedoči: »Taj Mamed, sastavivši, kako je rečeno, mnoge besmislice, svakoj od njih dade naročiti naziv, na primer spis: 'O ženi'. U njemu Mamed ustanovljuje, da se može otvoreno uzeti četiri žene, i ako možeš, hiljade naložnica – koliko zahvati ruka, u nižem činu upoređeno s četiri žene. A od četiri žene, onu koju poželiš /da otpustiš/ – otpusti je, a drugu, ako je hoćeš /za sebe/, uzmi je, to je Mamed ustanovio po sledećem povodu. Mamed je imao satrudnika po imenu Zid /= Zajd ibn Haris/. On je imao divnu ženu, koju požele Mamed. I evo, kada su oni sedeli, Mamed reče: "Bog mi je zapovedio da uzmem tvoju ženu." – Ovaj je odgovorio: "Ti si poslanik, postupi tako, kako ti je rekao Bog: uzmi moju ženu." – Uistinu, čak i više da kažemo, Mamed mu je rekao: "Bog mi je zapovedio da ti otpustiš ženu svoju." – Ovaj ju je otpustio. Posle nekoliko dana Mamed reče: "Bog je zapovedio da je ja uzmem za sebe." – Zato je i on, uzevši je i učinivši preljubu sa njom, ustanovi ovakav zakon: "Ako hoćeš da otpustiš, otpusti ženu svoju. Ako pak, otpustivši je, obrneš joj se iznova, tada dopusti drugome da se sa njom oženi, jer je nemoguće uzeti je natrag, ako se sa njom /najpre/ ne oženi drugi. Ako pak i brat otpusti ženu, nju da oženi brat njegov, ako hoće".« (De haeresibus, haer. 100)

Kako u Medini narod nije blagonaklono prihvatio Muhammedovu rodoksrvnu ženidbu za kurajšitsku plemkinju, to je se Allah odmah potrudio da je primereno ozakoni, da zapovedi da se otpuštenica usvojenog sina može uzeti za ženu posle određenog (trocikličnog) vremena čekanja (2:228-229): »A kad ti reče onome kome je Allah milost darovao, a kome si i ti dobro učinio: "Zadrži ženu svoju i boj se Allaha!" – u sebi si skrivao ono što će Allah obelodaniti i ljudi si se bojao, a preče je da se Allaha bojiš. I pošto je Zajd s njom živio i od nje se razveo, mi smo je za tebe udali kako se vernici ne bi ustručavali više da se žene ženama posinaka svojih kad se oni od njih razvedu – kako Allah odredi, onako treba biti. Verovjesniku nije teško da čini ono što mu Allah odredi jer takav je bio Allahov propis i za one koji su pre bili i nestali – a Allahova zapoved je odredba konačna, ...« (33:37-38) – Dakle, ono što Allah dozvoli, koliko god bilo sablažnjivo i nečasno, to 'ne nosi' nikakav greh.

Treba znati da Muhammedu ni seksualna zloupotreba dece, poput one koja je široko praktikovana u staroj Grčkoj, nije bila strana, pogotovo kad su u pitanju bile robinje. Iz ovoga je jasno zašto je dolazio Gnev Božiji na njega, te su mu vlastita deca umirala: sinovi Kasim i Abdallah. – Kada je iz Egipta 629. g. vratio njegov izaslanik doveo mu je dve ropkinje, koptske devojčice: sestre Mariju i Sirin; jedna od njih (Marija) postala je Muhammedova naložnica, seksualna robinja (Tabari, XXXIX, pag. 194), rodila mu i dete, koje je posle 1,5 godine umrlo; a drugu je dao poeti Hasanu Thabitu. Muhammed bi se oženio i sa Marijom, ali kako je bila hrišćanka, to mu je bilo neizvodljivo. (Zato je možda ceo svet trebalo prevesti u ‘Allahove robove’.) One žene iz roblja koje mu se nisu sviđale za seksualna iživljavanja i skrnavljenja, Muhammed je prodavao i zamenjivao za konje i oružje. Tako je, na tuđoj nesreći, bezosećajni i u greh potonuo Muhammed, dolazio do sredstava za nove pljačke, nova porobljavanja, nova osvajanja, do novih robova iz mnogih naroda (Al-Buhari, V, 541; VII, 344). – Što je i za očekivati, Muhammed se nije osvrtao na to što će zarobljenim ženama (koje će posle zeksualnog zlostavljanja prodati) začeti dete, čak više tražio je od svoje razbojničke svite da se na prekinuti snošaj (al-azl, coitus interruptus) uopšte ne osvrće (Al-Buhari, V, 459; VII, 137; Sahih Muslim, II, 3371). On nije razmišljao o Božijoj zakonitosti da se deca trebaju začinjati samo iz obostrane ljubavi i obostrane želje. Muhammed je se pokazao kao bezumnik najgore vrste. Po njemu je formalno preljuba bila zabranjena pred Bogom, ali silovanje otetih udatih žena nije: »... Ne ženite se ženama kojima su se ženili očevi vaši – a što je bilo, biće oprošteno; to bi, uistinu, bio razvrat, gnusoba i ružan put. Zabranjuju vam se: matere vaše, i kćeri vaše, i sestre vaše, i sestre očeva vaših, i sestre matera vaših, i bratične vaše, i sestrične vaše, i pomajke vaše koje su vas dojile, i sestre vaše po mleku, i majke žena vaših, i pastorke vaše koje se nalaze pod vašim okriljem od žena vaših s kojima ste imali bračne odnose, – ali ako vi s njima niste imali bračne odnose, onda vam nije greh, – i žene vaših rođenih sinova, i da sastavite dve sestre, – što je bilo, bilo je, Allah zaista prašta i samilostan je, i udate žene, osim onih koje zarobite; to su vam Allahovi propisi, a ostale su vam dozvoljene, « (‘Kuran’, 4:22-24) – Sličnu izopačenost i nakaradnost nalazimo i u uredbi da se ne sme krasti ali se sme pljačkati (oružano krasti i otimati). Preljuba je preljuba, i silovanje je silovanje, bilo da je ono učinjeno sa slobodnom udatom ili zarobljenom udatom ženom. Jedan greh povlači drugi, i kod Muhammeda jedan greh opravdava drugi. No Allah prašta sve učinjene razvratnosti i gnusobe, samo da mu se ropski služi i da se uzdiže kao ‘Bog’.

Muhammed zabranjuje da se žene kao stvari nasleđuju (4:19), ali ne i da se sa njima kao sa stvarima postupa, pogotovo ako su zarobljene i otete. Zarobljena žena se samo nasiljem i strahom može držati uza sebe, a takvo ophođenje prema bilo kojoj ženi je daleko od Božijeg puta: »... I /nisu malodušni oni koji budu/ živeli jedino sa ženama svojim ili sa onima koje su u vlasništvu njihovu, oni, doista, prekor ne zaslužuju, ...« (70:30) – Muhammed robinje (koje je obezbeđivao i kao poslugu za svoje žene) i naložnice vidi samo kao stvari; on ne zabranjuje da se robovi siluju i besomučno radno eksploatišu (što se u radu nosača tereta i rudara najdrastičnije vidi), da se ubijaju i protiv svoje volje žene, a njihovo potomstvo uzme kao nasleđeno roblje. Muhammed je ozakonio robovlasništvo kao deo 'Božijeg poretka'. No, nijedan čovek drugome čoveku ne može i ne treba biti gospodar i vlasnik, jer je jedan gospodar svima – Bog, a ljudi trebaju Bogu biti verni služitelji i dostojanstvena deca, jedni drugima braća, prijatelji i saslužitelji, a životinjama marljivi čuvari. Onaj koji druge ljude podjarmljuje i postavlja se kao njihov vlasnik pokazuje da nema ni vlast nas samim sobom, da je u vlasti Tame, da je rob Krvnika ljudskog. Svoj odnos prema Allahu Muhammed vidi samo kao ropski, što je se pokazalo istinitim. Istinski Bog ne traži i ne uzima robove, jer on je ljudima dao slobodnu volju, slobodu izbora, a rob nema tu slobodu. U 'Kuranu', koji i muslimane vidi kao moguće ljudske robove, demagoški i se iznosi da je oslobađanje roba dobro delo (90:13); i oslobođenje roba često je sankcija i kazna za neki prestup (4:92, 5:89, 58:3). No u prvoj liniji je dobro delo i dobar stav poštovati svačiju slobodu i nikoga (pa ni svoje dete, ni svoga supružnika) nikakvim sredstvima ne pretvarati u svoga, otvorenog ili prikrivenog roba. Čovek treba svojim rukama da se izdržava, a ne korišćenjem tuđeg ropskog rada.

Uz brojne svoje žene, polno izopačen rasul (zakonodavac), Allahov rob i robovlasnik Muhammed – koji je potomke imao samo sa prvom ženom, Kadidžom bint al-Huvejlid, sa preko 50 godina iza sebe, oženio je i polno koristio devetogodišnju devojčicu Aišu (koja mu je bila treća žena), kako već izveštava prenositelj hadisa Hisham Ibn ’Urwah iz Medine. Sahih Muslimu donosi tri hadisa, koji jasno govore o tome da je Aiša prilikom svoje udaje za Muhammeda bila devet godina stara. Ovde ćemo citirati Sahih al-Buharija kada ukazuje na brak ostarelog Muhammeda sa devetogodišnjom devojčicom Aišom: »Aiša, neka je Allah njome zadovoljan, rekla je da je imala 6 godina, kada je zaručena /nikah/ za Poslanika i da ju je on oženio /zavadž/ kada joj je bilo 9 godina, i ona je ostala kod njega 9 godina.« ( Tom IX, knj. 62, had. 64) Al-Buhari još na tri mesta u svojim hadisima to ponavlja. Allah je Muhammedu još pre zaruka ukazao na Aišu, kao na njegovu buduću suprugu: »Pričala je Aiša, neka je Allah s njom zadovoljan: "Božiji poslanik mi je rekao: "Ti si mi dvaput pokazana u snu. Neki čovek te donio u svilenoj tkanini i rekao mi: " Ovo je tvoja supruga." – Ja sam to otkrio, a ispod si bila ti. Rekao sam sebi: "Ako je ovaj san od Allaha, on će ga ostvariti".« (Sahih al-Buhari, tom 7, knj., 62, had. 15)

Aiša je bila ćerka jednog od najbližih Muhammedovih sledbenika – Abu Bakra, koji je među prvima primio islam, i sa ovom udajom kćerke učvrstio svoje porodične veze sa Allahovim poslanikom. Zaruke između Muhammeda i Aiše su obavljene 11. godine Muhammedovog ‘poslanstva’, pre njegove hidžre u Medinu, i godinu dana nakon što je oženio Sevdu. Aišu je Muhammed oženio u mesecu Ševvalu (verovatno prve Hidžretske godine), počeo polno da je koristi sedam meseci nakon njegovog prebega u Medinu. Naravno, sa njome nije mogao imati dece, jer ju je preranom i predpubertetnom seksualnošću reproduktivno uništio.

Muhammedovu ženidbu detetom, grozomornu pedofiliju, islamske apologete pokušavaju anemično da odbrane tvrdnjom da je u vreme kada je živeo Muhammed, životni vek ljudi bio znatno kraći, a to i običaji kod Arapa tražili su da se devojke udaju (i počnu sa rađanjem dece) još dok su sasvim mlade, maltene devojčice. No, Božiji zakoni treba da stoje iznad ljudskih predanja i ljudskih običaja. Isus ukoruje judejce koji su svoja predanja nadredili Božijim Zapovestima (‘Matej’, 15:3). Da je Muhammed bio Božiji prorok i reformator, on bi se uzdigao iznad ružnih i nedoličnih ljudskih običaja, on bi se zauzeo za njihovo ukidanje, a ne bi bio njihov rob, podložnik satanskih čulnih izazova i ugođaja.

Kada je Abu Bakr, potpomognut demonskim legijama, pobedio brojnije ali nenaoružanije ‘mnogobošce’, karavandžije iz Mekke kod oaze Badr (cp.: ‘Kuran’, 8:7-19, 3:123-125), Muhammed ga je nagradio tako što mu je za ženu dao svoju ćerku Fatimu. Svaki osvajačko-politički uspeh, širenje halifata putem džihada, Allah je hteo bogato da nagradi.

Muhammed je drakonski osuđivao druge za preljube. No kada je on bio u pitanju, njegove preljube, otimanja žena, silovanja i iživljavanja, tu nije bilo nikakve osude na vidiku. Sa Allahovim blagoslovom radio je što god je hteo i mogao, sjedinjavao krvoproliće i svoju nezajažljivu čulnost.

Razliku između nivoa svesti Prvorodnog Sina Božijeg, Isusa Hrista, i Muhammeda, najbolje se da uočiti iz sledećeg primera i poređenja. Kada su Muhammedu poslali jednog oženjenog Jevrejina i jednu udatu Jevrejku koji su zatečeni u preljubi u gradu Hajbaru (koji je se nalazio na nekoliko desetina kilometra severno od Medine), da im ovaj presudi, on je pogledao šta kaze Tevrat i njegova Knjiga, i odredio im bez milosti kaznu kamenovanja. Kada su Isusu judejski književnici i fariseji doveli ženu uhvaćenu u preljubi kušajući ga pitanjem da li bi ona po (izmenjenom) Mojsijevom Zakonu trebala da bude kamenovana, On im je uzvratio: »Ko je od vas bezgrešan – neka prvi baci kamen na nju.« ('Jovan', 8:7) – Posramivši ih i razotkrivši ih kao potajne preljubnike, Hrist ih je mirno rasterao. Svoje bližnje kamenuje i ne pruža mu priliku da ispravi svoje grehe samo onaj ko ima kameno srce, ko je duboko zaveden Tamom, pa tako umišljava da se ljubav prema Bogu ispoljava time što će se biti brutalan i nemilosrdan prema bližnjem, onaj koji ne ume da bude dobar uzor već nasiljem i manipulacijama razne vrste hoće drugog da 'preobraća' i ‘dovodi u red’.

Nezakonito buđenje duhovnih snaga i nezakonito otvaranje duhovnih štitova (što sve nalazimo kod lažnih proroka), praćeno je i brojnim seksualnim devijacijama, jer božanske snage u čoveku se pokazuju i kao reproduktivne snage. Muhammed, ne samo da je voleo sredovečne udovice, već je očigledno imao i homoerotičnu naklonost prema mladim muškarcima, sa kojima je se najčešće okruživao i uzimao ih u svoju vojsku. Čak je i poginule ‘drugove’ sahranjivao u istom grobu. Kao što je bilo u staroj Grčkoj, i među Arapima Muhammedovog vremena, homoerotične veze nisu izazivale veću sablazan. Doima da je Muhammedova veza sa Alijem (Ali b. Abu Talib), njegovim mladim rođakom, sinom svoga strica, kome je kasnije, iz formalnih obzira, dao ćerku za ženu, bila jača od mnogih njegovih brakova. Svoga nećaka, budućeg halifa, Alija, Muhammed je obožavao i video ga kao svoju duhovnu dualnu nadopunu: »Ali i ja, 14.000 godina pre stvaranja čovečanstva, bili smo jedno svetlo. Kada je Allah stvorio Adama, on je raspolovio tu svetlost na dvoje, od koje sam jedno ja a drugo je Ali.« (Salman) – Sa mladim Alijem, na čijim rukama je umro, Muhammed je često delio i postelju. Veliku intimnu bliskost, još pre pojave Alija, Muhammed je pokazivao i sa Zajdom, robom koga mu je kao petnaestogodišnjaka poklonila njegova prva žena, Kadidža. Za preispitivanje, kao homoerotična, je i naklonost Abu Taliba (koji nikada nije prestupio Muhammedovoj, islamskoj sekti), Muhammedovog strica i staratelja, u Muhammedovim mladalačkim danima. Kada je Muhammed 'odstupio' od mnogobožačkog kulta u Mekki, Abu Talibu, kao jednom od starešina Kurajšija Mekke, druge starešine su kao 'sina' ponudile najzgodnijeg mladića u gradu. Dobro je poznato da ličnosti koje su kao deca pretrpeli različite oblike seksualnog zlostavljanja i skrnavljenja, najčešće kasnije i same pokazuju neke oblike devijantnog seksualnog ponašanja, jer su negativne snage i ponižavajuće traume već duboko usađene u njihovu dušu. I dan-danas se među bogatim i nastranim muslimanima Arabije dečaci (pogotovo kastrirani) koriste kao seksualno roblje i regrutuju za haremske evnuhe. Kad rob ostari i onemoća, kad više nije ni za seksualno iživljavanje ni za radno korišćenje, onda se 'milosrdno' oslobađa pred Allahom, odnosno isteruje da skapava sam na ulici. Inače, pijaca robova u Muhammedovoj Medini ukinuta je tek 1923. g. ne.



Nastanak i redakcije ‘Kurana’

Kao što je Bog savršen, večan i nepromenljiv, takva je i tako treba biti i Njegova (otkroviteljsko-zakonska) reč; to se i u ‘Kuranu’ načelno sporadično potvrđuje: »Allahove reči niko ne može izmeniti – to će, zaista, velik uspeh biti.« (10:64) – »... Niko ne može izmeniti reči Njegove, pa ni ti.« (18:27) No, Allah daje sebi pravo da sam ukida svoje reči, jedne zapovesti proglašava nevažećim a umesto njih druge ustanovljuje: »Kada mi /jedan objavljeni/ ajet dokinemo drugim – a Allah najbolje zna što objavljuje, – oni govore: "Ti samo izmišljaš!" – A nije tako, nego većina njih ne zna.« (16:101) – »Svako doba imalo je Knjigu, Allah je dokidao šta je htio, a ostavljao šta je htio; u Njega je Glavna knjiga.« (13:38-39) – »Mi nijedan propis ne promenimo, niti ga u zaborav potisnemo, a da bolji od njega ili sličan njemu ne donesemo. Zar ti ne znaš da Allah sve može?« (2:106) Allah sve može, pa i da bude iznad vlastitog zakona, što pokazuje da on ne poštuje ni vlastitu reč, iako suprotno uverava: »Mi, uistinu, ‘Kuran’ objavljujemo i zaista ćemo Mi nad njim bdeti!« (15:9) Najbolji Bog uvek daje najbolju zapovest; i zato što su zapovesti najbolje, one se ne mogu ukidati, već samo dopunjavati i otkrivati u drugoj faseti. No za 'Kuran' to ne važi. – Svaka Božija Zapovest je u svakoj drugoj Zapovesti sadržana, povezana je sa Celinom kao integralna spona; i kad bi se samo jedna Zapovest ukinula, bila ona i najmanja, celi Zakon bi se srušio. U Besedi na Gori Isus ukazuje na večnu važnost i večni značaj istinskog Božijeg Zakona: »Ne mislite da sam došao da razrešim Zakon i Proroke; nisam došao da razrešim nego da ispunim. Jer zaista vam kažem: dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno jota ili jedna crtica od Zakona nestati, dok se sve ne zbude. Ko dakle razreši jednu od ovih najmanjih zapovesti i nauči tako ljude, najmanji će se nazvati u Kraljevstvu Nebeskom; a ko izvrši i nauči, taj će se velik nazvati u Kraljevstvu Nebeskom « ('Matej', 5:17-19) – Objavljujući svoje večne Zapovesti, Bog, Zakon Života, ne upodobljava se ljudskim slabostima i interesima, već uvek za orijentir ima večnu Istinu i večno Dobro. No u Muhammedovoj 'Knjizi' nije tako: tu Allah ukida Svoje ranije Zapovesti (na primer o suboti i molitvenoj kibli) i ustanovljuje nove. Iz samog 'Kurana' se vidi da je njegov tekst još za vreme Muhammedovog života bio menjan i 'nadograđivan', a još više to je učinjeno posle Muhammeda.

‘Kuran’, čije je objavljivanje počelo u mesecu ramazanu (2:185), predstavlja Muhammeda kao onog koji nije znao da čita, koji je navodno bio nepismen: »Ti ranije nijednu knjigu nisi čitao, a nisi je ni desnom rukom svojom pisao; inače, posumnjali bi oni što laži govore.« (29:48) Iz ‘Kurana’ je sasvim jasno da Muhammed nije poznavao grčke i hebrejske sakralne tekstove, da ih nije čitao, no kao dugogodišnjem trgovacu, arapski mu je bar donekle svakako ortografski bio operativan. Po rečima Abd al-Fede (koji je Muhammeda uzdizao kao boga, čiju čak i otpalu vlast sa kose je trebalo sačuvati kao ‘vrednu’), pred smrt Muhammed je izustio: »D>n5sit5 h0rtiX5 i m0stil0 d0 v0m n0piš5m knjigu k>X0 v0m n5ć5 d>zv>liti d0 s5 ik0d0 viš5 vr0tit5 u z0bludu.« – Kada je se 628. g. ne. sklapao desetogodišnji mirovni ugovor (al-Hudabija) između Muhammedove borbene svite i zastrašenih kurajšija Mekke, Allahov poslanik je se potpisao: »Muhammed, sin Abdallahov.«

Muhammed, dakle, navodno nije znao da čita i piše, ali je zato mogao da sluša mnoge judejsko-karavanske priče, koje je njegova podsvest kasnije previruće miksovala i izbacivala kao ‘objavu’; tako on na arapskome jeziku prima Al-Qur'an kao navodnu Božiju objavu, knjigu koja nema poučnu duhovnu dubinu i koja se svodi samo na nisku praznih i monotonih pretnji i lažnih hedonističkih obećanja, pustinjske fatamorgane. Muhammedovo 'proferstvo' je u stvari običan vulgarni spiritizam: obuzetost i kontakt sa dušama umrlih, dušama vezanim za zemno i materijalno; tako se u spiritizmu javlja fenomen takozvanog automatskog pisanja i govorenja nepoznatim jezikom. Obuzeti čovek u transu piše i govori jezikom koji nikada nije učio, što je u stvari nekadašnji zemaljski jezik duše koja je se prilepila za njegovu auru i moždane stanice. – U ‘Kuranu’ se osuđuje sakupljanje kojekakvih priča, a ne vidi se da je to isto i Muhammed činio, samo što je se u njih pozivao na nekakvog boga: »Ima ljudi koji kupuju priče za razonodu, da bi, ne znajući koliki je to grijeh, s Allahova puta odvodili i da bi ga predmetom za ismijavanje uzimali. Njih čeka sramna kazna.« (31:6)

Muhammedova okolina je u početku njegovog profetskog ‘osvedočavanja’ gledala u njemu samo ekcentričnog i sumanutog čoveka željnog da bude u centru pažnje okoline: »... Drug vaš nije lud: on ga je na obzorju jasnom vidio i, kada je u pitanju Objava, on nije škrt i ‘Kuran’ nije prokletog Šejtana govor, ...« (81:22-25) – »'Kuran’ ne donose šejtani,. nezamislivo je da to oni čine; oni to nisu kadri, oni ga nikako ne mogu prisluškivati.« (26:210-212) – To što se u nekoj objavi pominje Bog, to uopšte nije dokaz i pokazatelj da ta reč ne dolazi od Gospodara Tame. Duhovi Tame, koji se predstavljaju kao ‘anđeli svetla’, itekako mogu donositi reči slične Božijim, kako bi zavele i one koji teže Svetlu. Ako je Satana mogla da zavede i okrene protiv Boga čak i deo Nebeskih anđela, utoliko lakše to može uraditi i sa čovekom i sa rastelovljenim dušama iz Podnebesa.

Muhammedova ‘Knjiga’ – Al-Qur’an, predstavlja se kao jedna od nebeskih Knjiga iz Velike Knjige, Glavne Knjige (Levh mahfuh) koju su ranije donosili i objavljivali drugi Božiji poslanici i profeti: »... Ovo je ‘Kuran’ veličanstveni, na Ploči pomno čuvanoj.« (85:21-22) – »Tako mi Gore /Sinajske/, i Knjige u retke napisane, na koži razvijenoj, ...« (52:1-2) – Tako postoje više epohalnih 'Kurana': »A oni koji ne veruju govore: "Mi nećemo verovati u ovaj ‘Kuran’ niti u one pre njega"!« (34:31) – Muhammed želi i sebe da smesti uz plejadu velikih Božijih glasnika. Naravno, za neke od njih (Danilo, Hošea, Jeremija, ...) on nije ni čuo: Muhammed 'poznaje' Enoha, Noju, Avrahama, Mojsija, Iliju, Jonu, Isusa, ... i misli da su Mojsije i Isus živeli u vrlo bliskim epohama. Da bi i sebe uzdigao kao 'proroka' koji stoji u velikom Božijem Poduhvatu Spasenja, on i Mojsija i Isusa mora formalno da prizna za proroke, kao i ono što je objavljeno preko njih: »A kada im Knjiga od Allaha dolazi, koja priznaje kao istinitu Knjigu koju imaju oni – a još ranije su pomoć protiv mnogobožaca molili – i kada im dolazi ono što im je poznato, oni u to neće da veruju, i neka zato stigne nevernike Allahovo prokletstvo!« (2:89) Ako Muhammed priznaje Jevrejsko 'Petoknižje' ('Tevrat') kao istiniti, božanski tekst, zašto tada bar ono što je dobro ostalo u njemu nije držao i afirmisao? (»O sinovi Izraelovi, setite se blagodati moje koju sam vam podario, i ispunite zavet koji ste mi dali, ispuniću i ja svoj koji sam vama dao, i samo se mene bojte! Verujte u ono što objavljujem, čime se potvrđuje da je istinito ono što vi imate, i ne budite prvi koji u to neće verovati. I ne zamjenjujte reči moje za nešto što malo vredi, ...« – 2:40-41) Da li zato što nije znao da razlikuje Dobro od Zla, Istinu od Laž?! Naravno, daleko od istine je da je 'Petoknižje', nastalo iz originalne 'Knjige Stvaranja', 'Knjige Zakona', popisnih listi i Mojsijevog 'Dnevnika Izlaska' u celini bogonadahnut sastav. Evanđeljski tekst je pretrpeo manje redakcija nego Mojsijevi spisi, pa ipak se u 'Kuranu' uči mnogo toga što je suprotno od njega. Muhammed se poziva na Isusa, Kome ni ime (hebrejski: Jehošua; arameizirano: Ješua; hipokaristik: Ješu; grecizirano: Jesus – Isoys) nije znao valjano da izgovori (’Isa, u arapskom translaciono više odgovara imenu Isaka, Avrahamovog sina), a gotovo sve suprotno uči od Njega. U tome je najveća tragedija Muhammedovog pustošnog i zavodničkog profetstva.

Muhammed je godinama u dosta neusaglašenom hronološko-pripovedačkom redu pisao/iznosio rudimentarni Al-Qur’an (što sve reflektuje i haos duševnih rojeva koji su stajali iza njega i glumili boga koji to nije); no u samom Al-Qur’an-u se negira da u njemu ima protivrečnosti (4:82).

Kao celinu brojnih sura, 'Kuran' pak, po drugoj predaji, nije zapisan i uobličen u Muhammedovo vreme, već je on u 'današnjem' literalnom obliku, zapisan na osnovu sećanja Muhammedovih savremenika koji su ga nadživeli. No ni te opskurne predaje ništa ne govore o tome kako je 'duh' obuzimao Muhammeda, kako je tačno primao reč, kako je to prenosio (prvim zavedenim) sledbenicima, u snu, transu ili na javi ... Po predaji 'Kuran' je tek par decenija (u vreme drugog halifa) posle Muhammedove smrti zapisan, na osnovu sećanja njegovih prijatelja. Po islamskom predanju, kad je na vlasti bio halif Abu Bakr, posle jedne bitke halifu je došao Omer sin Hattabov, i rekao mu: »O Abu Bakre, izginuše hafizi /čuvari, oni koji znaju 'Kuran' napamet/, učini nešto da se ne izgubi 'Kuran'.« Halif se u početku bunio za to, znajući da je se Allah obavezao da će čuvati ‘Kuran’. Ali kada su se i ostali ashabi složili, halif je uvideo da su u pravu, te je pristao na taj predlog; on je okupio najučenije ashabe, te odredio komisiju na čijem čelu je bio Zejda b. Sabita, i još trojica hafiza u komisiji, i oni počese da pišu ‘Kuran’ u jednu zbirku /mushaf/. Pisar je bio Zejd b. Sabit. I to je bilo prvo pisanje i prvi primerak. Dakle, po ovoj opservaciji, ‘Kuran’ je literalno uobličeni izdan na arapskom jeziku oko 650. g. ne., za vreme trećeg halifa. (Znamo da je Muhammed umro 632. g. ne.) – Konačna redakcija će doći tek mnogo kasnije.

U svome odgovoru na pismo upućeno od strane halifa Omara II (717.-720. g. ne.), koji je tražio da mu car pošalje izloženje hrišćanske vere (koja je se po njemu podelila na 72 grane), car Lav III prenosi bizantijska saznanja da su 'objave' nepismenog Muhammedove (posle njegove smrti) kao 'Kuran' zapravo zabeležila i uobličila tri čoveka: Umar /Omar, Omo/, Abu Turab i Solman /Salman, Suliman/ Persijanac (iako je se među muslimanima proneo glas da ga je Bog poslao sa neba), a da je potom izvesni Hajaj, prozvan 'vladar Persije', zamenio stare knjige drugima, koje je sastavio prema svome ukusu. (Salman al-Farisi je inače u ‘rovovskom sukobu’ iz proleća 627. g. ne., kada je kurajšijska vojska Mekke napala Medinu, strategijski savetovao Muhammeda da se žitelji Medine zaštite kopajući dubok rov sa severne, lako osvojive strane grada, što se i pokazalo odbrambeno uspešnim zahvatom protiv konjice iz Mekke.)

Po motivima koji se često ponavljaju dosta je jasno da su ‘Kuran’, po sećanju uglavnom, zapisivala više pisara. Tako se u niz sura ponavlja kako je Mojsije pred Faraonom izveo čudo pretvaranja štapa u zmiju: »I on baci svoj štap, kad on prava zmijurina.« (7:107) – »I on ga baci, kad on – zmija koja mili.« (20:20) – »I Musa baci štap svoj, kad on zmija prava.« (26:32) – »Pa kad ga vide da se, kao da je hitra zmija, kreće, on uzmače i ne vrati se.« (27:10) Na to ukazuju i neki dualističko-mitički fragmenti koji se nepotrebno ponavljaju, o odbijanju Iblisa da se pokloni Adamu (sure 2; 7; 15; 18; 20; 27; 38). Stiče se i utisak da Muhammed (odnosno Allah) nije imao šta da kaže, pa je u svom dokazivačkom porivu bespotrebno ponavljao ono što je već rečeno i naglašeno.

Jovan Damaskin u svome lapidarnom spisu ‘Protiv sto heresa’ ukazuje i za neke kuranske sure koje su redaktori izbacili zbog mnoštva fantastičnih elemenata i očiglednih preterivanja u njima. Takav je na primer bio ‘Spis o kamili Božijoj’: »... Kaže /Muhammed/ kako beše kamila od Boga, i kako ispivaše svu reku, pa ne mogaše prolaziti između dve gore zato što se uklješti. A na tom mestu, reče, bejahu ljudi i, jednog dana, oni pijahu vodu. A kamila drugog dana, pijući vodu, hranjaše ih, dajući im mleko mesto vode. Podigoše se oni zli ljudi i ubiše kamilu, a ta beše rodila malu kamilu. Pošto je majka ubijena, mladunče zavapi k Bogu, i Bog ga uze k sebi. – Pa im kažemo: "Otkuda beše ona kamila?" – I kažu da je od Boga bila. Pa velimo: "Je li se ta kamila parila sa drugom kamilom"? – I kažu: "Nije". – rekosmo: "Onda otkuda rodi mladunče, jer vidimo kamilu vašu bez oca i bez matere, i neredoslovnu, a rodivši veoma postrada"? Ali ne vidi se ni onaj koji joj je naneo nasilje, a mladunče se vaznese. Zašto, dakle, vaš prorok kome je, kako kažete, Bog govorio, nije o kamili znao, gde se napasa i ko su ti što jedu mleko dojeći je? Neće li i ona, upavši nekako u nevolje kao i majka biti ubijena? Ili je preteča, pre vas u raj ušla, iz koje će vama, kako maštate, mlečna reka biti, jer kažete da će vam u raju tri reke poteći: vode, vina i mleka. Ali ako je van Raja preteča vaš kamila, jasno je da se osušila od gladi i žeđi. Ili se i drugi naslađuje njenim mlekom pa se uzalud vaš prorok razmeće smatrajući da razgovara sa Bogom, jer mu tajnu o kamili /= njenom poreklu i stecištu/ nije otkrio. A ako je u raju, opet će ispiti vodu i, ostaćete bez vode, presahnuće usled rajske hrane. I, u nedostatku vode, jer je svu ispila kamila, žudećete da pijete sa vinske reke. Pijući samo vino, uspalićete se, i opićete se, i zaspati sa glavoboljom. I posle buđenja od sna, zasitivši se vina, zaboravićete rajske krasote.« (Haer. 100 – prevod: Miodrag Petrović) – Sura 'O kamili božijoj' u današnjej verziji 'Kurana' dakako više ne postoji, ali postoje više ajeta u drugim stihovima koji nebulozno svedoče o postojanju 'čudesne kamile': »Allahu se klanjajte, vi drugog boga osim njega nemate! Evo vam znak od gospodara vašeg: ova Allahova kamila za vas je znak. Pustite je neka pase po Allahovoj zemlji i ne zlostavljajte je pa da vas patnja nesnosna stigne!« (7:73) – »I zaklaše onu kamilu, i zapovest gospodara svoga ne poslušaše ...« (7:73) – »"O narode moj, evo ova Allahova kamila je znamenje za vas, pa pustite je neka pase po Allahovoj zemlji i ne činite joj nikakvo zlo, da vas ne bi zadesila kazna bliska." – Ali, oni je zaklaše, pa on reče: "Živjećete u zemlji svojoj još samo tri dana, to je istinita pretnja".« (11:64-65) – »Semudu smo kao vidljivo čudo kamilu dali, ali oni u nju nisu poverovali.«. (17:59) – »"Evo, to je kamila" – reče on – "u određeni dan ona će piti, a u poznati dan vi, i ne učinite joj nikakvo zlo da vas ne bi stigla patnja na Velikom danu!"« (26:155-156) – »" ... Mi ćemo poslati kamilu da bismo ih iskušali, pa pričekaj ih i budi strpljiv. I upozori ih da će se voda između njih i nje deliti, svakom obroku pristupiće onaj čiji je red!" Ali oni pozvaše jednog od svojih, pa se on spremi i prekla je.« (54:27-29) – »Allahov poslanik im je doviknuo: "Brinite se o Allahovoj kamili i vremenu kad treba da pije!", ali mu oni nisu poverovali, već su je zaklali – i gospodar njihov ih je zbog greha njihovih uništio i do posljednjeg istrebio, ...« (91:13-14) – Iz drugih kuranskih sura, ipak saznajemo sudbinu čudesne Allahove kamile koja je mogla ispiti svu reku: nemarni ljudi su je zaklali. One kamile, koje nije video kao Božije, sam Muhammed je rado klao i jeo.

Damaskin, koji pred očima ima prevashodno prvih nekoliko sura ‘Kurana’, uzgredno pominje i druge redaktorski ‘zaturene’ kuranske sure: »'Spis o hrani' govori kako je Hrist tražio od Boga hranu i data Mu je, jer Bog reče govoreći Mu: "Dadoh Tebi i tvojima hranu netruležnu". – Zatim, ‘Spis o volu’ govori i druge neke reči dostojne smeha, koje zbog mnogih stvari smatram da treba preskočiti.« (Haer. 100) Pominje i spis-suru 'Radi zemlju koju ti je dao bog i održavaj je'. – Nebulozne stvari koje je Muhammed prenosio uveliko su slične spekulativnoj gnozi Persijanca Manija, iz čijeg kulta je Muhammed preuzeo ramazan (ramadan) kao mesec posta.

U suri 30 ‘videlački’ se iznosi za vojne sukobe Bizantinaca i Persijanaca: »Bizantinci su pobeđeni u susednoj zemlji, ali oni će, posle poraza svoga, sigurno pobediti za nekoliko godina.« (Ajeti 2-4) – Bizantijska vojska je 614. g. ne. teško potučena od nadirućih persijanskih snaga, tako da im je osvojen Damask, Jerusalim i Antiohija. No posle nekoliko godina, u Jermeniji, bizantijski car Heraklije je 622. g. ne. porazio Persijance, što je Muhammedovim sledbenicima strategijski odgovaralo. Naravno, oba ova sukoba su se dogodila za vreme Muhammedovog života, a očigledno su zapisana kasnije, da bi se Muhammed prikazao kao prozorljiv harismatik.

Po važnosti, odmah iza Kur'ana, većina muslimana (suniti) smešta i prihvata predanja (hadise) u kojima se nalaze šire zapisani i razloženi događaji vezani za život i delovanje Muhammeda kao i rane islamske zajednice. Al-Qur’an i sunnet (‘primeri’ za sledbeništvo i život) zajedno sačinjavaju šerijat ('zakon') opširan vodič za život i ponašanje.

Koji čovek može 20 ili 30 godina u sećanju da verno drži nečije reči? Možda su i čuvari kuranske objave, kao i Muhammed, bili od Allaha 'nadahnuti', ...?! Na osnovu samog 'Kurana' implicitno se da zaključiti da je 'Kuran' zapisivan još za vreme Muhammedovog života. Oni koji kasnije zapisivali i sređivali Allahove i 'Džibrilove' objave, kao ljudi bez reda u sebi, naravno, napravili su anahroni haos od zbornika. Prvo su stavili duge sure (da bi to na čitaoce ostavilo jači utisak), a potom (kada se izmore čitanjem) one kratke. Naravno, kratke sure su nastajale u Mekki, kad Muhammeda gotovo niko nije slušao i ozbiljno uzimao za 'proroka' čak ni u vlastitom rodu (sa kojim je kasnije zaratio), dok je u Medini, gde je dobio mnoge ropske sledbenike, već počeo da iznosi široka proročanstva, ...

Muhammed je bio suočen sa gorkom činjenicom da su prvi njegovi sledbenici samo delimično prihvatali ‘Kuran’, i to ga je pogađalo kao ‘Đžibrilovog glasnika’, i zato pribegava eshatološko-sancionoj pretnji: »Kako to da u jedan deo ‘Knjige’ verujete, a drugi odbacujete?! Onoga od vas koji čini tako stići će na ovome svetu poniženje, a na Sudnjem danu biće stavljen na muke najteže.« (2:85) Pojedine fantastične delove Kurana čak ni pustinjski nomadi, navikli na bajke, nisu i ne bi mogli olako prihvatiti; neki pojedinci su pak jasno videli da Muhammed iznosi i doteruje samo stara bajkolika narodna predanja: »Ima onih koji dolaze da te slušaju, ali mi smo na srca njihova zastore stavili, da ‘Kuran’ ne bi razumeli, i gluvim ih učinili, pa i ako bi sve dokaze videli, opet u njih ne bi poverovali. A kada ti dolaze da se s tobom raspravljaju, govore oni koji ne vjeruju: "To su samo izmišljotine naroda davnašnjih!"« (2:85) – Kad preuzima porozna predanja i legende od otuđenih Jevreja Arabije, Muhammed zna i lepo mišljenje da iznese o jevrejskom narodu: »U narodu Musaovu ima ljudi koji na istinu upućuju i koji prema njoj pravedno sude.« (7:159)

Inspiraciju od stranih snaga Muhammed je primao u transu, obuzetosti, opsednutosti. Treba znati da nijedan Božiji prorok ne pada u trans gde nezna za sebe, već je duboko svestan svoga stanja kad ga Božiji Duh ispuni i počne govoriti kroz njega. U trans neobuzdanosti padaju oni koji nisu očistili svoju podsvest i oslobodili kanal prema Nadsvesti, Bogu, koji ne mogu zakonito da preuzmu svetlosne impulse Najviše Svesti koji se moduliraju u jezik mesa. Kako je tačno Muhammed ‘Kuran’ primao, ni njegovi savremenici i sledbenici nisu znali. Kasnije su smatrali da ga je u snu, somnambulno dobijao.

Muhammed je živeo u svetu gde nije mnogo razlikovao san i svet ljudskih želja od jave. I on svoje snove uzima za 'bogonadahnuća'. Dakako da Bog proroku može i u snu govoriti, ali ako prorok ima potpuno očišćenu svoju podsvest i maksimalnu povezanost sa Duhom Života, takvo kanalisanje postaje izlišno. Osim toga prorok nije tu radi samog sebe, već za narod: dakle on mora da stane pred narod i narodu gromko i živo da besedi i prenosi Božiju reč, a ne da traži snolike inspiracije u svojoj ležaljci.

Muhammedova profetska ‘vokacija’ počinje kad mu se navodno arhanđeo Gabriel javlja dok je spavao u pećini: raširio je pred njim svilenu maramu sa izvezenim tekstom, trazeći da on to pročita. Kako nije umeo da čita, 'Gabriel' je u snu tom maramom počeo da ga davi (- i ‘anđeli’ su izgleda preuzeli ljudske nasilničke akte?!), a potom mu saopštava da je Bog stvorio čoveka od ugruška krvi (što je pogrešno, narodno shvatanje začinjanja), i na kraju mu objavio da je on Allahov prorok! A ko je taj Allah koji je pozivao na ubijanje, pljačke, na uzimanje mnogobrojnih žena, koji je odbacivao Boga kao Oca i Prvorodnog Sina Božijeg?! Tako se u Al-Qur’an-u iznosi: »Nezamislivo je da Allah ima dete, ...« (19:35)! Te: »... Otkud njemu dete kad nema žene, ...« (6, 101) – Arhanđeo Gabriel, koji se tobože i Muhammedu javio, blagoslovenoj Mariji najavljuje za Isusa Hrista: »I gle, začećeš i rodićeš sina, i nadenućeš mu ime Isus. On će biti Velik i zvaće se Sin Svevišnjega. /.../ Duh Sveti doći će na tebe i Sila Svevišnjega oseniće te; zato će se to sveto Dete zvati Sin Božiji.« (‘Luka’, 1:31-32) – Muhammed nije shvatao da se Bog ne pokazuje samo kao Duh Stvaralac već i kao ljubeći Otac, nije shvatao da Bog Otac (koji je i Majka) može imati dece, sinove i kćeri! Ti sinovi i kćeri su Nebeski anđeli (nastali, rođeni iz Božijeg Daha) i ljudi. Videći Boga samo kao Tvorca on pokazuje time da je za njega sve samo 'predmet'/tvar, i anđeli, i arhanđeli, i ljudi, i duše. A to opet pokazuje njegovu bezosećajnost za drugog čoveka, nemogućnost da ga doživi kao Božije dete u kome prebiva večni Duh. A ko je bezosećajan nije mu nikakva smetnja i mač da potegne na na bližnjeg i prekobližnjeg, životinju koja diše isti dah kao i čovek.

Hrišćani u Bagdatskom Halifatu odmah su uočili da Muhammed nije imao svedoke da istiniti Bog kroz njega objavljuje Svoju Reč – ‘Knjigu’. Zato je i Muhammed zahtevao od naroda da mu se bezuslovno i slepo veruje da je on ‘Božiji prorok’ i da je Bog na njega i preko njega ‘spustio’ za ljude Svoju reč. Kada je Mojsije na Sinajskoj Gori primao ‘Knjigu Zakona’ i Deset Zapovesti, svedok mu je bio čitav izraelski narod: Gora je se tresla, dimila i gorela duhovnim ognjem, zbog Božijeg prisustva: »Jehova reče Mojsiju: "Ja ću, evo, doći k tebi u gustom Oblaku da narod čuje kad budem s tobom govorio i da ti zauvijek veruje".« ('Izlazak', 19:9) – Muhammed je svestan da oko sebe nema nikakve svedoke koji bi potvrdili da mu Bog objavljuje 'Knjigu Istinitu', i zato preteći traži bezuslovnu veru. On, u svome egoteizmu, smatra da ono što prima iz Podnebesa predstavlja nešto nenadmašno, što više niko ne može primiti.

U samom ‘Kuranu’ se zapoveda da se ništa ne čini i ne prima bez svedoka, a začudo za primanje samog Kurana ‘ne treba’ nikakav svedok: »O vernici, zapišite kada jedan od drugog pozajmljujete do određenoga roka. I neka jedan pisar između vas to verno napiše, i neka se pisar ne uzdržava da napiše, ta Allah ga je poučio; neka on piše, a dužnik neka mu u pero kazuje i neka se boji Allaha, gospodara svoga, i neka ne umanji ništa od toga. A ako je dužnik rasipnik ili slab, ili ako nije u stanju u pero kazivati, onda neka kazuje njegov staratelj, i to verno. I navedite dva svedoka, dva muškarca vaša, a ako nema dvojice muškaraca, onda jednog muškarca i dve žene, koje prihvatate kao svedoke; ako jedna od njih dve zaboravi, neka je druga podseti. Svedoci se trebaju na svaki poziv odazivati. I neka vam ne bude mrsko da ga utanačite pismeno, bio mali ili veliki, s naznakom roka vraćanja. To vam je kod Allaha ispravnije i prilikom svedočenja jače, i da ne sumnjate – bolje; ali, ako je reč o robi koju iz ruke u ruku obrćete, onda nećete zgrešiti ako to ne zapišete. Navedite svedoke i kada kupoprodajne ugovore zaključujete i neka ne bude oštećen ni pisar, ni svedok. A ako to učinite, onda ste zgrešili. I bojte se Allaha – Allah vas uči, i Allah sve zna. I ne uskratite svedočenje; ko ga uskrati, srce njegovo će biti grešno, a Allah dobro zna ono što radite.« (2:282-283)

Bogoslov Jovan Damaskin, koji je nešto posle Muhammeda živeo u damaštanskom halifatu, i koji s pravom Muhammedovu veru vudi samo kao arijansko-saracensku sektu, ukazuje za nemoć muslimana da pokažu istinitost ‘snošenja’ Al-Qur’an-a sa Neba: »... Kažemo im: Pošto vam bez svedoka nije dopušteno da uzmete ženu, ni da kupite ni da pribavite, a ni vi sami bez svedoka nećete da imate magarce ili /druge/ životinje, dakle pomoću svedoka imate i žene, i imanje, i magarce, i ostalo, samo veru i pisanija /= sure/ imate bez svedoka. Jer, onaj koji vam je predao veru niotkuda nema dokaze, niti se za njegovog svedoka iko zna, nego je spavajući primio nju.« (De haeresibus, haer. 100) Ako nije imao svedoke da prima reč od Boga, Muhammed je trebao imati svedoke da čisto i sveto živi i da zaslužuje da primi i prenosi Božiju Reč, odnosno da se ozbiljno posluša ono što iznosi. No njegov raspustan život, ne da nije dostojan Božijeg profeta, već ni običnog pustinjskog nomada.

Po kuranskoj objavi sama kuranska reč je dovoljan svedok: »Mi smo te, kao poslanika, svim ljudima poslali, a Allah je dovoljan svedok.« (4:79) – »Allah svedoči da je istina ono što ti objavljuje, objavljuje ono što on jedini zna, a i meleki svedoče; – a /ipak/ dovoljan je Allah kao svedok.« (4:166) – »Reci: “Ko je svedok najpouzdaniji?" – i odgovori: "Allah, On će između mene i vas svedok biti.« (6:19)

Muhammeda su neprestano pratile i žarile optužbe i prebacivanja, zato što je bez vernih svedoka primao 'objave', da sve u vezi svog profetstva izmišlja: »A kad se ovima naši jasni ajeti kazuju, onda oni koji ne veruju govore o istini čim im dođe: "Ovo je prava čarolija!" Zar oni da govore: "On ga izmišlja!" Reci: "Pa, ako ga izmišljam, vi mene od kazne Allahove nećete moći odbraniti; On dobro zna što o ‘Kuranu’ govorite. On je dovoljan svedok i meni i vama; On prašta i samilostan je."« (46:7-8) – »Ovaj ‘Kuran’ nije izmišljen, od Allaha je – on potvrđuje istinitost nekadašnjih objava i objašnjava propise; u njega nema sumnje, od gospodara svetova je! A oni govore: "On ga izmišlja!" – Reci: "Pa, dajte vi jednu suru kao što je njemu objavljena, i koga god hoćete, od onih u koje mimo Allaha verujete, u pomoć pozovite, ako istinu govorite".« (10:37-38) – »Oni, čak, govore: "To su samo smušeni snovi; on ga izmišlja; on je pesnik; neka nam donese kakvo čudo kao i nekadašnji poslanici!"« (21:5) – »Zar oni da govore: "On ga izmišlja!" – Reci: "Pa sačinite vi deset ‘Kuranu’ sličnih, izmišljenih sura, i koga god hoćete, od onih u koje pored Allaha verujete u pomoć pozovite, ako je istina što tvrdite"!« (11:13) – »Zar ovi da govore: "On ga izmišlja!" – Reci: "Ako ga izmišljam, greh će pasti na mene, a ja nemam ništa s tim što vi iznosite klevete".« (11:35) – Uistinu, za sva zla koja će proizići na osnovu sledenja 'Kurana' greh će pasti na Muhammedovu dušu i na duše onih koje su 'Kuran' kao 'Božiju objavu' prihvatili bez ispitivanja. Muhammed umišlja da su njegove sure otkroviteljski nešto jedinstveno i neponovljivo; svaki biblijski Psalam nosi više snage i pouke nego ceo 'Kuran'. Lažni proroci i lažni videoci i pre i posle Muhammeda donosili su mnogo prepredenije i utanačenije objave, a to danas najbolje vidimo u čenelingu parodijsko-sinkretičkog Pokreta za Novo Doba.

Muhammedovi inspiratori hoće svoga podmeta da predstave kao onog koji ranije navodno ništa nije znao o stvarima koje su mu otkrili: »Ovo su ajeti Knjige jasne! Objavljujemo je kao ‘Kuran’ na arapskom jeziku da biste razumeli. Objavljujući ti ovaj ‘Kuran’, mi tebi o najljepšim događajima kazujemo iako pre njega nisi doista ništa znao.« (12:1-3) – Sve što je u 'Kuranu' izneseno, sve je to suštinski Muhammed i ranije čuo; njemu je to u transu i snu dato samo miksovano i prerađeno; sve ono što je čuo i saznao od arijanaca, nestorijanaca, judejaca, karavanskih trgovaca Egipta i Palestine sa kojima je dolazio u kontakt kao trgovac i nastojnik imanja Hadidže, ...

Muhammedov rudimentarni i kruti kvazimonoteizam izgleda da je oblikovao jedan arijanski monah: »... Razgovarajući sa nekim arijanskim monahum, stvori svoju heresu.« (De haeresibus, haer. 100) Koliko je zla i podele donelo arijansko negiranje Hristovog Boštva u historiji i bogoslovlju, dobro je poznato: »Mi dobro znamo da oni govore: "Poučava ga jedan čovek!" Jezik onoga zbog koga oni krivo govore je jezik tuđina, a ovaj ‘Kuran’ je na jasnom arapskom jeziku.« (16:103) Islamska predaja i eksegeza u tom poučavaocu iskrivljeno vidi nekog Grka, kovača iz Mekke. Kada je se Muhammedu prvi put, u pećini planine Al-Hira, javio 'Džibril', i ovaj preneražen otišao svojoj ženi Hadidži da joj opiše svoj profetski poziv, pobojavši se da se udala za bolesnog čoveka, ona je se, radi konsultovanja, zaputila jednome monahu i pismoznalcu, Baraku ibn Navfalu, koji je nedavno primio 'hrišćanstvo'. Zato što sve Jevreje i sve hrišćane ne 'smešta' u njegov pakao, da se zaključiti da su Muhammedu neke hrišćanske herese i frakcije, pre svega arijani (koji su odbacivali Hrista kao Boga) i nestorijanci (koji su odbacivali blaženu Mariju kao Bogorodicu), bili prihvatljiv soj vernika: »... Kad bi sledbenici Knjige ispravno verovali, bilo bi bolje za njih; ima ih i pravih vernika, ali, većinom su nevernici.« (3:110, v.: 1:113)

Hegumen Teofan Homologet (752.-818. g. ne.), u svojoj pouzdanoj ‘Hronografiji’ (koja obrađuje vreme od 284. do 813. g. ne.), donosi podatke i iz Muhammedovog života. Tako Teofan ukazuje da su neki Jevreji iz Arabije, na početku Muhammedove ‘profetske’ vokacije, poverovali da je on Mesija, Izabranik Božiji, koga su oni očekivali. Desetorica jevrejskih vođa su se odrekli rabinskog judaizma, i pridružili se Muhammedu, ostali uz njega sve do kraja njegovog života. Podsticali su ga na bezakoničko ponašanje prema hrišćanima. I kad je Muhammed jeo kamilje meso, koje je po Mojsijevom Zakoniku nečisto, nisu smeli, iz straha za svoje živote, da mu prigovore. Teofan iznosi da je Muhammeda u njegovoj zabludi da mu se javlja Arhanđeo Gabriel podržao neki heretički monah koji je zbog svog krivoverja prognan u Arabiju. On je zbunjenoj Hatidži, koja je mislila da se udala za bolesnog čoveka, objasnio da se njenome mužu uistinu govorio Gabriel, koji se javlja Božijim prorocima. Zavedena Muhammedova žena je tako postala prva Muhammedova sledbenica, a od muškaraca je to bio Abu Bakr, koji će kasnije biti izabran za Muhammedovog naslednika.

'Nebeska Knjiga' na Muhammeda nije odjednom spuštena, već mu je zavodnički davana sukcesivno tokom niza godina: »Od vremena do vremena mi objavljujemo ‘Kuran’ tebi, zato izdrži do odluke Gospodara tvoga, i ne slušaj ni grešnika ni nevernika njihova!« (76:23-24) – Pojedincima iz Muhammedovog okruženja je bilo neobično što se objava 'Kurana' razvlači po ajetima, koji stalno jedno isto ponavljaju, godinama: »Oni koji ne vjeruju govore: "Trebalo je da mu ‘Kuran’ bude objavljen čitav, i to odjednom!" A tako se objavljuje da bismo njime srce tvoje učvrstili, i mi ga sve ajet po ajet objavljujemo. Oni ti neće nijedan prigovor postaviti, a da ti mi nećemo odgovor i najljepše objašnjenje navesti.« (25:32-33) Razvlačenje sa objavljivanjem 'Kurana' odgovaralo je Muhammedu, da bi mogao što duže da izigrava Božijeg proroka i što veći broj neutvrđenih duša veže za sebe, pridobije za svoj rogobatni kult. – Izgleda da se redaktori Muhammedovih objava nisu osvrtali na Allahovu zabranu da se 'Kuran' ne deli na delove (sure), kao što su hrišćani učinili sa svojom Knjigom (svojim 'Kuranom') kroz četiri Evanđelja: »... I reci: "Ja samo javno opominjem!" – kao što smo sledbenike Knjige opomenuli, one koji ‘Kuran’ na delove dele.« (15:89-91)

Muhammedu i njegovim sledbenicima inspiratori iz Podnebesa, koji se predstavljaju kao 'Džibril', ukazuju mu da mu oni sukcesivno čitaju Nebesku Knjigu, a da on ne treba 'Kuran' da izgovara dok se cela objava ne završi: »Ne izgovaraj ‘Kuran’ jezikom svojim da bi ga što pre zapamtio, mi smo dužni da ga saberemo da bi ga ti čitao. A kada ga čitamo, ti prati čitanje njegovo, a posle, mi smo dužni da ga objasnimo.« (75:16-19) Dakle, ono što je Muhammed zapamtio, i što su zapamtili njegovi sledbenici, to je mnogo kasnije zapisano i doterano. Fantastčno doima da je Muhammed mogao sve što je primio i verodostojno u celini da iznese: »A kad im se kazuju ajeti naši, koji su jasni, onda govore oni koji ne veruju da će pred nas stati: "Donesi ti kakav drugi ‘Kuran’ ili ga izmeni!" – Reci: "Nezamislivo je da ga ja sam od sebe menjam, ja sledim samo ono što mi se objavljuje, ..."« (10:15) – 'Melek' Džibril od Muhammeda, koji je se bojao od ljudskih prebacivanja, traži da se 'Kuran' otvoreno počne čita, obnaroduje, tek kad se kompletan izgovori i zapiše: »Neka je uzvišen Allah, vladar istiniti! I ne žuri s čitanjem ‘Kurana’ pre nego što ti se objavljivanje njegovo ne završi, i reci; "Gospodaru moj, ti znanje moje proširi!"« (20:114)

Niketa (Niketas) Bizantijski, naučnik iz okruženja konstantinopolskog patrijarha Fotija (820.-897. g. ne.), dobro je poznavao ceo tadašnji tekst ‘Kurana’, sistematski kritikujući islamsku ‘Knjigu’, daje brojeve surâ koji ne odgovaraju modernim izdanjima ‘Kurana’. Ako ne drugo, to bar ukazuje da raspored sura nije svagda bio isti.

‘Kuran’ koji je Muhammed dao i zapisao, bio je vrlo malena i neznatna knjiga. Kada upoređuje islamsku ‘svetu Knjigu’ sa ‘Knjigom’ nikejskih hrišćana, Niketa o prvoj govori kao o »najužasnijoj i nerazumnoj /maloj/ knjižici Arapina Moameta /to oíktiston kaí alógiston toý Arabos MMámet biblídon/ punoj hule na Svevišnjeg, ...« Ta neobimnost ‘Kurana’ zasmetala je njegovim naslednicima, pa su je na osnovu predanja i ‘sećanja’ dopunjavali, stvorivši užasavajući literalno-narativni konglomerat. Žanr ‘Kurana’ se teško može odrediti: to nije ni tipično historijska, ni teološka, ni profetska, ni zakonska, ni himnička knjiga, već narativna zamrsotina koja vrlo često liči na buncanje čoveka u snu.

Pošto se u kuranskom čenelingu vrlo često mešaju lica entiteta koji daje i prenosi reč (mi, ja, on), nezna se ko zapravo stoji iza svega: sam Muhammed, ‘arhanđeo’ Đžibril (Gabriel) ili Allah. U prvoj suri, osim ako se ne shvati kao višnja molitvena pouka, očigledno Allah ne govori (cp.: 15:87). – Istinska objava ne traži sirova i očajnička ubeđivanja i pretnji. U ‘Kuranu’ je puno poziva da se u nešto slepo veruje, a premalo uputa da se ispituju duhovi koji se predstavljaju kao ‘Boštvo’. Pa ti duhovi nekad zbune i Muhammedovu podsvest, te se u nekim ajetima nezna da li to Muhammed govori iz sebe ili Allahovci kroz njega: »Mi ga u vidu jasnih ajeta objavljujemo, a Allah će onome kome on hoće a pravi put ukazati.« (22:16) – Dakle ne stoji: »... A ja ću onome kome ja hoću na pravi put ukazati.« Ili: »... A mi ćemo onome kome mi hoćemo na pravi put ukazati.« – Muslimani se hvale svojim krutim monoteizam, a sam njihov bog – Allah, objavljuje se i predstavlja se kao neko jato bogova. Više nego očigledno za pronicljivi um je to da kroz Muhammeda i njegovu nepročišćenu podsvest govore slično nepročišćeni duhovi iz Podnebesa, koji nalaze satanski ugođaj u tome da pred nekim izigravaju ‘Boga’.

U istinskim Božijim objavama Gospod se poziva (“tako mi ...”), ‘kune’ Svojim Imenom, Svojim Zakonom, impersonalnom Snagom iz Koje je manifestovan i personifikovan; no kuranski Allah, koji se predstavlja kao višnji Bog, kune se svojom tvorevinom i stvarima koje bi trebale biti manje od njega: »... Kunem se zvezdama – koje se skrivaju ...« (81:15) – »... Kunem se rumenilom večernjim, i noći, i onim što ona tamom obavije, Mesecom punim, ...« (85:16-18) – »I ja se kunem gospodarom istoka i zapada da ih možemo boljim od njih zameniti i niko nas u tome ne može sprečiti.« (70:40-41) – Ovde se Allah, pak kune nekim gospodarem (ne Gospodstvom!) koji je veći od njega (cp.: 73:8-9)



Protivrečnosti, fantazije i pseudonaučnosti u ‘Kuranu’

Sve što je produkt sirovog i otuđenog ljudskog umovanja, to sa sobom neminovno nosi manje ili veće zablude. Takve zablude ne nestaju ni onda kada svoje ‘ja’ projektujemo na neko božanstvo, pa se onda na njega pozivamo, primamo od njega ‘objave’, kao što je to Muhammed radio. Obožavanje ljudskih bogova uvek se svodi na obožavanje ljudskog ‘ja’, na obožavanje Stare Zmije koja u čoveku usađuje i razgoreva sve ono što je negativno i nezakonito, što povlači borbu sa Bogom i Nebom.

Al-Qur’an, kao zamršena objava iz Podnebesa, filtrirana kroz Muhammedovu zamračenu i podeljenu svest, prepunjenu arapskim i jevrejskim predanjima i legendama, prepuna je protivrečnosti i besmislica; no u samom ‘Kuranu’ negira se da u njemu ima suprostavljenih ukaza: »A zašto oni ne razmisle o Kur’anu? Da je on od nekog drugog, a ne od Allaha, sigurno bi u njemu našli mnoge protivrečnosti.« (4:82). Ako se na primer u Al-Qur'an-u priznaje istinitost Evanđelja (Al-Maide, 46), zašto se negira Isusovo raspeće i uskrsnuće za koje se svedoči u Evanđelju? Tvrdi se da je neko drugi umesto Isusa razapet, a On to nije mogao biti kao savršeni pravednik. Ne shvata se da Isus nije stradao za svoje grehe već za tuđe, ne shvata se da je razapet da bi tako i nama dat simbol duhovnog puta: onaj koji hoće ući u Unutarnje Kraljevstvo on mora raspeti starog čoveka, grešnog čoveka. I sam Al-Qur’an na jednom mestu ipak govori o Hristovom vaskrsnuću ali u drugom hronološko-eshatološkom konteksu. Tako se prenose navodne Isusove reči dok je još kao dete vizionarski svedočio o Sebi: »I neka je mir nada Mnom na dan kada sam se rodio, i na dan kada budem umro, i na dan kada budem iz mrvih ustao.« (19:33 ). – A u patmoskoj ‘Apokalipsi’ Uskrsli Gospod iznosi proroku Jovanu: »I bejah mrtav, i vidi: živ sam u sve Vekove.« (1:18) – Hrist ne kaže da će opet umreti; i On i kao duhovno biće ne može umreti. No kuranska eshatologija tu donosi fantastičan obrt, te uči da će na Sudnjem Danu i nebesnici, time i Hrist, umreti, a onda biti vaskrsnuti od Boga. No u Nebu, Kraljevstvu Duha, sve je stvoreno za besmrtnost, i sve je večno. Na drugom mestu se pak uči da vernici u edenskim baštama više neće smrti okusiti: »... U njima, posle one prve smrti, smrt više neće okusiti.« (44, 56)

U ajetu 39:68 daje se jedna paradoksalna eshatološka predstava o Sudnjem Danu: »I u rog će se duhnuti, i umreće oni na nebesima i oni na Zemlji, ostaće samo oni koje Allah bude odabrao; posle će se u rog po drugi put dunuti, i oni će, odjednom, ustati i čekati.« – Kako to mogu umreti oni koji su u Nebu, kod Boga? Pa uz Boga, Duha Života, mora biti sve čisto i savršeno, nepodložno smrti?! Ako je neka duša kod Boga, ako je savršena i čista, zašto bi ona umirala? I kako duša može umreti? Ili čovek nema dušu, besmrtno duhovno telo? Pa šta onda, po smrti fizičkog tela odlazi na Onaj svet (u Onostrano) i u Nebo? Čime su onda zaslužni pravednici ušli u Nebo, ako ne dušom? Da li su materijalnim telom ušli u Nebo? Ako su njime ušli, pa ono ne treba ni da se ‘vaskrsava’, kako uči ‘Kuran’. Ako je Nebo Kraljevstvo Duha, kako materija može da nađe svoje mesto u tom svetlosnom eteričnom Kraljevstvu? – Kao i hrišćani slova, i Muhammed veruje da će Gospod ljudska fizička tela, makar se ona i u prah pretvorila, ponovo sastaviti, vaskrsnuti: »Hoćete li da vam pokažemo čoveka koji vam predskazuje da ćete, kada se sasvim raspadnete, zaista, ponovo stvoreni biti? Iznosi li on o Allahu laži ili je lud?« (34:7-8)

Po suri 41 (ajeti 9-12) Allah je Svet iz ničega stvorio Zemlju, pa potom zvezde i nebesa, i sve to za osam dana, dok se na drugim mestima govori da je Stvaranje trajalo šest dana: 7:54, 10:3, 11:7 i 25:59. Takva kosmologija postaje još zamršenija kad se kaže da su zemlja i brojne zvezde bili najpre jedna celina: »Zar ne znaju nevernici da su nebesa i Zemlja bili jedna celina, pa smo ih mi raskomadali, i da mi od vode sve živo stvaramo? I zar neće verovati?« (21:30) – I na kraju se nezna i to da li od zemlje (ekstrakta gline – 23:12) ili od vodene pramase Allah sve stvara. Allah prvo stvara Zemlju pa nebesa (2:29). Bog Duh je najpre stvorio Nebo (i njenih sedam Sfera), čisti duhovni Svet.

»... Jedan Dan u gospodara tvoga traje koliko hiljadu godina, po vašem računanju. « (22.47) – U stavku 70:4 Allahov Dan već znatno duže traje: »Ka njemu se penju meleki i Džibril u Danu koji pedeset hiljada /vaših/ godina traje, ... «

Kazna za blud je stotinu udaraca bičem: »Bludnicu i bludnika izbičujte sa stotinu udaraca biča, svakog od njih, i neka vas pri vršenju Allahovih propisa ne obuzima prema njima nikakvo sažaljenje, ako u Allaha i u onaj svijet verujete, i neka kažnjavanju njihovom jedna skupina vernika prisustvuje!« (24:2) – No na drugome mestu u 'Kuranu', kaže se da je kazna za posvedočeni blud žene doživotni kućni zatvor, a za bludničenje u paru samo prekor: »Kada neka od žena vaših blud počini, zatražite da to protiv njih četverica od vas posvedoče, pa ako posvedoče, držite ih u kućama sve dok ih smrt ne umori ili dok im Allah ne nađe izlaz neki. A ako dvoje to učine, izgrdite ih; pa ako se pokaju i poprave, onda ih na miru ostavite, jer Allah prima pokajanje i samilostan je.« – U svakidašnjici, bludnik i razvratnik Muhammed je bio nešto 'milostiviji' od svoga Allaha, pa bludnike nije kažnjavao ni bičevanjem, ni zatvorom, ni prekorom, već kamenovanjem, smrću. Čak i one koji za blud ne bi imali svedoke, već dobrovoljno 'ispovedili' Muhammedu svoj greh.

U suri 105 pravi se nekakva fantastična reminiscencija po kojoj su ptice na etiopske vojnike bacali grumenje od gline, i, koga bi ono pogodilo, razboleo i umro: »Zar nisi čuo šta je sa vlasnicima slona gospodar tvoj uradio! Zar lukavstvo njihovo nije omeo i protiv njih jata ptica poslao, koje su na njih grumenje od gline pečene bacale, pa ih on kao lišće koje su crvi istočili učinio?« (1-5)

Mojsije i nekakav njegov pratilac danima sa sobom nose ribu, a ona odjednom uspeva da sklizne u more (18:61); čudo, kako je van vode toliko dugo mogla opstati na životu?!

Iz ko zna kakvih predanja i legendi (možda i jevrejskih, a Jevreji u Arabiji su se bili već uveliko otuđili od stožera judaizma), 'Kuran' donosi nekakvo nebulozno kazivanje o ljudima koji su u snu, u pećini (ispred koje je svo vreme ležao njihov pas), proveli 309 godina, kao ilustraciju za Allahovu vaskrsiteljsku moć: »Misliš li ti da su samo stanovnici pećine, čija su imena na ploči napisana, bili čudo među čudima našim? Kad se nekoliko momaka u pećini sklonilo pa reklo: "Gospodaru naš, daj nam svoju milost i pruži nam u ovom našem postupku prisebnost", mi smo ih u pećini tvrdo uspavali za dugo godina. Posle smo ih probudili da bismo pokazali koja će od dve skupine bolje oceniti koliko su vremena proboravili.« (89:9-12; v.: 2:259)

Vaskrsenje se ‘ilustruje’ i pričom kako je Mojsije zapovedio da se ubijeni mrtvac udari jednim od udova naročito izabrane krave naznačene za žrtvu, nebi li oživeo: »I kada ste jednog čoveka ubili, pa se oko njega prepirati počeli, Allah je dao da iziđe na vijelo ono što ste bili sakrili; mi smo rekli: "Udarite ga jednim njezinim delom!" – I eto tako Allah vraća mrtve u život i pruža vam dokaze svoje da biste shvatili.« (2:72-73) – Allah 'oživljava' raskomadane ptice: »A kada Ibrahim reče: "Gospodaru moj, pokaži mi kako mrtve oživljuješ!" – On reče: "Zar ne vjeruješ?" – "Vjerujem", odgovori on, "ali bih da mi se srce smiri." – "Uzmi četiri ptice", reče on, "i iseci ih, pa pojedine komade njihove stavi na razne brežuljke, zatim ih pozovi, brzo će ti doći. Znaj da je Allah silan i mudar".« (2:260)

U ajetu 3:185 nalazimo dosta ustaljen eshatolosko-sankcioni pogled: »I samo na Sudnjem danu dobićete u potpunosti plate vaše, ...« - Međutim u ajetu 3:169 ukazuje se da su neki već dobili platu u Bogu i pre Sudnjeg Dana, da su oni već kod Boga: »Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Allahovom putu izginuli! Ne, oni su živi i u obilju su kod gospodara svoga, ...« Ako neki ljudi i neke duše dobijaju punu platu odmah posle umiranja, čemu onda Sudnji Dan, naknadni sud za sve duše, sve ljude? Čemu Sud za one koji su već 'ušli' u Raj?

Muhammedov Allah nevaljale ljude u životinje pretvara: »Reci: "Hoćete li da vam kažem koji su gori od takvih i koje će Allah još teže kazniti? Oni koje je Allah prokleo i na koje se rasrdio, i u majmune i svinje pretvorio, oni koji su se šejtanu klanjali – njih čeka najgore mesto, jer oni su najdalje s Pravoga puta odlutali".« (5:60; v.: 7:166) – »Vama je poznato ono što se dogodilo onima od vas koji su se o subotu ogrešili, kao i to da smo im mi rekli: "Budite majmuni prezreni"!« (2:65) – Da li je majmune i svinje Bog stvorio, ili su nastali pretvaranjem ljudi u njih, te da li i oni odlaze u Pakao samo zato što su majmuni i svinje?!

Šta reći za epizodu priče o Josipu (Jusufu) gde gradske žene, pozvane od faraonove žene, na divanima zagledane u Josipovu lepotu sebi nepažnjom noževima seku prste (12:31)?

Iz apokrifnog ‘Evanđelja Detinjstva’ preuzima se priča kako Isus navodno od blata pravi pticu i udahnjuje joj život: »Donosim vam dokaz od Gospodara vašeg: napraviću vam od ilovače nešto poput ptice i puhnuću u nju, i biće, voljom Allahovom, prava ptica.« (3:49) Da li se iza ove fantasmagorije krije neka izostavljena evanđelska priča o Isusu koji oslobađa ptice iz zamke? Ptica se izleže iz jajeta, a ne nastaje od blata.

Iz magijskih grimoira i talmudskih kazivanja Muhammed preuzima predstave o Solomonu (Sulejmanu) kao magu, koji je razgovarao sa duhovima džinima, i koji su mu izgradili Hram: »I učinili smo da mu iz izvora rastopljen bakar teče i da džinnovi, voljom njegovog gospodara, pred njim rade; a kad bi neki od njih otkazao poslušnost naređenju našem, učinili bismo da ognjenu patnju oseti. Oni su mu izrađivali što god je htio: hramove i spomenike, i zdele kao čatrnje, i kotlove nepokretne.« (34:12-13) – Za roba čovek ne treba da ima ni drugog čoveka ni duhovno biće. Solomonov Hram nisu sagradili nikakvi duhovi već brojna ljudska radna snaga tokom sedam i po godine (‘Kraljevi’, I, 6:38), da bi bio osvećen 961. g. ne.

U više narativnih epizoda ponavlja se kako je džin Iblis (Đavo), stvoren iz vatre, zgrešio kad je odbio da se pokloni Adamu, čoveku stvorenom od zemlje. Sva Božija stvorenja treba da se klanjaju samo svome Tvorcu i Roditelju, ne jedni drugima.

Po’Kuranu’ ljudski embrion se formira iz ugruška krvi: »Mi čoveka od biti zemlje stvaramo, zatim ga kao kap semena na sigurno mesto stavljamo, pa onda kap semena ugruškom učinimo, zatim od ugruška grudu mesa stvorimo, pa od grude mesa kosti napravimo, a onda kosti mesom zaodenemo, i poslije ga, kao drugo stvorenje, oživimo – pa neka je uzvišen Allah, najlepši stvoritelj! Vi ćete, poslije toga, pomreti, zatim ćete, na onome svetu, oživljeni biti.« (23:12-16; v.: 19:1-2, 75:38-39, 78:5, 85:67) – Stvaranje čoveka od ugruška krvi (tokom »tri tmine« - 39:6) je primitivno narodno shvatanje začinjanja i rađanja čoveka; krv u embrionu ne cirkuliše do kraja treće sedmice od njegovog formiranja. Ono što se danas prevodi kao 'ugrušak' izvorno je imalo značenje 'pijavica' (arap.: 'alaqah; grč.: h bdélla), crv koji siše krv (PG, tom. CV, col. 708 A) – Muhammed smatra da se samim začinjanjem nezna pol bića koje nastaje, već za to treba da prođe izvesno vreme (što genetika jasno razotkriva kao zabludu): »Zar /čovek/ nije bio kap semena koja se ubaci, zatim ugrušak kome on onda razmer odredi i skladnim mu lik učini, i od njega onda dvije vrste, muškarca i ženu, stvori, ...« (75:37-39) – »Kad prođe 42 noći kapljice /nutfa/, Allah joj šalje meleka, koji je oblikuje i načini joj: oči, uši, kožu, meso i kosti. Zatim kaže: "O Gospodaru, je li muško, ili žensko." I gospodar vaš odredi, što želi.« (Sahih Muslim).

Muhammedovi kuranski ukazi, ne da su međusobno uveliko suprostavljeni (o suprostavljenosti sa egzaktnim naučnim disciplinama potom), već su i u suprotnosti sa biblijskim odeljcima na koje se Muhammed poziva, iako ih, što je više nego očigledno, nije čitao i nije poznavao. Po ‘Knjizi Izlaska’ Egipat pogađaju deset Zla; po ‘Kuranu’ to su devet (17:101), dok se nabrajaju samo pet (7:133).

U ajetu 3:183 Jevrejima se pripisuju reči: »Bog nam je zapovedio da ne verujemo nijednom poslaniku pre nego što prinese žrtvu koju će vatra progutati.« – Gde ta zapovest stoji u Tori, Tanahu, u Mišni ili Gemari?

U ‘Kuranu’ se tvrdi da Jevreji književnika i proroka Ezdru uzimaju kao Sina Božijeg, Mesiju: »Jevreji govore: "Uzajr je Allahov Sin", a hrišćani kažu: "Mesih je Allahov Sin." To su reči njihove, iz usta njihovih, oponašaju reči nevernika nekadašnjih, ubio ih Allah! Kuda se odmeću?« (9:30) – Naravno, u jevrejskim sakralnim spisima nigde se ne može čuti da oni Ezdru uzimaju kao Božijeg Sina!

U ajetu 17:103 iznosi se za izlazak Izraela iz Kuće Ropstva: »I faraon odluči da ih iz zemlje istera, pa mi potopismo i njega i one koji su bili s njim, sve.« - No pogledamo li ‘Knjigu Izlaska’ vidimo da je se Faraon dao u potragu za Izraelcima, ne da bi ih isterao, već da bi ih zadrzao kao robovsku radnu snagu (14:3 i dalje) - I sama logika ide protiv kuranskih navoda, jer ne jurimo za nekim kako bi ga isterali, već da ga uhvatimo i zadržimo.

Koji um bi mogao da poveruje u kuransko kazivanje da su Izraelcima, tokom Izlaska, iz mora u subotu ribe same izlazile (za hranu): 7:163?

Prikazujući čoveku samo materijalnu zbilju satansko je htelo i Zemlju, svoje glavno uporište u borbi protiv Boga, da prikaže 'središtem' univerzuma. Takvoj pseudodoktrini podlegli su i mnogi drevni mislioci i učenjaci. Tako latinski filosof Kikeron u svome spisu 'Rasprave u Tuskulu' iznosi: »Zar da sumnjamo u ono što nas uveravaju matematičari – ili da ipak i to podvrgnemo sumnji kao što obično činimo, mada ovde najmanje ima mesta sumnji – da se Zemlja nalazi u sredini Svemira i da u odnosu na celokupno nebo predstavlja kao neku tačku, koju oni nazivaju /grčki/ kentron.« (I, 40) – Novoakademičar Kikeron i u 'Skipionovom snu' slično gledište prezentuje govoreći o nebeskim sferama: »Sama Zemlja predstavlja devetu sferu, u sredini je, ne kreće se i najdonja je, i ka njoj streme sva tela vlastitim nagonom. /.../ Zemlja ... kao deveta sfera ostajući uvek na istom mestu zauzima sredinu sveta.« (9.10) – U Platonovoj kosmogoniji, Demijurg je Zemlju takođe postavio u središtu sveta: »Zemlju, međutim, našu hraniteljku, koja se vrti oko same ose protegnute kroz svemir, odredio je za čuvara i tvorca noći i dana, kao prvu i najstariju među bogovima što su se unutar neba rodili.« ('Timaj', 40 B-C) – Iako su pitagorejci (Plutarh: 'Numa', 11) i Aristarh Samoski (III stoleće stare ere) učili da je Sunce u središtu Sveta, ipak u antici heliocentrični pogled na ustrojstvo Vasione nije mogao da prodre ni u narodne mase ni u njegov mislilački kadar. Pod uticajem Arisotelove filosofije prirode (IV st. se.) u obrazovnom starom svetu preovladao je geocentrični pogled, koji je Klaudije Ptolomej, u drugom stoleću posle Hrista, mnogim proračunima učvrstio kao definitivni sistem Vasione. Takav pogled je tek Kopernikovo heliocentrično učenje počelo da istiskuje. Kopernik je u Nirnbergu 1543. godine, pred svoju smrt, izdao svoje, za onda vladajuću astronomiju, revolucionarno delo ('O kruženju nebeskih tela') koje je pobijalo geocentrični pogled. Kopernikovo učenje je dalje afirmisao Galileo Galilej (1564.-1642.), koji je načinio i mnoge pronalaske u fizici, te konstruisao prvi astronomski teleskop. Galilejevo učenje i tvrđenje o kretanju Zemlje oko Sunca inkviziciona kongregacija u Rimu je 1616. osudila kao heresu, kao učenje koje se »protivi svetim božanskim spisima«, a knjigu mu stavila na spisak zabranjenih naslova. Paganizirana Crkva je polazila od pogleda da je Biblija (odnosno njeno tumačenje Biblije) u svemu nepogrešiva, da je pouzdana ne samo po pitanju vere i morala, već i istorije, i geografije, i biologije, i astronomije, ... Kada je bivši augustinski monah i pokretač protestanske reformacije, ostrašćeni Martin Luter saznao za Kopernikovo otkriće i tvrdnju da je Sunce, a ne Zemlja, u središtu sveta, uzviknuo je: »Budala, hoće preokrenuti celu umetnost astronomije! Trebalo bi poticati vlasti da svim sredstvima kojima raspolažu uguše to tako opasno i religiji tako suprotno učenje!«

Geocentrične, dakle pogrešne predstave o kosmičkom položaju Zemlje, zadržao je i 'Kuran'; muslimanska 'sveta Knjiga' barata sa starom i izvrnutom kosmološkom koncepcijom gde je Zemlja postavljena u središtu Sveta a oko nje su sedam nebesa: »Mi smo sedam nebesa i z n a d vas stvorili.« (23:17; v.: 67:3) Muhammedovi inspiratori, dakle govore o sedam nebesa iznad čoveka i Zemlje, čime Zemlju stavljaju u središte Univerzuma. Odakle je u islamu uzeto učenje o sedam nebesa (i sedam zemlji)? Odgovor je vrlo jednostavan i nametljiv: iz judejske Kabale i iz 'Druge Enohove knjige'. (Hrišćanstvo i mitraizam takođe su učili o sedam Nebeskih Sfera, kroz koje se duša uzdiže do Boga, ali ih nisu grubo materijalistički predstavljali.)

Tako se u najpoznatijoj kabalističkoj 'Knjizi sazdavanja' – Sefer ha-Jecirah iznosi za stvaranje pomoću sedam dvojnih Otiota, transcedentalnih Slova: »Pomoću sedam Dvojnika sazdana su neba i zemlja. Sedam nebesa: Veth – Vilon /Zastor/, Ghimel – Rakiya /Svod/, Dhaleth – Sh'chakim /Magline/, Khaph – Z'vul /Stanište/ Stanište, Phe – M'on /Konačište/, Rhesh – Makhon /Boravište/, Thaw – ‘Aravot /Oblaci/.« (4, 15)

Danas Znamo da Zemlja nije ni u središtu Sunčevog sistema, ni u središtu naše galaksije (već na periferiji), a samim tim je daleko od toga da bude u središtu Sveta. No činjenica je, da je ona Bogu, od svih materijalnih planeta najvažnija, jer je na njoj i najveće bojno polje izmedju Svetla i Tame.

»On drži /bez stubova/ ono što je na nebu da ne bi palo na zemlju, osim ako on to dopusti. – Allah je, uistinu, prema ljudima blag i milostiv.« (‘Kuran’, 22:65; v.: 31:10) – I ovaj stih svedoči o geocentričnim shvatanjima 'Kurana', i o neshvatanju da su zvezde velika i masivna tela koja imaju svoju silu privlačenja, te da nikako ne mogu pasti, u odnosu na njih, malenu planetu Zemlju.

Zvezde u Vasioni 'Kuran' vidi kao vatrene ukrase Kosmosa: »Mi smo vama najbliže nebo sjajnim zvezdama ukrasili i učinili da vatra iz njih pogađa šejtane, za koje smo patnju u ognju pripremili.« (67:5) – »A nebo najbliže sjajnim zvezdama smo ukrasili i nada njim mi bdijemo.« (41:12) U beskraj šireće zvezde, smeštene u bezbrojna jata i u milijarde galaksija, ne mogu se smestiti u 'jedno nebo najbliže nama', kako je to Muhammed zamišljao da stoji.

Evo još jednog verza koji pokazuje koliko su Muhammedovi inspiratori, duhovi vezani za Zemlju, malo poznavali matererijalne astronomske konstelacije, kako su se držali samo primitivnih populističkih predstava na arapskom podneblju: »Neka je uzvišen onaj koji je na nebu sazvežđa stvorio i u njima dao svetiljku /= Sunce/ i Mesec koji sja.« (25:61) – Sunce i Mesec nisu među zvezdama i sazvežđima, već su od njih udaljeni milionima i milionima kilometara. I same zvezde su sunca, i one sjaje ne zato što ih naše Sunce obasjava, već zato što imaju vlastitu svetlost.

‘Kuran’ ne samo da Zemlju stavlja u središte Sveta, već je i vidi kao ravnu ploču sa četiri kraja: »Poslije toga je Zemlju poravnao, iz nje je vodu i pašnjake izveo, i planine nepomičnim učinio, na uživanje vama i stoci vašoj.« (79:30-33) – Allah vam je zemlju učinio ravnom, da biste po njoj hodali putevima prostranim? (71:19-20) – »Zemlju smo prostrli, tako je divan onaj koji je prostro!« (51:48; v.: 18:86.90)

'Kuran' poznaje samo »osam vrsta stoke.« (39:6). Dakako da i domaćih i divljih životinja ima razvrstanih u mnogo više vrsta i porodica.

Koliko je naivno verovati za duhovne i Nebeske stvari čoveku koji nije poznavao ni ono zemno?

‘Kuran’ dopušta mogućnost da se slatkovodne i slane vode, i pored dodirivanja, ne mešaju, već imaju svoju prepreku - berzeh: »On je dve vodene površine jednu pored druge ostavio: jedna je pitka i slatka, druga slana i gorka, a između njih je pregradu i nevidljivu branu postavio.« (25:53; v.: 55:19-20)

Po ajetu 27:28 planinski masivi se kreću poput oblaka: »Ti vidiš planine i misliš da su nepomične, a one promiču kao što promiču oblaci, to je Allahovo delo koji je sve savršeno stvorio.« - Po ajetu 31:10 planine su već nepomične: »Nebesa je, vidite ih, bez stubova stvorio, a po Zemlji planine nepomične razbacao da vas ne trese, i po njoj životinje svih vrsta razasuo.«

Da bi nekako sakrili očigledne zablude u ‘Kuranu’ islamske apologete pričaju priču kako je izvorno arapsko značenje kuranskih ajeta gotovo ‘neprevodivo’, i u prevodu oni uveliko gube smisao. No i oni koji kritički, u arapskom tekstu, čitaju Al-Qur’an, vide i mogu jasno videti mnoge protivrečnosti i besmislice u njemu.




Da li je Isusova majka Marija
bila Mojsijeva i Aronova sestra?!

Koliko se u ‘Kuranu’ sadrže fantastične i anahrone konstrukcije, koje ne odgovaraju ni povesti ni zemljopisu, pokazuje i stavak koji tvrdi da je Isusova majka, blažena Marija (arap.: Marjam), bila Aronova (Harunova; hebr.: Ah0ron) i Mojsijeva (Musina) sestra: »O sestro Harunova, tvoj otac nije bio od onih koji su skloni preljubi, a ni majka tvoja nije bila nevaljala žena.« (19:28) – Muslimanske apologete često nategnuto pokušavaju da prikažu da ovaj ajet samo kaže da je Marijina krepost bila samo slična Aronovoj, odnosno da se ovde ne govori o neposrednom krvnom srodstvu Marije i Arona. Mojsija i Arona već jasno vidimo kao braću: 25:35. »Mi smo Musau Knjigu dali i brata mu Haruna pomoćnikom učinili, ...« (25:33)

U ajetu 12, sure 66 Isusova majka Marija se predstavlja kao Imranova kći: »Marjamu, kćer Imranovu, koja je nevinost svoju sačuvala, a Mi smo udahnuli u nju život, i ona je u reči gospodara svoga i knjige njegove verovala i od onih koji provode vreme u molitvi bila.«

Između vremena blažene Marije i prvosveštenika Arona proteklo je preko 1000 godina! Aron je uistinu imao sestru, i ona je se uistinu zvala Marija (hebr.: Mirjam), kao što se iznosi u ‘Knjizi Izlaska’, 15:20, i njegova znamenita sestra bila je proročica, ali to jednostavno nije bila blažena Marija, kćerka Joahima i Ane.

Zašto bi se blažena Marija oslovljava po bratu? Zašto bi se Harun nazivao Marijin brat? Da bi se neko predstavljao i oslovljavao po bratu (kao što je to bio slučaj kod Isusovog brata Jakova Pravednika), taj brat treba da je poznata povesno-društvena figura. Marija, Isusova majka, nije imala poznatog brata. Nije uopšte imala brata: bila je jedinica u majke. Po predaji u starosti izrođena. Dakle jasno je da se u ovom ajetu Muhammed anahrono i paradoksalno spaja vreme i poziciju blažene Marije, Isusove majke, sa Mariju sestru Mojsija i Arona.

O 'roditeljima' blažene Marije, Isusove majke, govori medinska sura Alu ‘Imran – Imranova porodica, treća sura.

U 33. ajetu ove sure kaže se da je Allah kao svoje miljenike nad ostalim svetom izabrao porodice Adama (Adema), Noja (Nuha), Avrahama (Ibrahima) i Imranovu porodicu. Imranom (hebr.: Amram) Muhammed, odnosno njegov inspirator, naziva Aronovog i Mojsijevog oca, braću svete proročice Mirjam. Aron je inače bio prvi Izraelski prvosveštenik. U ‘Knjizi Brojeva’ Amramova porodica je spomenuta u 26:59: »Amramovoj ženi bejaše ime Jokebeda. Bila je kći Levijeva, koja se Leviju rodila u Egiptu. Ona je Amramu rodila: Arona, Mojsija i njihovu sestru Mirjam.«

'Izlazak', 15:20: »Marija proročica, sestra Aronova.«

Muhammedova naracija anahrono meša pojavu proročice Mirjam i blažene Device Marije. Tako se o rođenju Marije govori: »Kada Imranova žena reče: "Gospodaru moj, ovo što je u trbuhu mome je zavetujem samo na službu tebi, pa primi od mene, jer ti, zaista, sve čuješ i znaš!" – Posle ona, kada je rodi, reče: "Gospodaru moj, rodila sam žensko" – a Allah dobro zna šta je rodila – "a žensko nije kao muško; nadenula sam joj ime Marjama, i ja nju i porod njezin stavljam pod tvoje okrilje od prokletog Šejtana.« (3:35-36)

Zapaziti detalje ukaza: »Porod njezin«. Misli se na Isusa Hrista, Božijeg Posvećenika (cp.: Q. 3:45).

Imran i njegova žena posećuju Hram, gde je službovao sveštenik Zaharija (arap.: Zakarijja): »I Gospodar njezin primi je lepo i učini da uzraste lepo, i da se o njoj brine Zakarijja. Kad god bi joj Zekerijja u hram ušao, kod nje bi hrane našao. – "Odakle ti ovo, o Marjama?" – on bi upitao, a ona bi odgovorila: "Od Allaha, Allah onoga koga hoće opskrbljuje bez muke.« (Ajet 37) – U vreme Arona i Mojsija Izrael nije imao nikakav Hram, već samo pustinjsku Skiniju.

Sura 20 govori o tome kako je Harunova, Mojsijeva (Musina) i Marijina majka nadahnuta spasavanje deteta svog života pred Faraonovom zatorničkom politikom: »Udovoljeno je molbi tvojoj, o Musa! – reče on, a ukazali smo ti milost svoju još jednom, kada smo majku tvoju nadahnuli onim što se samo nadahnućem stiče.« (36-38, v. 28:7.11)

Tako ispada da su Mojsije i Aron bili Isusovi ujaci, braća od Mirjam.

Očigledno je da Muhammed, na osnovu maglovitih predanja, ne razlikuje Isusovu Mariju od Mojsijevu i Aronovu Mariju. On meša sasvim različite osobe, priče i povest o njima nakaradno stapa. Sve to ukazuje na konfuznost njegove podsvesti i na neupućenost i njegovih inspiratora (‘Džibrila’) iz Podnebesa.

Bizantijski hroničar Georgije Monah (IX stoleće) u svome traktatu 'O vođi Saracena – Muhammedu ...' zapanjuje se nad Muhammedovim besmislicama da je Isusova majka Marija bila Mojsijeva i Aronova sestra: »Kazuje /Muhammed/, da je Hrist, Reč Božija i Duh Njegov, sazdan i sluga, i da se besemeno rodi od Marije, Mojsijeve i Aronove sestre. /.../ Svetu Devicu Mariju /po Muhammedu/ ne treba nazivati Bogorodicom, nego je smatrati sestrom Mojsijevom i Aronovom.«

Imam Muslim (priznati sakupljač poslaničke tradicije – sunneta) zabeležio je slučaj kada je bliski Muhammedov prijatelj, čije ime je bilo Al-Mugireh ibn Šubah, pošto su mu hrišćani regiona Nadžran ukazali da Isusova majka Marija nikako nije mogla biti Aronova/Harunova sestra (ka što se tvrdi u ajetu 19:28), vratio u Medinu i od Muhammeda potražio pojašnjenje spornog ajeta, Muhammed mu je navodno odgovorio: »Oni /Jevreji/ su imali običaj /svojoj deci/ nadevati imena svojih poslanika i pobožnih ljudi koji su živeli pre njih.« – Dakle, ‘pojašnjeno’ je da u ajetu 19:28 nije govoreno o Aronu, Mojsijevom (Musinom) bratu, već o bratu Isusove majke Marije, koji je se, po uzoru na plemenitog prethodnika iz njihovog naroda, takođe zvao Aron (Harun). – I drugi narodi su deci davali imena po svojim precima, ali to ovde jednostavno ne pije vodu. Marija je bila iz Judinog plemena (Davidovog roda), a Mojsije, Harun i njihova sestra Mirjam iz Levijevog plemena.

Krvne rodbinske veze između Marije, Mojsija i Arona, u ‘Kuranu’ su dosta naglašene, tako da je dosta očigledno na koje povesne likove se pripovedački cilja: Mojsije: »... I podaj mi za pomoćnika iz porodice moje Haruna, brata mog.« (19:29-30) – »I srce Musaove majke ostade prazno, umalo ga ne prokaza, da mi srce njeno nismo učvrstili i vernicom je učinili. I ona reče sestri njegovoj: "Idi za njim!" I ona ga ugleda izdaleka, a oni nisu bili ništa primetili.« (28:10-11)

Tvrdnja da je Marija Aronova sestra, a Marija, Aron i Mojsije Amramova deca, jasnim korespodentno-logičkim sledom pokazuje da je smatrano kako je blažena Devica Marija živela u Mojsijevo vreme, odnosno da su Mojsije i Aron živeli u vreme svete devstvenice Marije.

Kako je Isusova majka mogla da ima brata (Haruna), kad je, kako kazuje apokrifno ‘Evanđelja po Jakovu’, koje prenosi drevno predanje, Marija začeta posle molitve izmoljene od neplodne i ostarele Joahimove žene Ane: »... Imajući na sebe venčano odelo, oko devetog sata /dana, Ana/ ode u vrt da prošeta. I ugleda lovorovo drvo, i sede ispod njega, i pomoli se Bogu govoreći: “O Bože otaca mojih, blagoslovi mene i molitve moje kao što Si blagoslovio i matericu Sarinu i podario joj sina Isaka”. « (2:8-10) I zato što je u starosti, intervencijom Božije milosti, dobila Mariju, Ana je se Bogu zavetovala da će je dati da se kao devstvenica nazirejka odgaja pri Solomonovom Hramu (cp.: 'Kuran', 3:35), u kome će kasnije njen drugi sin, Jakov Pravednik, biti predstojatelj nazireja, beskrvnog sveštenstva.

Zablude bajkolikih Muhammedovih tvrdnji su beskrajne; on ne samo, pod uticajem arapske sekte koliridijanaca koji su glorifikovali Mariju, blaženu Mariju smešta u nikejsko Trojstvo (umesto Duha Svetog) – 5:17.116, već i Arhanđela Gabriela doživljava i predstavlja kao Duha Svetog od koga je sveta Devica začela: »Mi smo k njoj meleka Džibrila poslali i on joj se prikazao u liku savršeno stvorena muškarca. – "Utečem se milostivom od tebe, ako se njega bojiš!" – uzviknu ona. "A ja sam upravo izaslanik gospodara tvoga" – reče on – "da ti poklonim dečaka čista!" – "Kako će imati dečaka" – reče ona – "kad me nijedan muškarac dodirnuo nije, a ja nisam nevaljalica!" – "To je tako!” – reče on. "Gospodar tvoj je rekao: ’To je meni lako’, i zato da ga učinimo znamenjem ljudima i znakom milosti naše. Tako je unapred određeno!" – I ona zanese i bremenita se skloni daleko negde.« (19:17-22)

U ‘Kuranu’ susrećemo i druge anahronosti. Na primer u suri 20.83-89 govori se o Samarjaninu Samiri koji je zaveo Mojsijeve Izraelce da u pustinji naprave zlatno tele. No, Samarjani, kao nacionalna celina, nisu postojali pre 870. g. se. (‘Kraljevi’, I, 16:24), kada je njihova država utemeljena od strane kralja Omrija. Kada ih je Asirija (Sargon II) pokorila 722. g. ne. Samarjani su se pomešali sa mnogobožačkim narodima. Kroz svoja rasejavanja, u kasnijim stolećima, slično su prošli i Jevreji.



'Zakonodavac' Muhammed ukida sabat

U islamu, odnosno islamskoj svetoj knjizi – Al-Qur’an-u preferira se doktrina da je Allah svagda isto učio preko svih svojih poslanika: Avrahama (Ibrahima), Mojsija (Musa), Isusa ('Isa), ... Naglašava se da su svi oni, zaključno s Muhammedom, navodno 'poslednjim Božijim poslanikom' (koji je se pojavio daleko pre Smaka sveta i Kijametskog Dana) isto učili i prenosili. Tako se u Suri 2 (El-Bakare – 'Krava'), ajetu 136 kaže i poučava: »Recite: "Mi verujemo u Allaha, i u ono što se objavljuje nama, i u ono što je objavljeno Ibrahimu, i Ismailu, i Ishaku, i Jakubu, i unucima, i u ono što je dato Musau i Isau, i u ono što je dato verovjesnicima od gospodara njihova; mi ne pravimo nikakve razlike među njima, i mi se samo njemu pokoravamo".«

Ako je Mojsije istinski Božiji prorok, i ako je Gospod preko Mojsija dao Deset Zapovesti Izraelu, narodu koji ih je trebao ostvariti i preneti svim narodima – jer te Zapovesti su temelj svake duhovne etike i vrlinskog življenja – onda je On dao i zapovest o svetkovanju sabata (hebr.: šabbath), dana odmora, sedmog dana, koji se u arapskom naziva yawmnus-sabti. Još preko proroka Ezekiela Gospod ukazuje kako je judejsko sveštenstvo zanemarilo Njegove subote: »Sveštenici njezini ne poštuju Mog Zakona i oskvrnjuju Moje svetinje, ne razlikuju sveto od nesvetoga, ne učeći se lučiti nečisto od čistoga. Zanemarili su Moje subote, bez časti sam u njihovoj sredini.« (22:26) – Na to odstupanje od sabata, dana odmora, ukazuje se uzgredno i u Al-Qur'an-u: »Vama je poznato ono što se dogodilo onima od vas koji su se o subotu ogrešili, kao i to da smo im mi rekli: 'Budite majmuni prezreni!'« (2:65) – Ipak, u 'Kuranu' se tendeciozno hoće predstaviti da je subotnja ustanova nešto što se dotiče samo Jevreja: »Svetkovanje subote je propisano onima koji su imali različita mišljenja o njoj, i Gospodar tvoj će na Sudnjem danu njima presuditi u onome oko čega su se razišli..« (16:124) – Može li Allah po različitim aršinima da sudi Judejcima, Arapima i hrišćanima?

Pogledajmo još neke ajete iz 'Kurana', u kojima Muhammedovi inspiratori iz Podnebesa, govoreći u ime nekakvog boga, koga nazivaju 'Allah', implicitno potvrđuju istinitost starozavetne zapovesti o suboti, sabatu:

»O vi kojima je Knjiga data, u ovo što objavljujemo poverujte – ono što potvrđuje kao istinito ono što već imate – pre nego što izbrišemo crte lica i ne damo im oblik kakav je straga, ili pre nego ih prokunemo kao što smo prokleli one koji nisu subotu štovali. – A Allahova zapovest se mora izvršiti. (4:47)

»I još smi im rekli: "O subotu se ne ogrešite!" – i od njih smo čvrsto obećanje uzeli.« (4:154).

»I upitaj ih o gradu koji se nalazio pored mora kad su propise o suboti kršili: kada su im ribe, na oči njihove, dolazile dok su subotu svetkovali, a kad nisu svetkovali, one im nisu dolazile. Eto, tako smo ih u iskušenje dovodili zato što su stalno grešili.« (7:163)

Ako je Bog univerzalni Bog, Bog svih naroda i svih podneblja, onda su i Njegove zapovesti univerzalne i svevažeće uredbe. Onda i zapovest o sabatu treba da važi i za Arape, odnosno i za muslimane.

Iz novozavetnih i poapostolskih tekstova poznato je da je Gospod nedelju, Gospodnji dan, Dan Sunca Pravednosti, odredio i potvrdio kao dan svetog oltarsko-liturgijskog okupljanja u sakralnim zdanjima. Dakle, Gospod je odredio da verujući narod i kler posle subotnjeg mirovanja pri svojim domovima, na početku nedelje se svečano okupljaju. Međutim u 'Kuranu' nalazimo da sam Allah gazi ono što je objavio preko svojih proroka Mojsija i Isusa – o subotnjem danu odmora i nedeljnom danu okupljenja, pa određuje da sedmično središte kulta treba biti petak (arap.: yawmul-qumu‘ati, ranije: yawmul-sittah): »O, verni, kada se pozove u petak na molitvu /džum‘u-namaz/, kupoprodaju ostavite i pođite da molitvu obavite.« (62:9) – Zašto je Muhammed, odnosno Allah, prebacio nedeljni dan okupljanja (i subotnji dan odmora) na Petak? Jednostavno da bi se nova religija – islam (u biti preoblikovan poegzilski paganizirani judaizam) u nečemu razlikovala od hrišćanstva i judaizma. Muhammed je više želeo da se dopadne mnogobošcima Mekke, nego da postigne istinski most suradnje sa drugim starim veroispovestima.

Šta se u 'Kuranu' naznačuje za prestupnike Mojsijeve 'Tore', 'Tevrata': »Oni kojima je naređeno da prema Tevratu postupaju, pa ne postupaju, slični su magarcu koji knjige nosi.« (62:5) – Ako je Muhammed bio 'Božiji prorok', zar on nije trebao da sledi potpuno veru Avrahama i Mojsija: »Posle smo tebi objavili: "Sledi veru Ibrahimovu, veru pravu, on nije Allahu druge smatrao ravnim"!« (62,123) – »On tebi objavljuje Knjigu, pravu istinu, koja prethodne potvrđuje, a 'Tevrat' i 'Indžil' objavio je još ranije, kao putokaz ljudima, a objavio je i ostale koje rastavljaju istinu od neistine.« (3:3) – U 'Kuranu' se zapoveda da su muslimani dužni da postupaju prema 'Tevratu': »Mi smo Musau i Harunu dali 'Tevrat', svetlo i pouku za one koji se budu greha klonili, ...« (21:48) – I sam Isus je ukazivao da je došao da ispuni i potvrdi istinski Božiji Zakon preko Mojsija. A Zapovest o svetkovanju sabata je dakako autentična Božija reč. Jer kad bi Bog ukinuo jednu Svoju Zapovest, to bi bilo kao da je ukinuo sve, jer svaka zapovest je sadržana u svakoj drugoj.


Da li je Kabu Avraham sagradio?!

Dobro je poznato da islam, religija koju je navodni prorok, trgovac, vojskovođa i osvajač Muhammed ustanovio počiva na pet stuba, pet dužnosti (šarta), koje odišu ispraznošću i idolopoklonizmom: drugi stub tog kulta je molitva, koja se pet puta tokom svakog dana obavlja uz klanjanje prema Mekki (stariji naziv: Bekka, puni arapski naziv: Makka al-Mukarrama), odnosno prema Kabi (Ka’bah), koja služi kao poklonički orijentir (qibla). (Naravno, i Muhammedu je kibla najpre bila Jerusalim, no kada su ga Jevreji u Arabiji uglavnom odbacili kao proroka, on je kao orijentir uzeo staro pagansko svetilište u Mekki. Onaj ko se istinski klanja Bogu, klanja se Sveprisutnome Bogu; a ako hoće da njegov naklon bude fizički negde usmeren, to je pre svega strana izlazećeg Sunca – istok. Dalje, istinski pobožnik pada molitveno ničice, licem prema zemlji, samo onda kada mu se prikaže Živi i Istiniti Bog. - Peta od osnovnih dužnosti muslimana (vezana za obred Hadži-bajram, odnosno Umra) koju treba ispuniti jednom u životu, ako je to ikako moguće, je hadždž, odnosno hodočašće u Mekku tokom meseca Zu-l-Hidže-a. Islam se na svakom koraku pokazuje kao religija laži: religija u kojoj se klanja lažnome bogu Allahu, prela lažnome Hramu, gde se uzdiže lažni 'poslednji' Božiji poslanik i njegova lažna objava.

Iako toga sami nisu svesni, iako to ne žele da priznaju, život predanih muslimana je ispunjen najdubljim idolopoklonstvom i mnogoboštvom, idolopoklonstvom koje se pokazuje i kroz klanjanje prema Hramu u Mekki i kroz hadžiluk na kome je najveće dostignuće dodirnuti i poljubiti famozni meteoritski crni kamen, ili bar dodirnuti raskošna vrata kubičnog Hrama. Muhammedovim sledbenicima poklonički orijentir nije sveprisutni Bog, već Kaba, drevno obnovljeno mnogobožačko svetilište: »Svako se okreće prema svojoj kibli, a vi se potrudite da druge čineći dobra dela preteknete! Ma gde bili, Allah će vas sve sabrati; Allah, zaista, sve može. I iz svakog mesta u kome budeš ti lice svoje Svetom hramu okreni - istina doista od gospodara tvoga dolazi - a Allah motri na ono što radite. I iz svakog mesta u koje dodeš ti lice svoje svetom Hramu okreni, i gde god se nalazili, vi lica svoja prema toj strani okrenite, da vam ljudi ne bi imali šta prigovoriti, osim inadžija između njih - njih se ne bojte, mene se bojte!; - da bih blagodat svoju prema vama upotpunio i da biste na pravom putu bili.« (Al-Qur’an, el-Bekare, 148.-150.) – Najuzvišeniji trenutak islamskih hadžija je da se ambijentalno neposredno poklone paganskom kamenom zdanju i bogu Meseca, sa mesta na kojem je se navodno i Avraham (Ibrahim) klanjao: »Neka vam mesto na kome je stajao Ibrahiim bude prostor iza koga ćete molitvu obavljati.« (el-Bekare, 125.) – »U njemu su znamenja očevidna - mesto na kojem je stajao Ibrahim.« (Alu Imran, 97.) – Mekami-Ibrahim je mesto pred samim Hramom na istočnoj strani gde se nalazi kamen s navodno Avrahamovim tragovima nogu, a udaljen je od Hadžeru-l-esveda 28 aršina. U Masdžidu-l-haramu ili Haremi-šerifu pored Bejtullaha, Mekami-Ibrahima i Zem-zema, nalaze se još dva ‘blagoslovena’ mesta: Safa i Merva. O Safi i Mervi u ‘Kuranu’ možemo pročitati i ovo: »Safa i Merva jesu Allahova sveta mesta, zato onaj koji Ka’bu hodočasti ili umru obavi ne čini nikakav prestup ako krene oko njih. A onaj koji drage volje učini kakvo dobro delo - pa, Allah je doista blagodaran i sve zna.« (el-Bekare, 158)

Idolatrijski odnos prema zemnim stvarima u islamskoj knjizi je inače široko prisutan, a potencira se najviše u više puta ponovljenoj priči kako ‘bog’ Allah traži od nekakvih džina (koji su postali đavoli - šejtani) da se poklone Adamu, čoveku stvorenom od zemlje. I čovek i svako drugo duhovno biće treba da se klanja jedino Živome Bogu.

Sledbenici tobožnjeg proroka Muhammeda ustrajavaju u tvrdnji da je najveće islamsko 'svetilište' iz Mekke podigao patrijarh Avraham (Ibrahim) i njegov sin Jišmael (Ismail); veruju da je mesto gde će biti građena i sagrađena Kaba odredio sam Allah, te da je Kaba, odnosno Mekka od Boga učinjena kućom hodočašća za svakog muslimana. (Inače, treba znati, u Mekku je pristup nemuslimanima zabranjen.)

Naravno podloga za takva proizvoljna i nebulozna izvođenja susreće se u samom Al-Qur'an-u, gde se iznosi: »I dok su Ibrahim i Ismail temelje Hramu podizali, oni su molili: Gospodaru naš, primi od nas, jer ti, uistinu, sve čuješ i sve znaš! Gospodaru naš, učini nas dvojicu tebi odanim, i porod naš nek bude odan Tebi, i pokaži nam obrede naše i oprosti nam, jer ti primaš pokajanje i samilostan si! Gospodaru naš, pošalji im poslanika, jednog od njih, koji će im ajete tvoje kazivati i Knjizi ih i mudrosti učiti i očistiti ih, jer ti si, uistinu, silan i mudar!« (el-Bekare,127.-129.)

Tabari (II, 71) pak prenosi legende i predanja gde je Allah navodno Avrahama sa Hagarom i Jišmaelom iz Sirije pozvao da se upute hodočasnički do Mekke (koja tada nije ni postojala) i da tu sagrade Hram, te da pozove čovečanstvo da krene njegovim putem. – Inače pored Kabe izbija izvor (za žitelje pustinje oduvek ‘sveto mesto’), koji Arapi zovu Zem-zem, a koji je i mnogobošce inspirisao da tu podignu svoj hram. Vremenom je to vrelo bilo zaboravljeno i zasuto peskom, a ponovo ga je, kako predanje kaže, otkrio i obnovio Muhammedov deda Abdul Muttalib.

Gde Avrham ponajprije živi? U Uru Haldejskom, koji se nalazi otprilike na mestu gde se veliki Eufrat uliva u Persijski Zaliv. Odatle se upućuje u Haran (danas jugoistok Turske), središtu kulta boga meseca. Iz Ura Avraham ide u Kanaan (Palestinu) i Egipat. U Kanaanu Avrahamova žena Sara umire (‘Postanak’, 23:2.19.). U Kannanu, nasuprot Mamri, završava svoj život i biva sahranjen i Avraham (‘Postanak’, 25:9-10). Arabija je u to vreme nepregledna pustinja (to i arheologija potvrđuje), svakako nenaseljena, i apsurdno je i pomisliti da je Avraham napustio Kanaan da bi otišao u Arabijsku Mekku i tu sagradio Hram. Muhammedovo rodno mesto Mekka, udaljeno oko 80 kilometara od Crvenog mora, smeštena je u suvoj, neplodnoj i kamenitoj dolini, u kojoj uglavnom vlada nepodnošljiva žega. Tek mnogo vremena posle Avrahama Mekka je se pokazala kao naseobina i pretvorila u važan trgovački centar. Uz svetilište trgovci su imali privid sigurnosti i tranzitnu slobodu, s obzirom da su ga poštovali mnogi beduinski rodovi.

I što je najgore u celoj toj besmislenoj priči oko Kabe, Muhammed, odnosno njegovi inspiratori iz Podnebesa, nisu na čisto da li je Avraham obnovio neki postojeći hram ili je novi od temelja zidao.

Tako se u Al-Qur’an-u da pročitati sledeća tvrdnja: »I kada smo kao pribežište Ibrahimu pokazali mesto gdje je Kaba-hram, rekli smo: "Ne smatraj nama nikoga ravnim, i očisti ovaj hram moj za one koji će ga obilaziti, koji će tu u blizini njegovoj stanovati, i koji će salat obavljati, i oglasi ljudima hadž!’ – dolaziće ti peške i na kamilama iznurenim; dolaziće iz mesta dalekih, da bi koristi imali i da bi u određene dane, prilikom klanja kurbana, kojim ih je Allah opskrbio, njegovo ime spominjali. Jedite meso njihovo, a nahranite i siromaha ubogog! Zatim, neka sa sebe prljavštinu uklone, neka svoje zavete ispune i neka oko Hrama drevnoga obilaze".« (22:26-29)

No po drugoj tvrdnji Avraham ne nalazi već sazidan hram, već novi od temelja podiže: »I dok su Ibrahim i Ismail temelje Hrama podizali, oni su molili: "Gospodaru naš, primi od nas, jer ti, uistinu, sve čuješ i sve znaš! Gospodaru naš, učini nas dvojicu tebi odanim, i porod naš neka bude odan tebi, i pokaži nam obrede naše i oprosti nam, jer ti primaš pokajanje i samilostan si! Gospodaru naš, pošalji im poslanika, jednog od njih, koji će im ajete tvoje kazivati i Knjizi ih i mudrosti učiti i očistiti ih, jer ti si, uistinu, silan i mudar"!« (2:127-129)

Izlaz iz ove ukazne paradoksalnosti islamska predaja je našla da je Hram zapravo i pre Avrahama postojao, da je to’Adamovo zdanje’ uništeno u Potopu, a onda ga je Avraham opet podigao.

Dakle, Al-Qur’an je po ovom pitanju sušta suprostavljenost: jednom Hram ne postoji do Avrahama (pa mu on navodno temelje podiže, od temelja ga gradi), a zatim se kaže kako on već postoji, a Avraham ga treba samo očistiti i posvetiti? Za koga, za koje istinske vernike? Za mnogobošce? Sve što su oko Ka’be radili mnogobošci (hodočašće, obilaženje, ljubljenje crnog kamena), to je i Muhammed zadržao i sam činio. Da su muslimani po pitanju hadžilučkog ritualno-idolopokloničkog obilaženja oko Ka’be (Hrama) nasledili i preuzeli stare neznabožačke običaje najbolje pokazuje Hišam al-Kalbi, arapski historik s kraja VIII i početka IX stoleća; u 'Knjizi o idolima' on daje i opis žrtvenih običaja preislamskih Arapa: »Neki od njih gradili su sebi kapišta, a drugi su uzimali idola. A onaj koji nije mogao uzeti idola ili sagraditi kapište, postavljao je kamen ispred Svetilišta ili čega drugog što mu se svidjalo, a zatim je obilazio oko njega kao što je obilazio oko Svetilišta.« (147) - I helenski enciklopedista i eklektičar Plutarh navodi slična ophođenja poklonika egipatskog Osiridovog kulta: »Za zimskog solsticija u procesiji nose kravu i s e d a m p u t a kruže oko hrama.« ('O Isidi i Osiridu', 52)

Sve islamske hadžije kada tavafe Ka’bu dužne su posle toga obaviti sa’j. Sa’j je istrčavanje sa Safe na Mervu kao i s Merve na Safu po sedam puta, pri čemu između određenih, naročito obeleženih granica valja lagahno potrčati, odnosno požuriti i poskakivati, tresući ramenima pri toj žurbi (reml činiti).

Da bi zadobili milost kamenih bogova, idola, predislamski Arapi su klali i prinosili žrtveno životinje: kamile, goveda, ovce i koze. Meso od žrtvenih obreda potom se delilo njegovim učesnicima. Ne samo životinje, već i vlastitu decu su žrtvovali, pogotovo ako su imali mnogo muške dece. Svojim ludarno-astralnim bogovima, koje je kasnije Muhammed oživeo i personifikovao u Allahu, žensku decu su žrtveno zakopavali. Hišam iznosi: "Tako su mnogim idolopoklonicima njihovi idoli predstavili lepim ubijanje vlastite dece, da ih /tako/ unište i da im njihovu veru izmene." (177) – U Al-Qur'an-u se po tom pitanju čini blagi iskorak pa se zabranjuje ubijanje vlastite dece iz straha od siromaštva.

Kao što nije znao da je u njegovo vreme Solomonov Hram u Jerusalimu već davno srušen (el-Isra, 1), tako Muhammed nije znao da na Arapskom poluostrvu Avraham nipošto sa Jišmaelom nije mogao sagraditi nekakav hram. Opet osmotrimo šta se u 'Knjizi Postanka' kaže za Avrahamov dolazak u Kanaan iz drevnoga Ura: »Avrahamu je bilo 75 godina kada je otišao iz Harana.« (12:4), prema Kanaanu i Egiptu potom (kad je glad zavladala). Za života u Mesopotamiji i Haranu sa ženom Sarom Avraham, »aramejski lutalica« (‘Ponovljeni Zakon’, 26:5) nije imao dece, pa ni sa Jišmaelom (Ismailom) nije mogao podići Hram. Jišmaela je Avraham dobio od sluškinje i Egipćanke Hagare: »Avrahamu je bilo 86 godina kad mu je Hagara rodila Jišmaela« (‘Postanak’, 16:16) – Posle rođenja Jišmaela u dubokoj starosti, Avrahamu je ponajmanje bilo stalo da se vrati među idolopoklonike Harana i Mesopotamije. Tek je Jakov obnovio rođačke veze sa Haranom (‘Postanak’, 29-31). U Kanaanu Avraham je se inače kretao po rubu naseljene zemlje i pustinje: od Hasora i Šekema na Severu do Beer-šeba na jugu.

Avraham je izvesno svetilište podigao kod palestinskog Betela: »Onde podigne žrtvenik Jehovi i zazva Ime Jehovino.« (‘Postanak’, 12:8) – Kod Betela i patrijarh Jakov podiže Gospodu kameni žrtvenik: »Na mestu gde je Bog s njim govorio Jakov uspravi stub, stub od kamena; na njemu prinese žrtvu (paljenicu od tamjana) i izli ulja.« (‘Postanak’, 35:14, v.: 28:17-18, 31:45 i dalje) – Islamske apologete hoće pokazati da je Jakovljev stub-žrtvenik sakralno-poziciono isto što i crni kamen-meteorit iz Ka’be, što je daleko od istine. Bog je Solarni Stub Univerzuma (koji je u obliku Ognjenog Stuba vodio Izrael u Obećanu zemlju), i sveti ljudi, koji su bili Božiji stubovi, stubovi Istine, su na najpre na kamenu u obliku stuba prinosili čiste žrtve.

Da se jasno videti: Svetilište u Mekki - Masdžidu-l-haram (u sadašnjem obliku je izgrađeno 1570. godine, odnosno 978. godine po muslimanskom kalendaru), u čijem središtu je kultno kubična zdanje, predstavljaju drevno pagansko svetilište, nekoliko puta prerađivano i dorađivano koje sa Avrahamovim imenom i životom nema nikakve generičke veze. Još Diodor sa Sicilije (I stoleće stare ere) u svojoj ‘Historijskoj biblioteci’ (vol. II) prikazuje Hram u Mekki kao mesto sveto za sve Arabljane: »I jedan hram je bio podignut onde, koji je vrlo svet i izuzetno uvažavan od svih Arabljana.«

Iako je oblast Arapskom poluostrva u kome se nalazi Kaba u Arahamovo vreme bila nenaseljena, pa tako Avraham i nikoga odatle nije mogao da pozove na hadžiluk, u Al-Qur’an-u se hoće predstaviti da je tu navodno već bilo žitelja: »Ibrahim reče: "Gospodaru moj, učini ovaj grad sigurnim i sačuvaj mene i sinove moje da se klanjamo kumirima, oni su, gospodaru moj, mnoge ljude na stranputicu naveli. Onaj ko bude mene sledio, moje je vere, a onaj ko bude protiv mene ustajao, pa, ti, uistinu, praštaš i samilostan si. Gospodaru naš, ja sam neke potomke svoje naselio u kotlini u kojoj se ništa ne seje, kod tvoga Časnog hrama, da bi, gospodaru naš, molitvu obavljali; zato učini da srca nekih ljudi čeznu za njima i opskrbi ih raznim plodovima da bi zahvalni bili. Gospodaru naš, ti zacelo znaš šta mi tajimo, a šta na javu iznosimo. Allahu ništa nije skriveno ni na Zemlji ni na nebu. Hvala Allahu, koji mi je u starosti podario Ismaila i Ishaka; gospodar moj, uistinu, uslišava molbe. Gospodaru moj, daj da ja i neki potomci moji obavljamo molitvu; gospodaru naš, ti usliši molbu moju! Gospodaru naš, oprosti meni, i roditeljma mojim, i svim vernicima, na Dan kad se bude polagao račun"!« (14:35-41)

Ako je Avraham, koji je najverovatnije živeo oko 1925. pa do otprilike 1750. godine stare ere, odnosno nekih oko 165 godina, bio otac mnogih naroda (- a to mu i samo ime kaže), time i Arapa, i ako Kanaanci, Sumeri, Amorejci (kojima je i Avraham pripadao), Akađani, Asirci, Haldejci, nisu živeli na Arabijskom poluostrtvu gde je Mekka, to je jasno da je Mekka u Avrahamovo vreme bila nenaseljena, pa niko i nije mogao graditi nikakav hram pre Avrahama, a Avraham ponajmanje u svojoj starosti. U Avrahamovo vreme tek se pojavljuju asirsko i starobabilonsko carstvo.

Patrijarh Avraham ne da nije gradio nikakav hram u Mekki, već uopšte nije ni pohodio Arabiju. Kako to da Biblija ništa ne govori o toj epizodi 'Avramovog' dolaska u (nepostojeću) Mekku? Mnogo toga što se odnosi na Avrahama i Isaka kuransko-predajni miks je preneo na Avrahama i Jišmaela. Pa i onu sumnjivu epizodu sa žrtvovanjem Isaka na brdu Moriji, prebačeno je u priču o žrtvovanju Jišmaela na arabijsku Minu (koja je inače gola, bez drveća koje bi se moglo poseći i sa kojima bi se žrtva mogla potpaliti) da bi se apologirali rituali i običaji preuzeti od pagana: »I mi smo ga obradovali dečakom blage naravi. I kad on odraste toliko da mu poče u poslu pomagati, Ibrahim reče: "O sinko moj, u snu sam vidio da te trebam zaklati, pa šta ti misliš? " – "O oče moj", reče", onako kako ti se naređuje, postupi; videćeš, ako Bog da, da ću sve izdržati".« (37:101-102) – Naravno, ono što je i po Bibliji, starijem od ‘Kurana’ izveštaju Bog tražio od Avrahama, pogrešno je preneseno, ili je Avraham pogrešno razumeo Božiji poziv da mu žrtvuje sina. Bog je svakako tražio da Avraham žrtvuje svoju vezujuću ljubav prema sinu, odnosno da Njega voli iznad svega. Bog ne iskušava za zlo (već izvodi iz zla), pa je besmisleno da traži, makar i u 'kušnji', da neko krvno prinese svoje dete.

Po paganskom običaju, Hram u Mekki je služio i kao azil (‘sigurno mesto’) za razne prestupnike; i dan-danas u islamskim hodočasnicima izbija ubeđenje da će odlaskom u Mekku biti oslobođeni svojih prestupa pred Bogom: »I učinili smo Hram utočištem i sigurnim mestom ljudima. "Neka vam mesto na kojem je stajao Ibrahim bude prostor iza koga ćete namaz obavljati!" – I Ibrahimu i Ismailu smo naredili: "Hram Moj očistite za one koji ga budu obilazili, koji budu tu boravili i koji budu molitvu obavljali. " – A kada je Ibrahim zamolio: "Gospodaru moj, učini ovo mesto sigurnim gradom, a snabdi plodovima stanovnike njegove, one koji budu verovali u Allaha i u onaj svet!" – On je rekao: "Onome koji ne bude verovao daću da neko vreme uživa, a onda ću ga prisiliti da uđe u paklenu vatru, a grozno će ona prebivalište biti"!« (2:125-126) – Takvim gledanjem se jasno odbacuje i gazi istinski put koji vodi preporodu i čišćenju greha, put pokore u Hristovom Duhu: priznavanje greha, odricanje od greha, moljenje, kajanje, praštanje, ispravljanje greha, jeste ono što uz pomoć Hristove Otkupiteljske Snage čisti dušu. – »Allah je učinio da Kaba, sveti Hram, bude preporod za ljude, a tako i sveti mesec i kurbani, naročito oni ogrlicama označeni, tako da znate da je Allaha poznato ono što je na nebesima i ono što je na Zemlji, da Allah, zaista, sve zna.« (el-Maide, 97) Allah, izgleda, jedino ne zna da će sve laži jednom morati biti razotkriveno, jer Božije Svetlo je Pobedonosna Snaga.

Muhammed je inače rođen u Mekki, u rodu Banu Hašim, iz plemena Kurajši(ta) koje je se kasnije velikim delom okrenulo protiv njega; rod Banu Hašim u vremenu Muhammedovog rođenja davao je stražare mnogobožačkog svetilišta Ka’be zvanog Bejtullah ili Masdžidu-l-haram (Sveti Allahov dom). U Mekki je Muhammed restaurirao kult boga Meseca – Alla, uklonio sve isklesane paganske kamene idole (360 njih), a zadržao kao hodočasničkog boga, po ‘uzoru’ na Ibrahima, samo jednog idola, jedan neisklesani kamen (cp.: 21:58), koji je navodno pao sa neba, i koji je predstavljao i glavu boginje-zvezde ‘Afrodite’ – sabejske boginje Al-Uzzah, jedne od tri kćeri, tri zvezdi predislamskog boga Alla (53, 19-23). Tu glavu (i zvezdu Danicu koju je ona predstavljala) su inače nazivali ‘habar’ (grec.: chabár) ili (‘haber’ – chabér), što znači ‘velika’.

Patrijarh German Konstantinopolski, oko 725. g. ne. ukazuje da se »Saraceni u pustinji obraćaju mrtvom kamenu i prizivaju (epíklsin) takozvanu Hobar (Chobár).« ('Pismo Tomi iz Klaudiopola – PG, tom. XC, col. 168 D)

Jovan Damaskin, koji je u islamu video preteču Antihrista, u De haeresibus vrhovnu boginju ('Veneru') arapskih mnogobožaca naziva Habar: »Oni behu idoloslužitelji i klanjahu se jutarnjoj zvezdi i Afroditi /tM heMsphórM ástro kaí t Aphrodít/ koju su na svome jeziku i Habar /Chabár/ nazivali, što znači 'velika'. /.../ A to, što oni nazivaju kamen, jeste glava Afroditina, kojoj se poklanjaju, nazivajući je Habar; na tom kamenu zbog toga se i do sada onome koji tačno posmatra, vidi trag odsečene glave.« (Haer. 100)

Niketa Bizantijski u Refutatio Mohamedis govori o arapskom idolu Hubar (Choubár), za koga ukazuje da predstavlja Afroditu (PG, tom. CV, col. 793 B).

U svome delu ‘O upravljanju carstvom’ (De administrando imperio) Konstantin VII Porfirogenit (Porphyrogennetos, 905.-959. g. ne.), sin cara Lava II, piše za kult arapskih pagana koji su uveliko preuzeli i muslimani: »Oni /= Arapi/ se takođe mole zvezdi Afrodite /Aphrodíts ástron/ koju zovu Kubar /Koubár/, i u svojim molbama kliču: "Alla ua Kubar" /Allá oyá Koybár/, odnosno "bože i Afrodita". Jer oni 'boga' zovu Alla /Allá/, 'ua' /oyá/ se koristi kao veznik 'i', a zvezdu zovu 'Kubar' /Koybár/. Zato kažu "Ala ua Kubar".« (1, 14) – Alla, boga mnogobožaca Mekke, Muhammedovi sledbenici su vremenom fotetski preoblikovali u Allah-a, a njihov poklik "Ala ua Kubar", u "Allahu akbar/ekber" - "Bog je (veoma) veliki".

Još dugo posle Muhammeda, mnogobošci su, vidimo iako to islam ne priznaje, imali pristup Kabi, i zajedno sa svojim lunarnim bogom Allom obožavali su i astralnu boginju Al-Uzzah, koju su nazivali i 'velika'.

Drugi muslimani su verovali da je (Afroditin) kamen ‘svetilišta’ značajan jer je o njemu Avraham kod žrtvovanja ‘Jišmaela’ o njega vezao svoju kamilu, a trećima je značajan po tome što je se navodno na njemu Avraham polno spojio sa svojom ženom Sarom (Jovan Damaskin: ‘O sto heresa’, pogl. 100) – Inače, obožavanje nebeskog kamenja je u davnini itekako bilo prisutno. Efešani u kojem je bio veliki Artemidin Hram su čak u Pavlovo vreme verovali da je njen kip »pao s neba.« (‘Dela’, 19:35) – Danas se u severozapadnom uglu Ka’be nalazi se taj famozni ‘crni kamen’ (Hadžar el Aswad), koji je po jednoj drugoj arapskoj legendi arhanđeo Džibril (Gabriel) doneo kada je Avraham sa Jišmaelom sahradio Hram. Kamen je najpre bio bele boje, ali je vremenom pocrneo od grehova nepokornih hodočasnika i molitelja koji su ga ljubili.

I Hram u Mekki, i njegov kult, i njegov bog Alla(h), postojali su i pre Muhammeda. (Po kome je Muhammedov otac Abdalla(h) – 'Allahov rob', dobio ime nego po Allahu?) Da ih je Muhammed odbacio, on nikad među Arapima, bez tih ‘stožera’, ne bi mogao da se nametne kao ‘prorok’ i zakonodavac. I sam Muhammed ne negira da su i Arapi mnogobošci znali za Allaha, samo odbacuje da on može imati (tri) kćeri: »Oni /pagani/ ALLAHU kćeri pripisuju, hvaljen neka je on, a sebi ono što priželjkuju« (16:57)



Vilijem Miler


Kako je Miler tumačio ‘Knjigu o Danilu’?!

Najagilniji religijski orator i fantazmista u prvoj polovini XIX stoleća, čovek koji je uz Josipa Smita (osnivača Mormona) ponajviše histerično-mesijanski ustalasao Američki kontinent, bio je svakako Vilijem Miler (William Miller, 1782.-1849. g. ne.) U mladosti, po pitanju duhovno-egzistencijalnog opredeljenja bio je deist koji je otvoreno odbacivao hrišćansku religiju otkrivenja. No u 34. god. njegovog života došlo je do izvesnih previranja u njemu. Površna ushićenost i razdraganost zbog otvaranja nekih novih spoznajno-literalnih perspektiva, pokrenula ga je da se profetski postavi. Pogledajmo šta o ovome bivšem farmeru (kome je bilo pametnije da to i ostane!) i poručniku američke vojske, hvalospevno iznosi poklonik njegovih izmišljotina – Helena Vajt: »Bog je poslao svoga anđela da pokrene srce jednog farmera koji ranije nije verovao u Bibliju, i naveo ga da istražuje pororočanstva. Božiji anđeli su često dolazili ovom izabraniku i vodili njegov um da shvati proročanstva koja su Božijem narodu još uvek bila potpuno nejasna. /.../ Prateći proročanstva, video je da stanovnici zemlje žive u završnim zbivanjima zemaljske istorije, ali nisu svesni toga. /.../ Bog ga je pozvao da napusti svoje imanje /.../ Sa strahom i drhtanjem, Vilijem Miler je počeo da otkriva narodu tajne kraljevstva nebeskog, vodeći pomoću proročanstva misli svojih slušalaca do drugog Hristovog dolaska. /.../ Kao što je Jovan Krstitelj najavljivao prvi Hristov dolazak i pripremao mu put, tako je i Vilijem Miler sa onima koji su mu se pridružili objavljivao drugi dolazak Sina Božijeg.« ('Rani radovi', 229. str. orig.) – Dakle, saznali smo da su 'nebeski anđeli' upravljali Milerovim mislima i pomogli mu da razume proročka Pisma!

Dosetljivi farmer, putujući od jedne do druge govornice, svoje duhovno-futurističke pretpostavke i kalkulacije nastojao je da 'potkrepi' biblijskim iskazima, da senzacionalističko-orakulskim konstrukcjama pridobije za sebe ustreptalo i senzacija žudno mnoštvo koje je na lažni način bežalo od životne učmalosti. U državi Mejn Miler je više godina širio adventnu psihozu 'ekskluzivno' najavljujući da će Hrist doći na Zemlju 1843. godine. (Takva frenetična podbadanja može činiti samo čovek koji ne poznaje ni sebe, ni znake Hristovog Slavnog Dolaska, koji ne doživljava Sveprisutnog Hristovog Duha u sebi, koji Boga uveliko vidi deistički, potpuno izvan sveta, ...)

Zahvaljujući svojim žonglersko-sugestibilnim propovedima Miler je uspeo da zavede mnoga neupućena srca, 'objašnjavajući' drugima ono što ni njemu samome nije bilo jasno. Sa mnoštvom kontradiktornih, besmislenih i provizornih konstrukcija i izvođenja Miler je se neprestano obračunavao sa Proviđenjem i Isusovim ukazom koji naznačuje da nijedan čovek ne može znati dan i čas Njegovog Slavnog Dolaska. A to znači da čovek nikakvim računima ne može odrediti dan Njegovog Pojavljivanja u Slavi sa svetima Životom. Kada se na kraju staroga sveta Evanđelje proširi, kada se satansko moćno propne, kada se ispuni broj svetih Životom (144.000), onih koji će uzjahati Hristovog Belca, koji će postići Savršenstvo i vazneti se i u Unutarnje Nebo, – nakon toga će Gospod Doći. I na novoj, preobraženoj Zemlji, u Novom Dobu, Gospod će vladati sa svetima Životom u Hiljadugodisnjem Kraljevstvu Mira, koje će se pretočiti u Večnost.

Temelj Milerovih proizvoljnih, nategnutih i trulih tumačenja čini jedan starozavetrni verz iz više puta redigirane 'Knjige o proroku Danilu': »Do dvehiljade i tri stotine jutara i večeri, onda će se Svetinja očistiti.« (8:14 ) – Tim ukazom je Arhanđeo Gabriel udovoljio interesovanju videoca Danila u Babilonskom sužanjstvu, koji je hteo znati dokle će trajati najavljeno gaženje i pustošenje judejske Svetinje, Jerusalimskog Hrama, od strane neznabožaca. Upravo 2.300 dana i noći je trajalo ukidanje svagdašnje žrtve u Hramu i gaženje izraelskih svetinja od strane zverskog sirijskog vladara Antioha IV Epifana. Epifanov pustošni i pogromaški idolopoklonizam je trajao nekih 3,5 godine, od 167. do l64. g. se., odnosno nekih 1.150 dana i 1.150 noći, odnosno 2.300 dana i noći.

Neodmerenim i proizvoljnim pristupom proročanstvu koje je se već ispunilo, izvlačenjem profetskog stavka iz izvornog ukaznog konteksa, Miler je pretenziono zaključio da 2.300 dana i noći iz 'Danila' u stvari predstavljaju i govore o 2.300 zemaljskih solarnih godina; iskonstruisao je da se termin 'Svetinja' ne odnosi na Jerusalimski hram (a bezbroj puta Bibliji se Jerusalim, Brdo Hrama i Hram zovu 'Sveto mesto'!) već na Zemlju; izveo je 'neprikosnoveni' zaključak da će nakon završetka tih famoznih 2.300 godina Hrist Doći i svojim Dolaskom očistiti Zemlju, 'svetinju'. (Dok Zemljom, punom raznih gadosti i zverstva, bude vladao Knez Tame, ona se ponajmanje može zvati i tretirati 'svetinjom', več 'prokletinjom' i 'paklom'). Tačno je da se proročanstvo odnosi na “poslednje vreme” ('Danilo’, 8:17), ali to "poslednje vreme" u ovoj ukaznoj konstelaciji nije poslednje vreme za satanski svet i staru Zemlju, već poslednje vreme za jednu eru (eru Ovna), već se odnosi na poslednja velika stradanja Izraela i svetog esenskog reda pre pojave Mesije u Izraelu, Čija reč će mnoge vaskrsnuti, probuditi iz groba sebičnosti i vezanosti za zemaljski prah, podići za zakoniti život, sveti život (cp.: ‘Habakuk’, 2:3).

Proročanski tekst osim toga jasno pominje svagdašnju žrtvu (‘Danilo’, 8:11.13, 12:11), što eksplicitno ukazuje na redovni kultno-liturgijski nazirejski prinos tamjana činjen jutrom i večerom u Jerusalimskom hramu. U 'Knjizi Izlaska' jasno se pominje i opisuje svagdašnja žrtva u Mojsijevom pustinjskom Tabernaklu (kasnije, u Hramu ona je praktikovana paralelno sa gnusnim krvnim prinosima preuzetim od pagana): »Postavi žrtvenik pred zavesu što zastire Kovčeg svedočanstva – nasuprot Pomirilištu nad Svedočanstvom – gde ću se Ja s tobom sastajati. Neka na njemu Aron pali miomirisni tamjan svako jutro kad priprema svetla; neka ga opet pali u suton kad svetla zapaljuje; da to bude svagdašnje kadiono prinošenje pred Jehovom u sve vaše naraštaje – ukazuje Gospod proroku Mojsiju.« (30:6-8, cp.: 'Malahija', 1:11 ). Takvu čistu svagdašnju žrtvu je na primer prinosio i otac Jovana Krstitelja, sveštenik-nazirej Zaharija Bar-Ahija, koga su Herodovi ljudi ubili između Svetinje i žrtvenika.

Ukidajući svagdašnju kadiono-miomirisnu žrtvu u jerusalimskom Svetilištu, Antioh IV Epifan (u viziji simbolično predstavljen kao 'mali rog') je potom u Solomonovom hramu postavio gnusobu pustoši: kip Zevsa Olimpijskog. Tako se 25. kisleva godine 167. pre. ne. u Hramu počelo žrtvovati helenskom, neznabožačkom kumiru.

Nagrnuvši nepromišljeno da brani Milerove pogađačke smicalice i kovitlava tumačenja proročanstva, Helena Vajt je kasnije ustvrdila da je 'videla' kako je reč 'žrtva' u pridodata ljudskom mudrošću u datoj starozavetno-apokaliptičkoj knjizi ('Rani radovi', 74. str.) Kakov pridev 'svagdašnja', i to čak na nekih 4-5 mesta, može stajati bez imenice koju određuje: 'žrtva'?! Da li je u toj spisateljskoj omaški, koja govori ko ju je inspirisao, možda htela da kaže suprotno? Šta prevashodno može biti 'svagdašnje' u Hramu nego žrtveni prinos?

Svoje hramove Jevreji su gradili kao svojevrsnu sliku Večnih Nebesa, te deo gde je stajao kadioni žrtvenik nazivali su 'Svetinja', a odaju u kojoj je se nalazio i trebao nalaziti Kovčeg Zaveta nazivali su 'Svetinja nad Svetinjom': ona je zapravo bila simbol Ognjišta Univerzuma iz koga izbijaju sedam Ognjena Duha. Milerovi sledbenici, adventisti, zamišljavali su i zamišljaju i danas još da i na Nebu postoji bukvalno ista Svetinja kao ona u Jerusalimu. Ako bi pravili banalne analogije, mogli bi da postavimo pitanje: da li su u takvoj 'Svetinji' i anđeli klali životinje, kao što su nekada paganizirani Jevreji činili?!

Besmislenost polaznih Milerovih tvrdnji da je Zemlja 'svetinja' iz Danilovog proročanstva, najbolje se razotkriva kroz pitanja: Gde je žrtvenik te 'svetinje'? Ko je taj koji ukida prinose na tom 'žrtveniku'? Koji čovek ('mali rog') je to živeo i vladao 2.300 godina, i tokom tog perioda neprestano zatirao Judejce, odnosno svete Životom među Judejcima?

Prateći Milerovu 'proročku kartu' trebalo je znati samo kada pada početak famoznih 2.300 dana ('godina' po njemu!??), da bi se izračunao i izveo dan Hristovog Dolaska. Miler je 'uspeo' i taj referentni 'podatak' da izvuče iz proročanstva o pojavi Božijeg Pomazanika, te zveri-pustošnika: »Sedamdeset je nedelja određeno tvome narodu /.../ da se stavi pečat grehu, /.../ viđenju i prorocima, da se pomaže Sveti nad svetima.« (9:24 ) – Dok bi se ovaj segment prororočkog zapisa (koji je očigledno pretrpeo korektorske zahvate) mogao primiti i kao najava jedne ranije Hristove inkarnacije, završni ukaz o knezu koji ukida prinose u Hramu i postavlja grozotu pustoši, zasigurno se odnosi na tiranina Epifana (što jasno pokazuju deuterokanonske 'Makabejske knjige'). No, Miler i njegovi oslepljeni sledbenici su i u tom represivno-zatorničkom knezu koji ukida svagdašnje žrtvovanje ('Danilo', 11:31) videli Hrista, što se graniči sa blasfemijom. Gospod je uvek svim narodima, u svim Svojim utelovljenjima i preko Svojih proroka pozivao na prinošenje čiste miomirisne svagdašnje žrtve (‘Malahija’, 1:11), ukazivao je na čistu zahvalničku žrtvu od plodova zemlje i roda čokota.

Sedamdeset određenih prekretničkih sedmica (490 godina) Miler je shvatio kao da su oni 'odsečeni' od nekog većeg vremenskog perioda, tačnije od onih 2.300 godina (pa tako ispada da 'dan' traje duže od 'sedmice'!). Ako se početak 70 sedmica može početi računati od trećeg (– zašto ne od prvog, Kirovog?!) dekreta iz 457. g. se. o obnovi Hrama i Jerusalimskog zida, izdatog od strane persijskog cara Artakserksa Longimarura, onda, prema Milerovom pristupu, odatle počinju teći i 2.300 navodnih 'godina', a kada se one završe 'sledi' Hristov Dolazak!?

I tako je Miler na osnovu jednostavne aritmetičke računice došao do 'otkrića' kada će Hrist doći: 1844. godine! Čak je i mesec i dan odredio: 21. mart! Tu su bili i 'znaci', na koje se poziva i Helena u 'Velikoj borbi', Hristovog Dolaska: veliki Lisabonski zemljotres iz 1755.god., pomračenje Sunca u Americi od 19. maja 1780. g., padanje meteoritske kiše nad američkim nebom od 13. novembra 1833. god. A šta kaze Evanđelje: Gospod je velika znamenja najavio kao pokazatelje svog Slavnog Dolaska, i ukazao da će njih doživeti poslednja generacija (naraštaj) starog sveta. Danas (2009. g.), kada Hrist još nije Došao u Slavi, kada nas od prethodno navedenih događaja dele mnoge generacije, vidi se koliko su 'ozbiljna' i 'osnovana' bila Milerova i Helenina obrazloženja i svedočenja.

Na prolećnu ravnodnevicu te 1844. godine, Milerovi sledbenici su doživeli veliko razočarenje: Hrist nije došao i nije ih, obučene u bele ‘pravedničke’ haljine, uzeo na Nebo. Njihovo meso i njihova krv nisu mogli da naslede Nebesko Kraljevstvo Duha!

Osramoćenom Mileru je ostalo samo da formalnim pismenim pokajanjem prizna neosnovanost i nebuloznost svojih spekulativno-apokaliptičkih izvođenja. I na taj način ipak je pokazao određenu duhovnu veličinu. No krug zagriženih Milerovih saradnika nije mu dozvoljavao da se povuče iz tog zapenušanog talasa obmanjivanja, nije hteo da prizna pogrešnost konstrukcija koje su tumbali i izvikivali, koje su već uhvatile korena među sledbenicima, pa da bi zadržali za sebe vezane neupućene mase, počeli su sa novim podmetanjima i eshatološko-apokaliptičkim nagađanjima.

Milerov prijatelj Samuel Snou je tako našao 'rešenje' za krucijalni previd: video je da je greška bila 'samo' u hronološko-koncepcionoj postavci, u pogrešnom određivanju početka trajanja »proročkog perioda od 2.300 godina.« Po novom aritmetičko-eshatoloskom balansu problematični početak 2.300 'godina' je smešten u jesen 457. god. s. e., i tako je time 'novi' Hristov Dolazak pomeren za nekoliko kalendarskih meseci, na 22. oktobar 1844. Tada je, navodno, po jevrejskom kalendaru bio Dan pomirenja – Jom kippur (10. tišri), dan kada je nekada judejski prvosveštenik ulazio u Svetinju nad Svetinjom radi kađenja poklopca Kovčega Saveza (kasnije i škropljenja krvlju Pomirilišta), navodno radi oproštenja priznatih greha naroda. Snou je u 'objašnjenju' Isusovog nedolaska 21. marta potegao i biblijsku parabolu o deset devojka koje su čekale Mladoženju, no on je zakasanio pola dana i došao je tek u ponoć. Kako po njemu proročki dan uvek ima preneseno-ukaznu vrednost jedne zemaljske godine, to se analogno tome i Dolazak Hrista Božijeg 'pomera za pola godinu', ... Jedan hronološki irelevantan simbolični ukaz iz parabole nakaradnim tumačenjem je potpuno zloupotrebljen. Kada se eshatološko-orakulske kalkulacije milerista ni 22. oktobra nisu obistinile, baptistička zajednica je Milera, koji je tada imao oko 100.000 sledbenika, isključila iz svojih redova, ne želeći da je ovaj više blati skandalozno-apokaliptičkim fikcijama i nagađanjima.

Od baptista isključen Miler osnovao je novu 'crkvu', svoju crkvu. A što je na laži utemeljeno, laž će i odneti. Nakon pogađačkih debakla doživljenih 1844. g., Milerov saradnički krug nije bio spreman da zagrli Hristov krst i prizna svoj poraz. Okrenuli su se 'Nebu', odnosno onostranim inspiracijama iz kraljevstva duša i aveta, i iskrojili su priču da se tamo, u nevidljivom, u stvari desilo ono što su oni očekivali da se desi na Zemlji.

U klimi razočarenja i grčevite potrage za nekim izlazom, Milerov saradnik Hiram Edson izmišlja priču kako mu je Bog otkrio da 1844. g. Hrist i nije trebao da dođe na Zemlju (- kako su onda 'anđeli' Mileru mogli sugerisati jednu takvu laž?!), već da je tada navodno ušao u Nebesku Svetinju nad Svetinjama da bi je očistio!

Poslužimo se logikom: u Nebo, ponajmanje u Svetinji nad Svetinjama ništa nečisto i nesavršeno ne može postojati i održati se, pa od čega onda ona treba da se čisti? Nebeske 'stvari' (Jevrejima, 9:23) koje se čiste Duhom jesu naše duše koje su sa Nebesa. Gospod stoluje u Čistoti, Svetlosti i Svetosti!

Hrist nije ušao u Nebo, u Svetinju nad Svetinjom, u Palatu-Hram Svetog Oca 22. 10. 1844. g. (po zemaljskom računanju vremena), već sa Svojim Vaznesenjem. I Vaznevši se, iz Svetinje nad Svetinjom izlio je na verne okupljene u Gornjoj odaji Markove kuće u Jerusalimu obilje Ognjenog Duha, Duha Istine i Utehe. Pismoznalac Apolos Aleksandrijski u svojoj 'Poslanici Jevrejima' ukazuje: »...Izvršio je /na zemlji/ očišćenje od greha i seo s desne strane Veličanstva na Visinama.« (1:3 ) – Te: »Kao Prvosveštenik budućih dobara Hrist dođe i uđe jednom zasvagda u Svetinju /nad Svetinjom/.« (9:11 ) To nije rečeno 1845. god. već šezdesetih godina I stoleća! Đakon Stefan umirući vidi Hrista u Nebu, s desne strane Presvetog Oca. A gde sedi Presveti Otac? U Svetinji nad Svetinjom i Prestonoj Dvorani, kako se već prikazuje i u ‘Prvoj Enohovoj knjizi. Ako je Hrist pobednički seo s desne strane Očevog Prestola (gde ga i Jovan u patmoskoj 'Apokalipi' vidi, a ona nije data tek 1845. g.!), to znači da je se On, kao Suvladar Stvaranja, vratio sa Vaznesenjem Svome Prvosvešteničkom Tronu i Žrtveniku (konsultovati 'Danilo', 7:13-14). Pa time otpadaju i sve bajke o navodnom Hristovom ulasku u Svetinju nad Svetinjama Neba tek 1844. godine!

Već sa svojom golgotskom Žrtvom, predajući svoju dušu u Očeve ruke, Hrist je najavio i naznačio otvaranje Zavese Nebeskog Svetilišta (‘Matej’, 27:51) za sve očišćene duše. Svaka čista i savršena duša po Hristu Otkupitelju ulazi u Nebo i ima pristup u Svetinju nad Svetinjama, u Palatu i Hram Presvetog Oca. Apolos ukazuje: »Nju /- nadu/ imamo kao sigurno i pouzdano sidro duše koja ulazi i iza Zavese, kuda Isus uđe za nas kao preteča i posta Večni Prvosveštenik ...« (6:20 ) – Sa vrlo malo logičkog pozivanja na relevantne novozavetne stavke i ukaze može se pokazati dubina zablude i nakaradnost učenja da je Sveti Jedan, Hrist Božiji, u Nebesku Svetost ušao tek sredinom pretprošlog stoleća!

Pioniri adventizma, koji nisu hteli da priznaju i da se odreknu svojih početnih zabluda, tako su upadali iz jedne u drugu provaliju laži, obmanjujući sebe i obmanjujući druge, one koji su se već dali uloviti u njihovu klopku: »Jao vama što žudite za danom Jehovinim! Što će vam biti dan Jehovin? Tama, a ne svetlost. Bit će vam k'o onom što pobeže lavljim raljama, a sretne ga medved; koji uđe u kuću i stavi ruku na zid, a ujede ga zmija. Neće li dan Jehovin biti tama, a ne svetlost? Mrklina, a ne sunčan sjaj? « (‘Amos’, 5:18-20)

Otac adventizma, čiji prvi sledbenici su žonglirajuće tumbali i sa 1847. godinom kao 'eshatološki sudbonosnom', završio je svoj život kao slepac: sam životno-zdravstveni krah trebao je da mu posvedoči i pokaže koliko je bio duhovno dalekovid i prosvetljen.



Helena Vajt



‘Proricanja’ posle teške povrede glave

Uz Mary Baker-Eddy, ekscentričnu osnivačiču sekte 'Hrišćanska nauka' (Christian Science), Ellen Gould White (Helena Vajt, rođena Harmon, 1827.-1915. g. ne.) pokazala je se krajem XIX i na početku XX stoleća kao najeksponiraniji pseudoharismatik u ženskom svetu Novog kontinenta, nove 'Obećane zemlje' za protestanske sekte i masone, Amerike. Helena Vajt, koja je se bez skromnosti i ustezanja izdavala za Božijeg proroka, jedan je od inspiratora, lidera i apologeta neoprotestanskog adventnog pokreta koji je se tokom vremena izdelio na brojne sekte sa rogobatnim nazivima. U naše vreme, u medijima je se najviše eksponirala sekta ‘Davidijanski rod’, naoružana teksaška ‘crkva’ nastranog mesije Dejvida Koreša, sekta koja je u Vejku, u svom kampu, danima pružala oružani otpor policijskim snagama koje su je opkolile radi hamšenja njihovog poligamnog ‘Hrista’, sve do velikog požara koji je progutao većinu njihovih prvih članova.

Videvši da ne može sa svojim sumnjivim viđenjima da ima prođu u metodističkoj crkvi (kojoj je pripadala čitava njena porodica), da se autoritativno nametne i afirmiše kao učitelj i lider kod metodista (Džon Vesli je to već bio), Helena prilazi ustalasanoj i raštrkanoj Milerovoj adventističkoj struji (lat.: adventus = 'dolazak'). Zahvaljujući svojoj megalomanskoj spisateljskoj preduzimljivosti (poduprtoj muževljevim publicističim obrtom) i navodnim vizionarskim darom, brzo postaje 'svetionik' (bez Svetlosti) toga tumarajućeg i u lažne proračune zaglibljenog američkog neoprotestanskog pokreta. Autor je mnogih popularno-pripovedačkim stilom pisanih dela kojima manjka stručna upućenost, dela u kojima se nekritički veličaju pojedine istorijsko-religijske pojave starog protestanizma (poput otvorenog i zadrtog antisemite i ostrašćenika Martina Lutera) i podstiče verska netrpeljivost prema drugim veroispovesti, pre svega rimokatoličkoj, dela u kojima se beskrupulozno plagiraju njoj pogodujući segmenti iz bogoslovskih studija i spisa. Onako kao što čovek koji puno priča na taj način skriva svoju unutarnju nesigurnost i neupućenost, tako je i Helena, kao skriboman, iza gomile duhovnog praznih i patetično obojenih spisa i jadikovki, skrivala svoju duhovnu nedoslednost i neupućenost u Istinu, nedostatak unutarnjeg doživljaja Živog Boga.

Ono što nije ostvarila na planu porodično-poslovne afirmacije, što je na obrazovno-zdravstvenom planu izgubila (napuštanje škole sa 12 godina zbog slabog zdravlja), brojne porodične tragedije, pokušava da kompenzuje kroz spisateljsku preduzimljivost i podizanje jednog novog kulta, novog zavedenog stada. Svoj povređeni ego gladan ugleda i ostvarenja koja bi je uzdigla iznad gorke svakidašnjice, pokriva plaštom prividne hrišćanske smernosti i skrušenosti.

Sudbinska prekretnica u njenom životu na tlu američke države Mejn, desila je se kada je imala 9 godina. O tome ona sama podrobno piše na početku opisa svoga života: »Dok sam sa svojom sestrom bliznakinjom i jednom školskom drugaricom prelazila preko jednog trga u Portlandu, neka devojčica od oko 13 godina, naljutila se zbog neke sitnice i uputila za nama, preteći da će da nas tuče. Naši roditelji su nas naučili da se nikad ne svađamo ni sa kim, već da odmah požurimo kući ako nam preti opasnost da bi nas neko mogao uvrediti i povrediti. Mi smo tako i postupile, idući što smo brže mogle, ali je devojčica isto tako brzo išla za nama, noseći u ruci kamen. Okrenula sam se da vidim koliko se daleko nalazimo od nje, i u tom trenutku ona je bacila kamen koji me je povredio i ja sam onesvešćena pala na zemlju.«

Mlada Helena je tri sedmice provela ležeći u nesvesti. Kada je se probudila zaprepastila je se videvši u ogledalu svoje unakaženo lice i slomljenu nosnu kost. Izgubila je mnogo krvi. U spisu 'Duhovni darovi' ona naznačuje: »Dve godine nisam mogla disati na nos.« - Svaki poremećaj u disajnom procesu težak je atak na zdravo funkcionisanje moždanih ćelija, odnosno pospešuje njihovo odumiranje i intoksinaciju. Nedostatak kiseonika u njima, kao pri davljenju, povlaći erupciju podsvesnih, akumuliranih misaonih taloga, time i fantazija. Takva osoba može početi da sanja na javi, pogotovo ako izgubi zdrav noćni san, kao što je bio slučaj kod Helene, o čemu ona sama svedoči. Od jednih, metodističkih i katoličkih slika o paklu Helena bezi u drugi svet slika i fantazija, ... Od opisane povrede glave počinju teći Helenine noćne 'utvare', odnosno 'bogonadahnuti' sni (videti.: 'Autobiografija', 3. pogl.).

I kod Katarine Sijenske (XIV stoleće), pseudoharismatika koji je strasno podsticao pogromaške pohode, posle četvorosatne kliničke smrti počinju teći 'ekstatička viđenja', koji predstavlja samo u religijski kontekst zavijen podsvesni košmar. Jogiji i fakiri, koji dugim zadržavanjem daha mogu poremetiti ravnotežu kiselina i baza u telu, te izazvati grčeve i ukočenost nerava i tela, takođe poznaju tehnike buđenja duhovno-reproduktivnih energija poznatih kao kundalini snage, te prisilno otvaranje štitova prema neočišćenim podsvesnim akumulacijama i prema informacijama iz viših ravni koje se slikovito oblikuju za trodimenzionalni svet predstava.

Ono što čovek u svoju podsvest i svoju dušu pohrani, to će i iz podsvesti, kontrolisano ili nekontrolisano (na primer u šoku, groznici,...) izbijati, odašiljati sebe, modulirati se, ... Ono što je Helena smatrala da su slike i snovi od Boga dati, bile su samo njene sanjarije (neurozis anesteta) nad kojima ona nije imala kontrolu. Još je 1847. godine jedan pronicljivi adventistički propovednik pisao Jakovu Vajtu: »Ja ne mogu prihvatiti vizije sestre Vajt kao da potiču od božanskog nadahnuča kako mislite ti i ona za njih. /.../ Ja mislim da su ono što ona i ti smatrate vizijama od Boga samo sanjarije u kojima njena mašta bez kontrole oživljava stvari koje je najviše zanimaju. No ne mislim da su njene vizije nesto što bi Satana nadanjivala.« - One adventističke učitelje koji se nisu pokoravali njenom tumačenju 'Biblije' Vajtova je deklarisala kao »lažne pastire« ('Hrišćanska iskustva i viđenja', str. 123)

Da bi neki čovek bio podignut za proroka, njegova duša u Nebu mora biti izabrana i predodređena. Prorok mora i na zemlji proći duhovno usavršavanje, osposobiti se da izvrši taj sveti zadatak. Da li bi Bog jednu traumatizonanu i hendikepiranu devojku u pubertetu, koja uz to i nije znala da ispituje duhove, podigao za 'proroka'? Pa i najvećeg proroka, Isusa od Nazareta, pozvao je u proročku službu tek u srednjem životnom dobu, nakon pomazanja i krštenja Duhom. Helena Vajt svakako nije bila duhovno jača i duhovno pripremljenija od Hrista Božijeg!

U toku svojih 'vizija' Helena je bila u transu: nije bila svesna spoljašnjeg okruženja. Istinski Božiji prorok, a Isus Nazaren je najbolji primer za to, nikada ne pada u trans i zanos u kome nezna za sebe i svoje stanje. Kada kroz proroka Bog govori ili mu otkriva Nebeske slike, ovaj je svestan i materijalnog i duhovnog okruženja, ne mešajući niti percepciono isključujući te dve vibracione ravni.

Tokom 'zanosa' i obuzetosti nekom silom, njene telesne oči su bile otvorene i uprte na neki udaljeni predmet. To najbolje pokazuje njenu koncetracionu slabost, prenatrpanu podsvest i sanjarski karakter. Istinski Božji instrument tokom otkroviteljskog prenosa, da bi lakše primio unutarnje svetlosne impulse koji se oblikuju u jezik mesa i u trodimenzionalne slike, zatvara svoje oči i otvara svoje duhovne oči (- onaj ko ne priznaje dušu ovo naravno ne može razumeti!), te ostvaruje najdublju koncetraciju na svoju nutrinu. Čovek-prorok koji je posvećeni hram Duha, ne pada u grubi trans, ne napusta svoj duševno-telesni hram, a ako ga napušta, to pokazuje da ga je obuzela neka druga, onostrana, manipulativna sila.

Najbolji pokazatelj Helenine lažne harisme je to što u toku obuzetosti nije uopšte disala, što nije imala zdrav respiracioni tok, čime su strane snage mogle da manipulisu hipnotički sa njenim moždanim ćelijama i pohranjenim programima. Duh Sveti, Duh proroštva, Božiji je Dah, i kada On obuzme i ispuni čoveka-proroka, ovaj upravo tada ima i postiže najdublje i najharmoničnije disanje. Proroka ili vidioca, metaforično rečeno, dah može da 'ostavi' tek posle viđenja/prenosa ('Danilo', 10:17), zbog zapanjenosti onim što mu je prezentovano, ali u toku samog viđenja ili same objave fizički dah nikada ne napušta takvog čoveka, jer u suprotnom bi značilo da ga Božiji Dah, Božiji Duh, nije ni obuzeo i ispunio. Svi bi trebalo da znamo: kada nas obuzme disharmonija, masivne želje ili strah, tada nam se i disanje zaustavlja, postaje plitko i teško. Jasno je: svako udaljavanje od Boga reflektuje se i na organskom, telesno-fiziološkom planu, ponajprije na disajni tok. Ko u odsustvu harmonično disanja dobija 'slike', bez obzira kako one bile obojene, trebao bi da zna da je to sve produkt ego previranja i neke strane manipulacije (najčešće duhovno-reproduktivnim energijama, odraz nekontrolisanog buđenja kundalini energije koja izbija iz korena kičme kroz kičmenu moždinu u neočišćene moždane stanice, donoseći, odnosno budeći i privlačeći raznorazne glasove i slike).

Natprirodnu snagu koju je u toku transa Helena Vajt pokazivala, takođe je pokazatelj nervne prenapregnutosti i zgrčenosti (a gde je nervni grč tu Duh Harmonije ne teče) i nekontrolisanog buđenja kundalini energije.

U pubertetetskom previranju mlada Helena potpada pod sugestionu famu propovednika-farmera Viljema Milera, koji je među dokonu i senzacionalističku ustreptalu masu u državi Mejn stvarao eshatološko-apokaliptičku paniku, gromopucatelno najavljivao da će Hrist doći na zemlju 1844. godine. Potpuno oduševljena Milerovim oratorskim busanjem, zahvačena adventnom psihozom, Helena je počela ubeđivati i sebe i druge da ovog farmera vode 'anđeli". (Pravo pitanje bi bilo: čiji, Božiji ili Satanini anđeli?) Posle razočarenja koje je rani adventistički pokret doživeo, jer njegovi vernici nisu bili uzeti u Nebo, kako im je Miler najavljivao, u svojoj gorkoj ojađenosti, Helena dobija svoju prvu 'eksluzivnu viziju', i grčevito se stavlja u odbrani Milerovih laži i zavaravanja, time i u službi Oca Laži.

Iznoseći svoju prvu 'viziju', koju je dobila u sedamnaestoj godini života, 'viziju' koja je trebala da donese 'utehu' ojađenim Milerovim sledbenicima, Helena opisuje tobožnje uzlaženje adventista u Nebeski Jerusalim, pa saopštava i sledeće: »Do nas zatim dopire Božiji glas koji zvući kao hujanje mnogih voda i objavljuje dan i čas Isusovog Dolaska.« ('Rani spisi', I deo, 15. str.) Heleni izgleda, kao ni Mileru, ništa ne znaći to što Hrist kaže da čovek ne može znati dan i čas Njegovog Slavnog Dolaska (već samo može, ukoliko ostane budan, uočiti znake poslednjeg vremena), jer taj Dolazak zavisi i od tempa kako se ljudi budu budili za zakonit zivot, s obzirom da Bog hoće da se svaka duša spasi i svakome čoveku daje vremena za pokajanje i preumljenje. A ako čovek ne može znati čas Dolaska, kako ga Hrist onda može čoveku objaviti?

Zatim mlada Helena iznosi i ovo: »Svi skupa na oblaku uznosimo se sedam dana do Staklenog mora, gde Isus donosi krune i vlastitom desnicom ih stavlja na glavu svakog od nas.« (Ibid., I, 17. str.) - Božije Nebo je duhovno Nebo, a u njemu nema vremena ni dana, pa su priče o nekakvih 'sedam dana putovanja' obične sadukejske, somnambulno-materijalističke halucinacije. U Nebesko Kraljevstvo fizičko telo nikad ne može ući. Ulazi samo duhovno telo (jer Duh privlači duh), a fizičko telo se u toku uzimanja i vaznesenja preobražava i dematerijalizuje, rastače (kao šećer ili pahuljica u vodi): tako su u Nebesku Otadžbinu ušli i vratili se Enoh, Mojsije, Ilija, Marija Magdalena, blagoslovena Devica Marija, blagosloveni Josip ...


I ona je znalac vremena Dolaska i Suda

Pod uticajem nekim komparacija iznetih u 'Barnabinoj poslanici', i pod preokupacijom važnosti završnog sedmičnog dana, Helena Hristov Dolazak (koji ona naziva i 'drugi') određuje za vreme nakon što istekne 6.000 godina od stvaranja sveta: »Velika borba između Hrista i Satane, koja traje već skoro 6.000 godina, uskoro će biti završena« - piše samouvereno ona u 'Velikoj borbi' (pogl. 32) - A u 'Ranim radovima', koji najviše razotkrivaju njenu lažnu harismu, iznosi i ovo: »Sud će se izvršiti tek na završetku sedme hiljade godina.« (52. str.) - Zar se takvim eksplicitnim i korelativnim formulacijama ne određuje dan Hristovog Slavnog Dolaska? Da li je Zemlja stara samo 6.000 godina ili puno, puno više? Da li Hristov Dolazak zavisi od toga kada je svet stvoren, ili od toga kako se širi Evanđelje Ljubavi i kako se upotpunjava broj pravednika koji će s Hristom vladati u Zemaljskom Kraljevstvu Mira?! (Da li su znaci Hristovog Dolaska događaji iz XIX stoleća ili će oni tek nastupiti i tek nastupaju?) Sud koji ona pominje odvija se pred Hristov Slavni Dolazak, pre nastupa Hiljadugodišnjeg Kraljevstva Mira na Novoj Zemlji (‘Otkrivenje’, 5:10). Ne razumevajući simbolizam patmoske ‘Apokalipse’ Helena uvodi i nekakav 'Treći Hristov Dolazak' posle zlatne Hiljadugodišnjice!


Da li je na Orionu, u našoj galaksiji, Božiji Presto?

Vajtova Večno Kraljevstvo vidi na Orionu, u sazvežđu Orion. U jednom 'viđenju' iz 1848. godine ona kaže i sledeće: »Tamni, gusti oblaci gomilaju se udarajući jedan o drugi. Nebo - vazdušni omotač iznad zemlje - izmače se kao knjiga kad se savije; tamo kroz taj otvoreni prostor možemo da vidimo Orion odakle dolazi Božiji glas. Kroz taj otvor sići će i Sveti Grad. Videla sam da se zemaljske sile već pokreću ...« (Ibid., I, 41. str.) - Božije Kraljevstvo se ne nalazi ni na nekoj zvezdi sazvežđa Orion niti u pravcu Oriona, već ponajprije u nama, našoj duši, slici Neba, i u čistim, eteričnim, svetlotvarnim Nebesima. Kada se za pravednike kaže da su uzdignuti u Nebo, to ponajprije znači da su vibraciju svoje duše uzdigli do Nebeske Finoće, da su našli Kraljevstvo Istine u sebi.


Slab znalac astronomije, ali vešt prevarant

U svojim 'vizijama' Helena dotiče i astronomiju, koja je tada bila tek u povoju. Da bi oduševila i zadobila pomorskog kapetana Josipa Bejtsa (koji je se amaterski bavio astronomijom) na konferenciji adventista u Topshamu 1846. godine, ona ga zavarava tobožnjim viđenjem planeta Sunčevog sistema: Ona opisuje Jupiter navodeći da vidi 4 satelita (a danas su poznata 18 veća satelita Jupitera), Saturn pak vidi sa 7 satelita, a današnja astronomija poznaje 10 njegovih većih satelita. Po ovim prezentovanim podacima možemo videti koji duh je Helenu vodio i koliko je ona bila 'ozbiljan' videlac.

Saturn, kome drevna astronomija posvećuje subotu (do čijeg kulta adventisti slepo drže ne videći da je ona u službi nedeljnog okupljanja vernih) je nenastanjena planeta, u plinovitom stanju. Međutim Helena na njemu vidi ljude: »Stanovnici su visoki, veličanstveni ljudi, toliko drukčiji od stanovnika naše Zemlje« - prenosi Helenine reči gospođa Trajsdel (koja je bila svedok Helenine 'vizionarske' zadubljenosti) u svome pismu-svedočanstvu od 27. januara 1891. godine.

U Helenino vreme astronomija je poznavala samo sedam Saturnovih satelita. Da je od Boga došlo dato viđenje, Duh Istine bih joj rekao stvarno stanje na tom planu, i time bi se ona ovedočila kao Božiji prorok pred budućim generacijama, kojima su mnoge informacije zahvaljujući napretku nauke puno dostupnije nego što je to bio slučaj sa žiteljima u XIX stoleću. - U 'Ranim radovima' Helena prenosi: »... Bila sam preneta na jednu planetu koja ima sedam pratilaca sličnih Mesecu. Tamo sam videla dobrog, hiljadama godina starog Enoha koji je preobražen uzet u nebo.« (I, 40 str.) - Planetu Sunčevog sistema na kojoj je vazneti patrijarh Enoh 'došao u posetu', Helena eksplicitno ne imenuje, ali je potpuno jasno da misli na Saturn, jer u to vreme nije se ni pretpostavljalo da druge zvezde i sazvežđa mogu imati planete. Posto na Saturnu nema nikakvih ljudi, to je jasno da Enoh, koji je se vazneo u duhovno Kraljevstvo, nikakvim materijalnim žiteljima, ljudima na Saturnu nije mogao doći u posetu! (Saturn, kao i većinu drugih planeta različite vibracije naseljavaju i mogu naseljavati samo duše.)

Onaj ko ne poznaje zemaljsko, a govoti o Nebeskom, time pokazuje da nema Hristov um već samo da se nadima svojim ograničenim ljudskim umom. Za antičkog mudraca i astronoma Talesa stoji kod Diogena Laertijea priča. Jednom ga je neka stara žena izvela iz kuće da bi posmatrao i proučavao zvezde. No on je se strovalio u neki jarak, i stao da viče. Na to mu je ona žena dobacila: »Pa ti, Talesu, nisi u stanju da vidiš ono što ti je pod nogama, a kako misliš da ćeš znati sve o nebu?«


Da li se čovek i životinja mogu reproduktivno pariti?

Helena Vajt, koja je posedovala farmu od 40 hektara i imala nekoliko sluškinja, nije iznosila samo stvari koje su bile u dubokoj koliziji s astronomijom, već i sa biologijom, odnosno genetikom. Naime, u delu 'Duhovni darovi' ona piše da je se nekadašnja ljudska pokvarenost ogledala i u tome što je se čovek pario i sa životinjama, i pre i posle Potopa, a iz tih opštenja nastale su čudnovate rase ljudi (vol. 3, p. 64 i 75) kao na primer afrički Bušmani. Danas je jasno da reproduktivno parenje između čoveka i životinje, i zbog različitog broja hromozoma u reproduktivnim ćelijama, nije izvodljivo.


Da li je nedelja ‘žig Zveri’ ili saborni hrišćanski dan?

Da bi sa svojim istomišljenicima našla izgovor za formiranje nove verske grupacije, Helena počinje sa pričom kako je celo hrišćanstvo u zabludi što slavi nedelju, dan Sunca Pravednosti, kako je navodno istinski Gospodnji dan subota, dan Saturna. Za nju (Ellen Gould White, čije ime po latinskoj numeričkoj transliteraciji stoji pod brojem 666) nedelja je 'žig Zveri', no ni iz jednog naziva za nedelju ne nalazi broj Zveri - 666. Po njenim kvaziznalačkim tumačenjima Zakona da se nazreti da je možda pred Bogom veći greh ne svetkovati subotu nego ubiti drugog čoveka. Gledajući i samu Bibliju, Kajin nije dobio žig propasti zato što je kršio sabat (koja je itekako važna Božija zapovest), već zapovest 'Ne ubij!', zato što je se pokazao kao prvi bratoubica.


Zašto Dan pomirenja 1844. godine
nije mogao pasti 22. oktobra?

Puno prostora u svojim spisima i plagijatima Vajtova posvećuje ‘misteriji’ Dana pomirenja iz 1844. godine. Pogledajmo šta se o Jom kippur-u u Bibliji kaže: »U sedmom mesecu, deseti dan toga meseca, postite i ne obavljajte nikakva posla: ni domorodac ni stranac koji među vama boravi. Jer toga dana nad vama se ima izvršiti obred pomirenja da se očistite od svih svojih greha te da pred Jehovom budete čisti. Neka je to za vas subotnji počinak kad postite. Trajan je to zakon. Neka obred pomirenja obavi onaj sveštenik koji bude pomazan i posvećen za vršenje svešteničke službe namesto svoga oca. Neka se obuče u posvećeno laneno ruho; on neka obavi obred pomirenja za posvećeno Svetište, za Šator Sastanka i za žrtvenik. Zatim neka izvrši obred pomirenja nad sveštenicima i nad svim narodom zajednice. Tako neka to bude za vas trajan zakon; jednom na godinu neka se nad Izraelcima obavi obred pomirenja za sve njihove grehe.« (‘Levitska’, 16:29-34). - A šta sama Vajtova u 'Velikoj borbi' kaže o Jom kippur-u: »Po starozavetnoj službi veliki Dan očišćenja, ili čišćenja svetinje bilo je desetoga dana sedmoga jevrejskoga meseca (‘Levitska’, 16:29-34). Kada je sveštenički poglavar obavio čišćenje za ceo Izrael i tako iz Svetinje uklonio njihove grehe, izašao napolje i blagoslovio narod. Tako se verovalo da će Hrist, naš Poglavar sveštenički doći da očisti Zemlju uništenjem greha i grešnika i da će svome narodu dati besmrtnost. Deseti dan sedmoga meseca - vreme očišćenja svetinje i veliki Dan očišćenja, koji je 1844. godine padao 22. oktobra smatrao se danom Hristovog ponovnog dolaska. To je bilo u skladu sa već iznesenim dokazima da će se 2.300 dana navršiti u jesen.« (Pogl. 22)

Dakle 'Božija proročica' Helena Vajt je 'videla' da je Jom kippur 1844. godine pao 22. oktobra. - Kada pada Jom kippur? Vrlo jasno: desetog dana sedmoga jevrejskog meseca. Sedmi jevrejski mesec je Tišri (septembar-oktobar), i ima 30 dana. Dok je po građanskom računanju vremena Nova godina padala u mesecu Tišri, po starom verskom računanju to je bio Nisan (mart-april). Helena Vajt i njeni zavedeni sledbenici tvrdokorno tvrde da je 1844. godine jevrejski praznik Dan pomirenja pao 22. 10 (oktobra); rabinski kalendar jasno pokazuje da je pao 23. 09. (septembra), dakle 29. dana ranije. Ni po rabinskom ni po karaitskom kalendaru Dan pomirenja ne može toliko kasno pasti: 22. oktobra!

Nova godina – Roš hašana, 5605. godina po jevrejskom kalendaru, 1844. godine je pala u veče 14/15. 09., u subotu. Jom kippur dolazi deset dana kasnije: u ponedeljak 23. 9. Po nekim karaitskim strujama (- karaiti su inače raštrkana sekta u judaizmu) Nova godina je počela 12. 09, a po drugima je to bilo 14. 09., dakle kao i u rabinskom judaizmu; odstupanje je neznatno. Treba znati da je u judaizmu godina lunarna, ne solarna, i da se početak meseca računa prema mladom Mesecu, odnosno menama Meseca. - Ako je Nova godina pala 14. 09., a Dan očišćenja se slavio posle deset dana, da li je taj praznik onda sa našeg devetog meseca mogao da pređe na kraj desetog?!

Do 'značajnog' datuma 22.10. 1844. prvi je inače došao Samuel L. Snow (koji se kasnije proglasio prorokom Ilijom i istupio iz adventisticke zajednice), a Vajtova je dobila 'viziju' kojom je potvrdila 'značaj' tog datuma.

Po Heleninoj suludoj viziji, od Dana pomirenja, koji je po njoj pao (1844. godine.), kao što rekosmo, pao 22. 10, Satana je stupio uz Božiji Presto, a vrata milosti, su se zatvorila. No ako je Dan pomirenja pao 23. 09., kao što je pao, to je se i ona od 23. 9. do 22. 10. 1844. celih 29. dana molila prema Prestolu na kome je navodno bio Satana.

Naime, prema Heleninim ‘Ranim spisima’, u poglavlju ‘Svršetak 2.300 dana’, govori se kako je Isus na Dan pomirenja te 1844. godine napustio Presto i ušao u Svetinju nad Svetinjama Neba, a kod Prestola je se pojavio Satana, i svi, ponajprije ‘nemarna množina’, koji su se molili posle Dana pomirenja prema Prestolu molili su se u stvari Satani: »Okrenula sam se da pogledam prema grupi koja se još uvek klanjala pred prestolom; oni nisu znali da ga je Isus napustio. Satana se pretvarao da je na prestolu, pokušavajući da nastavi Božiji posao. Videla sam ih kako gledaju prema prestolu i mole ‘Oče, daj nam svog Duha.’ Satana bi onda dunuo na njih bezbožnu moć; u njoj je bilo svetla i puno sile, ali ne slatke ljubavi, radosti i mira. Satanin cilj je bio da ih održi obmanutim i da zavede i obmane Božiju decu.«

Helena ne zna da u Nebo ništa nečisto ne može ući, pa ponajmanje Satana, Otac Laži. I ona ne zna da presto Božiji nije izvan Nebeske Svetinje, već upravo u Svetinji, koja je i Hram i Palata, jer Gospod je sa Sinom i Prvosveštenik i Kralj Neba. Čak i da se simbolično predstavi Satanin pristup Prestolu Božijem, taj simbolizam je po mnogo čemu neosnovan, bizaran i banalan, bogohulan.

Izigravajući Božijeg videoca Helena Vajt piše: »Videla sam da je Isus zatvorio vrata Svetinje i niko ih ne može otvoriti, a otvorio vrata Svetinje nad Svetinjama, i niko ih ne može zatvoriti.« (‘Iskustva i viđenja’, 42. strana orig.) - Da li je baš tako...?

Hrist kaže nadgledniku Bratstva u Filadelfiji: »Ovo govori Sveti, Istiniti, koji ima Davidov Ključ, koji otvara i niko ne zatvara, i koji zatvara, a niko ne otvara.« ('Otkrivenje’, 3:7) - Šta je svetima životom otvoreno Hristovom Žrtvom i Duhom? Dakako Nebo: »Potom videh, i gle, na Nebu o t v o r e n a Vrata ...« (4:1) – »... Imamo pouzdanje da ulazimo u Svetinju Krvlju Isusa, Koji nam je o t v o r i o novi i živi put kroz Zavesu, ...« (‘Jevrejima’, 10:19-20) - Sveti Jedan kaže: »... Imam Ključeve od Smrti i od Hada.« (‘Otkrivenje’, 1:18) Ključeve koji otvaraju i zatvaraju. - Slikovitim jezikom rečeno, Hrist Svoj ključ daje Anđelu Bezdana da otvori Ždrelo Bezdana: »... I dade joj se Ključ od Ždrela Bezdana.« (9:1)- Jednom svom Arhanđelu Hrist daje ključeve da zaključa duhove svezane u Bezdanu Hada: »I videh Anđela kako silazi sa Neba, koji je imao Ključ od Bezdana ...« (20:1) - Dakle, Hristova Vlast je ta koja otvara Bezdan i Had, dopušta da iz njega izađe zlo, i Hristova Vlast zatvara i zaključava zločince u tami Hada, Bezdana i Tartara, Druge Smrti. I Hristova Vlast je ta koja pravednima otvara vrata Neba i Kraljevstva Duha, i zatvara ta vrata za one mlake.


Spiritistički instrument

U svojim brojnim knjigama Helena Vajt je puno pisala i o spiritizmu koji je u njeno vreme bujao u Americi,a koji se i u biblijskim spisima osuđuje: »Reknu li vam: ‘Duhove pitajte i vrače koji šapću i mrmljaju’ - dakako, narod mora pitati svoje ‘bogove’ i za žive u mrtvih se raspitivati! - Uza Zakon! Uza svedočanstvo! Ko ne rekne tako, zoru neće dočekati.« (‘Isaija’, 8:19-20) - Videći pred sobom samo eksplicitni salonski spiritizam, Vajtova nije bila svesna da je i sama spiritistički medijum, instrument kako demona tako i duša vezanih za zemaljsko. Naravno kao sadukej ona nije priznavala onostrano postojanje duše već je sve spiritističke fenomene 'tumačila' kao upliv demona.

Osoba koja pada u trans neznajući za sebe očigledno je spiritistički instrument. Ona je i sama govorila da je dobila tokom života 200 tobože od Boga inspirisanih snova i vizija; čitajući njene knjige stiče se utisak da ih je bilo mnogo, mnogo više. U biti, sve te njene noćne i dnevne utvare u biti su manipulativni izraz onostranih negativnih snaga.

U jednom pismu svom sinu, koje je napisala 12. 09. 1881. godine, Vajtova prenosi kako joj je se u 'inspirisanom snu javio upokojeni muž Džems Vajt (umro 06. 08. 1881. godine), koga ovde naziva 'otac', čime sama sebe negira da duše mrtvih ne nadživljavaju smrt tela. Vajtova razgovara sa svojim mrtvim mužem, a on je autoritetno 'savetuje' kao da je u pitanju neki anđeo ili sam Bog, te se jada kako je se zbog obaveze prema braći iscrpljivao sve do smrti. Vajtova sa svojim mrtvim mužem sklapa savez da uvek ostane uz nju i sa njom radi; nije li to savez sa smrću i sa svetom mrtvih?! Zar čovek koji živi u Bogu želi da radi uz nadahnuće mrtvaca?! Da li je Vajtovoj Gospod govorio kroz upokojenog muža? Ne pokazuje li takvo ophođenje Vajtovu kao duhovnog mrtvaca koji znatiželjno prima inspiraciju od duša sužene svesti koje deluju iz onostranog, iz svetova senki?!

Pogledajmo i sam tekst pisma napisanog ispod pera Vajtove koja nije bila voljna da ode na predstojeći sastanak adventističke ‘Generalne konferencije’: »Prošlo je nekoliko dana nakon što sam molila Gospoda da mi otkrije koje su moje obaveze. Tokom noći sanjala sam da upravljam kočijama i sedim sa desne strane. Otac je bio u kočijama, sedeo je sa moje leve strane. Bio je veoma bled, ali staložen i miran. 'Zašto sam oče,' uzviknula sam, 'tako srećna da budeš pored mene još jednom! Osećala sam se kao da je deo mene preminuo. Oče, videla sam da si umro; videla sam te sahranjenog. Da li mi se Gospod smilovao i dopustio da se ponovo vratiš meni i da radimo zajedno kao što smo imali običaj?' - On me pogledao veoma tužno. Rekao je, 'Gospod zna šta je najbolje za tebe i za mene. Veoma sam voleo ono što sam radio. Pogrešili smo. Odgovarali smo na hitne pozive naše braće da prisustvujemo važnim sastancima. Nismo imali srca da odbijemo. Ti sastanci su nas oboje zamorili i više nego što smo bili svesni. Naša dobra braća su bila zadovoljna, ali nisu razumela da smo na tim sastancima preuzeli na sebe veće breme nego što u našim godinama možemo da ponesemo. Oni nikada neće znati kako je taj dugotrajni napor uticao na nas. Da je hteo, Bog bi ih naterao da ponesu taj teret koji smo mi nosili godinama. Bili smo veoma snažni, ali neprekidno opterećeni, a naša braća su pogrešno procenila naše motive i ne shvatajući oslabila dela naših srca.’ - Počinila sam greške od kojih je najveća bila što sam dozvolila svojoj naklonosti Božijim ljudima da me vodi da preuzmem na sebe obaveze koje su drugi trebali da nose. - 'Sada ćeš, Helena, dobijati pozive kao i ranije, sa molbama da prisustvuješ važnim sastancima, kao što je bilo u prošlosti. Ali prepusti te brige Bogu i ne odgovaraj na najvažnije pozive. Tvoj život visi kao o koncu. Moraš se odmarati u miru, oslobođena svih uzbuđenja i svih neprijatnih briga. Godinama smo bili u stanju da radimo veliki posao uz pomoć naših pera, o temama koje su ljudima potrebne i koje smo rasvetlili i umeli da im predstavimo, što drugi nisu mogli.’ - Pogledao me je molećivo i rekao, 'Ti nećeš biti nemarna prema ovim opomenama, zar ne, Helen? Naš narod nikada neće znati u kojim smo se slabostima mi trudili da mu služimo jer su naši životi bili utkani u neprestani rad, ali Bog zna sve to. Ja žalim što sam se toliko udubljivao i bespotrebno trudio u mnogim okolnostima, ne obraćajući pažnju na zakonitosti života i zdravlja. Gospod nije zahtevao od nas da podnosimo tako velike brige, a mnoga naša braća tako malo. Mogli smo da odemo na obalu Pacifika još ranije, i da svoje vreme i snagu posvetimo pisanju. Da li ćeš to sada uraditi? Da li ćeš, kako ti se snaga bude vraćala, uzeti pero i napisati ove stvari koje smo dugo planirali, i prestati da žuriš? Postoji ozbiljno pitanje koje je ljudima potrebno rasvetliti. Neka to bude tvoj prvi posao. Moraćeš donekle da se obraćaš ljudima, ali izbegavaj obaveze koje su nas nekada mučile.’ – ‘Dakle, Džejms’, rekla sam, 'ti ćeš ostati sa mnom sada i radićemo zajedno zauvek.' - On je rekao: 'Ostao sam u Batl Kriku previše. Trebalo je da odem u Kaliforniju pre više od godinu dana. Ali sam želeo da pomognem rad i organizacije u Batl Kriku. Pogrešio sam. Tvoje srce je nežno. Ti ćeš biti sklona da ponoviš iste greške koje sam i ja činio. Tvoj život može biti koristan Božijem cilju. O, te dragocene stvari koje koje mi je Gospod dao da iznesem pred ljude, dragoceni dragulji svetlosti!’ - Tada sam se probudila. Ali je taj san izgledao tako stvaran. Sada možeš videti i razumeti zašto ja ne osećam obavezu da idem u Batl Krik sa ciljem da preuzmem obavaze na Generalnoj Konferenciji. Nemam obavezu da budem na Generalnoj Konferenciji. Gospod mi ne dozvoljava. To je dovoljno.» (Arthur White: Ellen G. White, The Retirement Years, p. 161-162)

I Helena Vajt i njen muž Džejms/Jakov Vajt tvrdili su da Helenini spisi i izvori misli ne proizilaze iz prethodnog proučavanja ili studija, već da su nošeni Duhom. Helen iznosi: »Neki su spremni da ispituju: ko je govorio sestri Vajt ove stvari? Čak su i meni postavili to pitanje: - Da li ti je neko rekao te stvari? Mogla bih da im odgovorim: Da; da, anđeo Božji mi je govorio … Ali …za svagda, neću da obezvrednjujem svedočanstva koja mi je Bog dao, objašnjenjima koja bi zadovoljila te plitke umove, već ću se odnositi prema takvim pitanjima kao prema huli na Duha Božjeg.« (‘Svedočanstva’, 3. tom, 314-315 str. iz 1873.) – Te: »Ja sam samo instrument u rukama Gospodnjim i radim posao koji je on postavio pred mene. Uputstva koja dajem pismeno ili usmeno su izraz svetlosti koju mi Bog daje. Trudila sam se da pred vas stavim načela koja mi Duh Gospodnji već godinama utiskuje u srce i um.« (‘Svedočanstva’, 5. tom, 691. str. iz 1889.) - Dobro je poznato da je Vajtova kao jedan od utemeljivača Seventh-day Adventism, kao autor oko 100.000 stranica teksta, kao vlasnik kućne biblioteke od oko 2.000 knjiga, bila i veliki plagijator, selektivni prepisivač tuđih dela i misli. Plagijatorske manire Vajtove upravo su najbolje otkrili sami adventisti, odnosno pojedinci iz adventističkih redova kojima je Bog pomogao da se otrezne. Tako je adventistički pastor Walter T. Rea početkom osamdesetih godina prošlog stoleća otkrio i pokazao mnogo toga što je Vajtova spisateljski preuzela i ukrala od drugih autora i istraživača. I ono što je tvrdila da joj je kao dato izravno od Boga preuzela je od drugih, što sve pokazuje njenu duševnu prljavštinu i laž u kojoj je živela. Časniji spisateljski pristup od osobe koja je imala samo tri razreda osnovne škole, kojoj je nedostajalo poznavanje komparativne teologije i biblijskih jezika, čije radove, pa i one date 'od Boga' su leksički i stilski sređivale i obrađivale pre publikovanja njene sekretarice (Dejvis, Robinson, Vajt, Bolton), te urednici adventističkih književnih odbora, možda i nije trebalo očekivati.


Božije ‘inspiracije’ ili grubi plagijati

Od 1982. do 1990. godine Generalna Konferencija Adventista sedmog dana realizovala je The Desire of Ages project koji je vodio Dr. Fred Veltman (Chairman of the Religion Department of Pacific Union College), ne bi li proverila ove tvrdnje, prevashodno na primeru knjige 'Čežnja vekova' koja se smatrala najautentičnijim spisom Ellen White. Rezultati su zvanično objavljeni u propovedničkom časopisu 'Ministry' (mesec: 10-12, 1990. god.): »Našli smo 10 knjiga iz koji je E. White izvukla 10 ili više bukvalnih paralela po poglavlju ‘Čežnje vekova’. The Life of Christ (William Hanna) vodi sa 321 izvornih paralela. Night Scenes of the Bible i Walks and Homes of Jesus (Daniel March) je drugi sa 129 paralelnih rečenica.« – Zatim se nabrajaju i drugi ‘manji’ izvori iz kojih je Vajtova svesno crpela bez navođenja bibliografskih podataka svojih izvora. Veltmanov izveštaj potencira: »Moram da priznam na samom početku, da se po mojoj proceni suočavamo sa veoma ozbiljnim problemom literarne zavisnosti (prepisivanja) Helen Vajt. To ruši temelje njenog poštenja, njenog integriteta i poverenja u nju.« - I zaključak je vrlo poražavajući po Helenine poklonike: »... U knjizi o Hristovom životu, koju je pisala H. G. Vajt, nemoguće je prepoznati barem jednu zasebnu ili originalnu ideju koja bi bila lično njena.«

Gore pomenuti vrsni znalac adventizma - Walter Rea, koji je 36 godina propovednički i spisateljski delovao u Adventističkoj crkvi (te napisao 3 toma biblijskih biografija koristeći prevashodno spise Ellen White), na primeru ‘Velike borbe’ pokazao je da ‘Velika borba’ iz 1876. god. sadrži skoro doslovan prepis iz knjige ‘Istorija Protestanizma’ (zapisana 1876. g.) od J. A. Vajlija.

Posle uvida u Walterove spise, starešina i predavač Robert K. Sanders, posle 37 godina provedenih adventizmu odlučio je da ga napusti.

D. M. Canright koji je 28 godina bio adventista i dugogodišnji pastor, savremenik i saradnik porodice Vajt, još 1919. god. u svojoj knjizi Life of Mrs. E.G. White Her Claims Refuted razotkrio je mnoge plagijate Vajtove, njene laži, zablude i pseudo-harismatičnost.

Godine 1919., 7. i 8. meseca, četiri godine nakon smrti Vajtove, u prostorijama glavne adventističke crkve Takoma Parku u Vašingtonu, na Biblijskoj Konferenciji okupili su se vodeći ljudi iz adventističke crkve (učenjaci, teolozi, izdavači), preko pedeset njih, na čelu sa Arthur G. Daniells-om, presednikom Generalne Konferencije, kako bi doneli svima prihvatljivu odluku o neospornosti propovedanja i učenja Helene Vajt. Kada je se 30. 07. i 01. 08. razmatralo pitanje Helene Vajt kao ‘Duha proroštva’, iako je to traženo od njih, adventističke vođe čak 11 puta su izbegli da se izjasne, što pokazuje njihovu očiglednu sumnju. Posebno podozrivo su se odnosili prema Heleninim ‘Svedočanstvima’, no s druge strane bojali su se da otvoreno diskreditujući ih i sami izgube poverenje pastve, time i vlastitu moć nad njom. Jer ako priznaju, kao što su verovali, da Vajtova nije bila verbalno inspirisana od Duha Istine, kako bi onda mogli da zadrže poverenje adventističkog naroda?! Uz to slutili su da ako puste da se nekritički veliča Helenino delo i opus, kad se jednom otkrije istina, cela adventistička crkva će doći u krizu i pred rasulo.

Rukovodstvo nije donelo nikakvu odluku o Vajtovoj, ali je Predsedavajući Konferencije A. G. Daniells odlučio je da se zapisnik sa ove konferencije iz 1919. g. ‘zapečati’, odnosno sakrije od oči javnosti za narednih pedeset godina.

Svi koji hoće da vidu mogu videti koliko je Vajtova bila 'originalan' i 'inspirisan' mislilac i spisatelj, koliko je zapravo bila zavisna od drugih autora, a to ukazuje i na njenu silnu duhovnu zavisnost, zavisnost od duša mrtvih koje su je inspirisale, vodile i održavale lažnoj pobožnosti, dok je njeno srce bilo duboko uz Oca Laži, Satanu. Rasulo koje danas vlada u adventističkoj crkvi jasna je posledica građenja na laži. Nažalost, mnogi među adventistima pogrešno veruju da se adventizam kao 'reformisan' može spasiti. No laž se ne može reformisati, ona se mora potpuno odbaciti. I ko hoće da ide napred na Hristovom putu on mora u potpunosti da odbaci adventizam kao veroispovest; Helenu Vajt i njene plagijate i izmišljotine još više, ... Jer ne učini li to, biće vođeni u Propast od mračnih snaga koje su i Vajtovu vodile i zavodile.



Čarls Rasel


Kako je 'proricao' stražar Rasel?!

Svakako iznenađujuće i konsternirajuće doima fakat da danas postoji verska struja koja dosta drži do fiktivne harizme svoga doktrinalnog utemeljivača i začetnika a istovremeno odbija da integralno i autentično publikuje njegove brojne članke i knjige. Takav 'propust' stoji u izdavačkom preduzetništvu i politici 'prezidijuma' takozvanih ‘Jehovinih svedoka’, ‘Društva Kule stražare’ (Watch Tower). Njihovo rukovodeće telo u Bruklinu (Njujork, USA) mnoge svoje zaključke radije ilustruje navodima iz rimokatoličkih enciklopedija nego iz kontroverznog i opskurnog opusa svoga začetnika na polju 'ozbiljnog istraživanja' Biblije – Čarlsa Tejza Rasela (Charles Tase Russell, 1852.-1916. g. ne.). Raselova dela se skrivaju da njegovi današnji udivljenici i sledbenici u proizvoljnom tumačenju biblijskih spisa ne bi videli gomilu njegovih fantazmagorijskih orakulskih zabluda, da se ne bi iznenadili i brojnim suprotnostima između onoga što je on nekada u svome 'nadahnuću' učio i onoga što danas prezentuju i izmišljaju neoprotestanski bogoslovi bruklinskog 'Betela' (kako već raseliti nazivaju svoje organizaciono sedište na tlu Amerike), slepi sadukejski vodiči koji zaslepljeno stado vode u ponor Propasti, Ponor vezanosti za materiju, privid i zabludu.

Pogledajmo neke od Raselovih gatarsko-kalkulantskih spekulacija i mahnitanja koja njegovim izmanipulisanim poklonicima ne izgledaju dovoljno grozomorna i teška da bi se distancirali od njih, da bi ih žigosali kao nadahnuća bogoprotivnih sila, manipulisanja sa čovekom koji nije umeo i nije hteo da sudi po Duhu već samo po telu, koji nije znao da razlikuje i ispituje duhove-inspiratore, jer sam sebe nije hteo da ispituje.

Star tek nešto preko preko dvadeset godina, u Pitsburgu (Pensilvanija), Rasel je pristupio verskom krugu koji je sebe nazivao 'Ozbiljni istraživači Biblije', društvu zanesenom i obuzetom adventnom psihozom koja je u XIX stoleću dosta tresla Ameriku. Entuzijasti tog Društva, koji su Rasela prihvatili kao opunomoćenog Božijeg poslanika 'ravnog' patrijarsima i svetim prorocima, verovali su da do istine mogu doći istražujući biblijsko slovo koje je pretrpelo mnoge redakcije, i koje je dolazilo kako ispod pera prosvetljenih ljudi tako i ispod pera privrženika ropskih kultova. Smisao i pouku istinske Božije reči mogu shvatiti i ispravno tumačiti samo ljudi koji srcem čeznu za Istinom koji tu svetu čežnju hrane zakonitim, pravedničkim životom, koji duboko uvažavaju Božije Zapovesti. Ljudi koji ne shvatraju smisao reči, koji ne oživljavaju slovo koje upućuje na Zakon Života, čija je svest još u embrionalnom stanju, samo donose još veću zbrku i zabunu.

Godine 1879. Rasel je osnovao žurnal Zion's Watchtower and Herald of Christ's Presence (koji je startovao sa 6.000 primeraka tiraža) da bi propovedao svoje učenje. Senzacionalistička 'predskazanja' o skorom kraju sveta privlačila su lakoverne pobožne ljude i njegovo društvo je počelo da jača organizaciono, društvo koje nije imalo ni vođstvo Duha proroštva, ni proroke, ni videoce, ni iscelitelje, ni istinske pismoznalce i stručnjake za biblijske jezike. Ne želeći više da ga podržava u njegovoj 'misiji', Raselova žena Marija Ekli je se 1897. godine razvela od njega. Početak svoje svetske propovedničke karijere (koju su obeležavale i izmišljene medijske priče i plaćeni oglasi o 'uspešnim' nepostojećim misionarskim turnejima), samoproglašeni učitelj i predikcioni mešetar Rasel, koji je bio i holding-mešetar, obeležila je afera sa njegovom 'čudotvornom pšenicom' koju je dotični prodavao po dolar za funtu, iznoseći za nju da brže raste nego obična. O Raselovoj 'čudotvornoj' pšenici' pisale su i bruklinske novine 'Orao' (The Eagle).

Ljudi svetlog oka jasno mogu videti da iz Raselovih učenja izbija duboka neozbiljnost u percepciji biblijskih tokova, da je njegova razuđena doktrina obeležena brojnim fikcijama, besmislicama i eshatološkim nagađanjima. Ne osvrćući se na Isusovu naznaku da niko od ljudi ne može znati dan i čas Njegovog Slavnog Dolaska, Rasel kreće da pretražujući biblijske spise i prekrajajući već prekrojene biblijske reči otkrije 'tačan' datum najveličanstvenijeg Događaja.

U svojim nebuloznim nagađanjima i izračunavanjima mladi Rasel je pošao od jednog pasusa iz 'Evanđelja po Luki' u kome su redaktori, koji su očekivali skori Hristov Dolazak, Njegova proročanstva o kraju staroga sveta pomešali s proročkim naznakama o uništenju Jerusalima i Hrama pod rimskim legijama, što je i sedamdesetih godina I stoleća doživelo pokolenje koje je sa Raspetim živelo. U stavku 21:24 Terciusa se tako kaže: »Mnogobošci /- misli se na Rimljane/ će gaziti Jerusalim dok se ne ispune vremena mnogobožaca.« – Verujući da se 'gaženje Jerusalima' odnosi na završnicu vremena staroga sveta, a ne na vreme razaranja Herodovog Hrama pod rimskim vojskovođom Titusom i na rušenje Svetog Grada 135. godine pod vladavinom cezara Hadrijana, Rasel je umislio da ako reši problem i pitanje kada će se ispuniti 'vremena mnogobožaca' samim tim će doći i do odgovora i rešenja kada će uslediti Hristov Dolazak. (Slikovito otkroviteljski jezik patmoske 'Apokalipse' ukazuje da će neznabošci gaziti Jerusalim 42 meseci – 11:2. No 'Jerusalim' koji se ovde pominje i tretira jeste duhovni Jerusalim, simbol svetog zajedništva Božijih prvootkupljenika, suvladara Kraljevstva Mira, Novog Izraela.)

Iščitavajući vizionarsku i egzotičnu 'Knjigu o Danilu', koja je pretrpela dosta redaktorsko-interpolacionih zahvata, Rasel je naišao na terminološki sklop »sedam vremena« (4:16 i drugde), te ga povezao sa 'vremenima neznabožaca' kod Luke, Terciusa. Pervertivnim izvođenjima, tumbanjima biblijskih naznaka i stihova, te nakaradnim logičkim refleksijama, Rasel je zaključio da Hristov Dolazak mora da sledi nakon isteka 'sedam vremena'. Nije se obazirao na to što Danilovih 'sedam vremena' ima svoje striktno značenje, što se ukazno odnosi na sedam godina duševne bolesti novobabilonskog cara Nevukadnezara (605.-562. god. se.).

»Tebi se objavljuje, care Nevukadnezare! Kraljevstvo ti se oduzelo. Bićeš izgnan iz društva ljudi, sa životinjama ćeš poljskim boraviti; hranićeš se travom kao goveda i sedam će vremena proći nad tobom dok ne spoznaš da Svevišnji ima vlast nad carstvima ljudskim«, – objavljuje Gospod Nevukadnezaru. – Tako je i bilo. Posle sedam vremena, sedam godina bolesti insania zoanthropica (poživotinjenja), caru je se razum vratio.

Lukina »vremena neznabožaca« jednostavno hoće reći da Rimljani neće gaziti i neće držati pod svojom vlašću Jerusalim kroz sve vekove, nego će i toj strahovladi i okupaciji doći kraj. Stoga je potpuno besmisleno bilo, čak više i vrlo neinteligentno, ukaz prezentovan kod Terciusa povezati nakaradno s mnogo starijim ukazom kod Daniela o »sedam vremena« koja se odnosi na godine ispaštanja i mentalne rastrojenosti jednog čoveka.

U starozavetnim prepisima Rasel nalazi da je svet stvoren za šest Dana. Kako je pred Bogom, metaforično rečeno, jedan Dan kao hiljadu zemaljskih godina ('Psalmi', 90:4), to je na osnovu toga Rasel 'utanačio' zaključak da je svet stvoren za 6.000 godina, te da će i, shodno tome, i historijski tok ovoga sveta trajati šest milenijuma (- takvo shvatanje je se pojavljivalo još mnogo pre Rasela), a da će onda nastupiti Hristov Dolazak i Hiljadugodišnje Kraljevstvo Hrista Božijeg na novoj Zemlji.

Da bi našao kada je 'Adam stvoren' Rasel je se dao na genealoška pretraživanja sumnjivih i nepotpunih starozavetnih rodoslovnih shema i hronologija, što je još i apostol Pavle osuđivao upućujući verne »da ne obraćaju pažnju na priče i beskrajna rodoslovlja, što sve stvara više prepiranja nego Božiji poredak koji se u veri ostvaruje.« ('Timoteju', I, 1:4) – I tako tumbajući rodoslovne liste Rasel nalazi da je stvaranje Adama u šestom Danu završeno 4.128. godine stare ere. Baratajući sa danima milenijumske dužine, Rasel je nekorelativnim izvođenjima nastojao donekle i da pomiri kreacionističke i evolucionističke predstave. Raselove refleksije nemaju principijalne veze ni sa Biblijom ni sa zdravim logičkim rezonom. Osim toga Biblija i nije relevantna historijska knjiga, jer je tu istorija često podređena teološkoj predstavi (jer je od strane mnogih redaktora falsifikovana iz teološko-kultnih ciljeva), jer su u njoj mnoge historijske naznake pomešane sa legendama, mitovima i predanjima.

Ako je Adam stvoren 4.128. godine stare ere, po Raselovoj numeričko-determinističkoj shemi Hrist je trebao da se u Svojoj Slavi pojavi na Zemlju 1872. godine nove ere, – što je izostalo. Umesto da shvati da je na putu pogrešnih izvođenja, i da se okane budalastih kalkulacija i podmetanja, nadmeni Rasel dalje izmišlja da je Adam u Raju, pre isterivanja, proveo dve godine; pa po ovoj novoj kalkulaciji istoriju ovoga sveta treba računati od Adamovog isterivanja iz Edena. I tako je Raselovo datovanje iznedrilo da 1874. godine treba očekivati Mladoženjin Dolazak.

No Hrist Mladoženja ni te 1874. godine nije došao, nije se pojavio u Slavi i Moći.

Želeći grčevito da se izvuče iz gliba i sramote u koju je se zavukao fantazmagorijskim i budalastim izračunavanjima, Rasel u svom časopisu 'Sionska Kula stražara', u julskom broju iz 1879. godine objavljuje i objašnjava kako je Hrist 1874. godine ipak došao ali 'nevidljivo' (- kako ga je on samo mogao videti?!), te da je te godine na Nebu Mesija Božiji ustoličen i okrunjen. Od tog 'ustoličenja' počinje teći nekakva četrdesetogodišnja Božija žetva, na čijem kraju će Hrist uništiti neznabožačke narode a 'klasu kreposne device' uzdignuti Sebi na Nebo. Po evanđeljskim ukazima Božiju Žetvu čine završne velike nevolje, kroz koje će mnogi moći da oduže svoje stare duševne dugove i da kroz vatru ispaštanja budu spašeni.

Hrist nije Vladar Neba od 1874. godine, već od Večnosti, od početka sazdavanja Kraljevstva Svetlosti. Na Nebeski Presto presvetog Oca, Sveti Jedan, Hrist Božiji, sa Božije desne strane nije pobednički seo 1874. godine već odmah nakon Svog Vaskrsenja i Vaznesenja. Đakon Stefan pred kamenovanje svedoči za proslavljenog Spasitelja i pred svojim tužiteljima: »A on pun Duha Svetoga pogleda na nebo i vide slavu Božiju i Isusa gde stoji s desne strane Bogu, i reče: Evo, gledam otvorena nebesa i Sina Čovečijeg kako stoji s desne strane Bogu.« (Dela, 7: 55-56) – Hristov Slavni Dolazak neće biti nevidljiv, već vidljiv i poput munje za ljude koji su Hristovog Duha razbuktali u sebi, koji gledaju Bogom, Duhom Istine. Nevidljivo i poput lopova u noći Hrist će doći samo za duhovne pospance.

Svojim saradnicima 1. oktobra 1914. Rasel 'svečano' obznanjuje da su 'vremena neznabožaca' istekla, da su dani njihovih kraljeva odbrojani. Ipak očekivano vaznesenje 'klase kreposne device', odnosno 'Ozbiljnih istraživača Biblije' je izostalo. Oni nisu bili u Nebu već u još dubljem glibu i sramoti. Zemaljska Kraljevstva nisu nestala kako je najavljeno a zemaljski Jerusalim je i dalje bio 'gažen', pod turskom upravom i vlašću. Zaslepljeni Raselovi sledbenici, umesto da shvate da su prah i pepeo, i da pokajnički sednu u pepeo, krenuli su potom u novu propagandno-demagošku ofanzivu, da ubeđuju i sebe i svet kako Rasel ustvari nije predvideo Hristov Dolazak već Prvi svetski rat, koji je već nekoliko meseci p r e famoznog oktobra 1914. godine besneo u Evropi.

Kada su raseliti videli da 1914. godine nije došao kraj satanskog sveta, predvideli su 'propast' za 1915. godinu; kad se ni to nije ostvarilo, utanačili su da će 1920. godine »telesni odstupnici od Hrista biti apsolutno odbačeni«, uz početak »sveopšte anarhije u jesen 1920. godine«. – Rasel je umro 1916. ne dočekavši da vidi ispunjenje proročanstva o 'kraju' u 1920. godini.

Nakon smrti Rasela, prvo što su arbitražno-štimerski uradili njegovi saradnici 'vođeni Duhom Svetim' (koga raseliti ni danas ne priznaju kao sveprisutnog Boga), bilo je da koriguju tumačenje Danilovih »sedam vremena«: sada 'vremena' nisu povezali sa nekakvom milenijumskom genezom, već su svedena na 2.520 godina. Uzeto je da 'jedno' vreme preneseno predstavlja, ne 1.000 godina, već 360 godina; naime, u nekim starim kalendarima (kao u babilonskom) neinterkalirana godina je imala 360 dana. Kako u nekim proročanstvima 'dan' ima prenesenu vrednost od jednu godinu, to je zaključeno da i u ovom slučaju takav pristup treba da važi. Pa je tako izvedeno da »sedam vremena« traju 2.520 (odnosno 7 puta 360) godina. Pri tome je prevideno da kod Tercijusa ne stoji da će neznabošci sedam vremena gaziti Jerusalim, zanemareno je da se date hronološke naznake striktno odnose na novobabilonskog monarha i njegovo sedmogodišnje ludilo; osim toga koji čovek može da živi 2.520 godina?!

Po Raselovim svedocima, početak fiktivnih 2.520 profetskih godina se ne treba računati od Adamovog isterivanja iz Edena, već od 607. godine stare ere, kada je navodno »judejski kralj Sedekija bio svrgnut s prestola od strane Nevukadnezara, čime je počelo gaženje Jerusalima«! Takav račun, usiljeno i nakazno izveden sa pobudom da se odbrani tobožnja prekretničko-eshatološka vrednost 1914. godine i tobožnji Hristov »nevidljivi dolazak«. Račun Raselovih poklonika ima za pozadinu zapanjujuće nepoznavanje historijskih tokova i starozavetnih hronologija. Kralj Sedekija (hebr.: Cideqjahu) nije mogao 607. godine stare ere da bude svrgnut, jer 607. godine nije ni počeo da vlada; vladao je od 597. do 586. godine. Te 586. godine stare ere Nevukadnezar je razorio Jerusalim, i kao sećanje na taj pad Jerusalima Jevreji slave deveti dan u njihovom mesecu avu.

U 'Knjizi proroka Jeremije' o datom događaju se izveštava: »Devete godine kralja Sedekije, kralja judejskoga, desetoga meseca, Nevukadnezar, car babilonski, krenu sa svom vojskom na Jerusalim, te ga opsede. Jedanaeste godine kralja Sedekije, četvrtoga meseca, dana devetoga u mesecu, provališe u grad.« (39:1-2) – Dakle, zna se i dan, i mesec i godina pada Jerusalima, tačan datum koji potpuno odudara od naznaka i proizvoljnih izvođenja Raselovih sledbenika.

Inače, Nevukadnezar koji je došao na vlast 605. godine stare ere (a ne 607. kako hoće da prikažu Raselovi svedoci), na Jerusalimje je krenuo devete godine svoga vladanja ('Kraljevi', II, 25:1). – Čak i da je 607. god. stare ere Nevukadnezar došao na vlast (a nije), i da je odmah krenuo na Jerusalim (a nije), i da ga je odmah, bez opsedanja osvojio (a nije tako bilo), nepobitna je skriptuarna činjenica da je njegov san o »sedam vremena« usledio posle mnogo godina od osvajanja Jerusalima, pre ustoličenja njegovog sina Nevunida. Koliko je apsurdno da nekakvih 'sedam neznabožačka vremena' počinju teći pre famoznog i ključnog sna u kojima se najavljuju?!

Promašaji Raselovih 'predviđanja' su brojni i zgražavajući. Čovek koji nije bio ni Božiji prorok, ni videlac, ni Duhom pomazani i ovlašćeni učitelj, koji nije pristojno poznavao ni abecedu biblijskih jezika (hebrejski i grčki), ponajmanje je imao pravo da istupa kao 'ovlašćeni' tumač biblijskih proročanstava. Po plodovima Raselovih nagađanja i promašaja jasno vidimo čiji duh ga je vodio i nadahnjivao: satanski! I dan-danas Raselovi svedoci brane mnoge od njegovih očiglednih promašaja i zastranjivanja, koja idu do blasfemije. Umesto da grade na Hristu i Istini oni grade na laži i zabludi, na pesku. U završnici Besede na Gori Isus takve nepromišljene ljude naziva ludima: »I svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, biće kao ludi čovek, koji sazida kuću svoju na pesku. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću – i pade, i pad njen beše veliki.« (Matej, 7:26-27)


'Proroci' kraja sveta

Sa smrću Rasela, bruklinski 'oci' nisu prestali da proriču skori kraj sveta ...

Pošto Harmageddon nije stigao ni 1918. godine, sa završetkom Prvog svetskog rata, Raselov naslednik, advokat Raderford (1869.-1942.) koji je donekle izmenio njegovo učenje, najavio je 1920. godine propast sveta za 1925. godinu, objavivši da »milioni koji sada žive nikad neće umreti.« Pred 'smak sveta' mnogi Raselovi svedoci su prodali svoju imovinu i posvetili se putujućem propovedništvu. Seljaci su zapostavili svoju letinu čekajući da vaskrsnu veliki patrijarsi, i da zavladaju zemljom. Iako Avraham, Isak i Jakov nisu ustali iz mrtvih 1925. godine, Raderford je naložio da se 1929. godine u luksuznom delu San Dijega podigne Bet Sarim – 'Dom Prinčeva', u kome će živeti Patrijarsi. U 'odsustvu' Avrahama, Isaka i Jakova, Raderford, koji je se u vreme najveće privredne krize u Americi vozio u dva kadilaka, koristio je 'Dom Prinčeva' da u njemu zimuje; za letovanje odlazio je pak u Evropu.

Bruklinska uprava je zatim odredila da nova godina početka bude 1957. godina, s obzirom da je tada poslat »znak sa neba«, odnosno lansiran je prvi 'Sputnjik'.

Poslednje eshatološko 'proroštvo' bruklinsko 'rukovodeće telo je dalo 1968. godine, najavivši da će Harmageddon početi u septembru-oktobru 1975, kad se 'završava' šest hiljada godina od stvaranja Adama, ... Prošla je i 1975. godina ...


Zašto Raselovi svedoci odbacuju raspeće na krstu?

Trend raznih duhovno neutemeljenih i dokazivački nastrojenih 'mislilaca' i kultova da sakriju, obezvrede i ismeju Hristovu Žrtvu i Njegov Krst, ima duboku dijaboličku podlogu i stolećne izraze. Neki gnostički kvazimististici učili su da je raspeće privid, te da Hrist nije imao čovečije telo. Preuzevši ta mutljag-predanja koja su doticala od njih i islamski prorok Muhammed u svome Al-Qur'an-u odbacio je istinitost Hristovog Raspeća i Vaskrsenja. Drugi moderni senzacionalistički nastrojeni 'istraživači' Biblije, koji ne znaju da istina nema ništa zajedničko sa senzacionalizmom, iskonstruisali su hipotezu da je Isus navodno živ, samo omamljen, skinut sa krsta, a potom nastavio život na tlu Indije.

Krajem XIX i početkom XX stoleća, sa ekspanzijom takozvane liberalne teologije i neoprotestanizma, produkovana je krhka konstrukcija da Isus nije stradao na krstu, već na stubu. Da krst nije vekovni simbol Hristove Žrtve i Pobede, na uveliko proizvoljne i diletanske tvrdnje onih koji stub vide kao žrtveno golgotsko drvo ne bi se moralo ni osvrtati.

Paul Vilhelm Šmit, koji je bio profesor na Bazelskom univerzitetu, u svom delu 'Povest Isusa' (1904. g.), odbacuje da starogrčki izraz ho stavrós označava krst već prevashodno stablo, stub, uspravljen kolac, te tako i odbacuje raspeće Hristovo predstavljajući ga kao bešenje o stub: »Prema izveštajima Evanđelja, za izvršavanje kazne nad Isusom, osim bičevanja, u obzir dolazi samo najjednostavniji oblik raspeća koji su Rimljani praktikovali, vešanje tela bez odeće na stub, koji je usput rečeno, Isus morao da nosi ili vuče do mesta pogubljenja kako bi ta sramna kazna bila pojačana.«

I jedan drugi 'pismoznalac' tog profila, V. E. Vajn u svom delu 'Rečnik koji objašnjava Novi Zavet' pokušava da dokaže kako je krst paganski simbol, nedostojan da se vezuje za Hristovu golgotsku Žrtvu: »I imenicu i glagol stavro, pričvrstiti na stub ili kolac, izvorno treba razlikovati od crkvenog oblika krsta od dve grede. Oblik ovog drugog vuče poreklo iz drevne Haldeje, a korišćen je kao simbol boga Tamuza (jer je oblika mističnog Tau, prvog slova njegovog imena) u toj zemlji i u susednim zemljama, uključujući i Egipat. Sredinom III stoleća naše ere crkve su ili odstupile od nekih nauka hrišćanske vere ili ih izvrnule. Da bi se povećao prestiž otpadničkog crkvenog sistema, u crkve su primani pagani bez potrebe da budu duhovno preporođeni verom, i bilo im je obilno dopušteno da zadrže svoje paganske oznake i simbole. Tako je bilo usvojeno da Tau, ili T, u svom najčešćem obliku, s nešto sniženim poprečnim krakom, predstavlja Hristov krst.«

Historijski je fakat da se krst, kao predstava svetlosti koja se širi na sve četiri strane sveta, javlja u mnogim civilizacijama, jer je se i Hrist tokom milenijuma i vekova utelovljavao među razne narode. Tako se krst na Dalekom Istoku susreće kao sunčani točak, sa kracima savijenim pod pravim uglom (kao svastika, koja je otkrivena čak i na drevnim jevrejskim grobovima); u drevnom Egiptu krst se susreće kao petljičasti krst (crux anssata, ankh); u Fenikiji je ravnokraki krst ugrađen u deveto slobo abecede (u slovo Tet) ... A ako govorimo o simbolima kanaansko-babilonskih solarnih božanstva, time i Tammuza, treba znati da je njihov reprezentativni kultni simbol bio ne hrišćanski krst (crux ordinaria), već stub. Zato je i Gospod preko proroka Mojsija zapovedio Izraelcima koji su ulazili u Obećanu zemlju da unište sve sunčane falusoidne stubove na kultnim uzvišicama paganskih božanstava: »Porušite njihove žrtvenike, oborite njihove stubove, ...« ('Izlazak', 34:13, cp.: 'Ponovljeni Zakon', 16:22)

Takozvani ‘Jehovini svedoci’ danas veruju, i šire tu zabludu da je Isus Otkupitelj razapet, odnosno obešen na Tamuzov i Baalov simbol, na stubu. Dok se u tradicionalističkom hrišćanstvu ide u jednu krajnost kroz obožavanje raspela, krsta sa telom (koji hoće da prikaže da Hrist i dalje visi nemoćan na krstu, da su demoni pobedili, da nije vaskrsnut), među Raselovim sledbenicima se ide u drugu krajnost: odbacuje se potpuno krst kao sveti simbol. Interesantno je zapaziti da je i sam Rasel priznavao Hristov krst, a tek posle njegove smrti njegovi sledbenici su iznedrili da je Hrist obešen na stubu.

Apostol Pavle: »Mene, uostalom, Hristos nije poslao da krštavam, nego da propovedam evanđelje, i to ne u rečitoj mudrosti – da Hristov krst ne bi izgubio svoju vrednost. Jer reč o krstu je ludost onima koji propadaju, a nama koji se spasavamo – sila Božija. Jer je napisano: "Uništiću mudrost mudrih, i odbaciću pamet pametnih". Gde je mudri? gde književnik? gde prepirač ovoga sveta? Zar nije Bog pretvorio mudrost ovoga sveta u ludost? Pošto, naime, svet svojom mudrošću nije poznao Boga u Božijoj mudrosti, bila je volja Božija da ludom propoveđu spase one koji veruju. I kad već Judeji ištu čudne znake, a Grci traže mudrost, mi propovedamo Hrista raspetoga – Judejima sablazan, mnogobošcima ludost, a samim pozvanima, kako Judejima tako i Grcima, Hrista kao silu Božiju i mudrost Božiju.« (‘Korinćanima’, I, 17-24)

Odbacujući razapinjanje Isusovo na latinskome krstu († – crux capitata, crux ordinaria), i uvodeći nekakakav 'mučenički stub', Raselovi svedoci ne znaju da protiv njihovog diletanskog stava svedoče i sami biblijski tekstovi na koje se kao pozivaju.

Pošto su Isusa ra apeli pod pritiskom judejske nahuškane mase, Rimljani su mu na na krstu, na jednoj daščici napisali u podrugljivom tonu i Njegovu 'krivicu'. Primus, Matej, izveštava: »I staviše mu više g l a v e Njegovu krivicu napisanu: ovo je Isus, kralj judejski.« (27:37) – U grčkom: »š±ą µŔµ¸·ş±˝ µŔ±˝É Ä·Â š•¦‘›—Ł ±Ĺ¸żĹ Ä·˝ ±ąÄą±˝ ±ĹĿŠłµłÁ±ĽĽµ˝·˝: żĹĿ µĂÄą˝ ™·ĂżĹ ż ˛±Ăą»µĹ ÄÉ˝ ™żĹ´±ąÉ˝.« – U latinskom: »Et inposuerunt SUPER CAPUT eius causam ipsius scriptam hic est Iesus rex Iudaeorum.«

I u improvizovanom prevodu 'Novi svet' priređenom od strane bruklinske 'kurije' takozvanih ‘Jehovinih svedoka’ čitamo: »Iznad njegove glave stavili su napisanu optužbu protiv njega: 'Ovo je Isus, kralj Jevreja'.«

Dakle, svugde nalazimo da je natpis sa Isusovom 'krivicom' stajao iznad Njegove glave. Da je Isus razapet na stubu, njegove šake bi se nalazile iznad njegove glave, a tek iznad šaka, iznad ruku mogla bi da dođe daščica sa 'krivicom'. Međutim tekst ne kaže da je daščica stavljena iznad Isusovih ruku, već iznad Isusove glave. I to jasno ukazuje da su Isusove ruke bile u stranu razmaknute, odnosno pribijene na poprečni deo krsta (patibulum). Samo na taj način je daščica mogla da dođe tik iznad glave.

Dalje: Toma zvani Blizanac izražava svoju sumnju u Vaskrslog rečima: »Ako ne vidim ožiljak od KLINOVA na njegovim rukama i ne stavim svoj prst u ranu od KLINOVA, ... neću poverovati.« (20:25) – Dakle, u tekstu se pominju klinovi (ÄÉ˝ ·»É˝ ) a ne klin (ĿŠ·»żĹ). Da je Isus obešen pribijanjem na stub onda bi mu šake iznad glave bile probijene jednim jakim klinom. No Toma kod Kvartusa pominje 'klinove'. A 'klinove' na rukama možemo imati samo ako je jedan klin probio jednu šaku a drugi klin drugu šaku posebno, dakle ako je Gospod razapet sa raširenim rukama, dakle ako je razapet na T-krstu. I to jasno razotkriva besmislice 'Jehovinoih svedoka' da je Isus razapet, obešen na 'stubu'. Naravno, oni su ovde u svome laičkom prevodu naštimovali da se radi o 'jednom klinu', ne osvrćući se šta kažu grčki i latinski novozavetni kodeksi i manuskripti.

Raselovi svedoci, odbacujući Hristov Krst, neće da shvate da arheološki nalazi obilato svedoče da je krst od početka pratio hrišćanstvo. Prikaze krstova nalazimo i u katakombama. Čuven je prahrišćanski, nazarenski simbol krsta i ribe. Poznat je i jedan podrugljiv rimski grafit iz prvih stoleća, uz koji stoji natpis 'Alexamenos se klanja svome Bogu', gde se ismejava neki hrišćanin i Hrist na krstu Koji je prikazan sa glavom od magarca. Sve to svedoči o dubokoj mržnji sinova Tame protiv Hrista Gospoda i Njegovog Krsta.

Tačno je da je u davnini kod starih Helena ho stavros bio prevashodno naziv za 'kolac'. Kada je Grčka zaratila sa Rimom, i kada su Grci spoznali egzekuciju na krstu, krst su počeli imenovati svojim izrazima stavros i ksilon. Dobro je poznato i očigledno je da su hrišćani koji su govorili grčki prevodili latinski izraz za krst – crux, sa ĂıĹÁĚ (stavros – ‘Matej’, 27:32, ‘Marko’, 15:31, ‘Luka’, 23:26, ‘Jovan’, 19:17) i ľÍ»ż˝ – (ksilon – ‘Dela’, 5:30, 10:39; ‘Prva Petrova’, 2:24). I na osnovu latinskih prevoda grčkih tekstova takođe se jasno vidi da je u apostolsko vreme stavros predstavljao crux, izraz za krst (hebr.: c'lab, ili: c'lob). Tipičan grčki izraz za stub je ho stylos ('Galatima', 2:9; 'Timoteju', I, 3:15)

I krst i stub su, generički-arhetipski gledano božanski simboli koje je zaslepljen prividom čovek na razne načine zloupotrebio. U ‘Petoknižju’ se iznosi kako je Anđeo Gospodnji u vidu ognjenog stuba pratio i vodio Izraelce u Obećanu zemlju. Za one koji su predanim življenjem otvorili vrata Večnog Života Gospod ukazuje: »Onoga koji pobedi učiniću stubom (grč.: stilon) u Hramu Boga Svoga ...« (‘Otkrivenje’, 3:12) – Pišući učeniku Timoteju apostol Pavle metaforično ukazuje da je Hristovo Bratstvo, Dom Božiji stub (grč.: stilos) i tvrđava Istine.« (I, 3:5) – Jakova Pravednika, Petra i Jovana apostol Pavle naziva stubovima (stiloi) Zajednice.« (‘Galatima’, 2:9). – Dakle, novozavetni rečnik je jasan u svojim formulacijama: kada se upotrebljava 'stavros' uvek se ta reč koristi sa značenjem 'krst' (krst od stuba i poprečne grede), a kada se prezentira reč 'stilos' postavlja se uvek u značenju 'stub' ('štap' je stiliari).

U apokrifnom spisu 'Barnabina poslanica', koji je bio uključen u Sinajski kodeks, te napisan oko 117. godine, takođe se jasno potvrđuje oblik Hristovog krsta: »... Krst u vidu 'T' će imati blagodat, ...« (9:8)


Raselovo 'poznavanje' biblijskih jezika

Dž. Dž. Ros, baptistički pastor iz Hamiltona (Ontarijo, USA), juna 1912. godine objavio je pamflet "Neke činjenice o samozvanom pastoru Čarlsu Tejz Raselu", o kome je pisao o Raselovoj ličnosti i njegovoj antihrišćanskoj, antievanđeljskoj i paralogičnoj teologiji. U svom pamfletu Rod je dalje ustvrdio da Rasel nema ni elementarno poznavanje filosofije, historije, klasičnih jezika i uporedne teologije. Takvo razotkrivanje Rasela je ražestilo, i on povređen podneo je sudu tužbu protiv Rosa zbog 'uvrede i klevete'.

Na sudskom pretresu 'prorok' Rasel je najpre izneo kako navodno ima visoko obrazovanje, kako odlično zna grčki i starohebrejski jezik, te da je za 'pastora' postavljen od zvanične crkvene organizacije.

Pogledajmo jednu epizodu sa suđenja, gde je Rosov branilac, advokat Stenton ispitivao 'biblijskog stručnjaka' Rasela:

– Stenton: Znate li grčki alfabet? – Rasel: Kako da ne! – Stenton: Možete li mi reći tačna slova ako ih vidite? – Rasel: Neka da, ali bih kod nekih mogao da pogrešim. – Stenton: Hoćete li mi reći imena slova na vrhu ove strane, strane 447, koju imam ovde? – Rasel: Pa, ne znam da li bih bio u stanju. – Stenton: Možete li mi reći o kakvim je slovima reč, gledajući ih? – Rasel: Moj način je ... (ovde je prekinut i nije mu dozvoljeno da nastavi). – Stenton: Da li znate grčki jezik? – Rasel: Ne. /.../ – Stenton: Da li je tačno da nikad niste rukopoloženi? – Rasel: Nije tačno.

Posle unakrsnog ispitivanja, advokat Stenton konačno postavlja pitanje: »Sada recite – da li ste ikada bili rukopoloženi od nekog biskupa, klerika, sveštenika, saveta ili bilo kog tela živih ljudi?«

- Rasel: Ne nisam!

Na kraju suđenja, Rasel je morao da prizna i potvrdi istinitost svih tvrdnji iz Rosovog 'klevetničkog' pamfleta.


Kako obožavaoci Božijeg imena prepravljaju Bibliju?!

Pri kraju patmoske 'Apokalipse', veličanstvene Hristove objave koja slikovitim jezikom prikazuje završne krucijalno-kataklizmičke događaje Posletka, Sveti Jedan upozorava: »Svedočim svakom ko sluša proročke reči ove knjige: ako im ko dometne nešto, na toga će Bog navaliti Zla napisana u ovoj knjizi.« (22:18). – Verujući da su i ostali biblijski spisi Božije otkrovenje i apsolutna inspiracija, Raselovi svedoci važenje ovog Hristovog ukaza prenose na celu Bibliju. Oni koji smatraju da se do Istine može doći samo slušanjem i čitanjem biblijske reči neće sebi priznati da su oni prvi ti koji po svom ljudskom nahođenju, prema svojoj duhovno-spoznajnoj ograničenosti, mnogo toga domeću Božijoj reči i onome što se vodi kao 'Božija reč'. Tako su u svome rogobatnom modernizovanom engleskom prevodu novozavetnih manuskripta (na kome su njihovi 'stručnjaci' počeli da rade još od 1950. god.), prevodu koji oni zovu New World Translation, Božije ime 'Jehova' ubacili 237 puta. Međutim u sačuvanim brojnim kodeksima, manuskriptima i fragmentima 'Novog zaveta' nigde ne susrećemo zapisano ime 'Jehova'.

Raselovi svedoci koji osuđuju i odbacuju idolatriju vezanu za tradiciju, kultne svetkovine i relikvije, i sami nisu imuni na nju: uz Četveroslovlje (JHWH), uz Božije ime zapisano kao Tetragrammaton, obožavaju i Bibliju, svoju organizaciju, nekadašnje njene lidere i svoje 'rukovodeće telo' u Bruklinu, čije izmišljotine i ljudska tumačenja slepački prihvataju kao 'Božiju reč'. Umesto da obožavaju Živog Boga Raselovi svedoci se ropski i nekritički klanjaju proizvoljnostima koje plasira njihovo bruklinsko 'rukovodeće telo'.

Pogrešan pristup svetosti i nerazumevanje Druge Zapovesti date preko Mojsija (u kojoj se poziva da se ne zloupotrebljava Božije ime), u starom Izraelu dovelo je do toga da se gotovo potpuno iz upotrebe isključi Božije ime, odnosno da se supstituciono piše i izgovara. U starim rukopisima ‘Septuaginte’, grčkog prevoda hebrejskih spisa za potrebe aleksandrijskih Jevreja, Božije ime je se ispisivalo feničanskom ortografijom. U novozavetnim apografima i manuskriptima Božije ime, Četveroslovlje, ime koje je dobilo karakter ideograma, pisano je i prevođeno je pronominalno: kao Kyrios ('Gospod'). Tobožnji 'Jehovini svedoci' dali su sebi pravo da gotovo svugde gde u novozavetnim tekstovima stoji 'Kirios', a dati termin se vezuje za Boga Oca, u svome diletanskom i manipulativnom prevodu 'Novi svet' ubace ime 'Jehova'.

Raselovim svedoci, koji se pozivaju na sveto ime 'Jehova' (Jahova, Jova), neće da vide njegovo istinsko duhovno značenje. Ne shvatajući da to nije zemaljsko i hebrejsko ime, već duhovno i Nebesko, ne shvatajući da se ono stoga etimološki ne može raščlanjavati (kao što npr. raščlanjujemo ime Teofil – Bogoljub na 'Bog' i 'ljubav'), oni su proizvoljno izmiksovali da 'Jehova' znači 'on prouzrokuje da postane'. Stvarno značenje imena Jehova dato je u 'Knjizi Izlaska' – Ehje ašer ehje – Ja sam (Onaj) Koji Jesam. Dakle, značenje Božijeg imena ukazuje na Boga kao na večno Jestestvo, večno Postojanje, na Stvarnost Koja je Bila, Koja Jeste i Koja će Biti, na Gospodstvo koje je Početak i Svršetak, Ishodište i Utočište Svemu.

Raselovi svedoci duboko su ubeđeni da Boga proslavljaju i veličaju tako što Njegovo ime, poput kakve hindu-mantre, neprestano drže na jeziku, tako što ga neprestano izgovaraju, najčešće bez odjeka, jer u svome srcu ne nose Silu Duha Svetog, Duha Sile. Gde god se u Bibliji pominje termin 'ime' (hebr.: šem), oni to bukvalno tumače, ne shvatajući da je 'ime' vrlo često i simbol za Božiji Zakon Ljubavi, Zakon Života, Zakon Pravednosti koji čestiti uzorno žive i revnosno ostvaruju. Kada npr. Isus u molitvi zajedništva iznosi »Neka se sveti Ime Tvoje«, On time prevashodno misli na Očev Zakon: Ime Božije, Zakon Božije se sveti i proslavlja tako što se ostvaruje, tako što se sve preduzima sa svešću da ono što učinimo bližnjemu učinili smo i Hristu, Njegovom sveprisutnom Duhu. U Svojoj prvosvešteničkoj molitvi na poslednjoj večeri Gospod ukazuje: »Objavio sam Ime Tvoje onim ljudima koje si mi dao od sveta.« (‘Jovan’, 17:6) – Hrist je taj koji je Božiji Zakon objavio u mnogim fasetama i produbio Deset Zapovesti datih preko Mojsija.

Duh Života preko proroka Joela ukazuje: »Svi koji prizivaju Ime Jehovino biće spašeni.« – Mi prizivamo u svoj život Jehovino Ime, Jehovin Zakon, tako što prihvatamo Zapovesti Života, tako što ih ostvarujemo, tako što druge podstičemo na zakonito, sveto življenje. Gospod Ljubavi jasno ukazuje da oni koji Ga samo na rečima prizivaju a ne ostvaruju Njegove Zapovesti, ne prizivaju Ga u svoj život, ne mogu imati udela u slavnom zajedništvu sa Njim: »Neće svi koji Mi govore 'Gospode, Gospode' ući u Kraljevstvo Nebesko, nego oni koji izvršavaju volju Oca Mojega Koji je na Nebu.« – U prahrišćanstvu sve je rađeno u Ime Isusa Hrista: od isceljivanja, do okupljanja, moljenja i krštavanja. – Poznato je da su Raselovi svedoci i od svetog krštenja napravili cirkus, 'krštavajući' svoje zavedene aspirante u kupaćim gaćicama i to ne u Isusovo Ime, već u ime Oca, Sina i Duhom vođene organizacije!

Odbijajući za sebe naziv 'raseliti', te na izvestan način pokušavajući da se distanciraju od problematičnog Rasela, 'ozbiljni istraživači Biblije' (nastali 1913. godine fuzijom Raselovih pristalica i društva 'Narodnih propovednika'), prozvali su se 26. jula 1931. godine na međunarodnom sastanku održanom u Kolumbusu (Ohajo, USA) 'Jehovini svedoci'. U biblijskim tekstovima, Božiji služitelji, proroci i apostoli, nazivaju se često i 'svedocima'. U svojoj nadmenosti Raselovi sledbenici, drvo bez životnog soka, zamišljavaju da takva odredba i njima odgovara, da se mnogi afirmativni biblijski ukazi zapravo na 'njih' odnose.

Za apostole i Božije ljude se kaže da su svedoci jer je kroz njih živo delao Duh Istine i Duh proroštva, jer su sledeći Hrista i Božiji Zakon bili očevidci Hristove slave i Božijih čudesa, jer su uzeli udela u delima koja su proslavljivala Božiji Zakon i Boga Stvoritelja, jer su bili Hristovi ispovednici i mučenici. Božiji svedok je onaj koji trpi kao pravednik za Božiju Slavu, koji je našao Istinu u sebi, u kome je Hrist vaskrsao. Kako može biti Jehovin svedok ko ne priznaje da se Gospod može videti očima očišćene duše, očima unutarnjeg čoveka? Iako se u biblijskim spisima na mnoga mesta ukazuje kako su pravednici razgovarali sa Bogom i gledali Ga licem u lice, iako Isus u Besedi na Gori kaže da će čisti srcem gledati Boga (‘Matej’, 22:4), Raselovi sledbenici ipak svedoče da je Bog 'nevidljiv' i zamišljavaju da neće ni videti njihove falsifikate i prevare koje čine. (Dakako da je Bog kao Sveti, sušti impersonalni Duh nevidljiv, dakako da je i Bog Otac za čovekovo oko nevidljiv, ali za prosvetljeno duhovno oko Očev lik je dostižan. Reći da je Bog apsolutno nevidljiv, isto je kao reći da On uopšte 'ne postoji'.) Sve što ne razumu Raselovi svedoci proglašavaju 'nevidljivim' i 'simboličkim'. Pa tako pored 'nevidljivog Boga' imaju i 'nevidljiv' Hristov Dolazak... Koliki i koji je to apsurd: Hristovi svedoci svedoče o onome što su videli i čuli, a novi 'Božiji' svedoci svedoče o 'nevidljivom' Bogu, o Bogu koga nisu ni videli ni čuli ...

Samo duhovno nesavršenima i onima koji priznaju samo materiju kao 'stvarnost', koji duhovno podređuju materijalnome, Božiji glas i Božiji lik su nedostupni. Onaj ko uči o 'nevidljivom' i 'nedostupnom' Bogu, pokazuje da njegov ugruvan razum stoji na liniji ateizma, sadukejskog pogleda na život.


Proizvoljnosti u prevođenju ‘Novoga Zaveta’ od strane
bruklinskih kvazistručnjaka iz 'Kule stražare'

Bez da su imali ijednog ozbiljnog i osvedočenog stručnjaka za antikne jezike, prevodilački komitet Raselovih svedoka je 1950. godine objavio svoj prevod Novoga Zaveta na engleskom jeziku: New World Translation of the Christian Greek Scriptures. Taj rogobatan, montiran i tendeciozan prevod u mnogo čemu se razlikuje od postojećih prevoda. Prepun je raznih dometanja (na primer imena 'Jehova'), oduzimanja (na primer izbačena je reč 'krst' a ubačen 'mučenički stub'), modernizma, stilske krutosti i proizvoljnosti, ...

Prevod sadrži mnoge interpolacije i 'ispravljanja' grčkih kodeksa i takozvanog textus receptus-a: t.1:11; 6:13; 17:21; 18:11; 19:9; 20:22; 21:12; 22:30; 23:14; 28:9; k.7:8,16; 9:44-46; 10:21,24; 11:26; 14:24; 15:28; 16:9-20; Lk.1:28; 4:4,8; 5:38; 6:20; 8:45; 9:54-56; 11:11; 17:9,36; 21:4; 22:68; 23:17,23,38,42; Jn.3:13,15; 5:3-4; 7:53; 8:1-11; 10:12,15,26; 12:41; 16:16; 21:25; Dela.2:30,43,47; 4:33; 8:37; 10:32; 13:42; 14:25; 15:20,29,34; 18:17,21; 24:6-8; 27:14,16; 28:16,29; Rim.5:11; 11:6; 16:24; 1 or.3:3; 7:5,15; 10:28; 11:24,29; 15:47,55; f. 4:6; 1 Sol.3:13; 2 Sol.2:4; 1 "im.2:7; 3:16; 6:5; "it.1:4; Fil.6; 1 Petr.4:14; 1 Jn.5:7-8; 2 Jn.13; tk.6:1,3,5,7; 12:17 i drugde.

Mnogi verzi su izveštačeno i banalizovano prevedeni: t.1:25; 5:44; 6:4,6,18; 10:3; 11:15,19; 13:9,43,55; 16:2-3,20; 17:20; 18:26; 19:10,16-17,29; 23:4,19,25; 24:7,42; 25:13; 26:28; 27:2; 28:6,49; k.1:1-2,14; 2:16; 3:29,32; 4:24; 9:23,29,49; 10:19; 13:8,33; 14:68;Lk.4:44; 7:28; 9:2,59; 10:21-22; 11:2-4; 12:14,31; 14:5; 17:3,24; 18:20; 19:42; 20:45; 23:34; 24:6,12,36,40,42,53; Jn.1:28,42; 6:47,69; 8:59; 9:35; 11:50; 12:1; 13:32; 17:1; 21:15-17; Dela.4:8; 11:20; 12:25; 15:18; 16:7,10,17; 18:7,26; 19:37; 20:15,21,28; 22:12,26; 28:25; Rim.8:35; 10:1; 13:9; 14:9,21; 15:29; 16:20; 1 or.2:1,4; 3:5; 7:14-15; 2 >r.8:7; Gal.1:3; 3:17; 4:6,26; 5:21; 6:15; f.1:15; 5:9,30; Flp.3:3; 4:13; Kol.1:12; 1 Sol.1:1; 4:1; 5:27; 2 Sol.2:3; 1 "im.6:17; 2 "im.1:11; 2:14; 4:1,22; Jevr.8:11; 9:14; 13:22; Jak.2:20; 4:4; 1 Petr.1:22; 3:15,18; 4:1; 5:10-11; 2 Petr.3:10; 1 Jn.1:4; 3:14; 4:19; 2 Jn.3,9; Jud.4,19,23,25; Otk.6:17; 16:17; 20:9; 21:3; 22:14 i drugde.

Drugi verzi su vrlo tendeciozno i montažno postavljeni tako da obezvrede Hristovu Čistotu i Božanstvenost: Mt.2:18; 6:25; 8:25; 12:47; 13:35; 14:3; 18:19; 19:11; 20:30; 21:44; 22:35; 24:6; 26:20; 27:16-17; 28:15; k.1:34; 5:21; 7:24; 14:5; 14:72; 15:12; Lk.3:33; 10:1,17,38; 12:22; 12:39; 13:35; 22:19,43-44; Jn.3:34; 5:2; 8:38; 8:54; 10:8; 11:21; 12:8; 13:18; 14:4,14-15; 21:23; Dela.5:17; 7:46; 10:19; 13:26; 19:33; 21:1; Rim. 9:5; 13:11; 1 or.10:11; 12:9; Gal.4:28; f.2:5; 6:1,19; Flp.1:14; 1 Sol.2:15; 4:17; Jevr.2:7; 1 Jn.3:5,21; 2 Jn.8,12 i drugde.

Pogledajmo jedan primer. U ‘Poslanici Jevrejima’ autor citira Psalmistu pa kaže za Hrista: »Zato Te, o Bože, Bog Tvoj pomaza uljem radosti više nego Tvoje drugove.« (1:9) – Raselovi svedoci koji ne priznaju Hrista kao Boga to ovako prevode: »Zato te je Bog, tvoj Bog, pomazao uljem velike radosti više nego drugove tvoje.« – Nešto što jasno stoji i u ‘Starom’ i u ‘Novom Zavetu’, raseliti na svoju ruku tendeciozno izvrću, pokazujući da njima nije nimalo stalo do neke objektivne istine, već samo do ljudskog ograničenog viđenja istine.


Da li je Hrist Abaddon, Propast?

U 'Apokalipsi' čitamo za 'skakavce' koji izlaze iz Bezdana pošto su otključana njegova paklena vrata: »I peti anđeo zatrubi: i videh zvezdu koja je sa neba pala na zemlju, i dade joj se ključ od ždrela bezdana. I otvori ždrelo bezdana, te se podiže dim iz ždrela kao dim velike peći, a sunce i vazduh behu pomračeni od dima iz ždrela. I iz dima iziđoše skakavci na zemlju, pa im se dade moć kakvu imaju zemaljske skorpije. I bi im rečeno da ne ude travi zemaljskoj, niti ikakvoj zeleni, niti ikakvom drvetu, nego samo ljudima koji nemaju Božijeg pečata na svojim čelima. I dade im se moć ne da ih ubijaju, nego da ih kinje pet meseci; i njihovo kinjenje beše kao kinjenje skorpije – kad ubode čoveka.« (9:1-5) U knjizi tobožnjih ‘Jehovinih svedoka’ naslovljenoj 'Blizu je veličanstveni vrhunac', čitamo ko su navodno ti 'skakavci-konji' koji izbijaju iz Bezdana: »Ovo dobro opisuje lojalnu grupu oživljenih hrišćana iz 1919. godine. Oni su, poput konja, bili spremni za boj, revni da se bore za istinu ...« Dakle ti 'skakavci' koji kinje ljude bez Božijeg pečata su nekadašnji takozvani Jehovini svedoci.

Skakavci su od strane Hrista, koji ima ključeve i od Hada, Smrti, pušteni iz Bezdana. U Bezdanu se Satana svezuje (‘Otkrivenje’, 20); iz Bezdana izlazi Zver, Čovek Bezakonja (11:7). U ‘Apokalipsi’ dalje možemo pročitati da 'skakavci' nad sobom imaju vladara koji se na hebrejskom zove Abaddon a na helenskom Apollion (9:11). Šta znači Apollion? 'Uništitelj'. A Abaddon? 'Propast', 'uništenje', 'pakao'. Dakle 'skakavci' koji izlaze iz ponora propasti, iz bezdana, nad sobom imaju gospodara pustošenja, smrti, truleži i razaranja: Đavola. Ako su svedoci 'skakavci' da li to oni sami tvrde i priznaju da je njihov gospodar Đavo, predvodnik i četiri velika Princa Zla ovoga sveta?

Po judejskim drevnim predstavama zagrobni svet je se nazivao Šeol, i smeštao je se pod zemljom. Dubine, ždrelo Podzemlja, činio je Ponor Propasti, Bezdan, koji je se nazivao i Abaddon. U dnu grotla Ponora Propasti nalazilo je se Tofet, Gehinom, Pakao, Sumporno Jezero. U 'Apokalipsi' za demone Bezdana i Abadona, Apoliona, koji se slikovito predstavljaju u liku 'skakavaca' i 'konja', kaže da rigaju oganj sumpornog jezera: »I iz njihovih usta uzlažaše vatra i dim i sumpor.« (‘Otkrivenje’, 9:17)

U izmontiranom učenju takozvanih ‘Jehovinih svedoka’ sve, po potrebi može biti proglašeno 'Hristom'. Pored Arhanđela Mihaela (Otk. 12:7) za Hrista, koji stoluje na Nebu, s desne strane Presvetog Oca, su proglasili i Abadona, anđela Propasti, anđela Bezdana, Bezdana gde će biti svezana Stara Zmija Zla. Po njima je Hrist 'Propast' za prevrtljive svetske vođe.

Hrist ne može biti Abaddon, Propast za neduhovne ljude; u Hristu umiru samo Duhu Istine posvećeni ljudi. Oni u Hristu umiru za satanski svet i sa Hristom vaskrsavaju.

A Abaddon je sila koja stoji nasuprot Boga. Kao što su Bogu, Anđelu Beskonačnosti podređena četiri Živa Bića, tako su i Abadonu, anđelu Bezdana, Horonzonu, podređena četiri Princa Zla, četiri Jahača Apokalipse.

Hrist za Sebe kaže da ima »ključeve od Smrti i od Hada.« (Otk. 1:18) – Dakle On, Sveti-Jedan, koji je sišao i u Pakao, ima ključeve od Bezdana, od Pakla, od Abaddona, Ponora Propasti. I zato jaki Anđeo može Hristovim ključevima zaključati Satanu u Bezdan tokom Hiljadugodišnjice (20:3); Zato i Hrist može dati ključeve i Abaddonu, zvezdi paloj sa Neba (9:1), da otključa ždrelo Bezdana, ponor duhovne Smrti. Dakle, Hrist nije Abaddon, već Hrist, Ključ Života, daje Abaddonu, anđelu Bezdana Propusti, da otključa Pakao, kako bi pakleni 'skakavci' naudili ljudima koji nose pakao u sebi i imaju žig Propasti na sebi.

»I peti anđeo zatrubi: i videh zvezdu koja je sa Neba pala na zemlju, i dade joj se ključ od ždrela Bezdana.« (‘Otkrivenje’, 9:1) – Hrist nije 'pala zvezda', već je On Sjajna Zvezda Danica (22:16), Svetlonoša i Svetlost Života, Sunce Pravednosti koje nas je ogrejalo sa Visine.

Pogledajmo neka mesta u ‘Bibliji’ gde se spominje Abaddon, Propast, Bezdan Smrtni: »Pred Njegovim Okom otkriven je Šeol, i Abaddon nema vela na sebi.” (‘Jov’, 26:6) – »Propast Paklena i Abaddon izjavljuju: Za slavu njenu mi smo samo čuli.« (28:22) – »Zar se u Grobu propoveda o Tvojoj dobroti? O vernosti Tvojoj u Propasti?« (‘Psalmi’, 88:12) – »I Šeol i Abadon stoje pred Jehovom, a nekmoli srca sinova ljudskih.« (‘Izreke’, 15:11) – »Kraljevstvo Smrti i Abadon/Propast ne mogu se zasititi, tako ni oči čovečije.« (‘Izreke’, 27:20)

Da li Hrist može biti 'Abadon', Propast, Pakao, ognjeni Ponor u Hadu? Znaju li Raselovi svedoci kakvom blasfemijom raspolažu?!


Da li je Arhanđeo Mihael 'Isus'?!

U 12-om poglavlju patmoskog ‘Otkrivenja’ opisuje se duhovni boj između Satane i njenih anđela-demona sa jedne strane, i Arhanđela Mihaela i njegove vojske s druge strane: »I nasta rat na nebu; Mihailo sa svojim anđelima zarati na Aždaju. I Aždaja i njeni anđeli zaratiše, ali ne odoleše i ne nađe im se više mesta na Nebu. I bi zbačena velika Aždaja, Stara Zmija, zvana Đavo i Satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli behu zbačeni s njom. I čuh snažan glas na Nebu kako govori: Sad nasta spasenje i sila i Kraljevstvo Boga našega, i vlast njegovog Mesije, jer je zbačen tužitelj naše braće koji ih optuživaše pred našim Bogom dan i noć. I oni ga pobediše Jagnjetovom Krvlju i rečju svoga svedočanstva, i ne zavoleše svoj život – sve do smrti. Zato se veselite Nebesa i vi koji boravite na njima. Teško zemlji i moru, jer đavo siđe k vama s velikim gnevom znajući da ima malo vremena.« (7-12)

Očigledno je da se taj duhovni boj ne odvija bukvalno u Najvišem Nebu, jer nečista vibracija ne može prodreti i zadržati se u Kraljevstvo Čistote, već u Podnebesima.

Po kvazitumačenju Raselovih svedoka, pomenuti duhovni vojskovođa Arhanđeo Mihael je zapravo 'Isus Hrist'. Da su bolje prostudirali 10-o poglavlje 'Knjige o Danilu' videli bi da su Hrist, Sin Čovečiji, koji je od Boga Oca poslan proroku Danilu, i Mihael, dve različite duhovne osobe, nikako jedna istovetna: »Dvadeset i četvrtoga dana prvog meseca bejah na obali velike reke Tigrisa; podigoh oči da vidim, i gle: Čovek ođeven u lanene haljine, oko pasa mu pojas od zlata ofirskoga, telo mu poput hrizolita, lice kao munja, oči kao baklje ognjene, ruke i noge poput bakra uglađena, zvuk reči Njegovih kao žamor mnoštva. Jedini ja, Danilo, gledah ovo viđenje, ljudi koji bejahu sa mnom ne videše Ga, ali ih spopade silan strah te pobegoše da se sakriju. Ostadoh sam gledajući to veliko viđenje; onemoćah, lice mi probleđe, iskrivi se, snaga me ostavi. Začuh glas Njegovih reči, i kad razabrah glas, onesvijestih se i padoh licem na zemlju. I gle: Ruka me dotače i pomože mi da se uprem na kolena i na dlanove. On mi reče: “Danilo, miljeniče, pripazi na reči koje ću ti kazati! Ustani, jer Ja sam evo k tebi poslan.” – To reče, a ja ustadoh dršćući. I kaza mi: “Ne boj se, Danilo, jer od prvoga dana kad si odlučio da se poniziš pred svojim Bogom da bi razumio, tvoje su reči uslišane i ja sam došao zbog tvojih reči. Knez kraljevstva persijskoga protivio Mi se dvadeset i jedan dan, ali Mihael, jedan od prvih Knezova, dođe mi u pomoć. Ostavih ga nasuprot Knezu perzijskome, a Ja dođoh da ti kažem što će zadesiti tvoj narod na svršetku dana. Jer još će jedno viđenje biti za one dane.« – Pošto mi to reče, ja oborih pogled na zemlju, bez reči. I gle: onaj, sličan Sinu Čovečjem dotače se mojih usana. Otvorih usta da govorim te rekoh onome koji stajaše preda mnom: “Gospodaru moj, zbog ovog viđenja obuzeše me teskobe i onemoćah. I kako će sluga Gospoda svoga govoriti s Gospodom kad posve onemoćah i dah me ostavi?” – Tada me se opet dotače onaj što bejaše kao Čovek te me okrepi. On reče: “Ne boj se, miljeniče! Mir tebi! Budi jak! Ohrabri se!” – I dok mi to govoraše, ja se ohrabrih pa rekoh: “Govori, Gospode, jer si me ohrabrio!” – Tada će on: “Znaš li zašto sam došao k tebi? Sad ću se vratiti da se borim protiv Kneza Perzije; a čim svršim, doći će Knez Grčke. Ali ću ti prethodno otkriti što je zapisano u Knjizi istine. Nema nikoga ko bi se sa Mnom protiv njih borio, osim Mihaela, Kneza vašega, ...« (4-21)

'Anđeo' koji Danilu ukazuje za arhanđela Mihaela je Hrist Gospod, koji se i emfatički naziva Sin Čovečiji (aram.: Bar Enoš, hebr.: Ben Adam), i koji se opisuje na sličan način kao u patmoskoj 'Apokalipsi' u prvom poglavlju. Gospod svedoči za Sebe : »I niko /nesavršen/ se ne pope na Nebo osim Koji siđe s Neba: Sin Čovečiji.” (‘Jovan’, 3:13) – Za svoga Gospodara Danilo kaže da je »sličan Sinu Čovečijem« (10:16). Danilo pred Otkroviteljem pada ničice (10:9). Samo pred Bogom se sveti ljudi klanjaju, padaju ničice kad Boga ugledaju, ne pred nekim anđelom. Tako se jasno vidi da je se Danielu na Tigrisu javio Hrist, Sin Čovečiji, i da je On govorio o Mihaelu kao jednom od Božijih Knezova koji Mu pomaže u borbi protiv legija Tame. Sama Biblija, i takva prerađena, razotkriva besmislice tobožnjih ‘Jehovinih svedoka’.

Iz Hristovih reči »Nema nikoga ko bi se sa Mnom protiv njih /= protiv demonskih knezova/ borio osim Mihaela, Kneza vašega« više nego jasno je da su Mihael i Hrist, sin Čovečiji, dve različite duhovne osobe (10:21).

Kad bi Hrist bio Mihael, ko bi onda trebao da bude Sin Čovečiji poslan od Boga Oca? Koji je to anđeo veći od Hrista Božijeg, Prvorođen Božijeg Sina, da bi Ovaj njemu bio duhovno-bojovnički podređen??!


Raselovi svedoci kao novi sadukeji i novi arijani

Među Izraelcima Isusovog vremena delovale su dve uticajne versko-političke stranke: fariseji i sadukeji. Fariseji su sebe smatrali ekskluzivnom družinom, bili su veliki nacionalisti i protivnici helenizacije Jevreja; važili su za velike licemere koji su sitničavo razrađivali redigovan Mojsijev Zakonik i izmišljali silne nove propise, a sami se nisu držali duha Zakona, Zakona koji su podredili ljudskom predanju, tradiciji. Konzervativni i okrutni sadukeji su pak odbacivali sve teološko-egzegetske novotarije koje su izmišljali fariseji. Iako su prihvatili helenističku kulturu i njen habitus, za razliku od fariseja, čije je učenje bilo blisko stoicizmu, nisu prihvatali helensku filosofsku misao koja je učila o besmrtnoj duši i njenoj selidbi, o onostranom egzistenciji duše: »... Sadukeji govore da nema vaskrsenja, ni anđela, ni duha, ...« (‘Dela’, 23:8). Sadukejski arbirtarni racionalizam je, dakle, odbacivao postojanje anđelâ i demonâ, postojanje duša, zagrobni život duše, vaskrsenje duhovnog tela i reinkorporaciju duše, reinkarnaciju. Po njima duša navodno umire zajedno sa telom: prekogrobnog života nema!

Isti takav doktrinalni materijalistički pristup egzistenciji nalazimo i u učenju takozvanih ‘Jehovinih svedoka’. Po njima duša je samo dah koji je Bog darovao čoveku; po njima duša je 'krv' i u Bibliji 'duša' uvek označava samo celovitog čoveka, nikad i njegovo unutarnje duhovno telo, unutarnjeg čoveka. A bez priznavanja duše kao besmrtnog duhovnog tela, kao knjige života u kojoj se zapisuju sva čoveka dela, ne može se izvesti nikakav validan i celovit etički pogled na život, na smisao života i njegovu svrhu. – Duša u čoveku je ta koja je prevashodno nosilac duhovne svesti. Međutim čovek je i dihotomijsko biće, tačnije trihotomijsko: on je telo i duša koja kao svoje jezgro sadrži Duh Života, Božiju Silu koja ih hrani i održava. Pišući vernima u Solunu apostol Pavle naglašava: »... Da se vaš neoštećeni duh i duša i telo besprekorno sačuvaju prilikom dolaska Gospoda našega Isusa Hrista.« (I, 5:23) – Apostol Petar ukazuje da je cilj vere i vernosti spasenje duše ('Prva Petrova', 1:9), makar i kroz oganj ispaštanja; jasno je da meso i krv ne mogu naslediti Nebesko Kraljevstvo, Kraljevstvo Duha. Gospod Isus Hrist upozorava da se bojimo greha koji može i dušu i telo da baci u pakao, odnosno u kandže Tame i duhovne smrti.

Umesto da uče da vaskrsava duhovno telo, da vaskrsava duša iz greha, iz groba ljudskog 'ja' tako što će čuti, prihvatiti i živeti Hristovu reč, Hristov Zakon, tako što će se osloboditi vezanosti za prah i materiju, probuditi iz sna ovoga sveta, Raselovi svedoci uče da vaskrsava fizičko telo, meso i krv. No i u samoj ‘Bibliji’ postoje ukazi da niko iz praha kao materijalno telo neće biti nikada vaskrsnut: »Kao što se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko siđe u grob neće više izaći.« ('Jov', 7:9) – »Slični smo vodi koja se proliva na zemlju i više se ne može skupiti, i Bog ne podiže mrtvaca.« ('Samuel', II, 14:14)

Kao što se duša može odvojiti od tela, tako se u određenim uslovima ona može i kao razdvojena vratiti telu. Tako Elisej oživljava dete Sunamke ('Kraljevi', II, 4:5). Ilija prorok oživljava sina udovice u Sarepti: »... Povrati se u dete duša njegova.« ('Kraljevi', I, 17:21). Dakle duša deteta je postojala i van tela. Isus oživljava Jairovu kćer: »I povrati se njen duh, te odmah usta.« ('Luka', 8:55) – Dakako svugde ovde pod duhom i dušom svakako se ne misli na 'vraćanje krvi', pa prema tome ni krv ne može biti duša, duh, duhovno telo čoveka.

Fizičko telo se može oživeti onda kada srebrno uže koje povezuje dušu i telo još nije prekinuto (imamo primer u oživljavanju Lazara iz Betanije), može se i dematerijalizovati (primer za Enoha i Iliju), može se i preobraziti, ali kada ono jednom siđe u prah, istruli i postane prašina, ono se nikad više ne može podići. Duh ide duhu, prah ide prahu. Fizičko telo uzeto iz praha, vraća se u prah. Duhovno telo, duša, uzeta iz Duha i rođena u Nebu, vraća se u svoju Nebesku Otadžbinu ukoliko je postigla čistoću i savršenstvo, odnosno ako je ispunila na zemlji svoj prosvetiteljski zadatak i nalog. Nečiste duše ostaju u Podnebesima, u Podzemlju Velike Zemlje, materijalnog Univerzuma, ili se na zemlju inkarniraju, čime im se pruža prilika da najbrže otplate i isprave svoje nekadašnje zemaljske grehe. Voljna i pregalački nastrojena duša tako već iz groba ljudskosti može već na zemlji, u zemaljskom životu vaskrsnuti. No nekada može vaskrsnuti i u Onostranom, u zagrobnom svetu.

Ono što dolazi od Boga, što je sazdano iz večnog Božijeg Daha, to je sazdano za besmrtni život, od strane Boga, Večnog Života, Jedinog koji je bez početka i kraja. Naravno, ni fizičko telo ni duša nemaju život sami po sebi, već jedino po Bogu, čija sila sve prožima i održava, i na Nebesima i u Podnebesima, i u materiji: »Kad bi On Svoj Dah u Se povukao, kad bi čitav Svoj Duh k Sebi vratio, sva bića bi ođjednom izdahnula, i u prah bi se pretvorio čovek.« ('Jov', 34:14-15). Fizičko telo umire onda kada Božiji Dah, Sveti Duh, prestaje da ga preko duše održava i nosi. Funkcionalno duša umire, pada u duhovnu smrt, kada se preda u kandže bezakonja i Tame. Kao struktura duša se takođe može razgraditi, kada ni posle vekovnog ispaštanja ne pokaže spremnost za učenje i odricanje od grehova sa kojima je se sljubila.

Ono što pak dolazi od zemlje, to, ukoliko se ne preobrazi Snagom Duha, opet postaje zemlja i prah. Fizičko telo je stvoreno od zemlje, od elemenata zemlje, i samo za ovu zemlju: da bi bilo instrument i vozilo duhovnog tela koje boravi u njemu. Niskovibrirajuća materija kao trošna tvar nema večno postojanje, niti materijalno telo kao takvo može ući u Večnost, u Nebo. Ko zemaljsko telo vidi kao meru svega, ko želi njime da uđe u Nebo, njime da vaskrsne, njime da 'večno živi', taj svedoči takvim stavom da ustvari želi da zadrži greh koji se vezuje za trošno fizičko telo. Ko je nazreo i našao Božiju Puninu u duši, taj teži ponajprije spasenju duše. Onaj ko želi da vaskrsne u nekom 'novom' fizičkim telom ne shvata da vaskrsava ono što smo već imali i imamo u sebi, duhovno telo, duša koja je izgubila svoj bogoliki sjaj usled grešnog življenja. Ko želi da vaskrsne fizičkim telom ne pita se kako bi onda trebao da vaskrsne embrion koji je ubijen još u utrobi majke kroz abortus? Ko će da sastavi elemente koji su iz istrulelog tela prešli u prah, a onda se kao supstance i minerali, putem lanca ishrane, opet ugradili u nečija tuđa tela? Bog je svemoguć za ono što ima zakonskog osnova, ali Večni nije akrobata niti prestupnik Vlastitih zakona datih za prirodu i život u prirodi.

Ko gleda samo na raspadljivo telo, on i ne može razumeti Hristove reči, jer za njega je samo ograničeni zemaljski život – 'istinski život'; takav čovek zaslepljen prividom ne vidi da Život jeste Bog i da sve živi i pulsira zahvaljujući tome što ga Bog, Svetlost Beskonačja, prožima i nosi. Raselovi svedoci, koji gotovo svi redom žele da vaskrsnu u fizičkome telu i da ostanu u materiji, da tu zasvagda žive, uče kako će 144.000 njihovih otkupljenika otići u Nebo i kraljevati. S obzirom na stepen njihove zaljubljenosti u materiju, izgleda da će se podosta pomučiti dok ne 'sakupe' dati broj 'nebeskih kraljeva'.

Raselovi svedoci ne vide Boga kao svaralačku, sveprisutnu svetsku Silu, ne vide Presvetog kao sveprožimajućeg Nosioca celokupnog života i celog postojanja; po tom njihovom okamenjenom i deizmu bliskom konceptu, Bog je samo iznad sveta, pa tako i navodno nikad nije pohodio zemlju. (... Tu se postavlja pitanje s kim je Mojsije govorio u Šatoru Sastanka ako ne sa Bogom?!) Svaki kamen, svaki cvet, svaka životinja i svaki čovek mogu živeti i opstati samo zahvaljujući tome što ih kao tvorevinu Bog prožima i nosi. Bog, dakle, Jeste! Jeste Sveprisutna, Sveprožimajuća Sila, koja Satani nipošto nije prepustila Zemlju, bez obzira što Tama koristi Zemlju kao svoje uporište u borbi protiv Boga. Bog nije nekakav strogi gospodar koji živi samo odvojeno od Svoje dece, tamo negde iznad oblaka, odakle im šalje razne kazne u Svojoj razjarenosti, već je On jedna Premila Snaga koja je prisutna i u najmanoj atomskoj čestici.

Svaki čovek u sebi ima Božiju Životonosnu Silu, koju Raselovi svedoci predstavljaju kao nesvesnu snagu, neshvatajući da je Duh Sveti Bog u onom najvišem smislu reči. Ko živi pravednički i sveto on je i obilno ispunjen Duhom Svetim, Duhom Života; ko živi u grehu, njemu Božija Sila oskudno dotiče, i na kraju i doticanje 'kap-po-kap' potpuno izostaje.

Da se lako primetiti da u doktrini Raselovih sledbenika vladaju mnoge teološke zablude, pored ostalog i zabluda koja nametljivo sugeriše i tvrdi da je Duh Sveti tek jedna nesvesna indiferentna sila. Da Duh Sveti nije Bog, Ishodište i Utočište svemu, Večno Postojanje, on se ne bi ni nazivao Svet. Da Duh Sveti nije Bog On se ne bi ni nazivao Duhom Istine, Duhom Života, Duhom Mudrosti, Duhom Spasenja. – Apostol Petar ukoruje Ananiju koji je od Bratstva sakrio deo novca od prodate njive, rečima: »Zasto je Satana ispunio srce tvoje da slažeš Duha Svetoga? /.../ Nisi slagao ljudima, nego B o g u.« (‘Dela’, 5:3.4) – Duh Sveti je dakle svevideća i sveznajuća Sila, Duh Sile, Bog Silni. A Duh može biti sveznajući (‘Jovan’, 16:13) samo ako je sveprisutan (‘Isaija’, 23:24). A ono što je sveprisutno to može biti samo Bog. Upravo se tvorevina od Tvorca razlikuje po tome što je Tvorac sveprisutan a tvorevina je uobličena, manifestovana Sveprisutnost.

Hrist, Put Istinskog Života, koji je »nad svima Bog« (‘Rimljanima’, 9:5), ukazuje Svojim učenicima da će im, nakon što ode Ocu, poslati i Duha Svetoga koji će ih »naučiti svakoj istini” (‘Jovan’, 14, 26). Svoj istini može naučiti samo neko ko je Sama Istina, Istiniti i Istinitost, dakle sam Bog Svevišnji.

Takozvani 'Jehovini svedoci' ne veruju u Sveto Trojedinstvo; oni imaju arijanske poglede na Hrista i duha Svetog; odnosno za njih pored Duha Svetog ni Hrist, Suvladar Neba, 'nije' Bog. Time što Hrist, Život, Alfa i Omega Postojanja, kaže da je Otac veći od Njega, On ne negira Svoje Boštvo, već samo kaže da Otac ima veća suverenička ovlašćenja nad Duhom Sile od Sina. – U 'Prvoj poslanici Jovanovoj' se ukazuje za Hrista: »On je istiniti Bog i Život Večni.« (5:20), te: »... Objavljujemo vam Život Večni koji beše u Oca a nama se javi ...« (1:2) – Kvartus, četvrti evanđelist ukazuje za Hrista Boga, Logosa: »U početku beše Logos, i Logos beše u Boga, i Bog beše Logos.« (1:1) – Zato što i Sin suverenički zrači Duha Svetog, Duha Istine, zato je i Sin Gospodar Univerzuma i Bog. Da Hrist-Duh nije Bog, onda se ne bi tražilo da verujemo u Njega kao u Spasitelja, da se uzdamo u Njega, da Mu se molimo, da se okupljamo u Njegovo Ime, da se krštavamo u Njegovo Ime, da Ga slavimo i da Mu se klanjamo. Jer dostojan klanjanja samo je Živi Bog. U ‘Novome Zavetu’ nalazimo mnoštvo epizodnih mesta i opisa onih koji su se Hristu klanjali kao Bogu, počev od istočnih maga do onih koji su bili izceljeni od različitih bolesti i nemoći.

Nakon što je dodirnuo Vaskrslog Isusa apostol Toma svedoči: »Gospod moj i Bog moj.« (‘Jovan’, 20:28) – Sam Spasitelj svedoči za Svoje Boštvo: »Ja sam Put, Istina i Život.« – Onaj ko ne priznaje i ne prihvata Hrista kao Boga, Gospoda i Otkupitelja, on je i sebi zatvorio put u Nebo, jer Hrist-Bog je Put Života i Život sam.

Rogobatna, nesuvisla i materijalistička teologija i antropologija Raselovih svedoka velikim delom se oslanja i na starozavetnu knjigu 'Propovednik', čije učenje bi bilo velikim delom prihvatljivo i za okorele ateiste. U 'Propovedniku', koga dakako nije pisao prosvetljen čovek, mnogo toga spiritualnog i retribucionog se negira, pored ostalog i zagrobna plata duši.

Raselovi svedoci u svemu vide materiju i materijalno, sve materijalistički hoće da objasne, i sve na materiju da svedu. Kad se govori o vaskrsenju – vide samo vaskrsenje tela, ne i vaskrsenje duše ("Ustani ti što spavaš, i vaskrsni iz mrtvih, pa će te Hristos obasjati.” – ‘Efescima’, 5:14); gde se govori o krštenju vide samo krštenje vodom ovoga sveta, ne i krštenje i pomazanje Duhom Svetim; gde se govori o smrti vide samo fizičku smrt ne i duhovnu smrt, gašenje svetlosti duše pod težinom nakupljenih grehova; gde se govori o spasilačkom prolivanju Hristove Krvi vide samo fizičku krv, ne i Duha Života kao duhovne Božije Krvi.

Po poroznoj doktrini Raselovih svedoka, koji ne vide duhovnu smrt duše već samo telesnu, Stara Zmija je prevarila prvi, rajski par ljudi rekavši im da neće kao ljudi umreti ukoliko sagreše: »Ne, nećete umreti!« ('Postanak', 3:4) – Da li je Adam umro kad je probao plod sa zabranjenog Drveta? Prestupivši Božiju zapovest Adam fizički nije odmah umro: po predanju živeo je 800 ondašnjih godina (5:4). Zaveden Adam je najpre duhovno umro, duhovno se opteretio. Plata za greh je smrt, duhovna smrt koja u određeno vreme povlači i fizičku smrt, bolest, nevolje, stradanje.

Učeći da duša posle smrti tela ništa u Hadu, u Onostranom neće otplaćivati (Iako priča o Lazaru i siromahu jasno potvrđuje postojanje Raja i Pakla), Raselovi svedoci teraju vodu laži na vodenicu Oca Laži, na vodenicu Krvnika ljudskog koji želi da ljudi što više greše da se što više zaslepljuju grehom, da žive u ubeđenju da nikada, ni s ove strane ni u onostranom kao duše 'neće' otlaćivati svoje duševne dugove. Ljudsko telo, čovek-leš koji odlazi u prah, jasno da nema više u sebi nikakvu misao i nikakvo delo, nikakvu platu (- jer ju je već primio), međutim duša, knjiga života, koja preuzima i beleži sve ljudske želje, misli, pohrane, neizostavno mora otplatiti sve ono što nije očistila, što nije u skladu s Božijim Zakonom. U Besedi na Gori Hrist jasno ukazuje da hadska i paklena Tamnica čeka bezakonike: »Izbaviti se nećeš dok ne platiš i poslednju paru.«

Raselovi sledbenici koji demagoški proklamuju da je Biblija navodno 'potpuno nadahnuta' knjiga, najčešće se ipak ponašaju kao da su 'nadahnuta' samo njihova kvazi-tumačenja mnogo puta redigovanih biblijskih knjiga. Kad im se predoče citati čije značenje nije u skladu s njihovim delovanjem i njihovom doktrinom, previđaju ih, ili nalaze za njih vlastita izvitoperena objašnjenja, ili njihovo značenje poglase 'simboličkim', kao da simbol ništa ne kaže i ne prenosi. Takvi rigidi vernici slova koje je pretrpelo mnoge promene pokazuju da ne žele nikakvu istinsku promenu, pokazuju da stoje pod telepatsko-manipulativnim uticajem sataniziranih duša koje su takođe vezane za mrtvo slovo ‘Biblije’ a hoće održati kult prividne svetosti. Šireći dijabolička nadahnuća da tobože nema zagrobnog života, one na taj način i sebe zaštićuju da budu prepoznate. Tako je sadukejsko hrišćanstvo uveliko plod spiritističkog upliva, nezakonitog kontakta sa dušama umrlih, dušama koje nisu okrenute Živome Bogu i Nebu, već Zemlji i trošnom čoveku, dušama koje jedino zemaljski strasni i slavohlepni život vide kao 'istinaski život'.

Naravno, takve ljude koji stoje pod uticajem manipulativnih duša i demona, koje su ropski i grozničavo vezane za izvitopereno biblijsko slovo i ljudsko tumačenje slova, najčešće tek teški udarci sudbine mogu pokrenuti na ozbiljno preispitivanje gde vodi njihov put: Bogu ili u ponor Propasti. Onaj koji umišljava da je 'našao' istinu čitajući slovo o Bogu, očigledno neće raditi na vlastitoj kultivaciji, na oplemenjavanju svojih svojih čula, na obuzdavanju svoga jezika, na dovođenju misli u red.

Raselovi svedoci uvek iznova potvrđuju Sataninu moć u ovome svetu, u kome Bog navodno 'nije prisutan', prosto proglašavaju Boga slabijim od Njegovog Protivnika. Pozivanje na 'moć avetinjske Tame, kojoj robuju i pod čiji uticaj padaju, predstavlja im tobožnje opravdanje za nedostatak temeljnog rada na sebi, na svome preobraženju. Onaj ko veruje samo u ljudsko, on ima na raspolaganju samo i ljudsku moć. Čovek koji ne obuzdava sebe, ne savladava programe greha, grešna odgovaranja i grešne komunikacije i vezivanja, ko ne živi u istinskom pokajanju i neprestanoj molitvi srca, on će uvek biti plen demona i duša vezanih za zemlju. Hrist nas poziva da raspnemo starog čoveka, da budemo žrtveno borbeni, da postanemo duhovno savršeni, čisti i posvećeni Istini. I On nas ne može učiniti moralno savršenima nekim čarobnim štapićem; On nam Svojim Duhom može pomoći i pomaže nam da se izborimo sa onim ljudskim i zverskim u sebi, onda kada mi prihvatimo Njegovu blagodatnu pomoć i kad uzmemo dosledno da radimo na sebi. Onaj ko Boga ne traži i ne moli onde gde mu je Ovaj najbliži, u srcu, u duši, ko čežnju duše ne hrani zakonitim životom, on će i na putu života zalutati, izgubiti se.

Tobožnji poklonici Božijeg imena previđaju značaj Deset Zapovesti koje je Isus u Besedi na Gori potvrdio i produbio. Oni zamišljavaju da 'ispunjavaju' Božiji Zakon tako što provizorno-deklamatorski 'vole' svoje bližnje. Zapovest o danu odmora potpuno odbacuju i zanemaruju. Po njima se Božiji Zakon u praksi svodi na prozelitsko delovanje i propagandno delenje traktata, što su pretvorili maltene u sportsko-takmičatrsku disciplinu. U kultu Raselovih svedoka jedan pripadnik može slobodno da preskače molitvu zorom (koja obeležava svako predanog tragaoca za Svetlom), može da spava do podneva, da živi uveliko u svetu i sa svetom, i opet da se smatra 'bogougodnikom'.

Ako neko misli da sledi Hrista (koji je razotkrio mnoge lažne ljudske uredbe), on i treba izvršavati predano Njegove zapovesti. Jasno je zašto kod tobožnjih ‘Jehovinih svedoka’ nema harismatika (proroka, videlaca, iascelitelja,...) i nema Božijih darova: zato što nisu Hristova Crkva i zato što ne žive čisto kao što je Hrist živeo.


Razbacivanje lažnim biserima

U Besedi na Gori blaženstva Hrist Gospod ukazuje na pogubnost proselitsko-misionaskog vrbovanja i pridobijanja sledbenika sledećim rečima: »Ne dajte svetinje psima, niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim i okrenuvši se ne rastrgnu vas.« – Data Hristova zapovest tobožnjim ‘Jehovinim svedocima’ ništa ne znači i ništa ne kazuje; oni zavodnički i dokazivački misionare prema svakome koga se dočepaju; idući od kuće do kuće koriste svoje veštine nagovaranja (koje oni nazivaju 'svedočenje') da pridobiju neupućene i radoznale duše. I kako to biva najčešće, u grobnice, duhovno mrtvima koji ne žele da se istinski probude i preobrate, razbacuju svoje lažno biserje, ono što smatraju za 'Božije reči' i njeno 'tumačenje'. Napadni misionari svojim nepodmerenim istupima jasno pokazuju da im istina nije sveta, na nisu ni našli Istinu u sebi kroz predan i bogougodan život. Ko je malo darujuće ljubavi razvio u sebi, on i nastoji da drugog veže za svoje ruinirano verovanje. Onaj ko drugome nameće svoje verovanje, ono što smatra da je istina, pokazuje najbolje da i sam živi u sumnji i da dovodi u pitanje svoje verovanje. Istinski pobožnik poštuje odabir svojih bližnjih; on najpre svojim uzornim i svetlim životom svedoči za Istinu; on blago svoje ostvarene vere, svoje vernosti Zakonu Života, ponuđuje i usmeno i pismeno.On privoljuje istini,i on ne nameće 'istinu', svoje ljudsko viđenje istine. I on ispituje ko je dostojan da čuje reč iz Istine: »A kada uđete u koji grad ili selo, ispitajte ko je u njemu dostojan.« (‘Matej’, 10:11) – Apostol Pavle efeškim presbiterima ukazuje kako je podučavajući išao »od kuće do kuće.« (‘Dela’, 20:20) – Međutim on nije išao bukvalno svakoj naseljenoj kući, već svakoj hrišćanskoj kući, svakoj obitelji prijemljivoj i otvorenoj za Hristovu reč. Dakle i on je ispitivao najpre ko je dostojan da čuje reč i svedočanstvo.

Jasno je: onaj ko Istinu nije našao u sebi, on i ne može sa snagom svedočiti o Kraljevstvu Mira koje izrasta iz čistog srca. Evanđelje Ljubavi se širi tako što Hristov sledbenik sveto blago nađe najpre u sebi kroz požrtvovan i posvećen život, a onda dostojnima i otvorenima, čije duše žude za Istinom, ponudi reč koja svedoči za Istinu i Istinitoga.

Svojim učenicima Gospod nije zapovedio da donose slovo već Duha i Njegovu Silu; oni nisu govorili iz pročitanog znanja, iz propagandne utreniranosti, već iz zakonskog ostvarenja i iz otvorenog Srca: kroz njih i iz njih je govorio Duh Sveti, Duh Istine, koji je uvodio u puninu istine. Hristovi učenici Svetome Pastiru nisu referisali koliko su Biblija podelili, koliko su časova u propovedima proveli, već koji su im rezultati duhovnog delovanja u svetu i među ljudima koji su se udostojili istinske reči: »Vratiše se sedamdeset dvojica sa radošću, govoreći: Gospode, i đavoli nas slušaju u Ime Tvoje.«

Raselovi svedoci nemaju proroke (ni proročkog Duha), ali zato oni sami zamišljavaju da su proroci i učitelji, da su od Boga pozvani i izabrani da šire svoje osakaćeno Evanđelje, da 'svedoče'. A svedoče samo za svoje slepilo, svoje obmane i svoju tvrdokornost. Žive u ubeđenju i grču da ako ne šire 'propisno i preduzimljivo' svoju doktrinu, odnosno savitljivu doktrinu 'vodećeg tela' iz Bruklina, na njih će pasti krv onih koje su 'trebali' uputiti i opomenuti. Oni ne shvataju da izabrani i ovlašćeni Božiji glasnik i poslanik može biti samo onaj koji je predodređen, od Duha podignut i pomazan, onaj u kome i kroz koga govori Duh Istine. Dužnosti jednog proroka koji nosi sveti nalog u duši da služi Bogu i čoveku, i dužnosti jednog nepredodređenog tragaoca za Svetlom, čoveka koji se budi, imaju vrlo različite težine i tretmanske implikacije pred Bogom. Prorok je obavezan da govori ono što mu Bog stavlja u usta, i on se i ne može odupreti nalogu kome je i kao duša i kao čovek prethodno rekao 'da', bar ne trajnije.

Organizacija tobožnjih ‘Jehovinih svedoka’ ima svoje starešine, ali takve starešine koji ni izdaleka nemaju one duhovne kvalitete i darove koje su posedovali starešine i starice ranog hrišćanstva. Članstvo u ‘Društvu Kule stražare ‘čini se velikim delom zavisno od mišljenja i stavova tobožnjih starešina i bruklinskog 'Rukovodećeg tela'. Umesto da se služi Hristu Istinitome zapravo se služi i robuje 'Rukovodećem telu' i njihovim izmišljenim predstavama o Bogu i Božijoj reči.

Raselovi sledbenici, uvažavajući nakaradne 'uredbe' Pseudo-Pavla, ženama ne dopuštaju da u skupštini uče. U prahrišćanstvu mnoge žene su bile proroci ‘Dela’, 21:9), koje su gromko iznosile Božiju reč u Crkvi. Onaj ko je prorok (a proročka i apostolska služba su najuniverzalnije), on može Bogu da služi i kao učitelj. Oni koji nisu ostvarivali Zakon, koji su bili mlaki, bili to muškarci ili žene, ti su trebali ćutati. Jer ko govori o Bogu a ne ostvaruje Božiji Zakon, on se pred Bogom samo opterećuje, ogrešuje.

Raselovi svedoci koji su hteli da budu veći 'pobožnici' od svih neoprotestanata, tako su i Bogočoveka Isusa Hrista odbacili kao utelovljenog Boga, u Svetome Jednome vide samo 'najvećeg čoveka'; ne vide i ne priznaju da je u Isusu od Nazareta utelovljen Logos, Živi i Istiniti Gospod, Koji je sa Ocem Alfa i Omega Stvaranja. Velik u Duhu je onaj ko ostvaruje Zakon Života i uči druge onome što je i sam ostvario.


Licemeri: ne primaju krv ali zato jedu meso sa krvlju

Poklonici imena 'Jehova' ne odobravaju da se uzima i prima krv transfuzijom, pri čemu se perkurzivno pozivaju na apostolske uredbe u kojima se utvrđuje da se verni trebaju uzdržavati mesa i krvi životinja prinesenih idolima. Jasno je da su transfuzije krvi veliki rizik za prenošenje raznih virusa i stranih, diskrepancionih vibracija, no apostolska uredba ne stoji na datoj ukaznoj linij. Raselovi svedoci ne primaju i ne uzimaju u sebe čistu krv, ali zato nemaju nikakvih ograničenja u prinošenju krvnih žrtvi idolu zvanom bog-stomak. Koliko u takvom njihovom stavu ima licemerja i naivnosti kada se zna da svako meso u sebi sadrži krvnu tečnost: krv se iz mesa nikada ne može u potpunosti istočiti i 'istiskati'. Uvek će ostati bar nešto malo krvi u mesu. Ko je veran u malome on je veran i u velikome! – Razotkrivajući licemerstvo fariseja Hrist naznačuje i sledeće: »Teško vama, vođe slepe, koji govorite: 'Ako se ko stalno kune Hramom, nije ništa; ali ko se kune zlatom hramovnim, kriv je.' Vi bezumnici i sleoci, šta je veće, zlato ili hram koji je osvetio zlato?« – Šta je veće: krv ili meso koju tu krv sadrži?!

Raselovi svedoci veruju da mrzeći 'neprijatelje' Boga, odnosno one koji ne gledaju na Boga njihovim zatamnjenim očima, ne postavljaju sebe nasuprot Hristove zapovesti 'Volite svoje bližnje'. (Slična zabluda je vladala i u Srednjem veku kada je satanizirana crkva verovala da ljubav prema Bogu pokazujuje istrebljujući i mrzeći 'heretike' među bližnjima.) Da li jedan izvor može da toči i slatku i slanu vodu? Hrišćanin ne može nikog afektivno da mrzi; on 'mrzi' bezakonike u tom smislu što ih ne podržava u njihovim gadostima, što ih osuđuje, što se gadi njihovih izopačenosti i grehova koji vode u propast.

Članovi ‘Društva Kule stražare’ nastoje da ostave utisak da među njima vlada mirovnjački, pacifistički duh; no s druge strane u svome učenju opravdavaju sva ratno-osvajačka divljanja opisana u Starome zavetu, divljanja pod tobožnjim Božijim barjakom. Tako Boga, Koji je Život, Koji zapoveda 'Ne ubij!', Boga koji ne stoji iznad vlastitog zakona proglašavaju ubicom i svedoče za svoje licemerstvo i potisnute i prikrivene agresije.


Da li je Organizacija Ujedinjenih Nacija lik velike Zver?!


Kao i većina neoprotestanskih sekti i tobožnji ‘Jehovini svedoci’ veliku pažnju posvećuju 'tumačenju' zagonetne patmoske ‘Apokalipse’, pri čemu u svoje jezivo nakaradne osvrte projektuju sav svoj unutarnji haos, svoju paranoju i svoju mržnju na neistomišljenike. Apokalipsa kao objava o poslednjem vremenu opisuje gvozdenu svetsku vladu koja će se pojaviti kao sedmoglava zver: vladu koju će činiti sedam moćna pomagača Tame, sedam velikih poklonika Mammona. U Apokalipi se govori o liku Zveri, bezdanskoj Zveri, o jednoj glavi crvene Zveri, koja će na kraju vladati kao planetarni monarh i koja će svojim zakonom, svojim imenom, žigosati celo zabludelo čovečanstvo. I govori se o dvorogom Lažnom Proroku koji će pripremiti put Zveri, zavesti ustalasano čovečanstvo da kao 'rešenje' u velikoj pometnji i velikim nevoljama prihvati iluminatsku, luciferijansku svetsku vladu.

U glavama apokaliptičko-pustošne Zveri Raselovi svedoci vide velike svetske sile i imperije: Egipat, Asiriju, Babiloniju, Medo-Persiju, Grčku i Rim. No ‘Apokalipsa’ kaže da glave Zveri ne čine nekakva Kraljevstva, već carevi, dakle osobe. Za Zver se iznosi da će svim narodima, i rodovima i jezicima vladati tokom 42 meseci, odnosno 3,5 godine. Od egipatske do grčke imperijalne supremacije prošlo je mnogo više od 3,5 godine. Hrist za crvenu Zver kaže da će vladati svim narodima i jezicima i rodovima. Niti Egipat, niti Babilon, niti moćni Rim nisu vladali svim narodima, čak više u njihovo vreme nije se ni znalo za postojanje mnogih naroda i mnogih zemalja. Svet je bio deljen na Evropu, Aziju (koja je obuhvatala uglavnom malu Aziju) i Libiju (severni deo afričkog kontinenta).

Kao lik sedmoglave Zveri Raselovi sledbenici, sledbenici u anemičnim i proizvoljnim nagađanjima, vide ‘Društvo naroda’, Ligu naroda koja je se pojavila posle Prvog svetskog rata, a koja je 1945. obnovljena u liku ‘Organizacije Ujedinjenih Nacija’. Tu OUN Raselovi svedoci hoće da prikažu kao neku ekstremno supremaciono opasnu svetsku organizaciju, koja je sve narode tlačiteljski podredila sebi, što naravno duboko budalasto doima, jer vidimo da i SAD mnoge terorističke intervencije preduzimaju protiv volje OUN i njenih rezolucija. Prvo OUN i ne okupljaju sve narode Planete, a i nad onima koje okupljaju nemaju veću vlast i veće ingerencije nego nacionalne vlade. Kada istinska Zver, gvozdena svetska vlada, izađe iz mora ustalasanog ljudskog mnoštva, moguće je da će se OUN naći u funkciji skupštine takvog dijaboličkog punkta, koji će celu Planetu podjarmiti.

Dalje, kao dvorogu Zver Zemlje, kao apokaliptičkog Proroka, Raselovi svedoci vide sedmu glavu crvene Zveri, konkretno anglo-američku svetsku silu. U Apokalipsi se kaže da dvoroga Zver vremenski prethodi sedmoglavoj Zveri, da joj priprema put. Znači li to da je nekakva 'anglo-američka sila' prethodila pojavi egipatskog, asirskog, babilonskog, grčkog i rimskog imperijalizma?!

Tumačenja patmoske ‘Apokalipse’ ispod pera Raselovih svedoka, odnosno njihovog 'rukovodećeg tela' u Bruklinu uistinu liče na buncanje čoveka u groznici ili u grozomornom snu ... Prosto je nezamislivo neozbiljno i drsko hrabro izlaziti u javnost da gomilom takvih budalaština i proizvoljnosti, koje reflektuju i nepoznavanje historije i nepoznavanje Božijih planova sa ovim svetom.


Strepeći život pod harmageddonskim mačem

Harmageddon, koji se u 'Apokalipsi' pominje samo u jednom stavku (16:16) a slikovito simbolički opisuje u 19-om i 14-om (verzi18-20) poglavlju, tobožnji ‘Jehovini svedoci’ dosta nakaradno tumače, predstavljajući ga kao nekakvo kataklizmičko-intervenciono uništenje sveta. Harmageddon u stvari jeste duhovni boj između Hrista i Njegove Vojske s jedne strane, i Zveri i Lažnog Proroka, praćenih visokim pomagačima i instrumentima Tame s druge strane, koji će u velikim nevoljama, pošastima i katastrofama izgubiti svoje slepe podanike, time i dijabolički uticaj u svetu. Harmageddon je vreme zadnjeg velikog retribucionog poravnjanja računa na Zemlji kada će Hristov Mač Pravednosti i Istine biti moćno isukan na one koji gomilaju greh na greh, koji obesno ustaju protiv Duha Svetosti. U Harmageddoni, Božijoj Vršidbi, Hristov Belac, Hristov Zakon Pravednosti, izgaziće sve preostale instrumente Laži i Zla koji su obesnički gazili Njegovu Reč, Njegov Zakon. Preko Svojih svetih proroka i učitelja, čiji jezik će biti Mač Istine, Gospod će moćno razotkriti laži Zmijinih sinova, a ono što je razotkriveno u Svetlu Istine to je i osuđeno na propast. Hristovi svedoci i vojnici će biti ti koji će snagom Revolucionarnog Duha pobednički prožeti svet vatrom velike promene, vatrom preporoda. Harmageddon je samo zadnja najborbenija faza kotrljanja i probijanja Božijeg Talasa koji će odneti sve preostale lažljivce i laži, najokorelije podanike Oca Laži i Tame.

Sve ono što se u ‘Bibliji’ ukazno vezuje za Hristov Slavni Dolazak Raselovi svedoci vezuju za Harmageddon, koji po njima treba da učini ono što nisu postigli Prvi i Drugi svetski rat: da istrebi sve narode i samo njih da zaobiđe! Znake Hristovog Pojavljivanja oni prenose na Harmageddon, pa tako uče da znaci poslednjeg vremena traju od 1914. godine. Evanđeoski Hrist pak jasno ukazuje da će svedok pojave znakova Njegovog skorog Dolaska biti poslednji naraštaj, poslednje pokolenje ljudi staroga sveta, a ne nekakva metuzalemska generacija.

Navodni ‘Jehovini svedoci’ veruju da je Hrist nevidljivo došao 1914. godine, i da je tada ustanovljeno Njegovo Kraljevstvo! Ali gle fingiranog čuda: ne na Zemlji, već na Nebu, u Nevidljivim. Hrist je 'došao' na Zemlju a sa Njim nije došlo obećano i najavljeno Kraljevstvo Mira, već ratni nemir i ratno pustošenje. Da je Hrist u Slavi došao te 1914. godine svakako bi nastupilo Doba Mira. No Hrist dolazi i u svome Kraljevstvu, a ne samo sa Svojim Kraljevstvom: međutim te 1914. godine Zemlja nije posedovala potreban volumen prosvetljenih i usavršenih duša, koje bi mogle sa Hristom da vladaju. Kada se sve ratne agresije isprazne i kada se bezakonici svežu vlastitim bezakonjem, orobe vlastitim izniklim negativnim uzrocima, tek onda će Hrist, Duh Mira i Kralj Mira, doći ljubima koji su našli sveti Mir u sebi. Gospod je pobedio Tamu na Zemlji, i od vremena Njegove Žrtve Kraljevstvo Mira se sve više probija: to Kraljevstvo je bilo u mnogim požrtvovanim pojedincima, i na kraju će ono obuhvatiti sve preostale ljude i celu Planetu. Gospod će, tako, doći sa Svojim Nebeskim Kraljevstvom i u Svome Kraljevstvu, onima koji su postali i osvedočili se kao Božiji kraljevi i sveštenici. Kada se na Zemlji nađe broj od 144.000 pravednika koji će svetlim životom uzjahati Hristovog Belca, koji će ispuniti zapovesti Hristovog Zakona i Hristove Besede na Gori, tada će moći da počne Harmageddon, i tada će, po njegovom okončanju, Zemlja moći da prihvati Hristovu Svetlost.

Hristovom kraljevanju u Nebu nikada nije bilo prepreke: i pre i posle 1914. godine Hrist-Božije Kraljevstvo je u Nebu moćno stajalo. Autor 'Poslanice Jevrejima' ukazuje za Hrista Pobednika: »Izvršio je očišćenje od greha i seo s desne strane Veličanstva na Visinama, ...« (1:3) – Na kraljevski presto može sesti samo neko ko je i sam kralj.

Tumačenje da je Satana iz Neba pala tek 1914. godine a ne mnogo ranije, takođe je čista nebulozna montaža. U Božijoj Svetlosti ništa nečisto se ne može održati, pa time ni satanska sila ni bogoprotivna bića: jer Svetlo nema ništa zajedničko sa Tamom. Niko grešan niti može ući u Nebesku Svetost niti se zadržati u njoj. Kada je Hrist iz besomučnih i opsednutih ljudi isterivao demone to najbolje pokazuje da je Satana sa svojim anđelima-sledbenicima bila već strovaljena na Zemlju. U duhovnu visini duhovi Tame mogu operisati tek u Podnebesima: Božija Nebesa su za njih nedostupna. Jer u Nebo se ulazi samo preko Hrista Spasitelja; i u Nebo može ući ne onaj ko se bori protiv Hrista Božijeg već samo onaj ko prihvata Hrista i Hristov put odricanja od otuđenog sveta.


Odbacivanje Neba kao Otadžbine

U razuđenoj i poroznoj doktrini Raselovih svedoka tumba se sa konstrukcijom da će samo 144.000 pomazanika otići u Nebu; i tu isključivo sebe ubrajaju. Međutim, gotovo nikome od njih se ne ide u Nebo, Kraljevstvo Duha; svi bi da ostanu na zemlji, u materiji. Zato što ne poznaju i ne priznaju postojanje duše kao duhovnog tela koje nosi potencijalnu besmrtnost u sebi, zato što neznaju odakle duša dolazi, zato što ne poznaju sebe, zato i neznaju kuda trebaju otići, Kome se trebaju vratiti. Apostol Pavle lucidno ukazuje: »Naše Kraljevstvo je, međutim, na Nebesima, odakle i Spasitelja očekujemo, Gospoda Isusa Hrista.« ('Filipljanima', 3:20) – A vernima u Korintu: »Znamo, naime, ako se sruši naša zemaljska kuća, koja je kao šator, da imamo zgradu od Boga, večnu kuću na Nebesima, koja nije ljudskom rukom sagrađena. Ta zato i uzdišemo i čeznemo da se obučemo u svoj Nebeski stan; samo ako smo se u njega obukli, nećemo se naći goli. Jer mi, koji smo u /zemaljskom/ šatoru, uzdišemo opterećeni, zato što ne želimo da se svučemo, nego da se preko ovoga obučemo, da Život proguta ono što je smrtno.« (II, 5:1-4)

Nasuprot jehovističkoj tvrdnji da će 144.000 prvootkupljenika koji su svoju dušu uzdigli u Nebesku vibraciju, tokom zlatne Hiljadugodišnjice vladati na Nebu, u 'Apokalipsi' se ukazuje da će oni sa Hristom vladati na Novoj, Obećanoj Zemlji: »... Učinio si ih Bogu našemu kraljevstvom i sveštenicima, i oni će kraljevatina zemlji.” (5:10) – A za Novi Jerusalim, prestonicu Novog Izraela, Zemaljskog Kraljevstva Mira, ukazuje se i sledeće: »I narodi će hoditi u njegovoj Svetlosti, i kraljevi zemaljski doneće svoju Slavu u njega.« (21:24) – I više nego jasno je da će sveti pobednici vladati sa Hristom na Novoj Zemlji: »Onome koji pobeđuje daću da sedne sa Mnom na Moj Presto, kao što i Ja pobedih i sedoh sa svojim Ocem na Njegov Presto.« (3:21) – I Hrist Gospod i Hrist-Božiji Presto Slave biće na Zemlji: »I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu« (22:3), u Novom Jerusalimu koji će sići na Novu Zemlju.

Oni koji sebe blasfemično i parodijski nazivaju 'Jehovini svedoci' trebali bi da se zapitaju da li sa životom kojim dobrim delom odudara od Božijeg Zakona i sa učenjem koje se najvećim delom kosi sa istinskom Božijom Zakonom mogu naslediti Obećano Kraljevstvo Mira, da li će dočekati i Harmageddon koji tako puno pominju?! Da li će kao 'Božiji miljenici' biti od Boga zaštićeni i vođeni u velikim nevoljama, ili će među prvima biti žrtvovani na oltar zemaljskih pustošenja i na oltar novog satanskog poretka?! Koliko će u velikim nevoljama vredeti njihovo prividno 'bratsko' zajedništvo koje je i danas puno rupa i zakrpa, i koje se očigledno pokazuje i u nebrizi sa siromašnije i nemaštinom ugroženije pripadnike njihove 'stražarske' zajednice, njihovog debatno-propagandnog kluba?!

Raselovi svedoci nisu samo na meti progona i ekscesnih napada razuđene militantne sekte skinhedsa, već prema njima nakostrešenost i netrpeljivost pokazuju i mnoge druge denominacije koje provocira njihovo isključivo i košmarno učenje i misionarso-dokazivačko vrzmanje. Mnoge sekte danas pritajno vape za progonima, prizivaju progone, jer u tome vide šansu da glumeći žrtve i stradalnike za 'pravu stvar' i 'Božiju slavu' zadrže kolebljivo članstvo, i eventualno da pridobiju nove fanatičke sledbenike. Besomučni progoni i neodmereni pritisci na sekte uvek dovode do njihovog jačanja i ideološko-dogmatskog ukorenjavanja. I u progone, u borbu sa bližnjima, uvek se upušta onaj koji ne želi da se bori sa vlastitim slabostima, koji vlastitu prljavštinu najradije prosipa na drugoga, kome smeta da bilo ko drugi pokazuje prstom na njegove slabosti i truleži.

Vidimo: čovek treba da bude mnogo zaslepljen, mnogo nepošten, mnogo nepronicljiv, mnogo naivan ili mnogo zaveden da bi bio 'Jehovin svedok', odnosno Raselov svedok. Kako u svakoj verskoj struji ima delića istine ali i onih pojedinaca koji čistije žive, to takvu konstelativno stanje nalazimo i među takozvanim Jehovinim svedocima. U dolazećim nevoljama i previranjima i tim zalutalim ovcama Gospod Ljubavi će preko svojih vernih služitelja i glasnika moćno pružiti ruku ne bi li našli izlaz prema Svetlosti.




Alister Krouli


‘Grobar’ hrišćanstva

Alister Krouli (Edward Alexander Crowley, 1875.-1947. g. ne.), kao impozantna figura modernog okultizma česta je meta optužbi onih koji su nedovoljno stručno upućeni i domen učenja i životnih tokova ovog do sada najeksponiranijeg zapadnog inicijanta bogoprotivne Hijerarhije učitelja 'mudrosti', Hijerarhije koju sam Krouli razvrstava u tri Škole. Proizvoljnim i neargumentovanim ocenama i sagledavanjima 'dostignuća' oca telemitske filosofije samo se tera voda na mlin ovog ekstravagantnog okultiste i spiritiste, te se pokazuje da cilj takvih osvrta nije proslavljivanje Istine već ljudskog krutog i ograničenog viđenja stvari i tokova.

Povukavši se u Nju Hempšajr (Hew Hempshire) nakon pisanja antibritanske propagande za Nemačku, veliki posvećenik onostrane Hijerarhije majstora pseudomudrosti – Alister Krouli, te 1916. godine kod jezera Paskvani izvodi ritual 'Veliko Magijsko Povlačenje' obeležavajući 'kraj' hrišćanstva: uzdiže se u stepen Magusa a žabu koju je krstio kao Isusa Hrista razapinje!

Institucionalizovano i paganizovano hrišćanstvo, izdeljeno na brojne sekte i konfesije, već odavno je sebe osudilo na nestajanje. Istinsko hrišćanstvo i istrinsku Hristovu reč Krouli nije ni upoznao, i stoga je sav njegov bunt na tom planu samo sirov pokušaj prevrednjavanja idolatrijskog, tobožnjeg hrišćanstva. (Danas, kada Duh Istine budi duh prahrišćanstva, vidi se u kojoj dubokoj zabludi je bio Krouli.) Ne našavši Boga u doktrini i životu okamenjenog i posrnulog hrišćanstva (umesto da ga potraži u sebi sledeći Hrista, Put Istinskog Života), on je obesno i kočoperujuće zlurado ustao i protiv ruiniranog hrišćanstva potonulog u licemerje, i protiv Hrista, Velikog Majstora, čije ime mu je uveliko smetalo da komotnije uspostavi religiju u kojoj bi čovek bio 'Bog', kao što proklamuje u Liber LXXVII: »Ne Bog, već čovek.« A šta mudri Psalmista ukazuje na to: »Bezbožnik zbori u obesti svojoj: "Ne, istrage nema! Ta ni Boga nema!" I u tome sva mu je misao.« ('Psalmi', 10:4) – Čovek Duha uvek Boga stavlja na prvo mesto i u središtu svoga života, jer Bog je Sušti, Život, sve istinsko imamo iz Njega i po Njemu, pa i sve time i svoj život, trebamo posvetiti Njemu, i Njime sve meriti.

Pre nego što će umreti u bolnici u Hestingsu (01. 12. 1947.) sa rečima »Zbunjen sam« (I am perplexed), Krouli je omladini delio svoj morfijum. Sav njegov život i impozantni literalni opus bili su u stvari jedna teška 'zabuna' i veliko lutanje.

U objavi 12. Etera Kroulijeve 'Vizije i Glasa', hrišćanski sakrament pričešćivanja hlebom i presečenim vinom sagledava se i predstavlja se kao ritual Crne Braće: »... Oni su čvrsto zatvorili Pylon /= ulaz u hram/ krvlju kako Anđeo Smrti ne bi mogao ući unutra. Tako se odvajaju od zajednice svetaca. Na taj način se odvajaju od Samilosti i od Razumevanja. Prokleti su oni jer krv svoju zatvaraju u svoja srca. Ustežu se od poljubca moje Majke Babilon, i mole se pogrešnom Mesecu u njihovim usamljenim tvrđavama. I oni se povezuju zajedno jednom zakletvom, i s velikim prokletstvom. I zajedno, u svoj svojoj zlobi, kuju zaveru, i imaju moć i gospodstvo, i u svojim kotlovima kuvaju oštro vino prevare, pomešano s otrovom njihove sebičnosti. Tako podižu rat protiv Najvišeg, šaljući svoju prevaru na ljude i na sve što živi. Tako se njihova lažna samilost naziva samilošću, a njihovo lažno razumevanje naziva se razumevanje, jer to je njihova najmoćnija bajalica. Ipak, oni od vlastitog otrova stradaju. Vreme će ih izjesti u njihovim usamljenim tvrđavama, Vreme koje ih je prevarilo da ih služi, i stradaće od moćnog đavola Horonzona, njihovog majstora, čije ime je Druga Smrt, zbog krvi kojom su polevali svoj Pylon, a koja je prepreka anđelu smrti, a koji je i ključ pomoću kojeg on ulazi unutra.« - Svoju krv, svoj život, istinski hrišćani ne predaju nekakvom Anđelu Smrti i onostranoj Babilonskoj Hijerarhiji, zvanoj Levijatan i Behemot, već Živome i Istinitome Bogu. Bog je Život i Smrt za Svetlu težeće ljude: oni u Bogu umiru, i Bogom oživljavaju, Bogu žive i Bog kroz njih živi, određuje njihove misli, reči i dela. I Ključ u Nebo je Hrist i kod Hrista je: kada živimo sveto kako je Hrist živeo, tada nam i Hrist, Ključ, Ključar i Vrata od Nebesa, omogućava da po Njemu uđemo i vratimo se u Nebesku Otadžbinu.



Kroulijeva Knjiga bezakonja

U godini kad je italijanski egiptolog Skjapareli u 'Dolini kraljeva' otkrio grobnicu lepe Nefretete, supruge Amenofista IV, veliki posvećenik bogoprotivne astralne Hijerarhije majstora pseudomudrosti, okultni opsenar, mason i planinar-avanturista Aleister Crowley se sa suprugom Rouz Keli (Rose Kelly) iz Šri Lanke vraća u Englesku preko egzotičnog i arheološki zagonetnog Egipta. Da bi na 'medenom mesecu' dokonu suprugu malo zabavio i naveo je da se zainteresuje za njemu bliske okultne fenomene, deklamovao je invokaciju koja je trebala da omogući viđenje takozvanih silfa, elementalnih duhova Vazduha. To na Rouz nije omogućilo nikakvo željeno onostrano viđenje, ali je zapala u stanje transa u kojem je stalno ponavljala čudne iskaze i pozive. Krouli tada priziva egipatskog boga mudrosti – Tehutija (Tota), koji ga preko ustreptale Rouz obaveštava da ga čeka bog Horus, koga je 'uvredio' i kome treba da se invokaciono obrati po naznačenim operativnim pojedinostima.

Po neobičnim invokacionim pristupom dati magijski ritual Krouli izvodi 19. i 20. marta 1904. godine. 'Bogovi' preko Keli daju i drugu poruku, koja kaže da je Krouli određen da bude prorok Neba u nastupajućoj, novoj eri čovečanstva, te da će u Kairu od 8. do 10 aprila 'direktnim glasom' tačno u podne, po jedan sat, primati 'Knjigu Zakonâ' na engleskom jeziku. U toku ta tri aprilska podneva zaneseni Krouli je zaista zapisao knjigu koji su mnogi njegovi sledbenici prihvatili kao ‘Bibliju’ Novog Doba.

U Kroulijevom spisima, koji najčešće počinju latinskim nazivom za knjigu – liber, koncipiranim po uzoru na hebrejske 'sefer-e' (Sepher ha-Jecira, Sepher ha-Zohar, Sepher ha-Temuna, ...), telemitska 'Knjiga Zakona' je stavljena pod rimskom numeracijom CCXX (prema 220 verza triju poglavlja datog opskurnog onostranog diktata), te je smeštena u publicističko-kanonskom razredu 'A', koji se »sastoji iz knjiga kod kojih se ne sme menjati čak ni oblik slova: to će reći, one predstavljaju iskaz adepta iznad svake kritike, čak i Vidljivog Vođe Reda.« (Iz Kroulijevog Syllabus-a)

Sam Krouli, 'Majstor Terion/Zver' u svojoj 'Biografskoj belešci' pripovedački skicira za sebe govoreći iz trećeg lica kako je došlo do primitka Liber Legis-a: »Pobegavši od svoje istinske volje tako daleko da se venčao i spustio do života običnog čoveka, ograđen tvrđavom ogorčenosti protiv svih spiritualnih napada, Leo /= Krouli, 'Lav-Zver'/ je postao podesan instrument za izvršavanje nepoznatih planova majstorâ.«

»Na kraju sportske ekspedicije u Aziji on se preko sezone zadržao u Kairu sa svojom mladom ženom, ženom niti podstaknutom niti zainteresovanom za bilo šta osim površnih i svetovnih zabava.«

»Sada majstori, vrhovne vođe Reda kojima je on dugovao svoju prvu inicijaciju, postaju režiseri duhovnih sudbina ove planete. Ti ljudi koji su izabrali ovu ženu da prenese Njihovu Volju Aspirantu koji se odrekao vlastite težnje.«

»Leo je primio njihovu poruku s blagim podsmehom: on je pristao da sprovede instrukcije saopštene preko njegove žene u duhu ironije, odlučivši da joj demonstrira apsurdnost njene tvrdnje da je u vezi sa nadljudskom Inteligencijom.«

»Glavna od svih instrukcija sastojala se u tome da se zatvori u izvesnu sobu svoje kuće na jedan sat dnevno u toku tri dana da bi mogao zapisati ono što će mu tada biti dano.«

»On je bio preko mere začuđen kad je, na udar naznačenog sata, začuo izgovor ljudskog glasa, koji je govorio engleski (jezik koji je on dovoljno razumeo za tu svrhu) i nastavio sve dok nije prošlo tačno šezdeset minuta.«

U originalnom rukopisu, manuskriptu nazvanom Liber XXXI, da se primetiti da je Rouz svojom rukom dopisivala reči koje Krouli nije uspeo dobro da čuje tokom prenosa. Fenomen takvog diktata gde duhovna inteligencija bez medijuma-nosača govori ljudskim glasom je krajnje jedinstven i sumnjiv. Duhovne sile Onostranog se ponajprije telepatski obraćaju; moguće je da su i Krouli i Rouz bili telepatski uključeni na dati izvor, a ljudski govor koji je 'dopirao' do njih bio je samo dijabolički privid-utisak. Drugo objašnjenje je da je diktat dolazio od teleportovanog i preobraženog ljudskog bića, 'majstora'.

Krucijalno pitanje u svemu tome je ipak sledeće: kako je Kroulija sa nekom 'uzvišenom' duhovnom inteligencijom mogla da poveže krajnje duhovno nepročišćena Rouz Keli, koja je, kako i sam Krouli izveštava, bila zanteresovana samo za površne, svetske ugođaje?! Zar bi neka čista sila kroz nepročišćenu i neprosvetljenu osobu govorila i mogla bilo šta reći?! Zar čisto ne privlači čisto, a nečisto – nečisto?!

Ako je Krouli u Velikom Delu bio u petom posvećeničkom rangu Adeptus Minor ('mlađi adept'), u koji ga je u Parizu 16. januara 1900. god. uveo mason Mac Gregor Mathers tadašnji vođa reda 'Zlatna Zora', a dati rang označava i mogućnost izravne duhovne komunikacije s anđelom čuvarom, zašto se 'uzvišeni' nebesnik nije iz same Kroulijeve duše, iz koje teku božanski svetlosni impulsi, obrati ovom?! Onaj ko ima komunikaciju sa anđelom čuvarom, koji može da ga opominje, vodi i poučava u Božijem Duhu, pa on bi trebao da ima i mogućnost duhovnog saobraćanja sa celim Nebom.

U 'Ravnodnevi bogova' (The Equinox of the Gods) Krouli govori podrobnije o kairskom otkroviteljskom diktatu koji je došao od bića koje zove Aiwass: »Aiwass-ov glas je očigledno dolazio preko mog levog ramena, iz najdaljeg ugla sobe. /.../ Glas je strasno tekao, kao da je Aiwass pazio na vremensko ograničenje. /.../ Imao sam jak doživljaj da je govornik zaista i bio u uglu dok mi se činilo da jeste, u telu od 'fine materije', prozračan kao veo od gaze, ili oblak tamjanovog dima. Izgledao je da je visok, crn čovek, tridesetih godina, utegnut, živahan i jak, sa licem besnog kralja i sa velom preko očiju da njihov blesak ne bi uništio ono što gledaju. Odeća nije bila arapska; podsećala je na asirsku ili persijsku, ali veoma neodređeno. Malo sam na to obraćao pažnju, jer za mene je Aiwass u to vreme bio samo jedan 'anđeo' kakve sam često viđao u vizijama, jedno čisto astralno biće.« (London, 1936., pp. 117-118)

Zašto bi jedno božansko biće žurno govorilo, prenosilo otkroviteljsku reč? Kada Gospod Beskonačja govori preko nekog anđela, On koji nije vremenski ograničen, ritam njegove objave je harmoničan, staložen i nenapadan. Da li je Kroulijev otkrovitelj bio patetično užurban jer je bio na manjku raspoložive energije?

Interesantno je zapaziti to da objave teku baš u podne, kada je najače sunčevo zračenje, kada su najaktivnija negativna zračeća polja i kada se najniži centar svesti, lociran u korenu kičme, najlakše može stimulisati, a njegove nezakonite stimulacije i nezakonito podizanje kundalini-snage uveliko su odgovorni za postojanje mnogih lažnih objava, reči koje nisu iz Istine niti odgovaraju Istini.

Ko je Ajvas (Aiwass, Aiwaz), biće koje je diktiralo Krouliju i Rouz The Book og the Law (Liber CCXX: Al vel Legis)? Ukazi koji su došli od Kroulija i preko Kroulija ukazuju na njega kao na Kroulijevog anđela čuvara: »Gledaj! to je razotkriveno po Aiwass-u, poslaniku Hoor-paar-kraat-a.« (Liber Legis, I, 7) – Aiwass-u se pripisuju i sledeći ukazi: »U 'Knjizi Zakona' sam napisao tajne istine koje su poput zvezde i zmije i mača.« ('Vizija i Glas', iz opisa 8. etera) – »... Zadatak mi nije da te samo čuvam, jer mi smo kraljevski krvi, čuvari kuće Riznice Mudrosti. Zato se ja zovem Poslanik Ra-hoor-Khuit-a; a on je samo Potkralj neznanog Kralja. Jer moje ime je nazvano Aiwass, što znači sedamdeset i osam /po hebrejskoj gematriji: 1+10+6+1+60/. Ja sam uticaj Skrivenog i točak koji ima sedamdeset i osam delova, a ipak u svemu isti do Vratnice što je ime moga Gospoda kad se potpuno napiše.« (Ibid.)

Komentarišući verz 3:68 telemitske 'Knjige Zakona' Krouli iznosi: »A zar nije ova knjiga reč Aiwass-a, zar nije on moj sveti anđeo čuvar, gospodar mog tihog istinskog bića, njegova devičanska nevesta na kojoj je njegova ljubav istkala tajnu identiteta?« – U 'Komentaru K' ('Pokušaju tumačenja CCXX) Krouli 'Zver' eksplicitno iznosi i ovo: »Srž istine, koja je potrebna u sadašnjoj istorijskoj epohi, otkrio je Aiwass, sveti anđeo čuvar Zveri, čije ime pođednako izražava ideje samog Zakona kao i Formulu Eona.« (Komentar na I, 7; v.: Liber CXI, 75) – I jednom pismu upućenom na Cari Soror Krouli predstavlja otkrivitelja svog temeljnog zapisa: »Autor je prilično sigurno oboje: i više od čoveka, i različit od čoveka. Njegov je glavni cilj, čini mi se, da razglasi Magičku Formulu Eona Horusa, te da postavi osnovne principe ponašanja koji su u skladu s njim.« ('Magika bez suza', iz Pisma 48)

Da je Aiwass božanski anđeo čuvar čoveka Kroulija, on bi mu se kao 'prosvetljenome čoveku' neposredno obratio u Egiptu a ne preko drugog, koji je uz to i potpuno u svet zatopljena osoba, čovek (tačnije žena) bez ikakvih uzvišenih duhovnih aspiracija.

Neki nadmeni hermeneutisti, poput Michael-a Bertiaux-a, posle Kroulijeve smrti dali su sebi monopol na Aiwass-psihiku. No da li se jedan anđeo čuvar tek tako lako i proizvoljn 'seli' s jedne duše na drugu dušu, i zašto bi se neko 'prosvetljen' otimao za tuđeg anđela čuvara kada ima svog; pa s njim valjda najlakše u Božijem Duhu može da ostvaruje komunikacije, da dobije pouku?! Ili se tu radi o preotimanju imena i kulta koji je počeo da profitira u svetu?!

Drugi iz ešalona Kroulijevih poklonika su pokušali Ajvasa da predstave i anđelom čuvarom Zemlje u Novom Dobu, Eonu Horusa, Eonu koji je po Krouliju nastupio 1904. godine, pa su iskrojili da Aiwass predstavlja Kroulijevog duh-čuvara, a Aiwaz čuvara Planete; međutim Krouli potpuno ravnopravno i bez ortografskog razlikovanja upotrebljava oba transkripciona oblika.

Osim opskurne 'Knjige Zakona' nijedan od brojnih drugih svojih liber-a Krouli nije dobio kao otkroviteljski diktat. Neke tekstove (kao Liber Cheth, Liber Cordis Cincti Serpente, ...) on objašnjava kao produkt unutarnjeg inspirativnog crpenja: »Moja operacija Svete Magike nije bila jalova. Posle povratka iz Maroka duh se spustio na mene i napisao sam više knjiga na način koji teško da bih mogao znati opisati. One nisu bile pisane po diktatu kao 'Knjiga Zakona', niti su bile moji vlastiti sastavi. Za to ne bih mogao reći ni da je to bilo automatsko pisanje. Mogu samo reći da za vreme pisanja nisam bio svestan što pišem, i osećao sam da nemam pravo da 'izmenim' ni oblik slova. Pisao sam ih krajnjom brzinom bez da bih stao da razmislim čak i za delić sekunde, a nisam ih niti korigovao. Možda je 'potpuna inspiracija' jedini adekvatni izraz, no ta fraza je postala toliko diskreditovana da čovek više ne veruje u mogućnost takve stvari«, – obrazlaže Krouli u vojoj 'Autobiografiji'.

Očigledno je da su mnogi faktori uzeli učešća u nastajanju Kroulijevih knjiga, ... Spoljašnje astralne indukcije, onostrana polja i duše, pohranjena znanja, nesmotreno otvaranje centara svesti i nezakonito pokretanje kundalini snage, ... Jedno je sigurno: iza tih 'inspiracija' ne stoji Božiji Duh i Božiji anđeo, Krouliju dat kao čuvar. Božiji Duh se objavljuje u duši i svetu preko proroka-čoveka tek onda kada ovaj ostvari visoku duševnu čistotu, da ne bi došlo do mešanja božanskih impulsa sa ljudskim pohranama i ograničenim spoznajama.

Krouli je suviše imao sebe da bi njegova viđenja bila imuna od ljudskih predstava, ograničenih poimanja. U 'Viziji i glasu' on to na neki način i priznaje: »Moja je ličnost sve više uticala na karakter /eterske/ vizije kako sam ja, da tako kažem, hvatao zamah, ...« (Iz The Confessions ...) – Nepročišćenim i radoznalim medijumima, koji ne traže Kraljevstvo Istine u sebi, različita onostrana polja i bića, duše i zlodusi, mogu nametati i indukovati raznolike obmane i ograničene predstave, objave kroz koje imitiraju 'bogove' i 'božanstva, te se prave važni i vezuju neutemeljene ljude, koji ne umeju da ispituju duhove i inspiracije, za sebe i svoje ruinirane i paklene poduhvate. Sve telepatske inspiracije koje teku bez vođstva Duha Istine, zasigurno ne nose istinsko znanje, celovite spoznaje. Onaj ko ne korača uskom stazom u Život, ko nije na putu čišćenja, prosvetljenja i sjedinjenja sa Istinom kroz požrtvovan i bogougodnički život, život koji u središtu stavlja Hrista Spasitelja i Njegove Zapovesti Ljubavi, zasigurno stoji pod pritiskom vlastitog 'ja', i privlači slično opterećene i opredeljene duše. U njemu dolazi do mešanja vlastitog pohranjenog znanja sa onim koje se uliva u njegove nepročišćene moždane ćelije. Spoljašnje telepatske indukcije upravo u prijemljivom medijumu stimulišu i bude sve ono pročitano, uskladišteno znanje i ograničene ljudske predstave. Upravo Kroulijev opus odiše takvim miksevima 'znanja', predstavlja rogobatni i porozni amalgam različitih doktrinalnih opcija.

'Knjiga Zakona' kao navodna krucijalna poruka akvarijanskom čovečanstvu sadrži, za svoj skromni obim, isuviše puno ukaza i poziva koji tangiraju Kroulijevu ličnost. U 'Ispovestima' Krouli iznosi: »'Knjiga Zakona' garantuje da je izuzetna time što sadrži gusto isprepletenu mrežu unutarnjih dokaza svih vrsta, od kabalističkih i matematičkih do onih koji neosporno prevazilaze ljudske moći predviđanja i prorokovanja. Pošto su trideset Etera bili mnogo manje važni od 'Knjige', gospodari vizije su se potrudili da pruže unutarnje dokaze koji su bili više nego dovoljni da se otkrivenja sadržana u njoj mogu smatrati pouzdanima. Nema sumnje da se dokaz meni prikazuje jasnije nego bilo kome, jer samo ja tačno znam šta se dogodilo; osim toga, mnogi pasusi odnose se na moje lične stvari tako da samo ja mogu u potpunosti shvatiti njihov sklop.« – Zašto bi se jedna objava namenjena za korišćenje na širem planu toliko opterećivala ličnim detaljima i implikacijama?!

U svojoj 'Knjizi mudrosti ili ludosti', završenoj 1918. godine, Krouli ukazuje na doktrinalnu superiornost svoje 'svete knjige': »Ja sam daleko iza ove Knjige i za njom samo bolno hramljem na skromnoj štaci svog razumevanja njenih reči. Siguran sam da u ovoj Knjizi piše o svim stvarima. Pošto smo dobrim delom bez razumevanja, ne možemo prepoznati i razlikovati ove stvari. Aiwass-ova veličina je izvan granica našeg poimanja.« (Pogl. 206) – Da bi ono što govorimo imalo snagu i odjeka, ono mora da dolazi od Najviše Snage i kroz duhovno snažnog čoveka, onog koji ostvaruje Zapovesti Života. Onaj ko ostvaruje Svete Zapovesti, on je ostvarivanjem došao do vere u Istinu i u razumevanja Istine. Kada Bog govori kroz umudrenog čoveka, on znanje koje mu se prenosi oseća kao svoje, kao logično, kao živu istinu. Paradoksalno je da neki prorok Istine ne može razumeti ono što mu se otkriva, i što mu se daje da prenese dalje, objavi čovečanstvu i ljudima dobre volje koji su gladni Dobra i Dobrote. To pokazuje da takvo 'znanje' ne dolazi iz Svete Punine, i ne teče kroz Duhom Sile ispunjenog čoveka-harismatika.

Pogledajmo neke verze iz telemitske 'Knjige Zakona' koji mogu biti refleksija Kroulijevih mentalnih pohrana, odnosno napravimo idejno-ukazne komparacije sa maksimama i crtama iz drugih duhovnih spisa sa različitih podneblja i iz različitih epoha:

»Ja dajem nezamislivu radost na zemlji; ne veru, već sigurnost, dok si u životu i posle smrti.« (I, 58) – A šta se kaže u Muhammedovom ‘Kuranu’: »Daćemo onome koji želi nagradu na ovom svetu, a daćemo i onome koji želi nagradu na onom svetu, i sigurno ćemo nagraditi zahvalne.« (III, 145)

»Ja sam plamen koji gori u srcu svakog čoveka i u srži svake zvezde.« (2:6) – A u istočnjačkom spisu Katha-upanišad možemo pročitati: »Ja poznajem plamen što vodi k Nebu, plamen što je put do beskrajnih svetova i uporište; znaj da je on skriven u dubini srca.« (I, 1, 14)

»Bićete ono što jeste, a ne drugi.« (II, 58) – A eminentni crkveni mistik Meister Eckhart iznosi: »... To što ja jesam, isključivo je moje. To pripada meni i nikome drugom.«

»Savršen i Savršen je jedan Savršen a ne dva; štaviše, oni su nijedan.« (I, 45) – Isus poziva da budemo savršeni, da budemo jedno sa Bogom, savršeno prožeti Duhom Istine: »Budite, dakle, savršeni kao što je savršen Otac vaš Nebeski.« ('Matej', 5:48)

»Ne postoji veza koja može ujediniti razdvojene osim ljubavi: sve ostalo je prokletstvo.« (I, 41) – I apostol Pavle ukazuje da verni trebaju biti jedno srce: »Isto mislite imajući istu ljubav, duhovno povezani, mislima usmereni na jedno.« ('Filipljanima', 2:2; v.: 'Efescima', 4:1-3, 'Galatima', 3:28)

»Unutar sfere ja sam svude središte, dok se ona, obod, ne nalazi nigde.« (II, 3) – Alanus de Insulis postulira: »/Bog je/ duhovna kugla čije je središte svugde a obod nigde.« (Maximae theologiae, reg. 7)

»Izaberite ostrvo! Utvrdite ga!« – U najveličanstvenijem budističkom spisu iz palijskog kanona, 'Putu ispravnosti', iznosi se i sledeći metaforični ukaz: »Načini ostrvo za sebe! Pohitaj i stremi!« (Afor. 236, v.: 25)

»Onaj koji je pravedan pravedan će i ostati; onaj koji je pokvaren pokvaren će ostati.« (II, 57) – U patmoskoj 'Apokalipsi' Hrist ukazuje za bezakonike i svete životom: »Nepravednik neka i dalje čini nepravdu, nečisti neka se i daje kalja, a pravednik neka i dalje čini pravednost, i sveti neka se i dalje osvećuje.« (22:11)

»... Kraljevi zemaljski će biti kraljevi zauvek.« (II, 58) – Za suvladare Zemaljskog Kraljevstva Mira Jovan u Duhu ukazuje: »... I učinio ih Bogu našem kraljevima i sveštenicima, i oni će kraljevati na zemlji.« ('Apokalipsa', 5:10)

»Ljubav je zakon, ljubav pod voljom – love under will.« (I, 57) – A skandinavski videlac Emanuel Svedenborg u svome spisu 'Nebo sa svojim divotama ...' iznosi: »Ljubav i volja sazdavaju samu dušu dela, čije su telo časni i pravedni postupci čovekovi. /.../ Sve stvari u volji, koje se slažu s vladajućom ljubavi, nazvane su ljubavi jer ih čovek voli.« (Pogl. 475 i 477)

I mnogi drugi stavci iz Kroulijeve 'Knjige Zakona' se mogu komparativno eksponirati, mogu se naći njihovi idejni i verbalni preseci i unije sa različitom duhovnom literaturom. To automatski ne kazuje da su oni odnegde prepisani, već ili da imaju zajedničke izvore, odnosno da su po sećanju i pohranama interpretirani, prizvani i nadograđeni.

Gledajući Kroulijev literalni opus može se primetiti da je on idejno dosta koherentan, odnosno da počiva na doktrini telemitske 'Knjige Zakona' koja nakaradno vaskrsava mnogobožačku staroegipatsku teogoniju. Kroz pouke 'Knjige Zakona' onostrana Hijerarhija majstora pseudomudrosti držala je Kroulija u nekim njegovim mesijanskim uobraziljama, poput one da je on tobože prorečena apokaliptička Zver 666. Liber CCXX sadrži i predodžbe kojima je se Krouli godinama zavaravao, ali i ideje koje su mu u početku bile jako odbojne, a koje čine stub kairskog diktata. Sam izveštava i ukazuje: »Vrhunac mog rada beše ono što je znano kao Kairski rad, opisan do u najsitnije detalje u 'Ravnodnevici Bogova'. U to vreme najveći deo 'Knjige Zakona' beše potpuno nerazumljiv za mene, a dobar deo, posebno treći, bio mi je vrlo antipatičan. Borio sam se protiv te knjige godinama, ali ona se pokazala jačom.« (Magick without tears, iz Pisma A – What is Magick?)

Krouli, dakle, ukazuje da je na početku telemitskog opusa bio u sukobu sa velikim delom filosofije i etike Liber Legis-a: »I ja sam lično /kao Edvard Keli/ bio neprijatelj ovog Zakona /Theleme/ u ovom životu. 'Knjigu Zakona' sam napisao unatoč svojoj volji. U tom sam poslu bio samo pisar. Stalno sam izbegavao vlastiti rad i objavljivanje svoje Reči.« ('Knjiga mudrosti ili ludosti', pogl. 187; v.: Liber CCXX, II, 11) – Koja to 'svetla inteligencija' može da koristi nekog 'pročišćenog' čoveka nasuprot njegove slobodne volje?! Ako je neko visoko posvećen Božanskome, njemu je ugodan teret da služi Božanskome na zemlji. Ako se i ostaci ljudskog odupiru posvećenom služenju, duša, koja zna svoj zadatak, rado ispunjava i prenosi ono što Bog polaže u nju, što namenjuje za čovečanstvo.

Središnja uredba Liber Legis-a bila je luciferijanska proklamacija: »Čini kako ti je volja i to treba da bude sav Zakon – Do what thou wilt shall be the whole of the Law« (I, 40, v.: I, 42) S kojim pravom onaj koji je primio Liber Legis protiv svoje slobodne volje može da govori o slobodi volje? Što bi rekao apostol Petar: »To su bezvodni izvori i oblaci koje oluja goni, za koje se čuva tamni mrak. Jer time što govore visokozvučne, sujetne reči, plotskim razuzdanim požudama mame one koji su tek pobegli od onih što žive u prevari. Obećavaju im slobodu, a sami su robovi propasti; jer od čega je ko savladan tom robuje.« (II, 2:17-19)

Sloboda je u Duhu ('Korinćanima', II, 3:17; 'Galatima' 6:25), a ko ide protiv zakonitosti Duha Istine kako može biti slobodan?! Čovek Duha moli i traži da se u svemu kroz njega vrši Božija Volja, kao što i sam Sin Božiji moli Presvetog Oca Nebeskog: »Neka bude volja Tvoja.« ('Matej', 6:10, 26:39) On nam i ukazuje: »Sud Moj je pravedan, jer ne tražim svoju volju no volju Oca koji Me je poslao.« ('Jovan', 5.30)

Bog je Istina i Istiniti i Istinitost, i ako čovek traži svoju istinsku volju može je naći samo u Bogu, Istinitome, Univerzalnom Duhu. Sva sloboda u Zakonu Života ističe iz ljubavi prema Istini i Dobru. Bog ne poziva čoveka da radi kako mu je volja i kako voli, već da se povinuje Njegovoj Volji, kako bi On mogao kroz njega da živi, da određuje njegove misli, reči i postupke, da ga vodi onako kako je to najbolje za njegovu dušu. Drskost je svoju ljudsku volju proglašavati 'voljom Neba', i toj otuđenoj volji podređivati ljubav, jer istinska ljubav je najmoćnija snaga. Gospod Mira je jasno ukazao koje Zapovesti su temeljne, iz kojih Zapovesti Života ishode i sve ostale Odredbe: Voli Gospoda Boga svim srcem svojim, i: Voli bližnjega svoga kao deo Sebe. Gospod Ljubavi još ukazuje: »Ko ima Moje Zapovesti i drži ih, taj Me voli, a ko voli Mene, toga će voleti Moj Otac, i Ja ću ga voleti, i pokazaću mu se.« ('Jovan', 14:21) Istinsku ljubav osvedočava onaj ko iz srca izvršava Zakon Istinitog, a ko izvršava svete Zapovesti Ljubavi, toga i Hrist, Duh Ljubavi i Mudrosti, oslobađa od onog ljudskog i ograničenog, čini ga slobodnim, omogućava mu da pronikne u savršen Zakon Slobode ('Jakov', 1:25)

Dakle, ne postoji nikakva sloboda bez Božijeg Zakona, i čovek, koji hoće i čini ono što voli, je istinski slobodan samo u Zakonu, samo po zakonitom životu, bogougodničkom životu. Čovek može da radi kako mu je volja, ali neće moći svagda to da radi, jer negativni uzroci povlače i negativne, porobljujuće posledice: »Sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome«, – iznosi apostol Pavle ('Korinćanima', I, 6:12) Te: »Sve je dozvoljeno, ali nije sve na korist; sve je dozvoljeno, ali sve ne naziđuje.« (I, 10:23) Istinski slobodno delovanje se ne sastoji u zloupotrebi slobode, u delovanju van Božijeg Reda, već u delovanju po Svetome Redu; tako se čovek podređuje Zakonu, da bi Zakon Života, Duh Istine, postao i pokazao se kao njegov istinski Život, njegova Svetost.

Čovek je trihotomijski sklop tela, duše i Duha. I ako je nešto u čoveku čisto i neopterećeno, to je svakako jezgro duše, Božiji Duh. Dakle nešto što je Božansko i Božanstvenost, a ne ljudsko i ljudskost. Čovek nema nikakvu svoju 'višu volju': sve što je uzvišeno u njemu to je od Boga i to je Bog, Duh Istine. Pozivati čoveka da radi kako mu je volja, je luciferijanska podvala i insinuacija. Zato je i Kroulijeva 'Knjiga Zakona', bolje reći 'Knjiga bezakonja', oduševljeno primljena u satanističkim krugovima.

Navodno 'visoka etika' Kroulijeve 'svete' Knjige nikome nije donela Dobro, nikoga nije učinila da bude plemenitiji i časniji čovek. Stoga je besmisleno i podlo da se ona nameće kao nekakav 'svetionik istine', kao što je to Krouli činio dajući pregled strukture reda 'Srebrne Zvezde': »Članovi A. A. moraju prihvatiti 'Knjigu Zakona' kao Reč i Slovo Istine, i kao potpunu Vodilju Života.« (Iz spisa 'Jedna zvezda na vidiku') – Koliko je kovitlava i opskurna doktrina lažne 'Knjige Zakona' samu Rouz Keli, tobožnju 'Skerletnu Ženu' iz 'Apokalipse' (Liber AL, III, 14.43) 'prosvetlila' i učinila 'blaženom', koliko joj je omogućeno da postigne Hadit, Muški Princip u Višnjem (kao što je najavljeno u Liber AL, III, 45), najbolje pokazuje činjenica da je završila sa teškom alkoholnom toksinacijom od koju je 1911. godine pokušala u jedno prihvatilište da se izleči. Krouli je svoj život završio kao zavisnik od droge.

Ukažimo na još neke momente koji su doveli do primanja telemitske 'Knjige Zakona' i oblikovanja njene teogonije.

Na Kroulija i Rouz u 'pobedničkom gradu' – Kairu, nesumnjivo inspirativno su delovali ostaci staroegipatske arhitekture i ikonografija. U Boulaq muzeju (sada Nacionalnom muzeju) u Kairu Rouz je se susrela i sa drevenom Pločom (Stčlae) Otkrivenja. Dat eksponat je u Muzeju bio zvanično obeležen, kalogiziran pod brojem 666, brojem koji je Krouli, umišljena apokaliptička 'Zver', prihvatio kao svoj magički broj-žig. Po Kroulijevim rečima susret sa Stelom 666 u Muzeju Boulaq doveo je do kreiranja rituala kojim je prizvan Aiwass, autor Liber Al vel Legis-a. Na datoj ploči nalazi se i predstava sveštenika Monthu-a (koji se naziva 'Gospodar Thebes-a') – Ankh-f-n-Khonsu-a. Stela zapravo predstavlja nadgrobni spomenik Ankh-f-n-Khonusu-a. Za vreme primanja Liber Legis-a Krouli je pri sebi imao stihovni engleski prevod, prepev Stele, koji je preveo prema francuskom prevodu kustosa Muzeja – Brugsch Beyz-a. Ta engleska poetska patrafraza je svakako u njemu probudila neke njegove dublje memorijsko-iskustvene tragove. Osećao je da je vezan za egipatsku teogoniju "s nekim najunutarnijim instiktom i sećanjem na svoju inkarnaciju kao Ankh-af-na-Khonsu." ('Magika bez suza', Iz Pisma H) Neke od verza sa Ploče je kasnije ubacio u iskucane tekstove svoje 'Knjige Zakona'. Moguće je da je kako Ploču Otkrivenja tako i Liber Legis objavila ista onostrana 'inteligencija'.

U telemitskoj 'Bibliji', lažno naslovljenom Liber Legis-u, stoji da će Stelu Otkrivenja (III, 10) ljudi sažaljenja zvati 'Gnusoba Pustoši' (eng.: the Abomination of Desolation), kako već u verzu III, 19 stoji. Pojavu i postavljanje Gnusobe Pustoši (grč.: to bdélygma ts ermMseMs) najavio je i Isus: »Kada, dakle, vidite da Gnusoba Pustoši, pomenuta od proroka Danila, stoji na Svetome mestu, (koji čita – neka razume) tada oni koji budu u Judeji neka beže prema gorama, ...« (‘Matej’, 24:15-17) – 'Gnusoba pustoši' koja se pominje u 'Knjizi proroka Danila' (9:27, 11:31) odnosi se na kip olimpijskog Zevsa koga je tiranin Antioh Epifan postavio na oltaru za žrtve paljenice u jerusalimskom Hramu ('Makabejci', I, 1:54, 6:7) Nova Gnusoba pustoši biće verovatno kip Antihrista, čoveka-boga, Demonove slike, pod čijom vlašću će biti obnovljen Herodov Hram u Jerusalimu kao i gnusne krvne žrtve (cp.: 'Solunjanima', I, 2:4).

Kroulijev Liber AL dospeo je i u ruke arijevskog mitomana Adolfa Hitlera, jednog od oruđa Demona i onostrane Hijerarhije bogoprotivnih bića, na čije megalomanske porive je zamašno delovala doslovno shvaćena doktrina Ajvasovog diktata. Objašnjavajući poruke Liber AL-a Krouli u 'Magici bez suza' obrazlaže: »Časna gospođa (S. H. Soror – I. W.E. 8. stepen) koja je nakon smrti S. H. Fratera 8 stepen – Otta Gebhardi-ja njega nasledila kao moj predstavnik u Nemačkoj (shvati da sve to spada u A. A., ne odnosi se direktno na O. T. O.), postigla je stepen Samotnika (Hermit). Gledajući situaciju u Evropi postajala je neprekidno uverena da je Adolf Hitler njeno 'Magično Dete'; i zamislila si je da je njena dužnost posvetiti svoj život (zato što 'Samotnik' "jedino daje svoju Svetlost ljudima") njegovom magijskom obrazovanju. Znajući da će vođstvo sveta dopasti u ruke naroda koji prvi prihvati Zakon Theleme, požurila je da dostavi 'Knjigu Zakona' u ruke svoga 'deteta'. Njega /Hitlera/ je knjiga nesumnjivo duboko impresionirala, naročito kad ga je I. W. najsvečanije obavezala na tajnovitost o izvoru njegove moći. (Očito, on niti bi želeo da moć deli s drugima.) S vremena na vreme kad su to okolnosti zahtevale, pisala mu je, prilažući odgovarajuće delove mog komentara, a koje sam joj dao kao kopiju u vreme 'Zeugnis'-a.« (Iz Pisma 48) – Vidimo da je se templarsko-arijevski 'vitez' Hitler, pored ostalog, duhovno napajao i iz Kroulijeve telemitske teologije. Ljudi koji su u Hitleru videli 'mesiju' jasno osvedočuju koliko suženu svest su imali.

Sam popularni naziv telemitske 'Biblije' – 'Knjige Zakona', odiše blasfemičnim nabojem. Istinska 'Knjiga Zakona' (hebr.: Sefer ha-Tôra), poznata i kao 'Knjiga saveza' (Sefer ha-Berith), odnosno 'Mojsijev Zakon' (Sefer Torath Mošę), zapisana je od velikog Božijeg proroka i učitelja Mojsija. (Iako je pojam 'savez' – hebrejski berith, bio vezan samo za 'Knjigu Zakona', u kanonsko-skriptuarnoj nominaciji paganizirana Crkva je taj termin protegnula na celu Hebrejsku Bibliju (Tanah); tako je nastao naslov 'Stari Savez/Zavet' i analogno njemu i 'Novi Zavet'. U Jeronimovoj 'Vulgati' i ranim latinskim prevodima biblijskih svitaka izraz 'savez/zavet' je preveden rečju testamentum, terminom koji ima šire značenje: 'zavet, zaveštanje, oporuka, ...' Tek nakon toga biblijske knjige bivaju prozvane 'Stari Zavet' – Testamentum Vetus i 'Novi Zavet' – Testamentum Novum. U ' Drugoj Poslanici Korinćanima', 3:14) apostol Pavle pojam 'stari zavet' vezuje za takozvane Mojsijeve spise, za Toru.)

Srž drevne 'Knjige Božijeg Zakona' čine Deset Zapovesti koje je Gospod preko Mojsija objavio i dao na Sinaju. Mojsijeva 'Knjiga Zakona' je tokom Egzodusa Izraela iz Egipta prema Obećanoj zemlji nošena i čuvana u Kovčegu Svedočanstva, a kasnije je pohranjena u Solomonovom, odnosno Jehovinom Hramu u Jerusalimu: »Mojsije zapisa ovaj Zakon i predade ga sveštenicima, sinovima Levijevim, koji su nosili Kovčeg Saveza Jehovina, i svim izraelskim starešinama. Mojsije im zapovedi: "Svake sedme godne – godine oprosne – na praznik Senica, kad dođe sam Izrael da vidi Jehovu, Boga tvoga, na mestu koje On odabere, pročitaj ovaj Zakon u prisutnosti svega Izraela".« ('Ponovljeni Zakon', 31:9-11). Kovčeg Saveza (31:26) simbolizovao je Unutarnje Kraljevstvo, Nebesku Riznicu, iz koga je data reč Života, Sveto Blago.


Krouli kao apokaliptička ‘Velika Zver’?!
Sklonost ka negativnim poistovećivanjima

Temeljna Kroulijeva mesijanska zabluda pokazuje se u njegovom ubeđenju da je on navodno prorečena Velika Zver 666 iz veličanstvene 'Apokalipse', koju je zapisao apostol Jovan na ostrvu Patmos (verovatno u vreme cara Nerona, kao što tvrdi istorik Euzebije u Demonstratio evangelica, III, 5, 15). U spisu 'Jedna zvezda na vidiku', Krouli iznosi za sebe: »Ljudima sam došao; broj Čoveka je moj broj, Lava Svetlosti; ja sam Zver čiji zakon je Ljubav.« – A u 'Biografskoj belešci Majstora Teriona' ukazuje za sebe: »U ovoj knjizi /= Liber Legis-u/ stoji takođe, da su Tajne Vođe dodelile Leu /= Krouliju, koji kao natalni ascedent ima Lava/ titulu TO MEGA THERION /'velika zver'/, s kojom korenspodira broj DCLXVI /arapski 666/; stoga neka ubuduće bude označen kao Majstor Terion.«

Determinante takve krute mesijanske uobrazilje, koju su u njemu podržavali i onostrane slepe vođe, treba prevashodno tražiti u Kroulijevoj buntovnoj i dokazivačko-avanturističkoj ćudi, opsenarskoj naravi sklonoj ironiji, teatralnom samoveličanju i nalaženju zadovoljstva u sablažnjavanju konzervativno-hipokritske javnosti. Data mesijanska fikcija projektuje njegovu pobunu protiv morala građanskog društva proisteklog iz uobičajnosti, protiv rigidnog odnosa prema proklamovanim i opterećujućim vrednostima. Neodmeren vaspitni pristup njegovih religioznih roditelja (otac mu je bio sveštenik u sekti 'Plimutska braća), uslovili su i povukli su u nemu pojavu akciozne antihrišćanske reakcije, sirovu pobunu protiv ondašnje duhovno-moralne bede engleskog društva.

Iako spreman da se obračuna sa mnogim tradicionalno-kultnim religijskim pogledima, ipak je krajnje lakono prihvatio mnogokratno serviranu sugrestiju svoje majke da je on 'Veliki Đavo', odnosno 'Zver' iz patmoskog 'Otkrivenja'. Njegovoj buntovnoj naravi negativne identifikacije su godile. On nije znao da izabere zlatni put, da se ne upodobljava učmalom mnoštvu, da se ne obazire na njegove povike i norme, niti da ga pak sablažnjava i provocira raznim nakaradnostima i banalnostima. Njemu je bilo važno da bude 'neko' makar i po cenu krajnje negativne identifikacije.

U tumačenju verza II, 73 iz svoje 'Knjige Zakona' Krouli govori o svojim životnim 'pregalaštvima' i aspiraciono-tragalačkim previranjima: »Moja Istinska Volja sada /1921. g./ znam, bila je da budem Zver 666, Magus, Reč Eona, Telema; drugim rečima da proglasim ovaj novi zakon čovečanstvu.«

»Moja strast za ličnom slobodom moja nadmoćnost u odnosu na seksualni nagon, odlučnost da ovladam fizičkim strahom i slabostima, moj cinizam prema stavovima drugih ljudi, moj pesnički genije: pustio sam sve svoje osobine da se potpuno ostvare. Nijedna od njih me nije odvela predaleko, nije istisnula druge niti je ugrozila moju opštu dobrobit. Naprotiv, svaka od njih je automatski dostigla svoje prirodne granice, i svaka je bila neprocenjivo korisna za mene u činjenju moje vlastite volje kad sam je postao svestan, sposoban da organizujem njene vojske, i usmerim ih znalački protiv inercije neznanja.«

»No, istovremeno, ja sam neke želje u sebi potisnuo. Tako, napustio sam svoje ambicije da postanem diplomata. Stavio sam na probu svoju strast za naukom. Savladao sam svoje poznavanje financijske problematike. Umrtvio sam svoj prezir prema kastama. Maskirao sam svoju stidljivost u razmetanje hrabrošću, i pokušao da je ubijem bučnim ekcentrizmom. Ova zadnja greška potekla je iz čiste panike; sve ostalo bila je sasvim namerna žrtva na oltaru mog boga, Magike.«

»Sve te moje želje bile su prihvaćene, kao što mi je tada izgledalo. Postigao sam sve svoje ambicije; da, i više od toga, takođe. Ali sada znam da nisam trebao da silim svoj razvoj i menjam svoju sudbinu.« – Da li je ono što Krouli naziva razvojem, zapravo lutanje i tonjenja u bezdan ljudskih shvatanja i ljudskih preokupacija, koje isključuju goruću čežnju za Živim Bogom, Svetom Puninom. Onaj ko temeljnim radom na sebi ne savladava, ne čisti i ne preobražava svoje ljudske slabosti, ko ih se posvećenim življenjem ne odriče, on nisko samo potiskuje (i daje mu snagu da sutra još neobuzdanije ispliva), te ga pokriva ruhom vrline.

Tokom vizionarskog putovanja po fiktivnom dvanaestom Eteru, gde se 'uzdiže' do Magus-a, Krouli se identifikuje sa Zver koju opservira: »O Babilon, Babilon, ti moćna Majko, koja jašeš na krunisanoj Zveri, daj mi da se opijem vinom tvoga bluda; neka me tvoji postupci odvedu u smrt, da bih čak i ja, tvoj peharnik, mogao da razumem.«

»Sada, kroz rumeni odsjaj pehara, vidim visoko gore iznad, beskrajno uzvišenu, misteriju Babilon. A Zver na kojoj ona jaše je Gospodar Grada Piramida, ...« ('Vizija i Glas', XII Eter) – U svim istinskim profetskim viđenjima Babilon grad bio je simbol duhovnog otpada, grotla i vratiju laži, a njegov 'pehar' simbol pogubnih učenja koja su se tu slivala i omamljujuće točila na sve narode zemlje. Tako je i apokaliptički Babilon, predstavljen raskošnom Ženom Bludnicom, simbol ekumensko-sinkretičke crkve Otpadije, crkve parodijskog New Age Pokreta, crkve Gnusobe koja će se u vremenu Zveri, vremenu gvozdene svetske vlade, moćno gospodarski uzdići: »I videh Ženu gde sedi na crvenoj Zveri koja beše puna bogohulnih imena i imaše sedam glava i deset rogova. A Žena beše obučena u porfiru i skerlet i pozlaćena zlatom i dragim kamenom i biserima držeći u svojoj ruci zlatnu čašu gnusoba i nečistote svoga bluda; na čelu joj pak beše napisano ime: Tajna, Veliki Babilon, Majka Bludnica i Gnusoba zemaljskih. I videh Ženu kako se opija krvlju svetih i krvlju Isusovih svedoka.« ('Otkrivenje', 17:3-6) – Tako Jovan apostol opisuje Veliku Otpadiju, sinkretičku crkvu prepunu izopačenih misterija i otrovnih laži, koja će zauzdati Zver, gvozdenu svetsku vladu u novom satanskom poretku. Međutim Krouli u Babilonu Velikom vidi pozitivnu kosmičku snagu i personifikaciju.

Kroulijev sledbenik Kenet Grant, koji nije razlikovao apokaliptički simbolizam sedmoglave Zmije (vladalačkog punkta demonske države) od sedmoglave Zveri (gvozene vlade zemlje ustrojene kao konfederacija), rezonuje da svaki magijski posvećen muškarac može da preuzme ulogu Zveri: »Zver je neodređena ličnost ili anonimni prenosnik solarne energije /Hadita/ do određenog matriksa, tvoreći na taj način duše ili 'zvezde' u Nuitinom Telu.« (The Magical Revival, pogl. 7) – Božiji anđeli, božije zvezde, ćelije su Nebeskog Svoda, i kao takve plod su Božijeg stvaralačkog upliva. I svaka duša ima to sveto poreklo: dolazi iz Božijeg Daha i Bogu Tvorcu i Ocu se treba realizovana i zračeće upotpunjena vratiti. Ako Zver svoje najviše dostignuće ima u Bezdanu ('Otkrivenje', 11:7 13:1, 17:8), u Ponoru Propasti, kako ona onda može da stvara duše u Zvezdanom Nebeskom Plavetnilu? Zmija i Zver ne stvaraju 'zvezde', već ih naprotiv obaraju (cp.: 'Danilo', 8:9-10; 'Otlkrivenje', 12:4). Ako nečiju energiju Zver Bezdana kanališe i manifestuje, to je pre svega pakleni plamen Ognjene Zmije, plamen koji gradi Ognjeno Jezero, Drugu Smrt.

U svom 'Pokušaju tumačenja Liber CCXX' i sam Krouli daje svoju definiciju 'Zveri': »Tako je Zver izvor Svetlosti i Života, koja javno daruje onima koji očigledno shvataju prirodu Univerzuma.« (Komentar na I, 16) – Definicija bi možda i bila prihvatljiva da u njoj umesto termina 'Zver' stoji ' Božije Jagnje', 'Lav Božiji'. Zver jeste 'neko sunce', sunce koje se rađa iz Bezdana; Zver je sunce Pakla, presijavanje Laži; Zver jeste najveći posvećenik lažnog Svetlonoše, Lucifera. Zver Bezdana, gvozdenu oligarhijsku svetsku vladu, koja će silno i besomučno točiti oganj Podnebesa, apostol Jovan vidi kao nakazni himerički spoj: »I Zver koju videh beše kao ris, i noge joj behu kao u medveda, i usta joj kao u lava.« ('Otkrivenje', 13:2) Lavovska Zver biće tiranski punkt najvećih oratora-demagoga, najvećih huškača i manipulatora neutemeljenim ljudskim mnoštvom. Iz tog sedmoglavog, sedmočlanog punkta, Zveri-oligarha, pred Hristov Slavni Dolazak, jedna glava (Zver 666, Zver-monarh), Čovek Bezakonja će se uzdići kao planetarni monarh i beskrupulozni diktator.

I u Liber Legis-u Kroulijev inspirator iz Podnebesa ovog posvećenika Hijerarhije Laži predstavlja kao mesiju i apostola Horusovog eona: »Znajte sada da je izabrani sveštenik i apostol beskrajnog svemira princ-sveštenik Zver; i u njegovoj ženi zvanoj Skerletna Žena data je sva moć. Oni će moju decu skupiti u svoj zagrljaj.« (I, 15) – Po patmoskoj 'Apokalipsi' Zver 666 uistinu predstavlja svetsku tiransku vlast, ali ne i sveštenu vlast. Tu svešteno-oltarsku vlast Tame personifikovaće Lažni Prorok, onaj koji će pripremiti put Zveri, pseudoiluminatskoj svetskoj vladi i zavodnički navesti čovečanstvo da prihvati planetarnog monarha potom. I 'Skerletna Žena' dakako nije Kroulijeva dokona supruga Rouz Keli, već je to ekumensko-himerička crkva koju će predvoditi njen prvosveštenik, Lažni Hrist, Lažni Prorok, onaj koji će zajedno sa Zveri, posle Harmageddona, biti bačen u Ognjeno Jezero: »I Zver bi uhvaćena i s njom Lažni Prorok koji je pred njom učinio čudne znake, kojima je doveo u zabludu one što primiše žig Zveri i one što se klanjaju njenom liku /= Zveri 666/; oboje behu živi bačeni u Ognjeno Jezero koje gori od sumpora.« ('Otkrivenje', 19:20)

Veličanstvena Patmoska 'Apokalipsa' ukazuje da je 666 broj Imena, broj Zakona Zveri-monarha, Monarha koji će izbiti iz oligarhijske vlade, koji će vaskrsnuti satanskom silom, oporaviti se od udarca Mača Istine, Reči Istine i Svetla koje razotkriva. Iz Kroulijevog zakona teleme nemoguće je bilo kakvo eksplicitno izvođenje datog broja korišćenjem neke standardne i konvencionalne numerloško-translacione tabele.

Zver 666 je despot koji planetarni presto dobiva od Nečastivog, koji se uzdiže kao zemaljski 'Bog', i kao čovek-bog vlada ustalasanim svetom, svim narodima, plemenima i rodovima tokom »pola vremena«, 180 dana ('Otkrivenje', 17:10, 12:14). Da li je Krouli bio neka monarhističko-suprematorska vladalačka figura širokih razmera (ili to tek treba da bude u 'novoj inkarnaciji')?!

Zver 666, čovek Bezakonja, pojavljuje se pred sam Hristov Slavni Dolazak, na kraju ere Ribe, i biva poražen u Harmageddonu od Hrista i Njegove posvećeničke vojske, biva ubijen Mačem Istine, Dahom i rečju Bogočoveka Isusa Hrista ('Solunjanima' II, 2:8; 'Otkrivenje', 19:11-21) Zver ne može biti neko ko nije uzeo udela u prekretničkim događajima Posletka, u poslednje tokove starog sveta.

Kao što je Jovan Krstitelj najavio nastup Kralja Pravednosti, Isusa Hrista, tako će Lažni Prorok najaviti Zver ('Otkrivenje', 13:12, 19:20), zavodljivo navesti uskomešan i zbunjen svet da prihvati kao 'rešenje' gvozdenu svetsku vladu. Kada se i ta laž istroši, zavešće svet da prihvati planetarnog monarha. Krouli takvog najavljivača i prethodnika za svoga života nije imao. (Hitler je na primer u svom prethodniku video Ditriha Ekarta!)

U godina pre svoje smrti, može se zapaziti da Krouli po pitanju utvrđivanja i identifikovanja profetskih službi 'Zveri' i 'Žene' manje isključivo rezonuje: »Postoji znatan deo sadržaja /'Knjige Zakona'/ koji se osobno odnosi na Zver i Skerletnu Ženu, ali može se smatrati da se ti nazivi odnose na bilo koga kome bi se dogodilo da poseduje koju od tih službi za vreme celog perioda Eona – približno 2.000 godina.« ('Magika bez suza', Pismo 48 – 'Pouke Liber AL')

Zašto je Krouliju Zver bila 'pozitivna' figura? Zato što mu je i Satana 'pozitivna figura', neko ko tobože oslobađa čoveka od tereta sebičnosti. Da li je istina? Pogledamo li 'Apokalipsu' vidimo da se Satana, Antihrist naziva i slika kao Ognjena Zmija/Aždaja. Zašto? Zato što njezin pakleni dah i plamen u čoveku razgoreva sve ono nisko i gnusno. Satana je taj koji jača ljudski ego, sebičnost. Ako Antihrist 'potire' ego, da Hrist možda nije taj koji u čoveku podgrejava mržnju, osvetoljublje, pakost, zlobu, zavist, gramzivost, ...?!

Satana je Otac Laži i Krvnik ljudski. Njegovi juriši mogu indirektno biti od pomoći samo istinskom tragaocu na putu, onom koji živi u sebespoznaji i požrtvovanosti, jer on ono negativno razgoreno u sebi lakše prepoznaje kao takvo i predaje ga Bogu, svetom Plamenu na razrešenje.

Tragalac za Bogom, Puninom i Celovitošću, ne umire u Antihristu već u Hristu. On svoj ego predaje na Unutarnji, Hristov Oltar, i Hrist Plamen njegov ego spaljuje i razvejava. Tako sveti putnik umire u Bogu i umire za svet, svetovne vrednosti, poglede i mere. Putnik umire sa Hristom i vaskrsava sa Hristom. Bog Svetlost obasjava njegove sene, i počinje da živi u njemu i kroz njega, da određuje njegove misli, reči i dela. Jer Bog je Život Univerzuma i Život svakog svog deteta koje Ga prihvata, preuzima i rađa.


'Velika tajna': veština zazivanja demona

Šta preduzima čovek slabe volje koji s jedne strane stalno manifestuje magijsko-ritualnu moć kojom 'pobeđuje' demone, a s druge strane kroz svoj raspusni i avanturistički život pokazuje da je rob demona, pokazuje da su ga sile Tame porobile? Njemu 'ne ostaje' ništa drugo nego da svoj nemoralni razobručeni život prikaže 'vrlinskim', da izvrne etičke nazore i da avete iz sveta senke proglasi 'božanstvima'. Upravo je slučaj s Kroulijem, čovekom koji je se pozivao na istinsku volju a bio je čovek zlovolje, čovek mlakosti koji nije hteo borbeno i požrtvovano da se susretne sa svojim ljudskim slabostima.

Bogoprotivni život, i pored svih demonskih manipulativno-energetskih 'transfuzija', povlači teške sudbinske udare i nedaće; međutim ni iz tih nevolja Krouli nije učio, nije shvatio kuda ga odvode i guraju njegove 'tajne vođe'. Tako u 'Magici' (Magick in Theory and Practice) govori o svojim egzistencijalnim žrtvama, ali ne prinešenim u slavu Boga, već postavljenim u službi vlastitog ljudskog dokazivanja i duhovnog strovaljivanja: »Brat Perturabo posebno se zakleo da će se On odreći Svoje lične imovine do poslednjeg penija; takođe da neće dozvoliti nikakvim ljudskim osećanjima da ga sputavaju. Ovi uslovi su prihvaćeni; dozvoljeno mu je beskrajno više nego što je On zamišljao mogućim za bilo kog inkarniranog Maga. S druge strane, cena koju je On ponudio bila je tako strogo uterana kao da je nju odredio Šajlok. Svo blago koje je na zemlji imao uzeo je i to, obično, na tako okrutan način i surov način da je sam gubitak predstavljao zadnji deo udarca. Svako ljudsko osećanje koje je On imao u svom srcu – a to srce žudelo je za Ljubavlju kako malo koje srce ikad može da poimi – iščupano je i zgaženo sa takvom paklenom nestvarnošću pojačavajući mučenje da Njegovo trpljenje nadmašuje svako poimanje. Neobjašnjivi su užasi koji su pratili svaki korak njegove inicijacije! Smrt je odnosila Njegovu decu sa sporom okrutnošću; žene koje je On voleo napijale su se do delirijuma i demencije na Njegove oči, ili uzvraćale Njegovu strastvenu odanost kao žaba hladnom vodom izdajom u trenutku kada su Ga duge godine odanosti navele da im veruje. Njegov prijatelj koji je pozajmio torbu, ukrao je ono što je bilo u njoj i izdao svog Majstora onoliko dosledno koliko god je bio u stanju. Na prve udaljene glasine da su se pojavili fariseji, njegovi su Ga učenici svi napustili i pobegli. Njegova majka Ga je svojim rukama zakucala na krst i rugala mu se devet godina dok je On visio na njemu.« /.../

»No, niti prirodnim korišćenjem Svojih sposobnosti, mada su Ga one učinile slavnim u celom svetu, niti najvećom moći svoje Magike, On nije u stanju da stekne materijalno bogastvo koje prevazilazi minimum neophodnog da ga održi u životu i omogući mu rad. Uzalud su Njegovi protesti da nije Njemu već Radu potreban novac. On je vezan strogim slovom Svoje zakletve da daje sve što ima za svoje magičko postignuće.«

»No, mnogo strašnija je kob koju je On zazvao na Sebe odričući se Svog prava da kao muškarac uživa u Ljubavi onih koje on voli strastveno i tako neobično, tako čisto i tako snažno, da bi za uzvrat dobio moć da toliko voli čovečanstvo da bude upravo On izabran da izgovori Reč eona za dobrobit čovečanstva; a Njegova nagrada je opšte gnušanje, telesne muke, mentalni očaj i moralna paraliza.« (III deo, XV, 1 – 'O Zakletvi') – Čovek koji istinski teži Unutarnjem Kraljevstvu, Božijem Kraljevstvu, neće morati da permanentno živi u očajničkoj oskudici; on će dobijati ono što mu zatreba, i više od toga, da bi taj višak mogao da podeli sa onima koji nesebično teže Svetome Dobru, Univerzalnome Dobru. Problem kod Kroulija je taj to što on nije kucao na Božija Vrata, što nije tražio Božije Dobro, već je žudeo za nižim moćima koje daju demoni, za svetovnom slavom, šireći uz to sablazni u svetu.

I kada je verovao da je postao NEKO, da je umro svetu, da je prešao Bezdan i ušao u Unutarnju Obećanu Zemlju, Krouli je bio u dubokoj zabludi, baš kao i kad je zamišljavao da je ostvario Spoznaju svog anđela čuvara kroz zaziv imena paganskih bogova i demona.U Boleskinu oktobra 1899. godine priprema magijsku operaciju po Abra-Melin metodi koja traži šestomesečni molitveno-asketski rad, da bi već 16. januara 1900. godine, u Parizu, od strane Matersa bio uzdignut u njegovoj 'Zlatnoj Zori' (koja se počinje raspadati) na stupanj Adeptus Minor-a (uzevši magijsko ime Parzival), u rang koji podrazumeva da je tragalac ostvario Razgovor Znanja s duh-čuvarem.

U 'Jednoj zvezdi na vidiku' Krouli za priziv anđela čuvara ukazuje: »Nemoguće je podati precizna pravila, pomoću kojih bi se moglo postići znanje i razgovor svog Svetog Anđela Čuvara; jer to je posebna tajna svakog od nas; tajna, koja se ne može izreći ili poreći od bilo kog drugog čoveka, pa na ma kom stupnju bio. To je Svetinja nad Svetinjama, pomoću koje je svako svoj vlastiti Veliki Sveštenik, i niko ne poznaje Ime Boga svog brata, ili njegov vlastiti Ritual s kojim Ga priziva.« – Ono što je istinskom tragaocu za Svetlom Hristova svest i Hrist, to Krouli hoće da predstavi kao 'Anđeo Čuvar', kome se istinski pobožnik nikada ne moli, ne klanja mu se i ne proslavlja ga, jer sva slava pripada Bogu, Svedržitelju. Onaj ko ostvari proboj ka Hristovoj Svesti, on ima i kontakt sa vlastitim anđelom i svim nebesnicima, jer Hrist-Duh je svemu. I dalje: banalno je spoznajno-realizacioni proboj ka Unutarnjem smatrati za neki neponovljivi događaj, posle koga Unutarnje zaćutuje; naprotiv, svest se tu naglo širi, i tragalac dobiva sve širi i širi spektar pouka i otkrivenja koja ga izvode pred Božije Lice.

Iako je po Krouliju ritual za priziv anđela čuvara tajna, on ipak tu 'tajnu' najvećim delom otkriva u svom spisu Theurgia Goetia Summa, koji je posle primitka Liber Al-a preradio za neka imena. Pogledajmo kako on priziva sile Elementa Vatre:

»AR-O-GO-GO-RU-ABRO = Ti duhovno Sunce! Satano, Ti Oko, Ti Raskalašena Radosti! Krikni glasno! Krikni glasno! Zavrti točak! O moj Oče! O Satano, O sunce!
SOTOU = Ti, Spasioče!
MDORIO = Tišina! Daj mi Tvoju Tajnu!
PHALARTHAO = Daj mi srk, Ti Falusu, Ti sunce!
OOO = Satane! Ti Oko, Ti Raskalašena Radosti!
Satano! Ti Oko, Ti Raskalašena Radosti!
Satano! Ti Oko, Ti Raskalašena Radosti!
AEPE = Ti Uzročniče Sama Sebe, Sam se određuješ, Uzvišeni, Najuzvišeniji!
Ja Te zazivam, Nerođeni Jedini!
Tebe, koji stvori Zemlju i Nebesa!« (Odeljak C)

Koji točak Satana vrti? Točak Zakona uzroka i posledice, onaj koji opterećene duše vodi u Dolinu gorčine, u nove patničke inkarnacije! Da li je Krvnik Ljudski, Satana, 'Božije Oko'? Ne čine li sedam Božija Oko Njegovih sedam Svetih Zraka? Nije li Božije oko i svaka pročišćena duša koja gleda Bogom i u Bogu? Da li se viša svest postiže ritualnim radnjama, kultnim inicijacijama, ili pravedničkim delima, svetlim delima, delima koja prosvetljuju, prizivanjem Božijeg Imena, Božijeg Zakona u svoj život?


Umišljeni mesija

Krouli osiono odbacuje Hrista kao Mesiju i Spasitelja, ali u tom odbacivanju Duha Istine se ne ustručava da za sebe proklamativno uzme ukaze i odredbe koje se odnose jedino na Hrista Božijeg, Svetlost Života, Odsjaj Božije Slave ('Jevrejima', 1:3). Tako predstavljajući se vesnikom takozvanog Velikog Belog Bratstva, odnosno Hijerarhije Laži, Krouli, koji sa 'uzdizanjem' u stupanj Magister Templi, 3. marta 1909. godine uzima motto Vi Verum Vniversum Vivu Vici, iznosi: »Glasnik je Svetlo samog Svetla, V. V. V. V. V., Pomazanik u Svetlu, jedini učitelj ljudske vrste, Put, Istina i Život.« (Liber XXXIII) Ko odbacuje Hrista, on se sam gradi Hristom, jedinim Učiteljem koji vodi u Nebo. Umišljeni glasnik Svetla, odnosno lažnog Svetlonoše, Lucifera, iznosi još i ovo: »Adepti, sluge V. V. V. V. V., već su ga /- blaženi život/ dostigli.« (Liber X, 13) – Okultista i spiritista Krouli ume preprdenjački na rečima da pokaže i 'služiteljsko-podaničku skromnost', pa iskazuje i sledeće: »Najmanji među njima, sluga svakog od njih, piše ovu knjigu.« (Ibid.)

Mag 'Srebrne Zvezde', sebe kao odabranog poslanika Hijerarhije Laži, stavlja uz sedam imena koja su obeležila neke istorijske epohe; u glasnika Hijerarhije smešta islamskog proroka Muhammeda, što se da prihvatiti i razumeti, ali i Mojsija, velikog Božijeg proroka koji je Izabrani narod izveo iz Egipta u Obećanu zemlju i doneo Deset Zapovesti.

Tokom magijskog povlačenja na ostrvu Oesopus, Krouli avgusta 1918. godine dobija vizije 'svojih' prethodnih inkarnacija, počev od Ankh-af-na-khonsu-a, tebanskog sveštenika, pa do okultiste i masona Elifasa Levija (Eliphas Lévi, odnosno Alphonse-Louis Constant, 1810.-1875. g. ne.), koji je odbijao reinkarnacionu doktrinu. – Slike prethodnih utelovljenja su snimljene u dubljim slojevima duše; da li je Krouli kao neprosvetljen čovek pod Božijim nadzorom mogao da otvori date slike, ili su one produkt indukcija Hijerarhije Laži, koja je time nastojala da ga održi u njegovim zabludama i mesijanskim fikcijama?

U svojoj 'Prvoj poslanici' ljubljeni učenik, apostol Jovan, poziva i ukazuje vernima: »... Ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove – jesu li od Boga, jer su mnogi lažni proroci izišli u svet.« (4:1) – Krouli nije imao moć i dar da razlikuje duhove, jer nije sam sebe preispitao i spoznao, i zato često avetinjsko-pakleničke snage doživljava i prihvata kao 'glasnike Svetla'. Tako u svojoj viziji dobijenoj u Alžiru 13. decembra 1909. godine, opisuje viđenje navodnog 'anđela' petog Etera: »On je sav u crnom, uglačanim crnim pločicama, oivičenim zlatnim. Ima ogromna krila, sa strašnim kandžama na krajevima, i surovo lice, poput zmaja, i strašne oči koje propadaju pogledom.« ('Vizija i Glas') – Ako bi konsultovali neki magijski grimoir, na primer 'Manji Solomonov ključ', 'Čarolija' (Goeteia), može se uočiti da i sami magičari paklenike prikazuju kao deformisane duše: »Dvanaesti duh je Sitri. On je veliki Princ, a prikazuje se prvo s leopardovom glavom i grifonovim krilima, ali na naredbu majstora egzorcizma uzima na se ljudski oblik, i to vrlo lep.« – Jasno je da se Demon i njegovi zvezde prikazuju kao 'anđeli Svetla' onima koji ne gledaju Božijim Svetlom.

U Kroulijevoj viziji osmog Etera tobožnji 'anđeo čuvar' mu implicitno iznosi da je on navodno bio inkarniran i kao apostol Pavle, Savle iz Tarsa Kilikijskog: »I u transu ćeš ležati između neba i zemlje na praznome mestu, kraj toga će biti tišina, isto kao i kada sam te više puta sreo na putu za Damask.« ('Vizija i Glas') – Lukina 'Dela apostolska' ne govore o dva ili više susreta Hrista sa Pavlom na njegovom putu za Damask već samo o jednom, izlažući ga u tri narativne verzije (pogl. 7 i 19). Koji je to paradoks: Krouli koji je odbacivao Hrista Logosa, proglašava sebe apostolom Pavlom koji je duboko gorljivo živeo za Hrista Istinitog. Dalje, očigledna je insinuacija kad se hoće reći da apostol Pavle nije umeo da razlikuje pojavu i reč svoga anđela čuvara od pojave Hrista Gospoda.

Očigledno je Hijerarhija Laži kroz više utelovljenja Kroulija pripremala za njegov 'vesnički' zadatak: primanje kairske 'Knjige Zakona' i proglašenje luciferijanskog 'Novog Doba' koje će obeležiti inverzivni zakon teleme. Saznajemo da je Hijerarhija zakon "Radi kako ti je volja" pokušala čovečanstvu da proturi Krouliju još dok je navodno bio inkarniran kao Edvard Keli (Edward Kelley, 1555.-1595. g. ne.), okultista koji je sa onostranim silama komunicirao, kome je pisar bio Džon Di (John Dee, 1527.-1608. g. ne.): »Jedan je anđeo, odmereno i jasno, Keliju objavio upravo same akciome zakona Teleme. Di je bio bolesno krut u svojim načelima, koja su pripadala ropskim bogovima. Naljutio se na Kelija. /.../ Keli nije bio savršen instrument, a ni svet nije bio spreman za ovo seme.« (Liber CXI, pogl. 165) Aksiom "Neka bude Božija Volja" Krouli i njegovi onostrani mentori vide kao 'ropsko načelo'!

Krouli, koji je sebe nazivao 'Novi Hrist' ('Knjiga laži, pogl. 60) svoj životni zadatak je video kao objavljivanje čovečanstvu 'novog zakona' i instaliranje telemitske religije na 'ruševinama' 'ropskog' hrišćanstva. Vrlo često on izbegava da spomene i samo Isusovo ime, ime koje nosi Snagu, ...

Krouliju kao masonerijskom inicijantu i zanesenom okultnom pregaocu, svi vidljivi i nevidljivi poglavari njegovog 'Velikog Belog Bratstva' ('Srebrne Zvezde') su 'Učitelji' i 'Majstori', samo to nije Hrist, jedini Učitelj i jedini Majstor koji vodi sve duše u Nebo, Nebeskome Ocu. Tako u Liber XXX, 4 on iznosi: »...Nije li Majstor rekao: 'Blagosloven si"!« Sam Gospod Mudrosti, Veliki Učitelj Isus od Nazareta, ukazuje da ni jedan čovek ne treba da se oslovljava kao 'Majstor' ('Matej', 23:10)

Krouli ponekad navodi Isusove reči, bez da na bilo koji način naznači da su one Hristove. Tako u spisu 'O umetnosti Magike' (De Arte Magica) parafrazira Gospodnje reči iz patmoske 'Apokalipse' (3:15-16): »... Osrednja stanja tela i uma treba izbegavati. Kao što stoji zapisano: "Ja bih da budeš hladan ili vruć; ali pošto si mlak izbljuvaću te iz svojih usta".« (Pogl. IV)

U svojoj prvoj eterskoj viziji (dobijenoj novembra 1900. u Meksiku) Krouli u zanosu, poput demona, krikće na Gospoda Isusa Hrista: »Ostavi nas! Šta mi imamo sa Tobom, Ti Isuse od Nazareta?! Odlazi! Odlazi!« ('Vizija i Glas', 30. Eter) – U 'Evanđelju po Marku' izveštava se za jedan Isusov dolazak u Kapernaum. Isus u subotnji dan ulazi u tamošnju sinagogu, i kao rabbi poučava: »Uto beše u njihovoj sinagogi čovek sa nečistim duhom, te povika govoreći: "Ah! Šta imamo mi s Tobom, Isuse Nazarećanine?! Došao si da nas upropastiš. Znam te ko si: Svetac Božiji".« (1:23-24)

A 'Knjizi mudrosti ili ludosti' iznosi svoj stav da je u vreme najveće pokvarenosti i mraka, u vreme pojave Muhammeda, »svaka civilizacija i svaka religija propala zbog zloće velikog veštca iz Nazareta.« (Pogl. 74) – Hristova pojava i Hristova Reč, uistinu oduzela je Državi Smrti mnogo snage, prosvetlila mnoge ljude i dovela do zatvaranja i propasti mnogih mnogobožačkih svetilišta i orakuluma.

Mnoge Kroulijeve izjave imaju otvoren bogohulnički naboj. Tako u spisu 'Srce Majstora' napisanom pod pseudonimom Khaled Khan, iznosi sledeću proklamaciju koju vezuje ukazno za sebe: »Vreme moje Dužnosti na Zemlji došlo je u godini osnivanja 'Teosofskog Društva' /1875. god./; pošto sam bio na redu, preuzeh na sebe greh celog Sveta da bi se ostvarila proročanstva, tako da bi Čovečanstvo moglo izvesti sledeći korak od Magičke Formule Osirida do one Horusove.« (Deo III) – Tako je govorio 'novi Hrist' koji ni vlastiti karmički teret nije umeo i nije mogao da iznese i očisti, 'logos Horusovog Eona' koji je u histeričnom šarlatanu i spiritističkom medijumu poznatom pod imenom Helena Petrowna Blavatsky, osobi koja je odrasla uz dadilju koja je volela da priča strašne priče o čarobnjacima, video nekog ko je pripremio »njegov put, da bi on mogao obznaniti Svoj Zakon u svakoj zemlji na površini ove planete.« (Ibid.)

Krouli svoju 'svest' najbolje pokazuje kad omalovažava Zapovesti koje je Gospod preko Mojsija i Isusa dao. A Zapovesti su te, koje, ostvarene, vode prosvetljenju čoveka, prosvetljenju Bogom, Zakonom Života. Tako u svojoj 'Magici' Krouli ukazuje: »Mojsijeve zapovesti su svima znane; one su vrlo slične; a takve su i one koje je Hrist dao u Besedi na Gori.«

»Neke od njih su samo vrline roba, i izmišljene od njegovog gospodara da ga održi u miru. Stvarno značenje hinduske jame je u tome da bi kršenje nekih od njih dovelo do uzbuđivanja uma.«

»Kasnije su teolozi pokušali da poboljšaju učenja Majstora dajući tim vrlinama mistične važnosti; istrajavali su na njima zbog sebe samih i pretvorili su ih u puritanizam i formalizam. Tako je 'ne-ubijanje', koje je izvorno značilo 'ne traži uzbuđenja prikradanjem tigrovima', bilo objašnjeno u smislu da je zločin piti neproceđenu vodu da ne bi ubili mikroba.«

»Ali ta stalna zabrinutost, taj strah od ubijanja nečeg nesrećnim slučajem je, u celosti, gora od borbe prsa u prsa sa grizlijem. Ako lajanje psa remeti meditaciju, najednostavnije je ustreliti psa i više ne misliti o tome.« (Deo I, 3) – Krouli ne shvata da držanje Božijih Zapovesti ne počiva na grozničavom strahu, već na ljubavi: onaj ko ima ljubavi za Istinu i Istinitoga, on će i ispunjavati Njegove Zapovesti i tako biti ispunjen Svetlom Istine. Zakon nije dat da porobi, već da oslodi čoveka, jer je istinski slobodan onaj koji ostvaruje Reč Života. Krouli neće da shvati da ono što uznemirava um, uznemirava i neopterećenu savest, i svako uznemirenje budnome čoveku je poziv, ne na brutalnost prema drugome, već na preispitivanje gde leže negativna odgovaranja, negativne pohrane.

Kroulijev dokazivački mesijanizam njegove onostrane vođe i inspiratori neprestano s podgrejavale. Što je više ružio Hrista i ismejavao hrišćanstvo, njemu se činilo da ostvaruje 'veće posvećenje'. Kroulijev bog 'Novog eona', Horus, Krunisano Dete i Osvajač, kako ga ovaj već predstavlja, u njegovoj Eter-viziji ostvarenoj u mestu Biskra (Alžir) od 19. decembra 1909. godine, obraća mu se: »Svet, svet, svet, svet; da, tri i četiri puta svet si ti, jer si uspeo da vidiš moje lice; to se ne može postići samo pomoću moje milosti, niti samo pomoću tvoje magike. Pa, ipak je zapisano: "Istrajnim smrtnicima okreću se blagosloveni Besmrtnici".«

»Silan, Silan, silan, silan; da, tri i četiri puta si silan. Onaj koji se podigne na tebe pašće, čak i ako ti na njega ne podigneš ni svoj mali prst. A onaj koji o tebi zlo govori biće izvrgnut rugli, iako tvoje usne protiv njega ne izgovore ni jedan slog. A onaj koji o tebi zlo misli biće proklet u svojim mislima, čak iako ti ni jednom mišlju ne pomisliš na njega. I svi će oni tebi biti podređeni, i služiće ti, iako ti to ne želiš.« ('Vizija i Glas', 2. Eter) – Time što je umislio da je navodno prešao bezdan, ego-procep, Krouli uobražava da je 'svetac' kome se trebaju klanjati kao Bogu. On ne shvata da nijedan čovek nije svet po sebi, već samo može da bude svet u Bogu i Bogom, da ima sveti Život, a Život je Bog, Jedini Sveti, koga goruće slave i hvale i anđeli i ljudi čiste i trezvene duše: »Svet, svet, svet je Gospod Bog, svedržitelj, Koji Beše, i Koji Jeste, i Koji Dolazi.« ('Otkrivenje', 4:8)

U hrišćanstvu, kao i buntovni Fridrih Niče, Krouli vidi samo samo njegovu degenerativnu stranu, kult smrti i dokazivačkog mučeništva. Tako svom magijskom sinu Čarlsu Džounsu piše: »Oni koji izbegavaju fizički ili duševni bol ostaju mali ljudi i u njima nema vrline. Budi ipak pažljiv i nemoj upasti u onu heresu koja pravi od bola i samožrtvovanja, da se tako izrazim, mito za pokvarenog boga, da bi osigurala neko buduće zadovoljstvo u jednom zamišljenom kasnijem životu.« (Liber CXI, cap. 24)

Onaj koji se nije potrudio da upozna Istinu, toga je i Istiniti prepustio njegovoj zabludi, da bar kroz trnovito iskustvo nešto eventualno nauči i privede se trezvenosti. Krouli i njegovi onostrani 'majstori' se ne ustručavaju da i samog Hrista predstave obmanjivačem nezlobivih duša. Tako u svojoj viziji četvrtog Etera Krouli vidi sjajni beli točak i tri siluete na njemu: »Likovi na točku su tamniji od samog točka; u stvari, oni su mrlje na čistoti točka i zbog toga, kao i zbog brzog obrtanja točka, ne mogu da ih vidim. Ali, na vrhu se izgleda nalaze Jagnje i Barjak, kao što su prikazani na nekim hrišćanskim medaljama, a jedan od likova u dnu je vuk, dok je drugi gavran. Simbol Jagnjeta i Barjaka je mnogo sjajniji nego druga dva. Sve je sjajniji i sjajniji, dok na kraju ne postane sjajniji i od samog točka i ne zauzme više prostora od njega.«

»Ono govori: 'Ja sam najveći među obmanjivačima, jer moja čistota i nevinost će zavesti čiste i nedužne, koji će jedino mene radi doći do središta točka. Vuk obmanjuje samo pohlepne i podmukle; gavran obmanjuje malodušne i nepoštene; ali, ja sam onaj o kome stoji zapisano: "On će obmanuti izabranike".«

»Jer, na početku Sveopšti Otac pozva lažljive duhove da prema trima nečistim dušama proseju sve zemaljske stvorove kroz tri sita. I on izabra vuka za strast tela, a gavrana za strast uma; ali mene /Jagnje/ uze pre svega da izigravam čisti duhovni podstrek. One koji postadoše plen vuka i gavrana nisam ni takao; ali one koji me odbaciše i odrekoše me se prepustio sam gnevu gavrana i vuka. I čeljusti jednog raskomadaše ih, a kljun drugog proždera lešinu. Moj barjak je beo jer ništa na zemlji ne ostavih u životu. Svetkovao sam u krvi svetih, ali ljudi ne očekuju da sam im neprijatelj, jer mi je runo belo i toplo, a moji zubi nisu zubi onoga što kida meso; i oči su mi blage, i niko ne zna da sam ja poglavar lažljivim dusima koje Sveopšti Otac posla od sebe na početku.«

Krolijeve vođe, gospodari njegovog omekšalog mozga i okorelog srca, hoće prikazati da je Bog taj koji šalje duhove laži a ne Otac Laži, Satana. A pogledajmo šta se u 'Apokalipsi' ukazuje za demonski vladalački punkt (Ognjenu Aždaju) i najveće posvećenike Tame: »I videh kako iz usta Aždaje i iz usta Zveri i iz usta Lažnog Proroka izlaze tri nečista duha kao žabe; to su, naime, demonski duhovi koji čine čudne znake, koji izlaze kraljevima svega sveta – da ih skupe za boj /= Harmageddon/ na veliki Dan Boga Svedržitelja.« (16:13-14 – Ukazujući na znake Posletka, sam Gospod, najveći Prorok, o kome je i Mojsije govorio u Zakonu, ('Jovan', 1:45), objavljuje da će se na kraju starog sveta, na kraju ere Ribe, pojaviti mnogi lažni proroci, vukovi u jagnjećem ruhu, koji će nastojati da zavedu i nezlobive duše, Njegove služitelje i izabranike.


Veliki vesnici Hijerarhije Laži

Borbeni i ostrašćeni Krouli čiji zluradi refren je glasio "Hrišćane lavovima!", u blagom, poniznom, nežnom Isusu, protivniku rata i nasilja, vidi 'slabića', čime pokazuje da robuje izvrnutim vrednostima, vrednostima izvrnutog boga, Satane.

U svom novom komentaru na verz I, 52 iz Liber Al, Krouli sebe i svoje istomišljenike, poklonike Skerletne Bludnice, vidi kao 'pobednike' u duhovnom boju protiv izabranih pobožnika-vitezova 'ropske religije' – hrišćanstva: »Da li ženu nazivamo bliudnicom? Da, uistinu i amen, ona to i jeste; čitav vazduh podrhtava i gori dok kličemo, radosno i žudno.« /.../

»Ali mi je se ne plašimo; mi uzvikujemo 'bludnica', dok nam se njene vojske bliže. Mi nastupamo u našim oklopima i sa našim mačevima. Zemlja odzvanja od sve te buke!«

»Ima li bilo kakve sumnje u pobedu? Gledam vaše horde gmižućih robova, zaplašene same sobom, zaplašene svojim vlastitim robovima neprijateljske, prezrive i nepoverljive, s taktikom noja, oposuma i sipe, zar nećete propasti i pobeći glavom bez obzira pred našim prvim jurišom, dok sa uperenim kopljima strasti jašemo hrabro, zajedno sa našim pomagačima, bludnicama, koje volimo i radosno pozdravljamo, našim slobodnim prijateljicama koje su u bici života na našoj strani?«

O Harmageddonu, zadnjem velikom duhovnom boju sinova Svetla i sinova Tame, u kome će saveznike Tame i kćeri Skerletne Bludnice pojesti Hristov Mač, Reč Istine, metaforično-slikovitim rečnikom govori kumranski spis 'Rat sinova svetla protiv sinova Tame', te patmoska 'Apokalipsa'. Kako sveta patmoska Objava najavljuje, pomagače Tame i proroke Laži će trijumfalno pobediti Kralj nad duhovnim kraljevima, Hrist Gospod, koga će pratiti 144.000 vernih izabranika (17:14), svetlonoša koji će ispunjavanjem Zapovesti Života uzjahati Hristovog Belca, koji će preći ego-bezdan (16:12): »... I vidi, Beo Konj, i Koji sedi na njemu zove se Verni i Istiniti, i On sudi i ratuje po pravdi. /.../ I beše obučen u haljinu natopljenu krvlju, i njegovo ime zove se Logos Božiji. A Nebeske vojske na belim konjima, obučene u belo, čisto platno, pratile su Ga. I iz Njegovih usta iziđe oštar Mač – da njime pobije mnogobošce. I on će im biti Pastir sa gvozdenom palicom; i On će gaziti muljaru ljutog vina Gneva Boga Svedržitelja.« (19:11-15, v.: 14:20) Onaj koji svoju 'krv', svoj sebični i život ne bude predao Svetome i Univerzalnome Duhu na razrešenje, on će i u svojoj tvrdokornosti i bogoborstvu biti osuđen, izgažen i pojeden od isukanog Mača, od Reči Pravednosti koja izlazi iz Hristovih ustiju (1:16). Ono što je Logos Božiji najavio – to će se i obistiniti.

Dok Krouli za Majstora Božijeg Doma, Hrista Spasitelja, ima samo reči pokude i prezira, dotle visoko uzdiže islam kao 'muževnu religiju i islamskog proroka Muhammeda, sa čijim sledbenicima ('muževnim' Arapima) je imao brojna homoseksualna iskustva na svojim proputovanjima (Sahara pre svega). Muhammeda, nezasitog pljačkaša karavana, on vidi kao poslanika takozvanog 'Velikog Belog Bratstva', 'Srebrne Zvezde' (engl.: Silver Star, lat.: Astrum Argentum), koga predvode deset 'majstora', koje ima 10 inicijaciona stupnja, 'Bratstva' koje deli u tri škole (Belu, Crnu i Žutu), koje je organizacionono promovisao i na zemaljskom planu 1907. godine , 'podredivši' im ustrojstveno i gradaciono hermeneutičko-kabalistički red u rasulu poznat kao Golden Dawn ('Zlatna Zora'), osnovan u Londonu 1888. godine od strane masona Semjuel Lidel Maters, te red 'Ružin Krst' (Rosy Cross)

Za pojavu Muhammeda, jedne od 'zvezda' tobožnjeg 'Velikog Belog Bratstva', 'Zajednice Svetih', odnosno Hijerarahije Laži, Krouli ukazuje: »Kada je zemlja bila gotovo potpuno zavedena razumom Velikog Čarobnjaštva, Braća su poslala Muhammeda da donese čovečanstvu slobodu mačem. Pošto je to uspelo samo delimično, oni uzdigoše jednog /Martina/ Lutera da uči slobodu misli. Ipak, ta sloboda je kasnije stavljena u žešće okove nego ranije. Tada su Braća otkrila čoveku prirodna znanja i njene ključeve; ali to je bilo sprečeno od Velikog Čarobnjaštva.« (Liber XXXIII) – Šta je zajedničko za Muhammeda i Lutera: oba su bili ratoborni ostrašćenici i buntovnici, mrzitelji i zatirači Jevreja, pobornici primitivnog predestinacionalizma koji negira slobodnu volju čoveka.

U 'Knjizi Mudrosti ili Ludosti', Krouli daje svoje podrobnije viđenje uloge i značaja islamskog proroka Muhammeda, jednog od logosa Sataninog 'Velikog Belog Bratstva', čiji učitelji se grade 'svetlonosnim mudracima' onako kako se i njihov otac predstavlja 'Svetlonošom': »On je ocrnjen i loše shvaćen zato što je blizu našem vremenu. Ustručavajući se, ja mogu reći da njegova Reč ALLH znači ovo ili ono. Ipak se usuđujem da nešto kažem u vezi sa njegovom doktrinom o božijem jedinstvu, pošto je bog, u stvari čovek. Zato je Muhammed rekao: čovek je jedan. Njegova je volja bila da ujedini sve ljude u jednu razumnu veru i da omogući saradnju svih rasa u nauci. /.../ Istinska Reč Muhammedova bila je LA ALLH. Njeno je značenje: Ne Bog, a LA AL je ona tajna nad tajnama kroz koju se probilo tvoje vlastito oko u tvom posvećenju.« – 'Allah' je izmišljeno i nadograđeno ime arapskog paganskog božanstva Alla, ime koje nema nikakvu etimologiju, koje i sami islamski teolozi različito tumače; njegovo 'tajno' značenje svakako ide na to da negira Boga, Onog Koji Jeste.

Ako je Krouliju Muhammedova religija bila toliko 'uzvišena', zašto nije konvertirao u nju, nego je izmišljao novu, orgijastičku solarno-faličku religiju?!

Ako se pogledaju kuranske objave može se videti da njihov diktat uglavnom ide iz prvog lica plurala, ... Ko tu govori: neki Allah za koga se kaže da je jedan, ili 'oni', učitelji Luciferovog 'Bratstva' iz Podnebesa, koji se predstavljaju kao 'meleki', 'anđelji' koji prenose Božiju reč?

Ako se komparativno razmotre neke stilske figure koje se koriste u Al-Qur'an-u i u Kroulijevim 'svetim zapisima', mogu se uočiti brojne sličnosti. Tako 'Kuran' govori o sreći onih koji će dospeti u Raj, Džennet: »Oni će Allahu bliski biti /.../ na divanima izvezenim, jedni prema drugima na njima će naslonjeni biti; služiće ih večno mladi mladići, sa čašama i ibricima i peharom punim pića iz izvora tekućeg – od koga ih glava neće boleti i zbog koga pamet neće izgubiti – i voćem koje će sami birati, i mesom ptičijim kakvo budu želeli. U njima će biti i hurije očiju krupnih, slične biseru u školjkama skrivenom, – kao nagradu za ono što su činili.« (56:11-12.15-24) – U Liber CLVI inspirisani 'logos' Krouli govori o 'blagodatima' onih koji su svoj život predali u zlatni pehar bluda Skerletne Žene, Neveste Haosa, Majke Gnusoba: »Lumpovaćeš neobuzdano na trgu, i device će bacati ruže na tebe, i trgovci će ti se klanjati i donositi zlato i mirođije. I mladi momci će ti sipati predivno vino, i pevači i plesači će pevati i plesati za tebe.« (14) – Da li su dati stilski ukazi plod puke 'slučajnosti' ili kazuju na zajedničko inspiraciono ishodište: na majstore Hijerarhije Gnusoba?!

U spisu The Heart of the Master Krouli (Khaled Khan), zapisu svoje vizije sa brda Sidi Bou Said (Tunis) iznosi da »...Bratstvo šalje svakih dve hiljade godina jednog između sebe, koji donosi jednu Reč da služi Čovečanstvu kao nova Formula Magike, da ono može učiniti daljnji korak na dugoj stazi koja vodi ka Savršenstvu. Isto tako, dva puta u tom razdoblju u intervalu nešto više od tri i nešto manje od sedam stoleća, Oni šalju manjeg proroka da pripremi Put sledećoj Reči, i da očuva ili obnovi vrlinu tekuće Reči.« (Pogl. 3) – Dakle, po Krouliju, u toku jednog božanskog Dana, jednog Eona, približno 2.000 godina, 'Bratstvo majstora mudrosti' šalje, odnosno podiže, po jednog poslanika-logosa. U vodeće poslanike 'Velikog Belog Bratstva', one koji su bili 'logosi-magovi', 'vesnici Eonâ', koji su trebali da iskažu celinu istine, pored sebe, Krouli ubraja i Lao Cea, Budu, Krišnu, Tahutija, Mojsija, Dionisa i Muhammeda; a njihove magijske reči-formule prikazuje kao: DAO, ANATTA, AUM, AMOUN, JHWH, INRI (anagram od latinskog Iesus Nazarenus Rex Judaeorum) i LA ALLaH. Za svoju zakonsku reč Krouli – Perturabo ('Izdržaću do kraja' u latinskom značenju) navodi da je to THELEMA ('volja' na grčkome), reč koja ima brojnu vrednost 93 (kao i 'ljubav' – agáp), a kao svoju eonsko-magičku formulu daje jedanaestslovnu reč ABRAHADABRA (Liber CCXX, I, 20, III, 1.47.73), koja treba da simboliše pobedu Svetog Trojstva (A-bba, B-en, R-uach) nad demonskom, klifotnom Hidrom. Za logose Eona »se kaže da su sedam, mada ih je osam, jer se zbog njihove doktrine Lao Ce računa kao ništa«, iznosi Krouli u Liber CCCXXXIII (iz komentara na poglavlje 7)

Saznajemo da između više 'tragalaca' za Svetlom koji u datom eonu postignu svest Magusa (videti Liber I vel Magi), koji anuliraju ljudsko ja, Hijerarhija izabire jednog kao Logosa, kao Reč Iskupljenja. Krouli u 'Ispovestima' iznosi: »Moj rang maga Srebrne Zvezde, moj status Logosa Eona, Proroka odabranog da objavi zakon koji će odrediti sudbinu ove planete tokom jedne epohe, izdvaja me na neki način, stavlja me u klasu koja sadrži samo sedam imena u celokupnoj historiji ljudske rase.« – U poslanike Hijerarhije Laži, čiji 'majstori' su nekada, kako izveštava 'Enohova knjiga', doneli čovečanstvu mnoga pogubna znanja (veština lova, prinošenje krvnih žrtvi, ratovanje, ...) Krouli ubraja i istinske izaslanike Božanske Hijerarhije, pa čak i utelovljenja samog Božijeg Logosa, Isusa Hrista, koji je se na zemlji pojavio kao Dionis, Tahuti, Krišna i Buda). Međutim samog Hrista, 'Isusa Nazarećanina Kralja Judejskog', Logosa Božijeg, ne vidi kao logosa babilonske Hijerarhije, uzima Ga više kao ličnost legendi izvedenih iz kazivanja o Dionisu. Ni mnoge druge inkarnacije Svetog Jednog, kao što su to bile Mitra, Pitagora ili Indra on uopšte ne pominje, čime pokazuje duboko nepoznavanje skrivenih strana ljudske historije.

Dakle tih sedam, odnosno osam, logosa Hijerarhije Laži bi trebali da budu vodeći instrumenti Svete Preudrosti tokom osam eona, približno nekih 16.000 godina. Ali začudo, hronološki gledano između Mojsija i 'maga' Kroulija je prošlo tek nekih 3.100 godina, a prvi navedeni glasnik – Lao Ce je bio savremenik Konfucija (552.-479. g. se.) Po datim konceptualnim konstelacijama ispada da je jedan eon imao više 'logosa', a kako su neki od njih čak živeli u skoro isto vreme, to još više negira Kroulijevu hronološko-avatarsku premisu i konstrukciju. Po Kroulijevoj avatarskoj shemi jedan eon može da ima samo jednog logosa i više magusa koji objavljuju svoj Zakon u skladu s Rečju-Ključem datog eona, ali ne i više formula Velikog Rada. Ako bi se dati logosi tretirali samo magusima koji objavljuju Zakon, kako to da im onda numerološke vrednosti 'zakonske reči' (TAO, ANATTA, AUM, ...) nisu iste, odnosno saglasne s brojnom vrednošću Formule Eona (ako već svako doba ima svoj karakterističan Broj)?

U 'Srcu Majstora' (pogl. 3) Krouli Reči eonâ prezentuje kao glasove ptica: Labud – AUMGN, Feniks – AL, Gavran – AMEN, Orao – SU, Sokol – AGLA, Pelikan – IAO, Golub – HRILIU, Ibis – ABRAHADABRA i Jastreb – MU. Čudno je kako ABRAHADABRA, reč ptice koja oličava mudrost, ne odgovara u stvari Sokolu, kad je po iskazima Liber AL-a, telemitski bog Ra-Hoor-Khuit nazvan Soko-Glavi Gospodar Tišine i snage (III, 34.51.70)

(Kao što to često biva, u svakoj laži nađe se po neka reč koja formalno odgovara istini. Tako i Kroulijevo trojstvo Bogova – Hadit, Nuit, Ra-Hoor-Khu(i)t, može imati neke paralele sa prahrišćanskim Trojstvom – Otac, Majka, Sin, sa teologijom koja se preferira na primer u gnostičkom 'Evanđelju po Egipćanima'. No zaslepljeni Krouli svoga 'Sokola' suprostavlja Isusu i Isusovom viđenju stvari: »Mojom Sokolovom Glavom kljujem oči Isusove dok on visi na krstu.« (Liber CCXX, III, 51)

Po doktrini takozvane Bele Škole babilonske Hijerarhije logosi eonâ (vesnici koji se u zemaljskom svetu i vremenu pojavljuju jednom u otprilike 2.000 godina), objavljuju Reč Mudrosti, koja postaje Formula Magnum Opus-a (ujedinjenja mikrokosmosa, čovekove duše, sa Makrokosmosom) u datom dobu. Za sebe Krouli navodi da su ga Tajne Vođe »učvrstile na vrhu Reda, u takvom stupnju prosvetljenja kojeg ljudsko biće ne postiže češće od jednom u dve hiljade godina.« (Iz 'Autobiografske Beleške Majstora Teriona'). Nejasno je da li se zemaljskim prosvetljenjem i inicijacijom postaje logos aiMnos (glasnik doba, reč doba), ili se na osnovu postojećeg savršenstva i potencijala već u onostranom duša jedna duša određuje da ima ‘zvezdanu' inkarnaciju’?! – (Kod Božijih poslanika je već jasna stvar: duša predodređena za proroka se inkarnira, i kada na zemlji bude osposobljena i spremna, kada uzraste u Zakon Života, Gospod je poziva da ispuni svoj nalog, pomazuje je i podiže je za proroka, glasnika.)

'Logos' Krouli ukazuje da reč eona može biti samo majstor sa svešću osmog stupnja 'Srebrne Zvezde', stupnja Magus (koji odgovara Sefiri Chokmah, Sofia, Mudrost): »Esencijalna karakteristika ovog stupnja je da njen glasnik izgovara Stvaralačku Magijsku Reč, koja menja planetu na kojoj živi, i ustanovljava nove oficire, da predsedavaju nad njenom inicijacijom. Ovo se može dogoditi samo kod Ravnodnevice Bogova na kraju nekog eona, tj. kada tajna formula, koja izražava zakon njenog delovanja postane prevaziđena i beskorisna za njen daljnji napredak. /.../ Znači, Magus se kao takav može pojaviti u svetu u intervalima od nekoliko stoleća.« ('Jedna zvezda na vidiku')

Kao poslanike bogoprotivne Hijerarhije, one koji pripremaju put 'logosima', Krouli vidi još mnoge znamenite figure. Tu je Fu Hsi (2852.-2738.g. se.), kineski vladar kome se pripisuje autorstvo 'Knjige promena' (I Ching), zatim najistaknutiji predstavnik novoplatonizma, helenski filosof Plotinus (oko 205.-270. g. ne.), autor 'Eneada', zatim Jacques de Molay, poslednji magister (1292.-1314. g. ne.) Milites Temli ('monaha-vitezova Solomonovog Hrama', od kojih je nastala škotska masonerija), te zagonetni 'Rozenkrojcer' – luteranski mistik i pisac Johan Valentin Ande (rođen 1586. godine ne.). Posebno je pitanje kom 'logosu' su oni pripremili put?! Naravno, imena koja poteže Krouli plod su manipulativnog nagađanja i plasiranja, što je tipičan masonski manir, isto kada u Liber LII hoće da pokaže da promasonski O.T. O. – Ordo Templi Orientis ('obnovljeni' Red Hramovnika Temlara) akumulira 'tajna znanja' mnogih okultno-masonskih kultova, te da su u davna vremena u konstitutivna društva tog kvazitemplarskog reda bili inicirani mnogi znameniti likovi: Orfej, Bazilid, Paracelzus, Vergilije, Krišna, Sidarta, ...

Ako Edvarda Kelija, astrologa kraljice Elizabete I, tretira kao jednu od svojih inkarnacija, onda saznajemo' da je 'Lav Svetlosti' 'Zver 666', bio i u Srednjem veku izaslan na zemlji od 'Zajednice Svetaca'! Krouli tvrdi da je u jednom od ranijih života bio i Španac papa Aleksandar VI Borgie (1492.-1503. g. ne.), čije intrige i simonijske ispade je žestoko žigosao Girolamo Savonarola (1452.-1498. g. ne.), dominikanac koga je satanizirana Rimska crkva spalila.

Videli smo da u svojim obrazloženjima 'Majstor Lav-Zver', Krouli, i eksponiranog protestanskog pseudoreformatora Martina Lutera (1483.-1546. g. ne.) predstavlja kao poslanika svoga 'Bratstva'. On i buntovnog filosofa, poklonika starohelenskog kultno-hedonističkog života – Friedrich-a Nitzsche-a (1844.-1900.) u Manifesto of the O. T. O. 'učlanjuje' u svoj 'drevni' red, čiji glavni prioritet je bio nadzor nad redovnim izmirivanjem članarine, red za koji eksplicitno kaže da je "Academia Masonica".

Može se primetiti da onostrano 'Bratstvo Svetlosti' uistinu čudne poslanike upućuje, od kojih neki, poput ostrašćenika Martina Lutera, čak i negiraju postojanje duše i njenog onostranog života. Kada se zna da su demoni, time i majstori pseudomudrosti, međusobno borbeno suprostavljeni, a jedinstveni jedino po pitanju borbe protiv Boga i Božijih služitelja, ništa nije čudno da su i njihovi zemaljski poslanici kontroverzne pojave, doktrinalno i egzistencijalno suprostavljene. Staroj Zmiji je cilj da zavede što širi krug ljudi, ljude različitih stupnjeva svesti, i zato šalje i pokreće raznolike beskrupuloznike i zanesenjake iz svojih redova koji nose manipulativni potencijal za upliv prema mnoštvu, koji na taj način odužuju i svoj dug prema Staroj Zmiji koja im je davala moć i ugled u svetu.

Iz same kovitlave Kroulijeve doktrine vidi se da je on imao izvitoperene predstave o logosu: »Otac pojma, Reč, nazvan je Haos.« (Liber IV, pogl. O; v.: Liber XV; Liber I, 21) – Božiji posvećenici pak jasno ukazuju da je Logos (Um, Reč, Mudrost) Stvaralački Princip u Bogu, da je reč Božija i Poredak Božiji: »Verom /koja u sebi sadrži razumevanje/ shvatamo da je Svet stvoren Božijom Rečju, i to tako da je vidljivo postalo od Nevidljivog.« ('Jevrejima', 11:3) – »Sve se uređuje prema Reči Njegovoj.« (‘Sirah’, 43:26) – Četvrto novozavetno evanđelje Hrista Boga jasno predstavlja Logosom Božijim: »U Početku beše Logos, i taj Logos beše u Boga, i Bog beše Reč.« ('Jovan', 1:1). (Logos Hristov je i svaki čovek koji je postao jedno sa Hristom, svaki posvećenik kroz koga govori Duh Sveti.) U Hristu, Svetlu Sveta, Početku Božijeg Stvaranja, »skriveno je sve blago Mudrosti i Znanja.« ('Kološanima', 2:3) – Onaj ko negira Hrista kao Božijeg Logosa, kao Žrtvenog Otkupitelja, jasno svedoči za sebe da pripada Antihristovom zloduhu i da je i sam antihrist: »Ko je lažljivac ako ne onaj koji poriče da je Isus Mesija? To je antihrist – ko poriče Oca i Sina. /.../ Po ovome poznajete Božijeg Duha: od Boga je svaki duh koji ispoveda da je Isus Hristos došao u telu, a svaki duh, koji ne ispoveda Isusa, nije od Boga; to je Antihristov duh za koga ste čuli da će doći, i sada je već u svetu.« ('Jovan', I, 3:22-23, 4:2-3) Ko priznaje sa Ocem jednosuštnog Hrista Gospoda u telu, on je tim priznanjem i pozvan da čisto živi, kao što je utelovljeni Hrist Logos živeo.


Prizivanje 'božanstva' onostranih Etera

Uz podršku Viktora Nojburga (Victor Neuburg), odnosno Omnija Vincama, neofita 'Srebrne Zvezde, preko devetnaest enohijansko-magijska ključa Džona Dija, Krouli u severnoj Africi od 23. novembra do 19. decembra vrši zaziv vesnika trideset Etera. Poznato je da je i grčki gnostički učitelj Valentin (Valentinos, sredina II stoleća nove ere) baratao sa konceptom o skupu trideset Eona koji čine ispunjenje (grč.: PlerMma) Nebeskog sveta (Irinej: 'Protiv hereza', I, 1-8) Neku bližu predstavu o tome šta u stvari predstavljaju tih 'trideset Etera' Krouli očigledno nije imao, iako je nastojao da ostavi utisak da je u taj metafizički odnos bar donekle upućen. Pa tako u svojim 'Ispovestima' iznosi: »Šta oni /= Eteri/ predstavljaju, teško je reći. Na jednom mestu se kaže da su oni 'oblast koja se u sve širim krugovima prostire iza kula-osmatračnica Univerzuma', a ove kule osmatračnice čine jednu beskonačno veliku kocku. Drugde nalazimo da su imena anđela koji njima upravljaju sadržana u samim kulama-osmatračnicama; ali (kakvog li razočarenja!) oni se poistovećuju s različitim zemljama na našoj planeti: Stirija, Ilirija, itd; kao da 'Er' naprosto znači oblast'.« – Poznato je da su demonski kneževi istovremeno bili i vladari mnogih imperija (cp.: 'Danilo', 10:13) Postavlja se pitanje da li nad tih trideset zagonetnih Etera ili Vazduha (Aeras-a) zapravo vlada Đavo, gospodar »vazdušnih sila«?! ('Efescima', 2:2)

Dvadeset devet sura u 'Kuranu' emfatički počinju sa jednim ili više arapskih slova, koje uglavnom imaju svoje hebrejske pandane. Ovi glasovi se navode na početku pojedinih sura ili su deo prvog ajeta. Njihova uloga nije samo u tome da skrenu pažnju čitalaca, već očigledno nose i neko simboličke konotacije. Tako na primer sura 2 počinje sa Elif-Lam-Mim (hebrejski: Alef-Lamed-Mem), sura 7 sa fonemama Elif-Lam-Mim-Sad, sura 10 sa ortografskim sklopom Elif-Lam-Ra, ... Otkrivanje Kroulijevih trideset Etera na sličan način počinju, to jest najpre se daje neka krik-formula ortografisana sa tri slova. Tako na primer krik 17. Etera mu je 'TAN', a njega on raščlanjuje preko korespodencionih odredbi enohijanske tablice, alefbeta i astroloških odredbi: »TAN – Caput Draconis /= severni mesečev čvor/, Bik, Škorpija = Gimel, Vau, Nun = 59. Ovaj broj je srž koji predstavlja Joni, u potrazi za pravdom. Ovaj Eter upućuje kandidata u formulu pravde, ravnoteže.« (Iz prve fusnote 17-og Etera). – A u samom uvodu teksta glasa Etera iznosi se: »TAN je ono što pretvara sud u pravdu. BAL je mač, a TAN su terazije.« U petoj fusnoti pak 'objašnjava': »Sud = prava ženska priroda, surovost neplodnosti. Pravda = nju zadovoljava mač (falus) i terazije (testisi). /.../ To dvoje zajedno daje AL (naziv Knjige Zakona) koja predstavlja univerzum u njegovim fazama, 0 i 2.« – Umesto da kategorijsko-procesne odnose objašnjava preko Pozitivnog i Negativnog Principa Stvaranja, Krouli u svemu unosi seksualno aludirajući žargon.

Krouli pojedine Etere povezuje sa kabalističkim Drvetom Života, sa pojedinim njegovim Sefirama. Tako u svojoj belešci za 29-i Eter iznosi svoje rano viđenje 'Vazduha': »Treba primetiti da poslednja tri Etera imaju deset anđela koji im se pripisuju, i zbog toga predstavljaju deset Sefirota. Pa ipak, ovih deset čine samo jedan, Malhut-dodatak na sledeća tri, i tako dalje, a svaki skup je tako apsorbovan u višem. Poslednji skup se sastoji, prema tome, od prva tri Etera sa ostalih 27 kao njihovim Malhutom.«

A u 12-om Eteru, anđeo datog Etera, Krouliju iznosi: »Ja ti otkrivam misteriju Etera koji ne samo da su povezani sa Sefirotima, već i sa Stazama /koje povezuje Sefirote/. Ravan Etera prodire u i okružuje svemir u kojem su Sefiroti ustanovljeni, i zbog toga red Etera nije red Drveta Života. I oni se samo mestimično podudaraju. Ali poznavanje Etera je dublje od poznavanja Sefirota, jer je u Eterima znanje Eona Thelema, i ono će svakome biti dato prema njegovim mogućnostima.« – Čudno je da izvan Drveta Života, koje u sebe uključuje i Nevidljivo iz koga sve nastaje, ne obuhvata neke Etere, odnosno pojavljuje se neka 'stvarnost' izvan emanacionih Sefira. Nisu li Kroulijevi 'Eteri' samo astralne refleksije i punktovi Hijerarhije Laži?!

Pažljiviji čitalac eterskih 'otkrivenja' može sondirati neke ukazne nekoherentnosti. Tako se u sedmom Eteru kaže za 'crnu braću': »Čuje se glas: "Najstrašnije je onome koji se zatvorio i odupro se Svemiru. Jer oni koji sede ulogoreni na moru /Bine/ u gradu Piramida zaista su zatvoreni. Ali oni su dali svoju krv, do poslednje kapi, da se ispuni pehar Babalon.« – Po Kroulijevim kvazimističnim refleksijama onaj ko je dao svoju 'krv', svoj život, Gospi Odvratnosti, nikako ne može biti utaboren nad 'morem gorčine'.

Čak i uhodane hrišćanske simbole, poput monograma I. H. S. (Isus Hristos Spasitelj – Soter), Kroulijevi eterski glasnici postavljaju u drugoj ukaznoj inklinaciji. Tako ženskog anđela 19-og Etera, slugu boga Sebeka koji proždire Univerzum, i koji ga opojno ljubi, predstavlja uz sledeću napomenu: »Na njenim je usnama poljubac, kao hrizantema od svetlosnih zraka, a na njemu je monogram I. H. S. Slova I. H. S. znače In Homini Salus, i Instar Hominis Summus, i Imago Hominis deus. Ima još mnogo, mnogo drugih značenja, ali sva ona isto znače; da ništa nije važno osim čoveka.« – Kada čovek postane 'mera svega', onda je i Krvnik ljudski 'krojač' čovekovih objava i životnih tokova.


Zazivanje anđela Bezdana – Horonzona

Kroulijev metod dobijanja eterskih ' otkrivenja', 'vizije i glasa', bio je sledeći: imao je kod sebe jedan veliki zlatni topaz smešten u drvenom, oker krstu od šest kvadrata (- zapaziti da kocka razvijena po stranama daje krst). Na dragom kamenu je bio ugraviran grčki krst od pet kvadrata sa ružom od 49 latica. Poput lenjira ga je držao u ruci. Pošto bi deklamovao odgovarajući enohijanski ključ, i ustanovio da su prizvane sile prisutne, upotrebljavao je topaz kao ogledalo iz 'Alise'. Povremeno je i recitovao odlomke iz 'Kurana'.

Edvard Keli je primio od izvesnih 'anđela', a astrolog Džon Di zapisao, ukupno 19 enohijanskih, 'anđeoskih' priziva, odnosno ključeva. Prva dva ključa prizivaju Elemenat nazvan Eter/Duh, dok sledećih 16 (4 puta 4) prizivaju četiri Elementa. Devetnaesti ključ, promenom dva imena, može se koristiti za prizivanje bilo kojeg od trideset Etera, Era, Eona. Na primer drugi ključ (Adagita vau-pa-ahe zodonugonu fa-a-ipe saladai Vi-i-vau el! Sobame ial-pereji i-zoda-zodazod pi-adapehe casarema aberameji ta ta-labo paracelada qo-ta lores-el-qo turebesa ooge balatohe! Giui cahisa lusada oreri od micalapape cahisa bia ozodonugonui lape noanu tarofe coresa tage o-quo maninu IA-I-DON. Torezodu! gohe-el, zodacare eca ca-no-quoda! zodameranu micalazodo od ozadazodame vaurelar; lape zodir IOIAD!), 'preveden' sa ‘enohijanskog jezika’ navodno bi glasio: »Mogu li krila vetra doneti vaše čudesne glasove? O, vi, veliki izdanci zemaljskih crvi prvih! Koje je hadski oganj stvorio u dubini mojih čeljusti! Koje sam pripremao kao pehare za venčanje ili kao predivno cveće za odaju pravednosti! Vaša su stopala snažnija kamenja na kojima ništa ne raste. Vaši glasovi moćniji od mahnitih vetrova! Jer vi ste postali zdanje kakvo postoji samo u umu svesilnog.«
Kroulije se oduševljavao poetskom 'ingenioznošću' datih ključeva, neznajući da i svaka travčica čudesno lepo u rimama peva svome Gospodu, ne shvatajući da su u ranome hrišćanstvo postojali mnogi posvećenici koji su govorili anđeoskim, istinski enohijanskim, Nebeskim jezikom, dok su drugi imali dar njegovog tumačenja. Dijev 'enohijanski' jezik, nazvan po patrijarhu Enohu koji se vazneo u Nebo, uveden je u englesku okultnu tradiciju preko Eliasa Ašmolea, utemeljivača engleske masonerije, dok ga je za upotrebu u hermetičko-magijskom redu Golden Dawn adaptirao Vin Vestkot.

Uveren da je anulirao svoje ljudsko 'ja', da je prešao Bezdan, kao tekst svesnog dostizanja Božanskog Razumevanja, Krouli 6.decembra 1909. godine u usamljenoj dolini u pustinji blizu Bu-Sade, zaziva Horonzona, koji, po njegovim interpretacijama, prebiva u dubinama desetog Etera. Dok je Keli u Horonzonu video zastrašujuće moćnog đavola, Krouli ga ne doživljava kao ličnost, već kao kovitlavo ispoljavanje žitelja Bezdana: »I pošto je on on sam, zato je on ne-jastvo, užas tame, noćna slepoća, gluvoća zmije, bezukusnost bljutave i ustajale vode, crna vatra zlobe i vime blatnjave mačke; on nije jedna stvar, već mnoštvo stvari. Unatoč tome, njegova patnja je večna. Spaljuje ga sunce dok se gol uvija na pesku pakla, i vetar ga reže gorko do kostiju, oštar suv vetar, tako da je on bolno žedan.« ('Vizija i glas', 10. Eter)

U hrišćanskoj apokaliptičkoj misli Horonzon, Razarač, čiji broj imena je 333, bi odgovarao Apolionu koji gospodari nad četiri velika Princa Zla ('Otkrivenje', 6:1.8), onako kako Gospod gospodari nad četiri Živa Bića. Za palu 'zvezdu', kojoj se daje ključ od ždrela Bezdana da otvori vrata zlodusima, u patmoskoj 'Apokalipsi' se kaže: »Oni imaju nad sobom kralja, anđela Bezdana, kome je ime na hebrejskom jeziku Abaddon /'Ponor propasti'/, a na grčkom se zove Apollion.« (9:11)

U 'Ispovestima' Krouli opisuje magijski postupak kako je sa Nojburgom u Alžiru pristupio zazivanju Horonzona 333, odnosno vizije i glasa desetog Etera: »Otišli smo daleko od grada u jedno udubljenje među dinama. Tu smo načinili krug koji će štititi pisara, i trougao, u kome bi se Bezdan mogao opipljivo manifestovati. Ubili smo tri golubova, po jednog na svakom uglu, da bi na njihovoj krvi sile zla mogle sazdati svoja tela.« – Dok je Horonzon crpeo energiju iz krvi ubijenih golubova, prikazivao je se iz trougla Nojburgu u različitim obličjima (na primer u ženu koju je Nojburg voleo), nastojeći da ga zavede i izvede iz magijskog kruga, odnosno da ga zaposedne. U jednom trenutku, kad je se u krugu pojavila pukotina, u obliku naglog divljaka Horonzon je se probio i napao Nojburga, ne bi li mu grkljan iščupao očnjacima. No ovaj je se 'odbranio' prizivanjem Božijeg imena i upotrebom magijskog noža.

Za vreme ove operacije, dok je Nojburg zapisivao Horonzonovo brbljanje i buncanje, razne deklamacije koje je hvatao iz njegovog uma, Krouli je se nalazio po strani u svojoj magijskoj odori sa kapuljačom preko lica. Povremeno je padao u trans, astralno se identifikujući sa Horonzonom, bogom smeha i raspršenja, koji je govorio kroz njega. Čovek koji može da služi kao govorna cev Tame, najbolje pokazuje svoju 'prosvetljenost'.

Tokom zaziva i sam brbljivi Horonzon prebacuje Krouliju da ne ume ćutati, te da su svi njegovi odnosi sa anđelom čuvarom samo izgovor za njegova prljava čarobnjaštva.

Nameće se pitanje: ko je se u ovoj magijsko-evokacionoj operaciji susreo sa Horonzonom: Krouli ili Nojburg, neofit u 'Srebrnoj Zvezdi'?! Sam Krouli uči da niko ko nije postigao osmi stupanj u 'Srebrnoj Zvezdi' nesme nipošto da priziva Horonzona.

Da li od Tame štite nekakvi magijski rekviziti, krugovi i rituali, ili Duh i zakonit život, pravednički život?!

Da li ljudi Duha trebaju, radi inicijacije i realizacionog osvedočenja, da zazivaju sile Tame?! Nije li Kroulijeva pustinjska operacija samo jedna demonska igra sa njime? manipulacija koju, on, zaljubljenik u lažnu moć, nije mogao da prozre. Pa je stoga i banalno upoređivati njegove spiritističko-magijske igre sa iskušenjem koje je u pustinji imao Isus posle krštenja na Jordanu, ili Buda sa demonom Marom.


Tragalac bez kriterijuma za ispitivanje duhova

Kao astralni videlac Krouli je smatrao je da je bolje zazvati najmrskijeg demona iz pakla nego svoja vlastita ego-nadahnuća uzimati za 'božansku' inspiraciju, – što je iskaz koji nosi neku dozu gorke istinitosti. On rezonuje da sve sa čime se ima posla u onostranom astralnu postoji kao 'stvarno' na svome vibracionom nivou, pa i ono što je plod čovekove imaginacije: »Magičara mogu veoma dugo zavaravati i povlađivati mu Astrali koje je sam uobličio i proizveo. Njihova prirodna servilnost može mu goditi, jadno stvorenje.«

»Oni će se pretvarati da mu pokazuju predivne tajne, veličanstvene predstave lepote i čuda neizrecivo prekrasna, a on će biti sklon da sve to prihvati kao istinu, iz vrlo jednostavnog razloga, jer one su njegove vlastite predstave idealizovane maštom.«

»Ali njegov stvarni napredak će se potpuno zaustaviti. Ove opsene će ga sprečiti da stupi u vezu sa nezavisnim inteligencijama, od kojih bi jedino mogao da nauči nešto novo.«

»Sve više će biti zainteresovan za sebe, zamišljavajući kako postiže jednu inicijaciju za drugom. Njegov ego će se nekontrolisano širiti, sve dok mu se ne učini da su nebesa pod njegovim nogama. Pa ipak, sve će to biti samo varljivo lice Narkisa koje se ogleda u vodi koja će ga progutati." ('Magika u teoriji i praksi', Prilog 3) – Date reči dakako nose izvesnu poučnu ukaznu težinu, ali i svedoče o onome koji sam sebe nije ispitao u svetlu tih saznanja, utvrdio koliko su njegove vizije projektovane lične opsene i maštarije, a koliko kontakt sa 'nezavisnim inteligencijama' (koje, uzgred rečeno, i ne postoje, jer i anđeli su podređeni Bogu, i prenose ono što im Bog, Sveprisutni Duh, daje i nalaže).

Krouli je bio svestan da mnoge vizije koje dolaze do njega mogu biti iluzija, no i tu iluziju je prihvatao, jer zapravo nije verovao u ono pravo unutarnje viđenje, koje potiče od Boga, a koje se daje predodređenim, očišćenim i izabranim dušama. U Kriku drugog Etera (The Vision and the Voice) Krouli piše za 'istinitost' svojih viđenja uz pomoć takozvanog vidovljačkog kamena: »Kamen je poprimio belu boju izvanrednog sjaja, pa ipak, u toj belini, prisutne su sve druge boje. Boja bilo čega je tek njegova jednoličnost i smetnja. Tako je to sa ovim vizijama. Sve one što one jesu je lažno. Svaka ideja samo označava gde je Vidovnjakov um bio suviše tup da primi svetlost, i zato ju je odbio. Zato, isto kao što je čista svetlost bezbojna, čista duša je 'crna', odnosno 'sve' upija.« – Da, čista duša upija i nosi i zrači sve što stoji u božanskoj harmoniji i zakonomernosti, dok se kao 'sjajno odbojno ogledalo' pokazuje za sve presijavajuće i nadiruće laži.

Sva strahota Kroulijevog 'vizionarstva' se prelama na pitanje porekla duhova sa kojima je kontaktirao, koje je prizivao i zazivao. On je umišljavao da i demoni i anđeli i razne 'druge inteligencije' trebaju i mogu biti njegovi robovi i pokorne sluge. Tako u zanosu inspiracije u Liber Tzaddi iznosi: »... Pošto jednog prirodno privlači Anđeo, a drugog Demon, neka prvi ojača tu nižu vezu, drugi neka se čvršće privije za višu. Tako će ravnoteža postati savršena.« (41-42) – Bog je Ravnoteža, i ta Ravnoteža se postiže samo delotvornom ljubavlju, ljubavlju prema Višnjem duhu i ljubavlju prema bližnjemu, Božijem detetu. Za ravnotežu nije potrebno malo voleti, pa malo mrzeti; malo prizivati anđele, pa malo zazivati demone ...

Opsenar Krouli prepoznaje demone u 'bogovima' najčešće tek onda kad mu se oni sablasno materijalizuju i napadnu ga besno: »Demoni su se primicali; crpeli snagu iz moje slabosti, materijalizovali se, vukli me, ubadali, udarali. Okretao sam se ka njima i udarao ih mlitavo, udarao; ali oni su lako izmicali a njihov kreštavi smeh pakleno je odzvanjao u mojim ušima.« (Liber LIX, pogl. 5) – Da li bi čovek koji nosi Svetlo u sebi, i koga vodi Božija ruka, imao takve brutalne susrete sa pakleno-avetinjskim otpadnicima?!

Kroulijeva tumaranja ishode iz njegovog bezbožništva, svedoče o čoveku koji nije imao predstavu o istinskim Božijim misterijama, čiji duh je bio nerafiniran a čula nepročišćena i neoplemenjena. Zato i on svoje čulne slabosti brani iskazom koji pripisuje svome bogu-inspiratoru: »Ne tražim da odbacite svoje sladostrašće, svoju lenjost, svoje gluposti. Već donosim radost vašem zadovoljstvu, mir vašoj tromosti, mudrost vašoj gluposti. Sve što činite ispravno je, ako u tome uživate.« (Liber XC, 7-9) – Bog Istiniti uvek traži da odbacimo i žrtvujemo ono nisko i neplemenito, jer samo čista i prosvetljena duša može biti pomazana i sjedinjena sa Bogom, Duhom Čistote i Svetlosti. Nipošto ne može svaki užitak biti ispravan. Ispravno zadovoljstvo je ono u kome uživa Bog u nama, očišćena duša i oplemenjeno i preobraženo telo. Jesti sa blagodarnim užitkom jedan zakoniti plod koji daje majka zemlja i jesti sa grozničavim užitkom lešinu neke ubijene životinje, nipošto nije isto pred Bogom, Duhom Života. Šta čovek jede i kako jede, u čemu nalazi ugođaj a šta mu je mrsko, najbolje svedoči o njemu i njegovom stupnju svesti.

Krouli je robovao zabludi da razobručen hedonistički život ne može da ugrozi ni najveće posvećenike: »... Za Ipsissimus-a, rastakanje u telu Nuite i poseta javnoj kući mogu biti jednake.« (Liber CCCXXXIII, pogl. 56) – Onoliko koliko je čovek čulno vezan za gruba, nezakonita, neplemenita zadovoljstva, koja nemaju svoj Nebeski ekvivalent, utoliko je i njegova duša rob onog niskog i ograničenog. Duša koja robuje niskim ugođajima pokazuje i nisku svest. I ukoliko se visoka duša prepusti izopačenim ugođajima, jasno je da ne može zadržati svoj ostvareni napredak, jasno je da joj sledi pad i ropstvo. Kroulijeva zabluda da duhovni plamen u uznapredovalom čoveku ne može biti zaprljan samo predstavlja ekstrem onome što su učili neki antički filosofi, koji su mislili da kad se duša oslobodi tela ('groba') samim tim joj je otvoren put u Nebo. No u Nebo ide samo čista duša, koja je u zemaljskom životu otvorila i našla unutarnje Nebo, dok nečistoj duši sledi ponor propasti i nova zemaljska inkarnacija.


Klanjanje kovitlavim masonskim simbolima

Ako se pogleda profil ljudi koji su osnivali razne okultne kultove i redove pri kraju XIX stoleća i u prvim decenijama XX stoleća može se videti da su to pre svega bili masoni i spiritisti, razni zanesenjaci: Semjuel Lidel Maters, Vilijem Robert Vudman, Vilijem Vin Vestkor, Artur Edvard Vejt, Alister Krouli, Karl Kelner, ... Kod masona Semjuel Lidel Matersa (rođen u Londonu 1854. godine), koji je uzeo ime Meg Gregor i aristokratsku titulu grofa od Glenstrea, čoveka koji je preveo nekoliko magijskih grimoira, te osnovao 'Zlatnu Zoru' preuzevši sistem magije Elifasa Levija, magiju su učili mnogi, pored ostalih i Krouli. Maters je tvrdio da njegov Red vodi duhovno poreklo iz drevnog Egipta; ogranci Reda su nosili imena po egipatskim božanstvima, egipatski mit je prožimao rituale Reda, ... Nije ništa neobično što je i Krouli potpao pod taj kobni uticaj, i vezao se za egipatsku misao i teogoniju. U starom Egiptu uistinu je bilo jakih mističnih i mudrosnih škola (koje je na primer i veliki Pitagora posećivao) ali tu je vladala i velika idolatrija i degradacija.

Kao član mnogih tajnih i zanesenjačkih kultova, Krouli je bio ponosan na svoja masonska dostignuća, posvećivao masonskoj braći svoje spise (videti, na primer, posvetu za Liber DCCLXXVII, izdanje iz 1909. godinu). U 'Eliksiru Života' (The Elixir of Life, 1914. godina) iznosi za sebe: »Premda sam primljen u trideset i treći i poslednji stepen Slobodnog zidarstva još 1900. godine, tek u leto 1912. godine moja sumnja se potvrdila. Govorim o mom verovanju da iza površnosti i veselosti naše najviše institucije /= Masonerije/ uistinu leži tajna, neopisiva i zapanjujuća, dovoljno snažna da kontroliše sile Prirode i da ne učini ljude samo braćom, već da ih načini božanskim. Ali, u vreme u kome govorim, došao mi je čovek, čovek koji pripada onim misterioznim gospodarima esoteričnog slobodnog zidarstva koji su pođednako njegove Oči i Mozak, a koji postoje u njemu – nepoznati često čak i njegovim priznatim poglavarima. /.../ Ovaj čovek je pratio moju okultnu karijeru par godina i smatrao je da sada zavređujem da učestvujem u Velikim Misterijama.«

»Sa ovim je nastavio da me upoznaje, a moj život je od tada bio posvećen uglavnom njihovom proučavanju i praksi.« – Obrede i stupnjeve koje je Krouli uvodio u Ordo Templi Orientis ( – treba znati da je on 1912. god. postao vođa britanske sekcije nemačkog O. T. O.-a), velikim delom su napravljeni i izvedeni iz masonskog kulta. Njegova ljubav prema titulama vodi upravo iz masonerije. Stavši na čelo britanske Sekcije uzeo je titulu Najvišeg i Svetog Kralja Irske, Ione i čitave Britanije u Svetilištu Spoznaje. I takve titule ukazuju na višak čovekove ljubavi prema svetu a manjak naklonosti za Boga i Istinu, klanjanje onom zloduhu koji je hteo i Isusa da ismeje proglašavajući ga judejskim kraljem.

Pogledajmo aristokratski naboj koji nose neki stupnjevi kroz koje se napreduje u O. T. O.-u: (0, I, II, III) Minerval; (IV) Pratilac Svetog Kraljevskog Svoda Enoha, Princ Jerusalima. Vitez Istoka i Zapada; (V) Suvereni Princ Ružinog Krsta. Član Senata Vitezova Hermetičkih Filosofa, Vitezova Crvenog Orla; (VI) Uzvišeni Vitez (Hramovnik) Reda Kadoša, i Pratilac svetog Grala, ... Osmotrimo i nazive nekih masonskih stupnjeva u Škotskom Obredu: (11) Uzvišeni izabrani vitez; (16) Princ Jerusalima, (18) Suvereni Princ Ružinog Krsta; (30) Vitez Kadoš, ... Oni koji ne poseduju istinske misterije, koji su iznutra opustošeni bezakonjem, oni i kriju tu svoju pustoš, te je pokrivaju visokozvučnim titulima i rangovima.

Svi masonski i promasonski redovi (kao što je to O. T. O.) nastoje da prikažu da je u njihovim rukama skoncetrisana sva drevna mudrost i sva znanja. I sabirajući mešajući misli i znanja iz različitih doktrina i pseudomističnih kultova, okultnim grupama se čini da su došli u posed pravog blaga. Tako Krouli u Liber LII ('Manifest O.T.O.) piše: »Ciljevi O. T. O.-a mogu biti shvaćeni samo od njegovi najviših inicijata, ali javno se može reći da on poučava Hermetičku Nauku ili Okultno Znanje, Čistu i Svetu Magiku Luči, Tajna i Mistična postignuća, Jogu u svim oblicima, Džana Jogu, Radža jogu, Bhakta Jogu i Hatha Jogu, i sve druge grane tajne Mudrosti i Predaka.« – Gde se jedan sistem ne podiže na objavi i reči koja dolazi Odozgo, od Neba i Boga, tu se onda nategnute i klimave ljudske konstrukcije, nebulozne spekulacije i somnambulna nagađanja uzdižu i proturaju kao nešto 'uzvišeno i sveto'; i nečist život poklonika takvih kovitlavih, babilonskih, svaštarskih kultova jako dobro pokazuje njihovu laž sa kojom su se sljubili i koju ropski veličaju.

Zloduh koji vodi i inspiriše okultne i spiritističke strukture ide na to da se sva ta tela stave pod jedno planetarno vođstvo, da se inauguriše planetarna sinkretička religija sa jakim pseudomisterijskim jezgrom, da se razvodni i oslabi paganizirano hrišćanstvo, tako da i ono, da bi se održalo, potraži 'spas' u himeričko-ekumenskom grotlu. I sam Krouli veliki deo svog spisateljskog entuzijazma posvećuje tome da pomiri misli, koncepte i simbole različitih duhovnih sistema. Tako u 'Ispovestima' on piše za svoje 'kosmopolitske' etersko-astralne vizije i kaže da bi njegov bog Horus mogao da pomiri sve religije, koje bi se složile oko nekoliko fundamentalnih načela: »One su uspostavljale harmonične odnose između svih sistema magijske doktrine. Simbolizam azijskih kultova, ideje kabalista, Jevreja i Grka, arkana gnostika, paganski panteon od Mitre do Marsa, misterije drevnog Egipta, eleuzijske inicijacije, skadinavska saga, keltski i druidski rituali, meksičke i polinežanske tradicije, misticizam Molinosa baš kao i islamski, sve je to zauzelo odgovarajuće mesto bez ikakvih trvenja.« – Kada se sve i svašta hoće proglasiti da je 'jedno', dobija se u stvari 'ništa': trulež i laž. No Hrist i Belijal ne mogu imati ništa zajedničko! Ono što će ujediniti protiv Boga i Neba, oko Duha Obmane sve ljudske kultove i vere biće ljubav prema svetovnoj moći i svetovnoj časti.

Vidimo da je Krouli verovao, ili bar hteo da pokaže da veruje, kako njegov duhovni sistem omogućava široku religijsku simbiozu: »Tvrdim, da moj sistem nudi razumnu osnovu za univerzalno bratstvo i univerzalnu religiju. On postavlja u prvi plan naučne iskaze, koji su zbir svega što je danas poznato o univerzumu, pomoću jednostavnog ali uzvišenog umetnički uređenog simbolizma.« (Ibid.) – Kako bi se ujedinile religije i konfesije gde jedna odriče postojanje duše a druga je priznaje; religija gde jedna uči da se poštuje i životinjski svet, a druga poziva na lov i odobrava ga, ...?

Pogledamo li masonske simbole i kompozicije, možemo videti da oni predstavljaju idejni džbumbus, ludački kovitlac svega i svačega, turbulentni miks koji svedoči o duhovnom neredu koji vlada u njihovim inicijantima i podmetima. I takvi ljudi, ljudi nereda, danas inaugurišu uvode nekakav 'novi svetski poredak', veštičarski preuređujući istrošene energije i vampirski podižući pregažene ideologije i prohujale tiranije.

Ko bi trebao da bude 'Bog' u 'kosmopolitskoj' himeričkoj religiji koju su masoni i Krouli pretpostavljali? Falus i sunce, vaskrsli krvožedni Baal čiji falusoidni sunčani stubovi i žrtvenici su šarali podneblja Kanana: »Sine moj, u vezi sa Eonom, nauči da je Sunce i njegov zamenik falus u svim eonima nužno otac, centar, stvaralac, svaki u svojoj oblasti delovanja." (Liber CXI, pogl. 99) – Središte svega jeste neko 'sunce', a to 'sunce' je Bog, Ognjište Univerzuma, Presveta Ljubav.

Veliku inspiraciju za svoje izvrnute koncepte i poglede Krouli je našao i u 'Tajnoj Nauci' madam Blavatske, ... Tako u njenom doktrinalnom maniru u svojoj 'Magiki' boga Hadita (koji se razorkriva u drugom delu njegove 'Knjige Zakona'), identifikuje sa Satanom, sa solarno-faličkim Luciferom, Ognjenom Zmijom; pa kaže: »Ova zmija, Satana, nije neprijatelj Čoveka, to je Onaj koji je stvorio Bogove naše rase, budući da poznaje Dobro i Zlo. On poziva: "Spoznaj samoga sebe!" i uči o Inicijaciji.« – Da, Krvnik ljudski uči: 'Spoznaj sebe kao Boga', a Bog traži da upoznamo svoje ljudsko 'ja' da bi mogli i Njega upoznati kao svoj istinski Život. – Sva Kroulijeva perceptivno-doktrinalna tragedija i dezorijentacija ishodila je iz toga što je u izvrnutom bogu, Luciferu, video Boga Istinitog, što nije imao meru istinitosti, a nije je imao zato što nije ispitivao sebe, nije dovodio u red sebe, nije sebe podredio Najvišoj Volji koja najbolje zna šta je najbolje za svakog čoveka.


Vesnik lažnog 'Novog Doba'

U svoje vreme, mag i okultista Krouli verovao je da nastupa vreme Novog Doba, Doba koje će preko njegovog profetstva biti inaugurisano, eon koji prevrednjuje judeo-hrišćanske poglede i štovanja, te vaskrsava stara paganska božanstva. Tako u ‘Srcu Majstora' možemo pročitati i videti koncept koji govori o smeni eona: »... U prvom razdoblju poznate istorije ljudi su mislili, da život delujući po formuli Iside, dolazi iz Žene, te su obožavali Prirodu jednostavno i ljubazno, ne razumevajući smrt, ili Arkanum Ljubavi.«

»Kad je vreme sazrelo, pojavila su se Braća Formule Osirida, kojih reč je IAO; tako da je čovek obožavao Muškarca smatrajući njega podređenim Smrti, a njegovu pobedu zavisnom o Vaskrsnuću. Tako su zamišljali i Sunce, kao ubijeno i ponovno rođeno svakog dana i svake godine.«

»Pošto je ova velika Formula izvršena i pretvorena u gnus, nastupio je Lav da obznani AEon Horusa, okrunjenog i pobedničkog deteta koje ne umire niti se na novo rađa, nego napreduje zračeći uvek Svoj Put. Slično ide i Sunce: jer danas je poznato, da kao što je noć samo sena Zemlje, tako je i Smrt samo sena Tela, koje zakriva njegovu Luč pred njegovim nosiocem.« (Deo 3) – Da li se ljudska istorija može svesti i definisati preko profila tri eona, tri ere? Koji eon bi mogao Onog koji je Gospod (hebr.: Adonai) Večnosti da skine sa Njegovog Trona, i koji eon može Oca Laži, Satanu, Staru Zmiju, da osvedoči i afirmiše kao tobože 'pozitivanu' kosmičku snagu?!

Pogledajmo šta još Krouli ukazuje o obeležjima smenjujućih eona govoreći o nekadašnjoj 'svojoj' inkarnaciji na tlu Egipta: »Preko Iside čovek dobija snagu Prirode; preko Osirida on dobija snagu patnje i iskušenja, a kao što je uvežbani atleta nadmoćan divljaku, tako je i Osiridova magija jača od Isidine magije. Tako sam ja putem mojih tajnih noćnih vežbanja, dok su se moji čuvari trudili da mi duh uglade poput devojačkog, smogao snagu da izvedem taj stravični događaj, Ravnodnevicu Bogova. Baš kao što je i hiljadama godina kasnije moj tajni revolt prema Osiridu – zato što je svet dovoljno dugo patio – odlučio da izvedem još jednu Ravnodnevicu u kojoj je Horus trebao da dođe na mesto Pogubljenog sa svojom mladošću, hrabrošću i pobedom." ('Preko Ponora', 5) – Gospod Isus Hrist, Sunce Pravednosti, Onaj koji je poput sunca silazio u svet mraka ( koji je se utelovljao se na mnogim podnebljima) i poput sunca izlazio, vaskrsavao, davao je obeležja epohama. I on je najavio da sa njegovim poslednjim utelovljenjem u liku Isusa od Nazareta, počinje i teći poslednje doba starog sveta; na kraju tog doba, u zlatnoj zori Novog Doba, uslediće i njegov Slavni Dolazak i preobraženje tvari.

Jedan Eon, jedan Božiji Dan i jedna Noć, Izdah i Udah, za zemlju traje otrprilike 2 milenijuma. Mnoge okultne i teosofske struje već decenijama nameću pogled da je Novo Doba, era Vodolije era Preobraženja, koja smenjuje eru ribe, eru Otkupljenja, već nastupilo. Krouli je smatrao da je Novo Doba, Eon Horusa, inaugurisan još 1904. godine kada je primio Liber Al. Tako u Liber CCC iznosi: »... Eon Horusa je se manifestovao Svetskim ratom. To je prva i direktna posledica Ekvinocija Bogova, a i priprema ljudskih srca za prihvatanje zakona.« – Kroulijev ukaz o 'sudbonosnoj' 1904. godini ima istu 'težinu' kao i fikcija takozvanih Jehovnih svedoka da je Satana 1914. godina pala sa Neba i na zemlji izazvala Prvi svetski rat. No Drugi svetski rat je se pokazao još žešći i još brutalniji ... I to sve svedoči, ne o početku novog Božijeg Izdaha koji vodi sve snage na pojačanu aktivnost, već o Udahu, jednom cikličnom povlačenju božanskih energija iz sveta, koje su sile Tame iskoristile da im se na oltar rata prinese što veća žrtva.

Tek na istinskom kraju staroga sveta i staroga veka pojaviće se od Hrista prorečena Zver, gvozdena svetska vlada i planetarni tiranin. No, podići će se iSveta Mudrost i Sveta Ljubav; podići će se mnogi Božiji proroci koji će biti pandan podignutim Sataninim glasnicima i obmanjivačima.

Čovek koji premalo veruje Hristovim rečima, a Krouli je najbolji primer za to, svoju veru će pokloniti obmanjivačima i Obmani, silama Tame koje će ga voditi igrajući na kartu njegove želje za dokazivanjem. Tako u svojoj 'Biografskoj belešci' okultista Krouli, govoreći o sebi iz trećeg lica, ukazuje sa svoje onostrane inspiratore i mentore: »On je bio apsolutno uveren u istinitost tvrdnji Tajnih Vođa, u njihova nad-ljudska postignuća, kao i u njihovo pravo i moć da određuju smer događaja na ovoj planeti. Štaviše, on je bio vezan za njih svojim originalnim zavetom na prvoj inicijaciji. /.../ Mnoga su bila mučenja kojima su ga prisiljavali da iznova pokaže svoju vernost.« – Čovek koji je govorio o nekakvoj 'slobodi', bio je u stvari rob onostranih aveta, rob satanske čulnosti, rob heroina ... Ni posle jakih sudbinskih udara (rastrojene žene su ga napuštale, deca su mu umirala, vlasti su ga proganjale, ...) nije umeo da izvuče odgovarajuće pouke, da shvati da su njegovi 'vodiči' u stvari zavodnici i čovekoubice kojima mora okrenuti leđa.


Apologeta crnomagijsko-vampirističke prakse

Ni jedan istinski obuzet i nošen Duhom Istine čovek ne zapada u trans, ne gubi perceptivno-orijentacionu svest kada ga Duh Života prožme i uzme kao Svoga medijuma, Svoju trubu, Svoju rukavicu na zemlji. Da bi ostvario efektivan kontakt sa Svetom Svešću, čoveku Duha ne treba trans, jer njegova svest i podsvest su temeljno pročišćeni, a most prema Nadsvesti otvoren i Duhom kontrolisan. Duše prosvetljenih ljudi, dok kontaktiraju sa Bogom, sa Istinom, ne napuštaju svoj telesni hram; svaki nesvesni zanos znači da je u čoveku prodrla strana sila koja sa njim manipuliše i pokušava potpuno ovladati njegovom svešću i njegovom voljom. Alister Krouli nije samo pokazivao da je podložan sumnjivim telepatskim inspiracijama, već je se dokazivao i kao spiritistički medijum, koji je dopuštao da drugi žive kroz njega, da ga obuzimaju razne onostrane avetinjske i vampirske sile. Ne samo da nije znao da razlikuje duhove, već je i identifikovao realizacioni gubitak egoa sa gubitkom svesti u transu. On zna govori o postignuću gde duša postaje samo nosilac jednog Bezličnog Gospodara, a ne shvata da je podmet i rob bića koja i suviše imaju sebe.

Kroulijeva druga 'Skerletna žena', Soror Virakam (Meri d' Este Sterdžiz, rođena Dempsi), koja je po diktatu zapisala neke Kroulijeve radove (pre svega Liber IV) i dovela ga u vezu sa onostranim bićem zvanim Abuldiz, iznosi jedno neobično iskustvo stečeno gledanjem Kroulija u transu, kada više nije izgledao kao da je ista osoba: »... Izgledalo je kao da je u njemu bilo mnoštvo različitih ljudi. Naročito su mi privukle pažnju njegove zenice koje su se toliko raširile, da su mu oči izgledale potpuno crne. /.../ Tada se čitava soba polako ispunila gustim žutim svetlom /.../. Brat P. je izgledao kao osoba koju nikada ranije nisam videla, ali sam je ja dobra poznavala, odeća i sve ostalo imalo je istu žutu boju. Bila sam toliko uznemirena da sam pogledala u tavanicu, kako bih videla šta je prouzrokovalo takvu svetlost, ali sam mogla da vidim samo sveće. Tada kao da je počela da se diže stolica na kojoj je sedeo; ličila je na presto, a on je delovao kao da je mrtav ili da spava, ali sigurno je da to više nije bio Brat P.« ('Magika u Teoriji i Praksi', II deo, pogl. 'Intermeco') – Drastično širenje zenica očiju ukazuje na gubitak energije, na energetsko ispijanje od strane vampirske sile; jer onostrane sile, da bi se ispoljile u ovostranom, moraju za taj uliv od nekoga uzeti energiju. Gusto žuto svetlo ukazuje na upliv dijaboličke, negativne vibracije, vibracije Sumpornog Jezera, zavodničkog ognja Stare Zmije Laži.

Dok su ga bogoprotivne astralne sile energetski koristile i iscrpljivale, Krouli je to radio sa drugima, sa svojim učenicima, koji su često napuštali. Ko ne razvija zakonitim životom duhovne energije, glad za energijom ga tera da pljačka tuđe energije. Krouli se osvrće na magijski vampirizam koji nije uključen u instrukcije O.T.O.-a: »Vampir bira žrtvu, po mogućstvu snažnu i krepku, i, sa magičkom namerom prenošenja sve njene snage na sebe crpi svoj plen odgovarajućim korišćenjem tela, najčešće usta, a da sam ni na koji drugi način ne zalazi u materiju. Neki su smatrali da ovo u sebi sadrži prirodu Crne Magije.«

»Crpljenje bi trebalo biti potpuno; ako se posao vešto obavi, trebalo bi samo nekoliko minuta za stvaranje stanja koje liči i nije baš daleko od kome.«

»Stručnjaci mogu gurnuti ovaj postupak do tačke žrtvine smrti i tako dobiti ne samo fizičku snagu, već i zatvoriti i zarobiti dušu. Ta duša kasnije služi kao duh pomoćnik.«

»Ova praksa se smatrala opasnom. Koristili su je pokojni Oskar Vajdl i gospodin i gospođa 'Horos'; a takođe i u modifikovanom i iskvarenom obliku S. L. Maters i njegova supruga, te W. W. Beridge.« (De Arte Magica, pogl. XVIII) – Nije li ovo izlaganje potpuna apologija crnomagijske prakse, one koja je direktan atak na slobodnu volju i integritet druge jedinske, drugog Božijeg deteta?! Da li nas Bog poziva da brutalno i manipulativno uzimamo i krademo tuđu energiju, tuđe životno-energetske resurse, ili da zakonitim životom budimo i umnožavamo božanske snage koje nam se nesebično daruju kad hoćemo služiti Bogu i čoveku?! Svi sukobi i razdori za koren imaju bezakonje i iscrpljivanje bližnjih. Ko živi u Duhu Istine, on ne krade tuđe energije, već probuđene energije u sebi nesebično daruje onima koji ulažu u Celinu, koji se uključuju u sveti tok preuzimanja i isporučivanja okrepljujućih duhovnih fluida.

Čovek drugome čoveku i drugome biću uopšte, ne treba da nameće svoju volju, već da traži da se u svemu vrši Božija Volja, Volja Univerzalnog Duha, koji nam je omogućio da budemo slobodni ispunjavajući Njegove Zapovesti.

U eseju 'Tri škole Magike' Krouli opisuje kako je jednom magijskom operacijom hteo da pomogne zdravstveno ugroženom učitelju, Alenu Benetu, koji ga je na samom početku prozreo da je sklon crnomagijskim aktima: »Jedan od naših velikih podviga bilo je spašavanje života mog Učitelja. On, potpuno nesebičan, nikada nije pokušao da pomogne samom sebi, a bio je bolestan od hronične spazmatične asme sa komplikacijama. Brat V. N. i ja odlučili smo u ime i zbog dobrobiti Reda, da ga spasemo. Materijalizovali smo duha Buera. /.../ U to vreme bili smo suviše pobožni da koristimo krv, inače bi bolje uradili. Ipak, ostvarili smo cilj našeg rada. Učitelj se oporavio, ...« – Krouli na svakom koraku pokazuje neosvrtanje i neuvažavanje duhovnih zakonitosti. Iza svake telesne bolesti stoje duhovni uzroci koji se trebaju spoznavati i čistiti, te zahvalnički nositi kad sazru ako je to dobro za izbavljenje i otrežnjenje duše. Čovek Duha će bližnjemu ponajprije pomoći molitvom kojom će ga preporučiti Bogu i Njegovoj milosti; on neće tražiti pomoć od raznih astralnih bića koja barataju samo sa nižim energijama, energijama koje od jednih vampirski uzimaju a drugima, da bi se napravile važne, daju kao 'darove', a u stvari sve ulažu sa dubokim ego-proračunima i zahtevima. Ko mračne i niže snage 'koristi' za sebična, ljudska ostvarenja, on sebe porobuje i zadužuje, i sve što je dobio od Mraka jednom će morati bolno i dugo da otplaćuje.

Kroulija njegov život otkriva i kao ubicu, ubicu ljudi i životinja. U svojoj priči 'Na raskrsnici puteva' on opisuje kako je Crna Loža poslala neku ženu da pribavi kap njegove krvi, i uspevši u tome, napao ga je duh sukub. No on, 'princ dobra', je tu zlu ženu zaustavio tako što je izazvao pomor mačaka u njenoj kući.

U crnomagijske svrhe često je prinosio krvne žrtve, odnosno žrtvovao krv: »... Žrtvujući krv čovek može da stvori telo dovoljno dobro za, recimo, udvaranje i seksualno spajanje. Činio sam to dovoljno često, ...« (Ibid.)

Krouli je se posvedočio i oprobao i kao vampir: U 'Magici bez suza’ eksplicitno naznačava: »Samo jednom sam probao vampirizam u eksperimentalne svrhe, i u roku od jednog časa svojoj žrtvi isisao svu krv. Položio sam ispit sa počastima i sa posebnom pohvalom.« – Kod koga je položio ispit? Kod Satane, Stare Zmije, Krvnika ljudskog!

Jedan kuriozitet: Krouli 'umetnik' je voleo da slika bogalje i jako deformisane ljude; ne ukazuje li to na duhovno-stvaralalačku degeneraciju i ne pokazuje li ta opsesija da je izgubio meru za Lepo i Savršeno?! Ne govori li taj 'ugođaj' i o kontaktu i povezanosti sa svetom deformiteta, sa demonima koji su bezakonjem izuzetno deformisali i unakazali svoja duhovna tela, svoje duše?!


Svetlonoša bez Svetlosti

Iako duhovna realizacija ide kroz sedam stupnja, kroz otvaranje sedam unutarnja oka i pokretanje sedam točka, što je u svim drevnim mističarskim granama bilo dobro poznato), ipak Krouli polaže pravo i na 'više' stupnjeve, odnosno od strane Hijerarhije Laži biva 'uveden' i u osmi (decembar 1909. g.), deveti (oktobar 1915. g.) i deseti stupanj (maj 1921. g.), posle par godina eksperimentisanja sa heroinom. Zanet lažnim dostignućima Krouli veruje da je potpuno anulirao ljudsko 'ja', prešao Bezdan, koji na kabalističkom Pad-Drvetu Života odvaja prve tri Sefire od donjih sedam. Čak i po kabalističkoj hermetici dostizanjem Ketera, Krune, ralizacija nije dovršena. Jer sedmoglava klipotna Zmija, koja se uspinje iz procepa najniže Sefire, Malhuta – 'Kraljevstva', još uvek je na Drvetu Života i dopire sve do Bezdana svojom sedmom glavom koja nosi tri roga, usmerenih na Razumevanje, Mudrost i Krunu. Tek nakon sazrevanja i povezivanja sa Najvišom Svešću, vaskrsli tragalac kao Božija Mlada mačem Istine sa svoga Drveta Života proteruje Ognjenu Zmiju u bezdanske dubine; tada i tako se Kruna spušta u Kraljevstvo, Božija Volja postaje jaka i na svetlotvarnoj zemlji, uzdignutoj zemlji, a Stara Zmija gubi ključnu kariku za zavodnički prodor.

Posle 'prelaska' Bezdana Krouli, mag 'Srebrne Zvezde', bio je bio ubeđen da je čovečanstvu poslat kao duhovna zvezda koja treba da mu osvetli put i poveže ga sa 'Nebom'. Istinska Zvezda je Hrist ('Otkrivenje', 22:16), i istinske zvezde su oni koji su umrli svetu, umrli u Bogu, koji su postali Božija reč; vernima u Filipima apostol Pavle ukazuje i savetuje: »... Da budete besprekorni i čisti, neporočna deca Božija usred pokvarenog i naopakog roda, među kojima svetlite kao zvezde u svetu, čvrsto držeći reč života ...« ('Filipljanima', 2:15-16) – U objašnjenju svoje 'zvezdane refleksije' Krouli je dosta kontradiktoran. Tako u 'Ispovestima' navodi: »U mom slučaju trebalo je da budem poslan u sferu Jupitera.« – U Liber CMXIII (11. verz) daje već drugačije objašnjenje: »Današnja manifestacija Brata P. /= Perdurabo/ za spoljašnje /pripadnike Reda/ je u Tiferetu /- Sferi Sunca/, a za unutarnje u putanji Leo.«

Kroulijevo nerazumevanje i nerazlikovanje paklenika od nebesnika pokazuje se i njegovom tretmanu i razvrstavanju duhovnih sila. U Liber IV iznosi da »svet duhova je pod brojem Deset.« (Deo III, pogl. 0), odnosno da u emanacionom lancu odgovara zadnjoj Sefiri na kabalističkom Drvetu Života; u Liber DCCLXXVII ih već povezuje sa Putanjama, Granama Drveta (kolone: LXXIX i CXCIII). Isto to čini i sa takozvanim olimpijskim Duhovima (kolona LXXX), koji korenspodiraju sa sedam Božija Duha, sedam Svetih Ognjenih Snaga, koje se pominju u 'Enohovoj knjizi' i u patmoskoj 'Apokalipsi': »I videh /.../ Jagnje gde stoji kao zaklano, sa sedam rogova i sedam očiju: to su sedam Božijih Duhova poslanih po svoj zemlji.« (5:6, v.: 1:4, 4:5).

Paklene duhove i paklene inteligencije, genije za zlo (cp.: Svedenborg: 'Nebo sa svojim divotama ...', pogl. 595), Krouli uzima i pristupa im kao glasnicima i instrumentima Najvišeg Neba. Tako na primer klifotnog cara Hašmodaja predstavlja kao duha Meseca, iako grimoir The Goetia ( koji je i sam priredio, dao u svojoj verziji), magijski udžbenik koji 'obrađuje' profil 72 demonska poglavara, jasno o njemu govori kao o trideset i drugom pakleniku Šemhamforaša: »On je veliki kralj, silan i moćan. On se pojavljuje sa tri glave, od kojih je prva slična biku, druga slična čoveku, treća slična ovnu. /Pojavljuje se sa/ zmijskim repom, podrigujući ili bljujući ognjene plamenove. Noge su mu presvučene plivaćom kožicom sličnoj guščijoj. On sedi na paklenom zmaju, noseći koplje i barjak u svojim rukama.« – U svetlosti Neba, deformisani demoni, se uistinu tako slikovito mogu videti. Da li je Hašmodaj, o kome govori i 'Knjiga o Tobiji' te talmudski traktati 'Gitin' (fol. 68) i 'Bet hamidraš' (fol. 4), demon ili Božiji Duh koji korenspodirasa Lunom i sa olimpijskim Phul-om?!


Žrtva pelinske zvezde

Sami Kroulijevi iskazi i vizije uveliko ga razotkrivaju i pokazuju kao lažnog proroka, kao glasnika i medijuma Hijerarhije Laži. Pogledajmo to na još jednom primeru. U knjizi The Heart of the Master (izdatoj 1938. god.) Krouli (Khaled Khan) opisuje viziju koju je primio na tuniskom vrhu Sidi Bou Said: »Kapetan zaviče /povorci/: "Gledaj Zvezda na Zapadu!" – Trenutak potom nastade tišina. Ali iznenadno kretanje među nama upozori me, da nisu svi spavali; da su postojali stražari slični meni, ljudi pažljiviji od mene.«

»Čujem mrmljanje na mojoj levoj strani; tri reči: "Nulti je Čas". – To me povraćuje sebi: sada znam, da sam jedan iz velike armije, – izigrane i razbijene, ali još uvek postojeće.« /.../

»Ponovo svečana mirnoća. Malo je bilo onih, koji su čuli glas mladog kapetana: jer san svih, osim najmlađih i najačih, bio je san smrti. I sudbina njihova bila je uistinu loša; jer umove im je uništila gorčina vlastitih srdaca. Zato su se, razabravši Glas, samo rugali. Čuo sam: "Zvezda na Zapadu! Kakva glupost!" Ili: "To nije glas nijednog od naših Vođa". Ili: "Zvezda na Zapadu? Pazite: to je Zvezda zvana Gorčina.«

»Odmah zatim, iz slepe zemlje iza gore, dolazi teško jecanje, onda zvuk pada. Odvratnost zbog prisustva zvonkog zluradog smeha.«

»Sledi demonska kuknjava.« /.../

»Unutar Vizije je san: koprcam se u svome snu po močvari krvi i blata. Čuju se zavijanja, gora od paklenih; smrdi, i od tog zadaha, jakog kao od trulog mesa, povraćam u samrtnim mukama; najdivljenije ludilo: fantomi zločina, ledeno-hladni, duhovi ubistva – noćna mora čini se beskonačna – ne, ona iscrpljuje samu sebe, i tone u potpunu otupelost zaražena vlastitom zagađenošću.«

Tako 'prorok Neba', prorok Nuite, Hadita i Ra-Hoor-Khua (Liber CCXX, II, 64) opisuje pad Pelinske Zvezde u njegovu povorku-reku. Ta vizija, koju Krouli dosta verno i plastično iznosi, bez da je pritom ume adekvatno protumačiti, Isus Hrist i apostolu Jovanu na Patmosu otkriva kao eshatološko-retribucioni događaj: »I treći Anđeo zatrubi, i pade sa Neba velika Zvezda goreći kao buktinja, te padne na trećinu reka, i na izvore voda. A ime Zvezde glasi: 'P e l e n'. I trećina voda posta pelen, i mnogi ljudi pomreše od voda, jer behu zagorčane.« ('Otkrivenje', 8:10-11).

Koga pogađa kolektivni karmički izliv metaforično prikazan kao 'pad Pelin-Zvezde'? Upravo 'vode' i 'izvore' koji su se odvojili od Okeana Života, koji su postali izvori laži i reke kleveta Božijih služitelja, ... Pelinska Zvezda pogađa lažne proroke koji neutemeljen svet truju svojim otrovnim lažima, koji ih uvlače u bezakonje, koji im najavljuju lažni mir a nemir svugde oko sebe seju. Gospod za proroke Laži ukazuje: »Evo, nahraniću ih pelenom i napojiti ih vodom zatrovanom, ...« ('Jeremija', 23:15)

Alister Krouli je bio 'profet' Neba i Istine onoliko koliko je to bila Helena Petrowna Blavatsky, koja je od učitelje Hijerarhije, te od vampirskih duša koje je spiritistički prizivala i svojim neurednim životom primamljivala, primila telepatskim putem nekoliko spisa (poput 'Tajne Doktrine', 'Razotkrivene Izide', ...). Krouli je verovao da je njeno delo bilo inaugurisano s njegovim rođenjem na zemlji. Krouli je rođen 1875. godine, onda kada su Helena i Henry Steel Olcott osnovali zapadnu ekspozituru Orijentalne Hijerarhije – 'Teosofsko društvo'. '

‘Ubedljivost’ tvrdnje da je Petrovna pripremila neki uzvišen put Krouliju-Lavu ravna je fikciji da mu je prethodna inkarnacija bio Eliphas Lévi (umro takođe 1875. g.). Čak i da je to istina, nameće se pitanje: kakva je to 'prosvetljena' duša u Krouliju bila da je, bez ikakve vremenske dstance, hrlila iz jedne u drugu inkarnaciju?!

Dezinkarnisana duša svojim zračenjem velikim delom oblikuje svoje buduće telo, počev od začeća. A kada je se Krouli začeo, Lévi je bio još živ (cons.: 'Magika', III, 6, 1) I kako je Levijeva duša još za života mogla početi da oblikuje svoje novo telo?! Krouli je bio Levijeva 'reinkarnacija' u tom smislu što su vibraciono i aspiraciono bili bliski, što su imali isti žar prema kvaziokultizmu i pseudomisticizmu.


Potcenjivački odnos prema ženi

Ako pogledamo početne verze Kroulijeve 'Knjige Zakona' možemo naći ukaze koji proklamuju i otkrivaju ženu kao uzvišenu jedinku: »Svaki muškarac i svaka žena su zvezda.« (I, 3) Međutim u toj istoj istoj knjizi možemo naići i na kvaziregule koje hoće da prevrednuju etičke vrednosti vezane za čednost, pa se tako za blagoslovenu Mariju iznosi: »Neka neobesvećena /eng.: inviolate/ Marija bude raščerečena na točkovima; neka su među vama zbog nje sve čedne žene do kraja prezrene!« (III, 55) – Zašto čedna žena treba biti rastrgnuta? Po Krouliju zato što poriče vlastitu prirodu. Da li je istinska, božanska priroda žene, baš kao i muškarca, život u Čistoti i za Čistotu, ili život u razuzdanost i degradaciji?

U svom opširnom komentaru na prethodno navedeni verz (napisanom oko 1920. god.) Krouli se hoće predstaviti kao onaj koji je u službi ženine emancipacije i oslobođenja, neznajući da se prostupom koji ne nosi prave pobude i iskrenost srca, zapravo polaže u kamen temeljac feminističke kvaziemancipacione pošasti koja će tek posle njega, u eri potrošačko-prestižničke pomame i 'kulture' i takozvane 'seksualne revolucije', moćno planuti. Tako Krouli, pored ostalog, u datom osvrtu, iznosi i ovo: »Da li mi ženu nazivamo bludnicom? O, zaista i amen, ona to jeste; vazduh treperi i žari se dok to kličemo, vrišteži od likovanja i strasti.« /.../

»... Lisica u ženi čula je lava u muškarcu; strah, pritvorstvo, mlitavost, lakomislenost, lažnost – to nisu više običaji.«

»Uzalud će razmetljivci hvalisavci i brutalni ljudi, sveštenici, sudije ili socijalni cenzori mrštiti čela da bi izmislili novi trik kroćenja; tradicija je zauvek prekinuta; nestala je moda podložništva, prevare, kamenovanja, rezanja noseva, zatezanja opasača, četvorenja, bičevanja, izlaganja na sramno mesto, zazidavanja, sudova za razvode, evnuha, harema, invalidiranja uma, kućnog pritvora, ropskog rada, podsmevanja, socijalnog progona, pretnje bogom, i čak sredstava za stvaranje i podržavanje prostitucije da bi se pod petom policije u ambisu održao jedan deo žene, a drugi deo na prvi znak nepokornosti ili čak neuspeha kod zadovoljenja prepušten na milost muževe čizme.«

Tačno je da je žena zbog svoje krhkosti često bila žrtva pritiska sveta, žrtva nerazumevanja i bestijalnosti. Međutim gde je njeno oslobođenje? Upravo u otrežnjenju svake žene, njenom prihvatanju zakonitog života koji traži da ne činimo od nikoga roba niti da dopuštamo da nas drugi porobljuje. Izlaz je u tome da svaki čovek, svaka žena, vidi i uvaži svoje duhovno dostojanstvo, da shvati da se u skladu s tim dostojanstvom treba ponašati, a to znači da prihvati da svojim životom slavi Otac-Majka Boga, Onog koji je Život i Sloboda za svako Svoje dete.

S jedne strane Krouli klimavo 'uzdiže' ženu, a s druge strane pokazuje najdublji prezir prema njoj. Pa tako možemo naći i sledeće iskaze: »Njene mentalne i moralne karakteristike su one koje susrećemo kod papagaja i majmuna. Njena fiziologija i patologija su nepojmljivo odvratne, one su nezdrava, one su nezdrava baruština i nečistote. Njen čedni život je život bolesnog majmuna, njen seksualni život život pijane krmače, a ceo život žene kao majke svodi se na nateklu vreću i otromboljena vimena.« – Da li su dati ukazi izraz čoveka koji je našao u sebi Istinu, koji istinski vidi unutarnju, zvezdanu prirodu žene, ili su odraz mentalnih previranja i neočišćenih predrasuda onog koji ženu ne može da doživi u duhovno-reproduktivnoj perspektivi?! Koliko je Krouli bio 'u pravu' kad je verovao da je došao da proglasi kraj zalima starog doba, time i zlostavljanju slabašnih žena, koje je tako izdašno čulno iskorišćavao i ponižavao? Dok čovek ne nađe Istinu zakonitim životom, on će samo jedan nepodnošljiv jaram zamenjivati drugim, jedno ropstvo drugim ropstvom.

Koji impulsi su Kroulija vodili kada je ovakve proklamacije nadmeno iznosilio? Isti oni koji su doveli i do zapisivanja kairske 'Knjige Zakona', što on i pokazuje u jednom svom pismu (1905. g.) upućenom svom zetu Džeraldu Keliju nakon neuspeha planinarske ekspedicije na Kančendžungu, u kojem se jada na zasićenost svojim dosadašnjim dostignućima i priznaje da žudi za nečim žestokim i življim u svom životu, za nekim ubistvom ili silovanjem, za bogohuljenjem i revolucijama, za nečim 'silovitim', ... Čoveku življenje postaje istinski interesantno tek kad počne ozbiljno da radi na sebi, svestan Odakle je došao i Kome treba da se vrati, kad počne da nalazi zadovoljstvo u približavanju Onome koji je Život, Najviša Frekvencija – Bogu.

I u 'Ispovestima' i u 'Knjizi Mudrosti ili Ludosti' Krouli eksplicitno iznosi svoje stavove koji ženu prikazuju kao inferiorno i glupo stvorenje, kao blesaču. Tako u ovoj drugoj knjizi, posvećenoj Čarlsu Džonsu, piše i ovo: »Svakoj je ženi dovoljna svaka laž. Ne misli da je moćna i da će prevladati, kao što je slučaj sa muškarcem. Sva se ženska veština i sastoji u tome da te navede da odaš svoju tajnu i da tako postaneš njen plen. Sve dok ženu hraniš njenom vlastitom hranom – laži, siguran si.« – Zašto bi čovek koji živi u Svetlosti trebao pred svojom ženom da ima 'tajne'? I kako to da onaj koji živi 'u Istini' može da toči iz sebe i laž? Nije li Krouli prvi taj koji je robovao Laži, upravo zato što se nije trudio da upozna Istinu? I zato je u toj svojoj mlakosti i bogohulništvu prepušten sramnim srastima najrazličitijeg domena, pored ostalog i homoseksualnosti: poznati su njegovi seksualni kontakti sa Arapima i sa svojim sekretarom Izraelom Regardijem (Regardie Israel, nadimak The Serpent)), koji mu je se priključio u Parizu oktobra 1928.

Kroulijev neobuzdan biseksualni život jasno svedoči o unutarnjoj neuravnoteženosti Muškog i Ženskog, Predavajućeg i Preuzimajućeg Principa. Smatrajući da će se biseksualne karakteristike sve više kod novih generacija ispoljavati, nije se toliko pokazao 'pronicljivim' koliko je se osvedočio kao kanal satanskih stremljenja koji je sve merio po sebi; nastojanje Krvnika ljudskog se pokazuje upravo u tome da se čovek što više izmanipuliše, unizi i zavede, prikaže neobuzdanom životinjom. Njegova formula za seksualni život je izvedena iz filosofije teleme date u kairskoj 'Knjizi Zakona': »... Kako vam volja, gde, kad i s kim vam je volja!« (I, 51) – Kroulijev seksualni 'moral' dopušta postojanje svih mogućih partnera. a upravo takav izopačeni pristup polnosti danas je i prizvao mnoge pošasti i mnoge zarazne bolesti, koje su se poput biča usremile na neobuzdano čovečanstvo. I nije čudo što su mnogi razuzdazdanici i seksualni izopačenici veliki pobornici subverzivnog i pogubno-omamljujućeg Pokreta za Novo Doba.

Krouli čulnu, sodomsku razuzdanost, kao i homoseksualnost, vidi kao 'rešenje' za mnoga bremena, za iscelivanja rana ustreptalog čovečanstva: »... Heteroseksualnost rađa bezbroj zala: ljubomore, abortuse bolesti, čedomorstva, prevare, intrige, svađe, siromaštva, prostituciju, progonstva, dokoličarenje, samougađanje, socijalne napetosti, prenaseljenost, polni antagonizam.« ('Novi komentar na AL', I, 50) – Lek protiv svih zla, nije ni homoseksualizam ni neobuzdani heteroseksualni život, već život u Bogu i za Boga, život koji traži da se seksualno-reproduktivne snage stave u službu duhovnog razvoja, a ne da se isporučuju kao gorivo dijaboličkim avetinjskim snagama, da bi ove bile što jače, i da bi što više zla mogle unositi u ovaj svet.

Krouli zagovara sablažnjiv, očima javnosti izložen, seksualni život, kako bi se na taj način navodno eliminisala morbidna draž i privlačnost telesne ljubavi. A taj draž nestaje kad čovek shvati telesnost samo kao put darujuće reproduktivne realizacije koja donosi više svetla u ovaj svet, koja dovodi čiste i savršene duše na zemlju ukoliko i mi čisto i sveto živimo, i ukoliko možemo da im pružimo odgovarajuće egzistencijalne-odgojne uslove i komocije.


Kobni eksperimenti sa drogama

Svoju pseudo religiju Krouli je osnovao na trojstvu izvedenom iz antičkih orgijastičkih misterija: opojnom napitku (kod njega droge), razuzdanoj seksualosti (koja je tobože trebala da bude u službi rascvetavanja svesti) i muzici, koja danas doživljava najveću degradaciju upravo zato što dolazi iz mozgova ispunjenih haosom, drogom i hedonističkom zavisnošću. U 'Osnaženom entuzijazmu' Krouli piše: »Upotrebom tri metoda u jednoj celo čovekovo biće može biti stimulisano. Muzika će stvoriti osnovnu harmoniju mozga vodeći ga sopstvenim stazama; vino pruža osnovni stimulans životinjskoj prirodi; a seksualno uzbuđenje uzdiže čovekovu moralnu prirodu svojom bliskom povezanošću sa najvišom ekstazom.« (Pogl. 7) – Kroulijeva falička religija počiva dakle na tri stuba nezakonite stimulacije: stimulacije neplemenitom muzikom, stimulacije opojnim napitkom, i grube čulno-telesne stimulacije. Koju istinsku 'ekstazu' može doneti upotreba opojnih droga koja oslobađa, odnosno budi grube seksualne nagone i zanose?! Istinska duhovna iskustva i zdrava religioznost ne počivaju na spoljašnoj stimulaciji; pravi religiozni doživljaj izrasta iznutra, iz opijenosti srca, iz ljubavi prema Istini, a spoljašnja harmonična stimulacija samo daje podršku čežnjivoj duši. Kroulijev pristup duhovnosti ne vodi tome da se animalno preda božanskome, već naprotiv da božansko bude potpuno zarobljeno i vezano za ono nisko i neplemenito.

Pisac eseja 'Kokain', Alister Krouli, živeo je u vreme kada su se opojne droge mogle nekažnjeno konzumirati i dobavljati, odnosno dobiti i na lekarski recept za ublaženje nekih telesnih tegoba. Tako je i Krouli koristio od 1919. godine heroin za 'lečenje' bronhijalne asme. Kroulija su droge zanimale pre svega kao psihoaktivne supstance, odnosno njihove psihodelične implikacije. Počevši rano sa takvim kobnim i suludim eksperimentima on nije prozirao opasnost u koju se uvlači. Tako u Liber CXI (čije pisanje je završio 1918. god.) ukazuje za sebe: »Na početku mi je 0,06 grama morfijuma otvorilo kapije neba. Posle godinu dana svakodnevnog uzimanja ova količina nema više nikakve vrednosti za samotrovača.« (Pogl. 22) – Šta čoveku treba da otvori Kapije Neba: opojna droga ili zakonit introspektivni život? Istinsko i perspektivno proširenje i prosvetljenje svesti čovek postiže samo svetlim delima, delima kojima se ispunjava svetla reč, zapovest Gospoda Svetlosti: Bog-Zakon je taj koji prosvetljuje i Božiji Zakon je taj koji otvara unutarnje Nebo.

Krouli je verovao da jak duh ne može stvoriti čulno-upotrebnu zavisnost o droga. U svom kmentaru na Liber Legis koji poziva na uzimanje "slatkih vina" on se osvrće na problem zašto 'puritanski robovi' beže u alkohol i droge: »Žudnju za tim stvarima uzrokuje unutarnja muka, koju njihova upotreba otkriva ropskim dušama. Ako ste istinski slobodni, možete uzeti kokain isto tako jednostavno kao i solicu. Ne postoji bolji grubi test karaktera nego što je onaj što uzima u obzir njegov stav prema drogama. Ako je čovek jednostavan, neustrašiv, živahan, on je u redu; neće postati rob. Ali ako se boji, on je već rob. Neka svi na svetu uzimaju opijum, hašiš i ostale droge; oni koji su skloni njihovoj zloupotrebi bolje da su mrtvi.« – Žudnja za opojnim drogama upravo počiva na obesmišljenom životu, odnosno konzumiranju droga su najprijemčlijviji ljudi koji nemaju nikakve uzvišene životne ciljeve, koji ne žele da žive za Boga i u Bogu, koji ne žele sa Bogom zakonito da rešavaju životne probleme i testove. Pogledajmo Isusa: iako žedan i iscrpljen, on je i na krstu odbio da pije iz spužve opojnu vinsku smešu koju mu je na trski prineo rimski vojnik.

Kako je Kroulijev 'jak duh' prošao u eksperimentima sa heroinom? Uzaludno je se pred kraj svoga života, sa slomljenom voljom, borio da se oslobodi te zavisnosti.

S jedne strane Krouli govori o potrebi da se opija ono unutarnje, a s druge strane praktične implikacije njegove narko-ideologije ukazuju samo na grube spoljašnje stimulacije koje porobljuju unutarnje: »Istinska Religija je, u izvesnom smislu, opijanje. /.../ Klima, zemljište i rasa menjaju uslove; svaki muškarac i žena moraju pronaći i izabrati pravi oblik opijanja. Tako hašiš u ovom ili onom obliku izgleda da odgovara muslimanima, idući sa suvom, vrelom klimom; opijum je u redu za Mongole; viski za tvrdokoreni temperament i vlažnu i hladnu klimu Škota.« ('Komentar na AL', I, 51) – Kod ozbiljnog tragaoca za Svetlom duhovna zakonska ek-staza, odnosno en-staza ('unutarnji put') nema potrebu za zamenom: ona se postiže svetim životom, životom u pokori, životom za Zapovesti Života; ne drogom, ne magijskim zvucima, ne čulnim iživljavanjima koja pljačkaju duhovne snage, božanske energije. Čovek Duha ne živi za trenutke veštačkih ugođaja kakve nude psihoaktivne supstance i bahanalije, već za blaženu večnost, za večno blaženstvo.

Kroulijevo slepilo, koje je cilju podređivalo sredstva, ogleda se i u tome što je čak i kod svojih žena upotrebom droga i alkohola hteo da 'razvije' njihove vidovnjačke sposobnosti; tačno je da su mnogi alkoholičari 'vidoviti': oni vide, ali ne božanske slike, stvarnost Neba, već sablasti, fantome i imaginacione ljušture iz najnižeg astrala, iz Podnebesa kojim caruju zlodusi i vampirske duše vezane za zemlju. Kada je svoju prvu ženu Keli Rouz doveo da bude alkoholni zavisnik, toksikoman, imao je već jak 'razlog da se od nje 1909. godine razvede.

Kada se pogleda bit Kroulijeve solarno-faličke religije vidi se jasno da je njemu 'Bog' samo pseudonim za seksualni nagon, a seksualna žudnja 'božanski poriv', žudnja koja predstavlja izvrtanje Ljubavi. A Bog je zapravo Ljubav, Sveta Darujuća Snaga. Krouli ne skriva svoju orgijastičku prirodu, čak više zna da se time i podiči. Tako u Liber DCCCXI govori o jednoj svojoj literalnoj 'inspirisanosti': »... Napisao sam Tanhauser, kompletno od zamisli do realizacije, za 67 uzastopnih sati. Nisam bio svestan smenjivanja dana i noći ni kad sam završio, niti sam osećao bilo kakav zamor. Taj sam rad napisao kad mi je bilo 29 godina, odmah po završetku orgije koja bi me, prirodno, potpuno iscrpela.« /.../

»... Mogu uvek da nađem vezu između mog seksualnog stanja i stanja umetničkog stvaralaštva; te dve oblasti moga života su tako blizu da se već primiču identitetu, ...« (Pogl. 2) – Istinsko umetničko stvaralalaštvo uvek traži čednost i ekonomičan odnos prema reproduktivnim snagama. Razbacivanje duhovno-reproduktivnih snaga ruši kreativnost u čoveku, razvija u njemu agresivnost, napreže živčani sistem i vodi nervnim ispadima i slovima.

Sva tajna Kroulijeve lažne ekstaze, magijske obdarenosti, književne ekstaze, bahanalijskog i homoseksualnog divljanja počiva upravo na nezakonitom buđenju i stimulisanju svetlosno-zmijske kundalini snage, koja se egzaltirana iz karličnog dela kičme (iz prvog centra svesti), uspinje prema mozgu i otvara vrata viših svetova dimenzija, odnosno otvara moždana vrata i duhovne štitove: da se prema onostranom odašilje i iz njega prima. U čoveku je kundalini prisutna i kao reproduktivna energija, i iz tih razloga i postoji veza oplemenjene seksualnosti i istinske religioznosti. Čovek Duha će kundalini snagu, koja donosi neopisivo blaženstvo kroz spajanje Pozitivnog (kičmena moždina je njen nosilac u čoveku) i Negativnog (mozak je njen nosilac) Principa, buditi i pokretati zakonito: zakonitom molitvom, kontemplacijom i meditacijom, i naravno zakonitim životom; dakle izvršavanjem Zapovesti Života, svetlim delima. Zaljubljenici lažne moći i oni koji gore za lažnim dokazivanjima, budiće svete, ognjene, eterične snage raznim grubim i pogubnim stimulansima: droga, gurmanluk, nezasita seksualnost, neplemenita muzika, ... Čovek koji ne opija svoje unutarnje biće zakonitim ugođajima i ispunjavanjem svete reči, razuzdanostima i nezasitim čulnim ugođajima razne vrste gubiće sve više svetih snaga, davaće ih avetinjskim bićima koja žude za njima.

Kada kundalini počne da preplavljuje sive ćelije, moždanu masu, ta iskustva nose najdublje tragove, jer svedoče za blaženstvo koje nudi jedinstvo sa Bogom, ispunjenost Duhom Života. Po refleksu nepromišljen i neobuzdan čovek će takav ugođaj, koji mu nudi trenutak 'ekstaze' i trenutak 'raja', početi da traži i ostvaruje preko nezakonite stimulacije čula, preko nezakonitog buđenja kundalinija. Tako je on sve manje gospodar svojih energetskih tokova, a sve više igračka u rukama Tame. I neobuzdano rasipajući reproduktivnu energiju on će, kao čovek slomljene volje, sve manje moći da izađe na kraj sa svojim slabostima.

Kada pogledamo Kroulijev život vidimo da su ga učenici brzo napuštali. Zašto? Da li zato što ih je energetski pljačkao? A kada nije imao prilike za vampirizam 'utehu' je nalazio u drogi.

Mnogi sledbenicima Kroulija i drugim poklonicima zemaljskih autoriteta čini se da nije bitno šta neko radi, već šta piše i šta govori. Oni umišljavaju da koliko god se neko od njihovih 'adepata' predao bezakonju, njegova viša svest se neće uprljati. Neće se uprljati Bog u čoveku, a sve ostalo je podložnu prljanju i porobljavanju. Ako su anđeli, koji su živeli u Nebu mogli pasti, koliko tek lako može pasti neobuzdan i nesmotren čovek?!

Svetlo privlači svetlo, laž privlači laž i opravdava laž.

Satansko je oduvek htelo da izvrne moralne nazore i parametre, da prikaže kako navodno nije bitno što neki čini već samo što govori. I ljudima koji ne izvršavaju Božiji Zakon, jasno, gode bezbožnici i bezakonici koji se iza 'visokih principa i dostignuća' zavodnički skrivaju i plasiraju svoje demagoške trikove. No budan čovek ispituje duhove: on ispituje koliko neka reč nosi zakonitosti u sebi i da li dolazi od Boga, Zakona Života. Prosvetljenju vodi samo reč koja dolazi preko čestitih ljudi.

Bog se ne da lagati i prevariti: pa tako i kanal Svetog Svetla može biti samo čist i prosvetljen čovek, prosvetljen činjenjem svetlih dela. Razvratnici, bogohulnici, homoseksualci, idolopoklonici, bezbožnici, mnogobošci, čovekoubice, koljači, lovci, srebroljupci i slavoljupci neće naslediti Božijeg Kraljevstva, oni neće biti od Boga nagrađeni, jer već su na zemlji u svom pustošnom životu primili nagradu i utehu.
Višoj svesti ne vode droge, prazne ceremonije, magijske mantre i razna šamansko-okultistička zamajavanja, već Zakon i zakonit život: život po Božijoj volji, život ispunjavanja Zapovesti Života, Zapovesti Harmonije, Jedinstva, Svetosti, Pravednosti, Dobrote: »Blaženi su oni kojih je put neokaljan, koji hode po Jehovinom Zakonu! Blaženi su koji čuvaju propise Njegove, čitavim srcem Njega traže; koji ne čine bezakonje, već hode putevima Njegovim. Odredbe si Svoje dao da se brižno čuvaju.« (‘Psalmi’, 119:1-4)
Da li jedan duhovan čovek može održavati i homoseksualne kontakte? Da li je homoseksualni život dostojan Božijeg deteta? U svom komentaru na Liber AL, I, 50 Krouli iznosi za homoseksualca: »On se ne sme stideti ili bojati činjenice da je homoseksualac, ako je slučajno to svim srcem; on ne sme pokušati da krši svoju sopstvenu istinsku prirodu zbog mišljenja okoline, srednjovekovnog morala ili religijskih predrasuda, koji bi želeli da bude drugačiji.« – Šta je istinska, božanska priroda čoveka? Da li je Bog čoveka stvorio kao homoseksualca, ili heteroseksualno biće: »Plodite se i množite se, i napunite Zemlju, ...« (‘Postanak’, 1:28)

Šta je jedan satanin rob učio druge satanine robove: da ostanu satanini robovi, da i ne pokušavaju da se oslobode lanaca, jer su navodno u ponoru poroka i ludila našli svoju 'istinsku prirodu'. Istinska priroda čovekova je Bog, jezgro duše, a to Sveto Jezgro je reproduktivne snage stavilo samo u službi reprodukcije, ne i besomučnog iživljavanja i bolesnog, izopačenog dokazivanja i ludovanja.


Trnoviti izdanci

Iz Kroulijeve telemitske filosofije i njegovih redova, izašli su brojni subverzivni i indoktrinacioni kultovi. Pomenimo samo jedan od njih: Sajentološku crkvu (osnovana 1954. g.), koja je trenutno medijski dosta zastupljena u svetu. Osnivač ove nakazne crkve i sajentologije (‘nauke o saznanju’) kao duhovno-manipulativne ideologije je Lafajet Ronald Habard (1911.-1986. g. ne.), pisac mnogobrojnih dela takozvane naučnofantastične proze, šizofrenik i korisnik narkotika; najpoznatije njegovo delo, u kojem je promovisao doktrinu svoga kulta, je ‘Dijanetika’ (1950. g.) Sa svojim ocem, pomorskim oficirom američke vojske, imao je prilike da obilazi Daleki istok, gde je se susreo sa filosofskom i okultnom književnošću toga podneblja. Kao učesnik Drugog svetskog rata biva ranjen, operisan, i 8 minuta provodi u kliničkoj smrti. Pred kraj rata 1945. g. Habard upoznaje zanesenjaka Đžeka Parsonsa, Kroulijevog učenika, koji ga uvodi u O.T.O. U doktrinu svoje vrlo komercijalno inklinirane Sajentologije Habard preuzima mnoge ideje od Kroulija, stepenovanja ‘napretka’, mada je u njoj primetna i gomila ličnih Habardovih književničkih fantazmagorija i nebuloza. Kako bi od lakoverne klijentele (među kojima su i zvezde Holivuda) bolje mogao da se izvlači novac, u sajentologiji su izmišljena su nekakva 27 stupnja duhovnog ‘napretka’ i hipnotičkih sanjarija, kroz koje čovek postaje ‘čist’ (clear). Sajentolozi inače Habarda vide kao duhovno razvijenijeg od Isusa Hrista. Sajentolozi su primetno napredni da osvoje što bolje i veće pozicije u strukturama državnih vlasti.



Gabrijela Vitek


‘Prorok’ koji treba da zavede i izabrane

Nemačka neoprotestanska grupacija 'Univerzalni život' (Universellen Leben) izričito tvrdi da u njenim redovima deluju proroci i prosvetljeni ljudi, duše koje su nekada bile inkarnirane u prahrišćanstvu, zvučnici kroz koje Svemogući govori i koji crpu iz Apsolutne Istine. Dakako da će i u vremenu Posletka prahrišćansko Bratstvo, koje su ponajprije brojale 120 duša, biti ponovo utelovljeno i delotvorno, o čemu svedoči i dvanaesto poglavlje patmoskog ‘Otkrivenja po Jovanu’. Onaj ko živi u Svetlosti, njemu i Svetlost sve može otkriti i razjasniti. Da li u takvoj Svetlosti uistinu žive oni, koji, kao i mnoge sekte pre njih, ‘grade’ Novi Jerusalim, ovog puta u Nemačkoj, u Vircburgu (Würzburg)?!

Da bi jedna zajednica bila istinita nju moraju da vode prosvetljeni pastiri, oni kroz koje Bog živi, koji imaju Božiju reč u sebi. Istinska zajednica mora da ima proročkog Duha. Ne mogu ljudi da prave religiju preko lažnih otkrivenja ili mozaično krpeći i slagajući spoznaje svoga ograničenog uma. Istina o Nebu i Beskonačnosti mora doći sa Neba preko proročkog Duha i pomazanih proroka. Dakle, Božiju zajednicu moraju da utemelje, vode, podižu i obnavljaju samo pomazani i blagodaću obdareni proroci i učitelji. Mora da postoji živo vođstvo Živog Duha. I nikakva knjiga ne može da nadomesti govor Duha Života.

Ljudi srca sebe mogu naći i zadržati se samo u zajednici koja je istinski utemeljena od Duha, koju Duh vodi preko proroka i prosvetljenih ljudi. Takvog jednog ‘proroka’, od sredine sedamdesetih godina XX stoleća, izigrava Gabriele Wittek (rođena 1933. g. ne. u blizini Augsburga), ne bi li zavela i Božije izabranike, i one koji su predodeđeni da služe u Poduhvatu Spasenja, koji u srcu osećaju značaj zakonitog življenja i zakonite, biljne prehrane. Ako želimo samo pravu i punu istinu, ako ne želimo da nas neko laže i da drugog lažemo, onda ćemo živeti u stalnom preispitivanju sebe i ispitivanju života i duhova koji stoje iza onog koji se izdaje za vodiča u Svetlu. Vernici mnogih zajednica, iako u srcu osećaju da Duh Istine u njihovoj zajednici ne vlada, ipak ostaju u njoj; iz više razloga. Prvo ne dopuštaju im duše umrlih koje su vezane za datu zajednicu i žele da održe njenu lažnu moć. Tu je strah od promene. Slaba volja da se nešto novo nauči. Želja za dokazivanjem koje zajednica pruža. Nespremnost da se odreknu zarad istine od lažnog zajedništva i društva. Nedostatak srčanosti koja ukazuje na nedostatak Straha Božijeg.

Gabrijela Vitek se u objavama predstavlja kao visoki ženski anđeo, u angeologiji poznat kao seraf(im). No u tumačenju verza 25:7 iz ‘Evanđelja po svetoj Dvanaestorici’ Gabrijelin inspirator za nju iznosi da je ona utelovljenje Keruba Mudrosti, a svugde drugde da je utelovljenje Serafa Mudrosti. Nije li to greška koja puno kaže? – Ako je Gabrijela utelovljenje Božanske Mudrosti, zašto Hrist, kao Sin i Kći Božija, za Sebe tvrdi da je zapravo On utelovljena Sveta Mudrost (35:13)? – Kad su Zemljom hodali Hrist i Apostoli gde je i šta je bila Gabrijela?

Gabrijelin ‘pokret’, danas poznat kao ‘Univerzalni život’, u početku (1977. g. ne.) je se zvao ‘Isus Hristova Misija vraćanja u Otadžbinu’ (Heimholungswerk Jesu Christi). Svoje Kraljevstvo na Zemlji, njegov naastanak i razvoj, Gospod je uporedio sa sadnjom malenog semena na plodno tlo: »Kraljevstvo Nebesko je slično gorušičinom zrnu, koje čovek uze i poseja na svojoj njivi; ono je doduše manje od svih semena, ali kada izraste, veće je od zelja i biva drvo, tako da ptice nebeske dođu i gnezde se na njegovim granama.« ('Matej', 13:31-32; v.: 'Otkrivenje', 22:1-2) – Gabrijela Vitek, sa svojom 'profetskom rečju', sebe vidi kao klicu Hristovog Dela Otkupljenja, Drveta Univerzalnog Života. Njeno duhovno-proročko školovanje početkom sedamdesetih godina prošlog stoleća, pod njenim 'anđelom čuvarom' i 'dualom' – 'Kerubom Emanuelom', navodno odgovara Hristovom stavljanju semena u zemlju, semena koje preko izdanka i mladice treba da izraste u moćno drvo koje će obuhvatiti čitavu Zemlju u Hiljadugodišnjem Kraljevstvu Mira na Novoj Zemlji. (No to sveto seme je na Zemlju položeno još pre nekih 2.000 godina, kada su njome hodali i učili Hrist Božiji i sveti Apostoli. Božije Kraljevstvo su bili najpre Njegovi sveti svedoci i otkupljenici: »... Učini nas /Svojim/, Kraljevstvom, sveštenicima Bogu i Ocu Svome.« – 'Otkrivenje', 1:6) Pogledajmo kako u knjizi 'Otkupiteljsko delo – Alfa i Omega', sama Gabrijela od Vircburga objašnjava stožere Dela u kome služi: »Delo Isusa Hrista vođenja u /Nebesku/ Otadžbinu, snažno korenje sveobuhvatnog drveta života, 'Univerzalni život', crpi sveopštu snagu iz večnog života i šalje je preko Debla Drveta u njegovu Krošnju. Na taj način se, s Prasnagom, životnim sokom, preko 'Isus Hristovog Poduhvata vođenja u Otadžbinu', napajaju sve grane i grančice drveta uključujući i krošnju. Sama krošnja može opstojati zahvaljujući snazi koja struji preko Isus Hristovog dela vođenja u Otadžbinu, temeljnog dela, korenja, u sve grančice i grane drveta života – Univerzalni život.« Dakle, saznajemo da je Heimholungswerk Jesu Christi zapravo predstavlja samo korenje drveta ‘Univerzalni život’. Gabrijelino ‘Univerzalno drvo’ ima neke ključne nedostatake: nije zasađeno kraj Vode Života, ne crpi snagu iz Izvora Života, Univerzalnog Duha, i ne sprovodi Snagu Duha Svetoga, Sok Života, te se stoga suši i propada. A Satani nije u naročitom interesu da ga ‘oživljava’, jer naglašava neke poglede na život koji su smetnja komotnijem zavođenju ljudstva. No energiju koji Gabrijelini sledbenici bude kroz svoje meditativne kurseve i kanališu kroz ‘deblo’ zvano ‘Unutarnji put’ do Srca Božijeg – put ‘Sve bliže Tebi, moj Bože’ (koji treba ljude da izvede iz močvare ljudskog niskog sebstva, da pripremi i odvede u Nebo, da otvori ‘Unutarnje Kraljevstvo’ u njima, Kraljevstvo o kome je Hrist govorio), dobrodošla je avetima Tame da jačaju i zavode nove ljude. Temeljima Grada ‘Novog Jerusalima’ (glavne grane ‘Univerzalnog života’), koji se ‘gradi’ u nemačkome Vircburgu, Gabrijela ne vidi 12 Hristovih Apostola, već sebe i svoju Školu misterija, znanje o Spasenju i Zakonu uzroka i učinka koji ona pruža, meditativne kurseve koje je ona donela i dorađivala. U njenoj Školi, inače, pripremno meditavno školovanje sastoji se od dva meditativna kursa (koje prate fizičke vežbe koje puno simuliraju zmijske pokrete): jednog koji se praktikuje tokom šest meseci (i zove ‘Put otvaranja duše i irdijskog tela’) i drugog koji se praktikuje tokom 9 meseci (i zove ‘Put oslovljavanja’). Posle molitve srca, kroz molitve duše (kojoj će uslediti molitva Duha, Etera), sledi duhovno-školski put – ‘Put samoostvarenja’, intezivno školovanje na kome učenik tretira i otvara prva četiri razvojna centra svesti (od Reda do Milosrđa), pročišćava i prosvetljava ne samo budna svest, već i podsvest i omotači duše. Kad otvori četiri duhovna oka, učenik postiže Unutarnji, Hristov glas, i On ga na ‘Sedmerostrukom asketskom putu’ vodi do otvaranja i ostalih točkova svesti, do Kapije Neba. I tako, kroz svoju ‘Školu hrišćanskih misterija’ (Die christliche Mysterienschule, kojom upravlja ‘Arhanđeo Emanuel’, nekada ‘utelovljen’ kao veliki prorok Isaija) i svojom Unutarnjom Duh-Hristovom crkvom, ljude koji teže numinoznijim vrednostima i dostignućima, Gabrijela zavarava i obećava im da će njenim metodičkim molitvama (srca, duše i Duha) i meditativnim potporama (koje otvaraju srce prema unutarnjim vrednostima), te prevashodnim poštovanjem zapovesti »Moli (se) i radi« (Ora et labora), ostvariti proširenje svesti, osloboditi se svakog vezivanja za ljudsko i prolazno, preobraziti sve ljudske programe i nezakonite komunikacije, uneti stabilnost i spokojstvo u dušu, koja će postati mirna, prozirna i blistava poput gorskog jezera u predvečerje na kome se ogleda Sunce Života.

Zašto se meditativni metodi ‘Univerzalnog života’ ne preporučuju zavisnicima od droge i sedativa? Kakva meditacija njima može pomoći? Zašto u poukama ‘premudre’ Gabrijele nema uputstava za izlečenje narkomana i homoseksualaca? Da li je Bog nemoćan i njima da pomogne? Da li neurolingvistička meditacija i rad sa centrima svesti (čakrama) koji se praktikuju u ‘Univerzalnome životu’ sadrže neku manipulativnu crtu, da li predstavljaju jedan vid suptilne manipulacije sa reproduktivnom energijom? (Ovim ne kažem da meditacija i pozitivno programiranje svoga bića nije potrebno!) Da li se s jedne strane potencira buđenje svetih eteričnih snaga kroz meditaciju i zakoniti život, da bi one potom bile na drugoj strani isisane od demona i vampirskih duša? Zašto se kod nekih meditanata po sistemu ‘Univerzalnoga života’ javlja čudnovata letargična pospanost (koja pogoduje za demonske telepatske indukcije, a koju oni objašnjavaju kao ‘virusno-infentivni problem’) i probadanja u centrima svesti? Da li meditativnim putem koji se preferira u ‘Univerzalnome životu’ meditant postaje naglašeno otvoren za neke vidove crnomagijskih i demonskih upliva i uticaja, recimo onih u snovima ili onih koji idu preko telepatskih indukcija bližnjih koji sebe ne kontrolišu?

Gabrijela govori o svojim mentalnim problemima zbog 'nedosledne braće'! Da li ti problemi u stvari potiču od njene karmičke opterećenosti koja izbija i pored svih spoljašnjih astralnih manipulacija sa njom?

Kao Grad Novi Jerusalim koji se slika u ‘Apokalipsi’, Gabrijela vidi prevashodno ‘Univerzalni život’ u njenom gradu, Vircburgu. Zar Novi Jerusalim (144.000 pobednika) treba da čine samo Nemci, ili pobednički hrišćani izabrani iz svih naroda i plemena i rodova i jezika, svi pravednici koji će uzjahali Hristovog Belca, ispunili Hristov Zakon i Besedu na Gori?

Gabrijela zanosno tvrdi da se milionima meri članstvo ljudi u ‘Univerzalnome životu’? Da li se radi o 'milionima' ili o nekoliko hiljada ljudi?! Zašto Gabrijelu njena braća drže u izolaciji, lažno je štiteći od napada i kleveta, zašto joj prenose lažne informacije o činjeničnim tokovima?


Meditacija koja ‘vodi’ do Unutarnjeg glasa

Interesantno je zapaziti da efekte otvaranja centara svesti, sedam duhovna oka, Gabrijela dosta dobro opisuje. Na primer ona govori da tragalac budeći eterične zmijske, kundalini snage oseća hladnu struju kako teče pored kičme, koja se proširuje sve do pazuha. To je istina, jer Duh je Božiji 'potok', 'voda života'. Zatim kaže da posvećenik intezivnije oseća proboj ognjenih kundalini snaga iz korena kičme, karličnog regiona, prema stopalama i prema glavi. I taj ukaz odgovara istini, i mističnim vizijama (Ezekiel, Enoh, ...). Posvećenik na intezivnom putu u Unutarnje Kraljevstvo se oseća kao da je i u Ognju i u Ledu. Kad se počinju otvarati i proširavati centri svesti aktivira se i Element Zemlja, odnosno tragalac za Svetlom doživljava 'zemljotrese' i pulsacije u centrima svesti. I na kraju i element Vazduh dolazi u jaku aktivnost. Obavija telo, duva oko tela posvećenika, pogotovo oko čela. Gabrijela tumači da posle toga treba da dođe Božija objava u srcu tragaoca. To uopšte ne mora da znači: sa tim fenomenima tragalac godinama i godinama može da živi a da ne doživi istinski prolom Svetog Glasa.

Gabrijelin sistem u nekim pogledima otkriva ipak neka viša znanja, što nije ni čudo, jer ona ima dosta aktiviranu zmijsko-eteričnu, kundalini snagu koja nosi sve informacije, međutim nema čiste moždane ćelije i čistu dušu, gde bi se dati impulsi zdravo očitovali.

Gabrijela, na primer, tragaocima na prvom intezivnom stupnju savetuje da triput dnevno po centrima svesti rade molitvu duše. U načelu to je dobro, jer i za proroka Danila se takođe kaže da je triput dnevno padao na kolena pred Gospodom. Međutim problem je koncetracija na pojedine centre svesti. Jer na primer može biti vrlo opasno da se u podne, kad je Sunce najače, radi meditativno sa prvim centrom svesti, u kome je ognjeno-sunčani aspekt najači. Time se Element Vatra opasno i kobno razbuktava i izlazi van kontrole. Rad sa centrima svesti dakako treba prilagoditi prema delu dana i noći ...

Činjenica je da duhovno-meditativni sistem koji Gabrijela preferira jako budi duhovne, eterične, kundalini snage. No pravo pitanje je da li se te snage na zakonit način bude i održavaju? U mlađim danima Gabrijela je u sebi kundalini snagu toliko silno nezakonito pokrenula da je na svojim 'prenosima' mogla i preko sat vremena sa lakoćom da drži visoko nad glavom ispružene ruke.

Meditativni sistem u 'Univerzalnome životu' je naglavačke postavljen. I on liči na nekoga koji zida na ruševini, bez da prvo raščisti tu ruševinu. Meditant najpre počinje da radi neurolingvističko programiranje, autogeni trening, unošenjem u sebe pozitivnih identifikacija. Ono što bi prvo trebalo da se radi i uči, a to je koncetracija i ispražnjavanje misli, uči se i traži se tek na trećem intezivno-meditativnom stupnju. Logično bi bilo, da učenik kroz koncetraciju na prazninu, koja otkriva Božansku Puninu, postane potpuno svestan svog niskog sebstva. Da prestane davati 'hranu' niskom sebstvu, niskim mislima, a tek onda da unosi pozitivne programe, pozitivne identifikacije, u kojima se Bog vidi kao naše istinsko Jastvo i Sebstvo. Dakle, prvo isprazniti um od ljudskih misli, dopustiti da se isuše ljudski, nezakoniti programi u mozgu i duši, a tek onda u sive ćelije i dušu unositi pozitivne neurolingvističke identifikacije i mere. Dakle, prvo raščistiti teren oko 'ruševine' a onda graditi ... Ono što Gabrijela nudi vodi samo zabetoniravanju onog ljudskog, njegovom potiskivanju u podsvest, ... Tek kad čovek nauči da dugo i smireno ćuti u svojoj nutrini, i kad živi bez pritiskajućih očekivanja, istinski Unutarnji glas se može prolomiti u njemu. Jer Bog je Ognjena Reč Života, koja hoće živo da govori i gori u svakom svom detetu.

U Gabrijelinom sistemu se odbacuju sve vežbe vezane za disanje i zadržavanje daha (osim ritmičkog dubokog disanja) pod izgovorom da na taj način meditant biva vibraciono povezan sa onostranim destruktivnim snagama. U tome može da ima delimično istine, ukoliko čovekovo srce nije sa Bogom. No činjenica je da su vežbe disanja (kada čovek isposnički živi), uz zadržavanje daha i koncetraciju na Unutarnju Stvarnost i Puninu, jedan od najboljih načina za kontrolu nagona održanja, iz koga se rađaju mnogi afekti, i izvrstan način za transformaciju libida, seksualne energije, u duhovnu kreativnu energiju, u nesebičnu i darujuću ljubav. Čovek koji ovlada nagonom održanja i nagonom isticanja, čovek je nesebične, darujuće ljubavi.


Gabrijelina ‘crkva’: bez sveštenstva,
sakramenata, krštenja, tamjana ...

Gabrijela se ponosi time što u njenoj zajednici nema sveštenih činova (episkop, presbiter, đakon), nema razlikovanja vernika od kateheta (poučavanih), nema oltara (žrtvenika), nema sakralnih i numinoznih činodejstvija (rituala), nema sakramenata, nema posvećenja dece, nema euharistije, nema tamjana, nema krštenja poučenih, nema bele odežde, nema horskog pevanja, nema podvižništva i askeze, ... Sve što obeležava (ranu) Hristovu Crkvu Gabrijela, nekadašnja katolkinja, izbacila je. Teško zamislivo je da postoji crkva bez krštenja, tajinstva koje predstavlja razlaz sa starim životom?! I na kraju je se odrekla i samog termina 'Crkva', zbog onih kojima to 'smrdi', pa koristi samo termin 'zajednica'. ... Gabrijela uči da pred Bogom važi samo duhovno krštenje. Ali, zašto se onda i sam Isus krstio u vodi Jordana i dao nam primer da i mi tako činimo? Zašto su se prahrišćani krštavali u Hristovo Ime? Zašto je Sveti Jedan pozivao učenike da krštavaju Njegove istinske sledbenike? Ako pred Bogom navodno važi i znači samo duhovno krštenje, a u ‘Univerzalnome životu se traži samo duhovno krštenje, kako čovek onda može da krštava Duhom? Nije li logično zaključiti: Bog krštava Duhom, a čovek krštava vodom i u vodi razlaza, banjom nanovorđenja.

Primetno je u učenju ‘Univerzalnog života, da preko naglašavanja tema vezanih za životinjski svet Gabrijela pokušava da sakrije svoju teološku neupućenosti. U biti, ‘Univerzalni život’ je samo nešto duhovnije društvo za zaštitu životinja. Životinjski svet je uistinu ugrožen ljudskom brutalnošću, i ta brutalnost pogađa mnoge višlje aspirirane duše, a to koristi Gabrijelina ‘Unutarnja Duh-Hristova crkva’ za pridobijanje novih sledbenika.

Gabrijela je protiv zatvaranja i utamničenja životinja. (U načelu to je na mestu stav.) Ali s druge strane ona iznosi, odnosno njen inspirator/i, da jedan lovac može odužiti svoju karmu (duševni dug) tako što će u sledećem životu možda raditi kao čuvar u zoo-vrtu, dakle na mestu gde se životinje drže zatočene, odvojene od prirodnih staništa, radi senzacije?

Zašto se u ‘Univerzalnome životu’ stalno pokreću novi listovi ('Hristova država', 'Beli Konj', 'Prorok', 'Kraljevstvo mira',...) a potom zatvaraju? Da li zato da bi se pokrile očigledne pogreške i zastranjivanja iz ranijih edicija i brojeva? – Da li je Gabrijelino naglašeno posvećivanje prostora očigledno nehumanom tretmanu životinja od strane čoveka-zveri samo pribežiste za teološke i faktografske propuste i slabosti?

‘Prorok-učitelj’ Gabrijela se upoređuje sa Hristom, za Koga kaže da je bio najveći prorok i najveći učitelj i bez opismenjavanja i duhovnog obrazovanja. Gabrijelin inspirator tvrdi da Isus Nazarećanin gotovo da i nije znao da čita i piše, i da su Ga zbog toga ismejavali judejski književnici. Kako se On, kao ‘nepismen’, poziva na ‘Zakon’, ‘Proroke’ i ‘Psalme’, kako citira iz originalnog starozavetnog kanona mnoge stavke, kako u sinagogi u Nazaretu čita iz svitka Proroka Isaije (13:1-2), kako se, dakle, pokazuje kao veliki i istinski pismoznalac, ali i matematičar?


‘Sveznajući’ prorok

Gabrijela Vitek, od koje je se, kao od ‘čudaka’, odrekla i vlastita porodica, izdaje se za prosvetljenog čoveka, koji je jedno sa Sveznajućim, Bogom. U objavi ‘Velike kosmičke pouke’ Gabrijelin inspirator ukazuje da onaj koji je jedno sa Bogom ima uvid u celo postojanje. Prema tome, sve što je relevatno i određujuće za život, takav čovek trebalo bi svakog trena da ima na raspolaganju.

Njeno znanje na povesnom planu je dosta duboka šupljina, ambis. Da Bog kroz nju govori, pa On bi ubedljivo ukazao kada i ko je napisao mnoge biblijske knjige koje su određivale sudbinu čovečanstva tokom mnogih stoleća, izneo bi na svetlo mnoge izgubljene knjige, kao što su 'Knjiga Zakona' ili originalna ‘Knjiga Stvaranja’, ... Gabrijela je, kao što rekosmo, vrlo slab poznavalac historije Crkve (ono što su o Crkvi, njenom razvoju i previranjima u njoj, pisali Eusebije Kajsarejski, Sokrat Sholastik, Sozomen, Rufin Akvilejski, Teodoret Kirski, Jovan od Efesa, Filostorgije, Pseudo-Hegesip, Nikefor Konstantinoposki, ...), o istinskom redu u Crkvi, o drevnim hrišćanskim redovima, o drevnim misterijama, ... Poznaje solidno psihologiju ljudi i manipuliše sa rastrzanom ljudskom svešću i ljudskim nezadovoljstvom, izigravajući vidioca i proroka. Ona svesno služi Satani, iako zna da nema nikakvu istinsku prozorljivost.

U časopisu ‘Prorok’ broj 15, govoreći o žrtvama inkvizicije, piše (citirajući Der Spiegel): »Od trinaestog do osamnaestog stoleća, između 1 i 10 miliona mrtvih, ...« Da je ona vidovita i da živi u Bogu, ne bi joj trebao Der Spiegel kao izvor informacija, već bi tačno rekla koliko je ljudi Inkvizicija umorila. A ne ovako: »Između jednog i deset miliona ...« Koja preciznost i upućenost ...?!

Ako je Bog Logos i Savršenstvo, to svakako znači da sve što dolazi od Njega mora biti logično (razumljivo) i savršeno, bez ikakvih protivrečnosti. Zašto u učenju ‘Univerzalnog života i njegovog vodećeg proroka nalazimo i susrećemo toliko puno ukazne nedoslednosti i kontradiktornosti? (Samo jedna greška da se pojavi u tzv. objavama, to bi jasno ukazivalo i navodilo na zaključak da ta reč ne dolazi od Boga, da je produkt neke manipulacije!)

Prosvetljen čovek u Bogu i Bogom vidi ono što je bilo, što je moglo biti, što jeste, što može biti, i što će zasigurno biti. I Bog takvom čoveku, u skladu s interesima i potrebama korisnika, daje konkretne upute i konkretne dogovore, ne dvosmislene i nebulozne kao što to Gabrijela čini. Bog sve vidi i sve zna, i On pred svetim ljudima nema nikakve tajne vezane za zemaljski život. Štaviše, Bog im otkriva i Nebeske tajne.

Radi ilustracije koliko je Gabrijela Vitek ‘prozorljiv’ i ‘upućen prorok’ pogledajmo jedan segment njenog razgovora sa jednom osobom (Agathe iz Rosenheima) koja on nje taži pomoć kako da izađe sa svojom verbalnom spontanošću a da u toj iskrenosti ne bude i agresivna, kako često biva kod nje: »Gabrijela: "... Jesi li ti sa sobom kao lišnošću, dakle lično sobom zadovoljna ili si sobom kao ličnošću nezadovoljna?" – Agathe: "Ja sam ponekad svakako nezadovoljna, jer postavljam uvek tako visoka merila i onda sam ljuta na samu sebe." – Gabrijela: "A to merilo koje ti postavljaš tako visoko, da li primenjuješ i na druge?" – Agathe: "Ponekad da, to moram reći. I zato sada sve vreme vežbam da, pre nego što ponovo nešto kažem agresivno, učim da najpre ono pozitivno osetim kod drugoga, dakle da postanem malo ćutljivija." – Gabrijela: "Jesu li to određeni ljudi, određeni tipovi ljudi?" – Agathe: "Da, sada mi pada na pamet moja majka." – Gabrijela: "Možda ti upravo ti određeni tipovi ljudi hoće nešto reći, šta treba da spoznaš u svom svetu osećanja da bi to očistila." – Agathe: "Ovo ću sada poneti sa sobom. A sutra ionako opet idem gore. Onda ću odmah započeti. Hvala".« (Prenos 8. časa na stupnju Reda, 13. 01. 1993. god.)

I tako, Gabrijelina 'objašnjenja' i 'vođenja' sve idu u tom stilu; nigde konkretnih uputa, sve nekakva prazna zapitkivanja (koja tobože nenametljivo vode samospoznaji) i okolišenja, a na kraju svi tražioci pomoći 'zahvalno' glume kako im je 'sve jasno objašnjeno' i kako sa tim ‘mudračkim’ obrazloženjima, navođenjima i ukazima najzad mogu da 'reše' mnoge svoje mentalno-životne probleme ... Na delu je jedna žalosna manipulacija sa ugroženim ljudima.

Gabrijela tvrdi da prosvetljen čovek sve vidi i sve Bogom i u Bogu može znati. Zašto ona sama nije tako prosvetljen čovek koji bi sve podatke dobijao neposredno od Boga, nego mora često da se poziva na nesigurne ljudske izvore informisanja, leksikone, knjige i časopise? Zašto ona tako puno nagađa i pretpostavlja? Na primer ona na početku 'Proroka'  9, kaže svom sagovorniku: »Ne znam da li si protestant ili katolik.« Ako ona navodno živi u Bogu, zašto joj to Bog ne kaže da bi uspešnije vodila razgovor? Da li ona za svoju tobožnju vidovitost, time i za sebe, vezuje neupućene duse, koje ne umeju da ispitaju duha koji kroz nju govori? (A ispitali bi ga na brojne egzaktne načine: na primer i kad bi se setili da mu zatraže neku informaciju sa kojom obični ljudski um ne barata, na primer da ga pitaju da im kaže koji je treći koren iz nekog višecifrenog decimalnog broja!) – Da li Gabrijela možda sliči ženi Jezabeli, prorečenoj u ‘Apokalipsi’ (2:20-23), koja kao lažna proročica zavodi Božije služitelje, one koji su predodređeni da služe u Delu Spasenja? (Činjenica je da se danas u novodobskim sektama i kultovima pojavljuju i druge žene koje se izdaju za ‘proroke’: Karen Danrich, Urijela iz Švajcarske, ...) Ako neko ne vidi i ne poznaje zemaljske stvari i tokove, kako može govoriti da poznaje Nebeske stvari?

Da li čovek koji mnogo toga netačnog i proizvoljnog iznosi, odnosno koji prezentuje ono što samo naizgled odgovara istini, može da prenese i pouzdan Unutarnji put do Boga? Zašto učenje koje dolazi preko Gabrijele u mnogim segmentima ima velike sličnosti sa učenjem Meri Beker-Edi, Štajnera i Martinusa ('Logika')?


Prorok ili medijum za onostrane duše?

U svojim spisima Gabrijela Vitek često ukazuje na opasnost koja nam preti kad se usmerimo na duše vezane za zemlju, vežemo se za njih i postanemo njihov kanal. Gabrijela ne vidi da je i ona jedan kanal manipulativnih duša, u krajnjoj instanci i Satanin.

U spisu 'Nekada neuki čovek na svom putu prema Bogu', vodeći prorok pokreta ‘Univerzalni život’ – Gabrijela Vitek, ukazuje da ju je posle porodične traume i tragedije (smrti majke kojoj je bila jako privržena), "na Hrista" uputila neka žena koja se bavila spiritizmom, i kroz koju je pored duša umrlih i ‘Hrist’ navodno ponekad govorio. – Da li je taj emotivni šok i ta žudnja za blizinom sa majkom bila idealna podloga da se Gabrijela katolkinja, koja sebe nije ispitala i spoznala, poveže sa dušama umrlih iz Podnebesa? Da li su te duše možda postale učenicima demona da bi realizovale neke svoje ciljeve po svaku cenu? S obzirom na prezentacioni doktrinalni profil objava, postavljam pitanje (za preispitivanje i razmišljanje): da li su te duše možda došle iz bogumilstva i katarstva? (Jedna činjenica stoji: one jako dobro poznaju načine kako na prijemljive ljude demoni i umrli deluju, i to i objašnjavaju podrobno u svojim objavama.) Da li Hrist, Duh Čistote, hoće i može govoriti kroz spiritističke medijume?

U istom spisu, priređenom u obliku intervjua, Gabriela tvrdi da je na početku svog duhovnog tragalaštva njen muž Rudolf video kraj nje ‘Hrista’ sa uzdignutim rukama. Kako je on kao neprosvetljen čovek mogao tako naprasno da vidi Gospoda Svetlosti i Čistote?


Nepoznavanje Besede na Gori

U knjizi 'Njegovo Oko', u poglavlju ‘Zemaljsko nasleđe ...’, Gabrijela navodi Isusov ukaz: »Ono što svežete na zemlji – biće svezano i na Nebu, ...«, pa kaže da je to Isus izneo u Besedi na Gori! Međutim u Besedi te izreke nema; susreće se kasnije: u ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ u verzu 57:12, a kod ‘Pseudo-Mateja’ u vezu 18:18. Zašto čovek koji se toliko puno poziva na značaj Besede na Gori, ne poznaje sadržaj Besede na Gori blaženstva?


Promulgator ‘Evanđelja po svetoj Dvanaestorici’

U ‘Univerzalnome životu’ se od druge polovine predzadnje decenije prošlog stoleća intezivno koristi ‘Protoevanđelje’ (The Gospel of the holy Twelve) koje je 1881.g. kao objavu, na engleskome jeziku, zapisao irski duhovnjak Gideon Ouseley. Na kraju ovog impresivnog evanđeljskog teksta (kojeg danas koriste i brojne američke himeričko-babilonske kvaziesenske sekte) stoji opominjuća zapovest da se datom sakralnom tekstu ništa ne sme dodati niti oduzeti, odnosno da ima snagu Zakona. Zašto su 'odgovorni' službenici u ‘Univerzalnome životu’ dati tekst (koji oni zovu 'Isusovo Evanđelje' – Das Evangelium Jesu, po naslovu koji mu je dao izdavač Rottweil, 1986.) velikim delom falsifikovali, mnogo toga izbacili (čak i čitave pasuse, na primer 6:10-12) a dosta toga i dodali? – Zašto se ‘Univerzalni život’ ne može širiti u Engleskoj? Da li zato što englesko govorno područje poznaje i poseduje referentan i validan tekst ‘Protoevanđelja’, dok se na nemačkom govornom području, u ‘Univerzalnome životu’, barata sa falsifikatom i improvizacijom od prevoda? I kako je to ‘Hrist’ u objavi ‘Ovo je Moja Reč’(Das ist Mein Wort) uzeo da tumači jedan od tih improvizorijuma?!

Ono što dolazi od Boga, to je Zakon i ima snagu Zakona, Celine, jer Bog je Zakon i Celovitost, i tome čovek ništa ne treba dodavati niti pokušavati da doda i oduzme. U ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' Gospod ukazuje preko Apostola: »I ako neko oduzme ili dometne rečima ovoga Evanđelja, ili prikrije, kao pod mericu/posudu, svetlost njegovu, koju je Duh pružio preko nas, Dvanaestorice svedoka izabranih od Boga, za prosvetljenje sveta uz spasenje anathema maranatha neka bude njemu, do Dolaska Hrista Isusa našeg Spasitelja, ...« (96:26) – Na kraju patmoske ‘Apokalipse’ Gospod slično iznosi za proročke reči ove svete knjige: »Ako im ko dometne nešto, na toga će Bog navaliti/prepuštiti zla napisana u ovoj knjizi. Ako pak ko oduzme nešto od reči ove proročke knjige, Bog će oduzeti njegov deo od Drveta Života i od svetoga Grada, koji su opisani u ovoj knjizi.« (22:18-19) – U Besedi na Gori blaženstva Hrist iznosi za Božiji Zakon zapisan od strane Mojsija u ‘Knjizi Zakona/Saveza’: »... Dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedna jota ili jedna titla od Zakona nestati, dok se sve ne zbude.« (‘Matej’, 5:18) Gospod daje važnost i najmanjem slovu ukoliko je ono iz Istine. U hebrejskome je najmanje slovo Jod (piše se gotovo kao tačka), kome odgovara grčka Jota.

Gabrijela se često pozivana na redigovanu novozavetnu pripovest da je Poslednje noći Petar navodno tri puta u strahu porekao da poznaje Hrista, a onda je petao zakukurikao ukazavši mu na njegovu slabost i verodostojnost Spasiteljeve najave datog događaja (videti i kraj objave 'Polja zračenja' – Die Strahlungsfelder). Tako stoji u Bibliji, međutim u ‘Protoevanđelju’ jasno stoji da je poslednje noći zakazao jedan drugi apostol: Simon Kananej, a ne Simon Petar (78:13). Zašto se u ‘Praevanđelju’ priređenom od strane ‘Univerzalnog života namerno izbacuje podatak da je Simon Kananej posle hapšenja Isusa, Ovog krišom pratio do sudske dvorane zajedno sa Petrom, Jovanom i Judom Jakovljevim (78:12)? Da li je to učinjeno da bi se sakrile suprotne tvrdnje sa kojima je se baratalo pre nego što je Ričard Vagner ‘Isusovo Evanđelje’ (izdanje iz 1986. g.) doneo u ‘Univerzalni život i predočio ga Gabrijeli, zaintrigirao je, a njen ispirator je potom uzeo da ga tumači (videti 'Pastir i njegovo stado' i 'Ovo je Moja Reč')?

Pogledamo li evanđeljske izveštaje možemo videti da je Isus imao dva apostola koji su se zvali Simon: jedan je bio Petar, Kefa, sin Jonin, a drugi Kananej (Revnitelj, Zilot).U redigiranim, biblijskim izveštajima vezanim za Isusov život stoji izvrtanje informacija vezanih za događaje Poslednje noći, izvrtanje koje hoće reći da je se pri suđenju Isusu Simon Petar navodno tri puta u strahu odrekao Hrista, da bi potom zakukurikao petao i ukazao mu na njegovu slabost i osvedočio mu istinitost Isusove najave da će zatajiti. U ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ jasno ukazuje da to nije bio Simon Petar, već Simon Kananej.

Ta zabluda se provlači i u objavama ‘Univerzalnog života, ponajpre u objavi koja nosi naziv “Polja zračenja”, nastaloj 1980. godine (pre dobavljanja nemačkog prevoda ‘Evanđelja po svetoj Dvanaestorici’). Tako se u poglavlju ‘Jedan deo palih bića bira novog vođu’ u vezi s tim kaže i sledeće: »Takođe i u Isusove učenike uvukla se demonsko-kočeća vibracija. U vrtu Getsimaniji tri učenika nisu više mogla stražariti i moliti se. Kada je Isus, sin Božiji, bio uhapšen od vojnika /?/, mnogi Njegovi učenici su se razbežali. Petar, koji je bio uključen u demonsku vibraciju, zatajio je.« A na samom kraju date objave iznosi se i ovo: »Da li će i kod tebe, o hrišćanine, koji ovaj spis čitaš, u dolazeće vreme – kao kod Petra – zakukurikati petao?«

Po ‘Mateju’ u Getsimaniji, neposredno pred hapšenje od strane hramske straže i policije, Isus navodno tri učenika odvaja od ostalih: »I povede Petra i dvojicu Zevedejevih sinova, te poče tužiti i strepeti.« (26:37, slično: ‘Marko,’ 14:33) ‘Luka’ ništa ne govori o izdvajanju ‘tri učenika’ (22:41), što je prepis verniji originalnom izveštaju, ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’. Tu lažnu konstrukciju da u Getsimaniji Isus od Dvanaestorice izdvaja trojicu apostola, a potom, naloživši im da budu budni, udaljuje se molitvenički od njih, zadržala je i Gabrijela. Gospod je od svih učenika tražio budnost i revnost.

Kada je u drugoj polovini devete decenije prošlog stoleća ‘Univerzalni život zamašnije prihvatio ‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’, mnoge stvari, u njihovoj verziji, vezane za datu epizodu prerađene su, da to ne bi bilo u kontradikciji sa ranijim Gabrijelinim ‘poukama’. Više nego očigledno je da se tu ne radi o omaški i previdu, već o potpuno svesnom falsifikatu. No kako Gospod kaže: Sve lažno što se skriva biće razotkriveno, i sve istinito što se pokriva (lažima) biće otkriveno.

I po pitanju ko je od Apostolâ pratio do prvosveštenikove palate uhapšenog Isusa, književnici ‘Univerzalnog života prave falsifikat. U njihovoj verziji i preradi stoji ovako: »I sabraše se pismoznalci i starešine, a Petar, Jovan i Juda iđahu za njima izdaleka, sve do palate prvosveštenikove.« (78:12) Namerno je izbačen Simon Kananej, koji je potom u Palati triput odrekao da poznaje Hrista.

Pogledajmo jedan potpuniji prevod date epizode: »I sabraše se književnici i starešine, a Petar, i Jovan, i Simon, i Juda /Jakovljev/ pratiše ih izdaleka do palate velikog sveštenika. I uđoše unutra i sedoše sa slugama da vide ishod. I oni potpališe vatru nasred dvorane; i kad behu posedali skupa, sede Petar između njih i grejaše se; i seđaše uz njega i Simon. Ali opazi ga jedna služavka dok je sedeo uz vatru, i ozbiljno ga osmotri, pa reče: "I ovaj čovek je bio sa Njim!" – A on odreče, govoreći: "Ženo, ne poznajem Ga!" – A malo potom opazi ga drugi, i reče: "I ti si od njih! " – A Simon reče: "Nisam, čoveče!" – A otprilike jedan sat kasnije, još jedan verodostojno potvrdi: "Doista, ovaj je bio sa Isusom iz Nazareta, jer: njegov /galilejski/ govor ga izdaje." – A Simon odreče treći put uz zakletvu, govoreći: "Ne poznajem tog čoveka!" – I odmah, dok on još govoraše, zapeva petao. A Gospod se obazre i pogleda na Simona. I seti se Simon reči Gospodnje, kako mu reče: ‘Pre nego što petao zakukuriče ovog dana, tri puta ćeš Me se odreći.’ – I iziđe Simon i zaplaka gorko.” (78:12-18)

U objavi 'Hijerarhija majstorâ ...' (Der Hierarchie der Meister und das Golgatha-Opfer), pogl. 17, iznosi se da su Isusa u Getsimanskom vrtu uhapsili rimski vojnici; da su to doista bili rimski vojnici zar ga oni odmah ne bi odveli rimskome namesniku? Međutim, uhapsila Ga je hramska straža-policija i odvela Ga je prvosvešteniku Hrama. – U časopisu 'Prorok' Gabriela iznosi da je Petar odsekao uvo rimskome vojniku prilikom Učiteljevog hapšenja; da je tako bilo, zar ne bi i Petar bio razapet zajedno sa Hristom; Petar je mačem samo ozledio uvo prvosvešteničkom sluzi (78:7).

Gabrijela uči mnogo toga što je suprotno ‘Isusovom Evanđelju’ koje koristi njena zajednica. Tako ona uči da je se Prvorodni Sin Božiji samo jednom utelovio na zemlji. Zašto se onda u ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ iznosi da Ga je Njegova majka mnogo puta u raznim dobima i predelima rađala (66:10, 96:19b), da je od početka sveta govorio (50:12), da Ga kao Mesiju poznaju mnogi narodi, kojima je dao i odredio čistu žrtvu Svetome Imenu: tamjan i plodove zemlje?

Zašto ukazno iste stavke iz ‘Evanđelja po svetoj Dvanaestorici’ – 19:8, 57:13, 69:6, Gabrijelin inspirator sasvim ukazno različito i nelogično tumači? – Zašto u 'tumačenju' stavka 12:10 objašnjava termin 'prokune' kad on uopšte ne stoji u originalnom tekstu, već ‘osudi’ (And certain of the Pharisees came and questioned Jesus, and said unto him, how sayest thou that God will condemn the world ?) ? – Zašto u tumačenju verza 21:14 iz ‘Protoevanđelja’ Gabrijelin inspirator poteza ukaz »Poučavajte, a onda krštavajte«, kad se on u predlošku nigde ne javlja? Nije li to odraz nekih Gabrijelinih podsvesnih refleksija i previranja? – Zašto se verzu 66:1-2, gde se uči da je spasavajuće trojstvo čovečanstva duša koja je u duhu postala otac, suprug i sin (odnosno majka, supruga i kći), tumače kao da se odnose na duh, dušu i telo? Stiče se utisak kao da njen inspirator nije ni pročitao ono što je uzeo da ‘tumači’.

Sve što iz ‘Evanđelja po svetoj Dvanaestorici’ Gabrijelin inspirator nije razumeo, on je proglašavao sporednim stvarima i ‘simbolima’ (vidi na primer tumačenje na 68:15-20). Pa i simbol nešto predstavlja i može se protumačiti i ukazno obrazložiti.


Satana ‘hoće’ da oženi Isusa

Gabrijela Vitek, utemeljitelj sledbe 'Univezalni život', kao i većina drugih verskih struja uči da Isus nikada nije bio oženjen. Tako se iznosi da je Satanino nastojanje bilo da Isusa oženi i veže za porodicu, kako bi Mu kroz porodični život oduzela duhovne snage. (No svako istinsko zajedništvo, pa i bračno, pojačava raspoložive duhovne snage, ne redukuje ih!) U objavi 'Polja zračenja' možemo pročitati i ovo: »Lucifer je hteo da Isusa iz Nazareta oženi i veže ga za kuću i porodicu. Njegovo nastojanje je bilo da Mu domaćinskim životom oduzme duševne i telesne snage, koje su čoveku potrebne, pored ostalog, da pojača u sebi svete snage, puštajući ih da u svim ćelijama tela i česticama duše postanu delotvorne. Večni Bog, naš Otac, pustio je sva iskušenja na Svoga Sina.« (iz poglavlja 'Satana hoće da dovede Isusa iz Nazareta u pad') Zasto o tome ‘Protoevanđelje’, na koje se poziva i ‘Univerzalni život, ništa ne kaže, već naprotiv izveštava da je Isus u mladosti (počev od osamnaeste godine života) bio 7 godina u braku sa devojkom Mirjam iz Judinog plemena (6: 13), a posle njene smrti, i kasnije, kao duhovnu družbenicu imao je Mariju Magdalenu?

Po ovim 'objašnjenjima' ispada da je Bog protiv braka, a Isus najobičniji slabić koji se ni jednom čulnom izazovu u braku ne bi mogao odupreti. Naravno, sve je to naivno i neozbiljno izlaganje. S druge strane jasno je da bi oženjenome Isusu bio problem da u tom statusu i sa porodičnim obavezama široko propovednički i ekspediciono nastupa. Zato Gospod posle svoga Pomazanja na Jordanu i nije bio u braku, već samo partnerski povezan sa pokajnicom Marijom Magdalenom (što danas potvrđuju i spisi iz Nag Hammadija).

U svojim tumačenjima, da bi izbegla da prizna ono što jasno stoji u ‘Protoevanđelju’, koje ona formalno priznaje, Gabrijela pravi fiktivnu razliku između 'ženidbe' i 'venčanja', koje sadrži po njoj zavet pred Bogom. Kod duhovnih ljudi, koji u brak stupaju zavetujući se na odan i čist život, ta terminološka razlika realno ne postoji.


Da li se anđeli žene?

Gabriela uči da se anđeli bračno povezuju i da imaju duhovnu decu. (Ona inače Krvnika ljudskog vidi kao ženski princip, kao otpalu ženu Boga Oca!) Zašto onda Hrist uči nešto sasvim drugo: da se anđeli ne žene i da nemaju duhovnu decu (92:4), da je svaki anđeo, baš kao i Sveti Sin i Presveti Otac-Majka Bog u sebi dual (dvojstvo), Manifestacija Pozitivnog i Negativnog Principa? – Ako se nebesnici ‘bračno povezuju’, što objave u ‘Univerzalnome onda nešto ne govore o 'Hristovom dualu'? U njihovim objavama svi nebesnici imaju ‘duale’, samo ne Hrist Božiji!


Da li Isus nije imao braću?

Gabrijelin inspirator (objava 'Pred pobedom stoji borba') uči da Isus navodno nije imao braću i sestre, već samo polubraću (kao što se iznosi i u apokrifu ‘Jakovljevo evanđelje’). Ali zašto se onda u ‘Evanđeljima’ govori o Isusovoj krvnu braći i sestrama? Što tu stariju 'polubraću' Evanđelje ne pominje kad govori o popisu, odlasku u Betlehem i sklanjanju u Egipat? Zašto se kaže da je Isus prvo dete blagoslovene Device? – Zašto se u ‘Ovo je Moja Reč’ Josip naziva Isusov 'poočim' kad mu je zemaljski otac?

U objavi ‘Pred pobedom stoji borba’, tvrdi se i to da je Jakov Pravednik, prvi anđeo/nadglednik Crkve u Jerusalimu, navodno samo jedan od Josipovih sinova iz 'prethodnog braka", dakle, samo dosta stariji Isusov polubrat. Jakova Pravednika je judejski prvosvestenik Hanan kamenovao 62. god. ne., o čemu postoje pouzdani povesni izvestaji (Eusebije, Flavije). Znači li to da je on tada imao skoro 100 godina života?


Da li je u Judeji bilo rimskog namesnika u vreme Isusovog rođenja?

U prethodno navedenoj objavi, na 9. strani originalnog teksta, kaže se da je u vreme Isusovog rođenja rimski namesnik (Statthalter) pozivao stanovnistvo da se popiše! Kako je ‘rimski namesnik' mogao da poziva na popis, kada u vreme kada je se Spastitelj rodio (oko 13. god. se.), Rim još nije imao svoga namesnika u Judeji (postavlja ga tek 6. g. n. e.)? U Judeji je u vreme datog popisa vladao vazalni kralj Herod Veliki, koji je i organizovao pokolj nevine dece u Betlehemu i okolini.


Ko je JHWH?

Gabrijela uči da Jehova ime Boga Sina. Međutim, zašto se onda i u ‘Bibliji’ i u ‘Isusovom evanđelju’(koje ‘Univerzalni život proklamativno priznaje) nedvosmisleno ukazuje da je Jehova – Jova, Bog Otac (cp.: 1:3 i 6:4)? – Kad se površno sondiraju neki starozavetni tekstovi, uistinu se može ‘zaključiti’ da su Otac i Sin jedna osoba.


Da li su svi demoni pali iz Neba?

Gabrijela i onostrane snage koje stoje iza nje, uče da je Lucifer, sa mnoštvom zavedenih anđela, pao iz Čistog, Najvišeg Neba. Lucifer i njegova sedam kneza su dakako prvi i najstariji otpadnici, no Pad anđela došao je kasnije. Ako se pogleda ‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’ ( 68:14 ), kumranski rukopisi i apokrifne 'Enohove knjige', može se videti: Bog je delu anđela, delu Nebeskih Zvezdi, dao nadgledničku vlast nad svetom, vlast koju su oni zloupotrebili (donevši čovečanstvu plodove pogubnih znanja i veština: lov, krvne žrtve, abortus, rat,...), te se utopili u svojoj požudi u svet mesa (cp.: 'Postanak', 6:1-4).


Nakaradna podela sedam Svetih Snaga

Gabrijela priznaje Sedmerostrukog Duha Božijeg, Sedam Svetih Zraka, i deli ih na Krilo Ljubavi (u koje smešta tri Snage ) i Krilo Mudrosti (sa četiri Snage). Za nju Krilo Mudrosti predstavlja Pozitivni, Muški Princip. Tako se u objavi 'Svetilište, Sedište Boga Oca', kaže: "Otac pretežno poseduje Elementarne Struje: Red, Volju, Mudrost i Ozbiljnost." (str. 2) – Gledano i logički i biblijski, Pra-Mudrost nije muški, očinski princip/počelo, već ženski, majčinski. Po Gabrijeli, Pozitivno je iznedrilo iz sebe Negativno (v.: 'Polja zračenja'), što znači da je Pra-Mudrost rodila Pra-Ljubav (u 'Hijerarhiji učiteljâ ...' se pak suprotno tvrdi...), a to bi bila emanaciono-kosmogonijska inverzija. Gledajući i ukaze njihovog ‘Isusovog Evanđelja’, jasno se vidi da Hrist predstavlja Mudrost kao žensku (35:12, 76:12, 64:8), a Ljubav kao mušku Prasnagu. Zar nije očigledno: Ljubav je najača praiskonska Snaga, i kao takva predstavlja, obuhvata Pozitivno Počelo u Bogu.

U tumačenju pasusa 94:5-7 ‘Isusovog Evanđelja’, Gabrijelin inspirator iznosi da sedam Svetih Snaga korenspodiraju sa duginim spektrom, sa spektrom sedam boja, a poznato nam je da on ide od crvene do ljubičaste boje. Međutim, u starijim spisima ‘Univerzalnog života’ (‘Svetilište’, ‘Upoznaj se i leči se sam Snagom Duha’) daje se sasvim druga lestvica boja, u kojoj postoji slaganje samo za prvi Zrak, koji Gabrijela zove 'Red'? Ako Red nosi crvenu boju, zar to ne pokazuje da on pripada Ženskom Principu (ne Muškom kao što tvrdi Gabrijela), jer ima nižu frekvenciju i manju energiju nego ljubičasta boja, boja sa drugog kraja spektra?


‘Prorok’, čija se rana reč skriva

Primetno je da izdavačke kuće i službe ‘Univerzalnog života ne smeju da publikuju rane objave koje su došle preko Gabrijele? Da li se radi o istoj priči kao i sa takozvanim Jehovinim, odnosno Raselovim svedocima, kojima se ne da da integralno objave ni jednu knjigu svoga osnivača, jer bi se tada jasno videlo koliko je se doktrina u međuvremenu istumbala i promenila, a sve što pokazuje doktrinalne kolizije jasno i svedoči da nije inspirisano od Boga? – Zašto su nadležni Gabrijelini sledbenici povukli telepatsku objavu o takozvanim letećim tanjirima – 'I braća iz delimično materijalnih područja Univerzuma služe u Otkupiteljskom Delu Sina Božijeg' (Auch die Brňder aus teilmateriellen Bereichen des Universums dienen im ErlŘserwerk des Sohnes Gottes), kad u njoj samoj postoji 'garancija' da je istinita, pa čak sadrži i poziv da se data znanja šire? Da li zato što se tu iznose sijaset kontradiktornih i nebuloznih stvari?

Zašto je u jednome od prvih spisa ‘Univerzalnog života’, u knjizi 'Zaboravljeni Božiji glasnici' (Mystiker in der protestantischen Kirche - Vergessene Boten Gottes), kvazireformator, pogromaš, antisemita i ostrašćenik Martin Luter prikazan kao 'Božiji čovek' i 'videlac Istine', a danas je njegov život i literalni opus izložen najžešćoj kritici? Da li zbog toga što je Luteranska crkva u međuvremenu razjareno ustala protiv ‘Univerzalnog života’, koji kako-tako razotkriva mnoge laži i gadosti ove protestanske denominacije nastale na talasu sirovih i lažnih reformi, denominacije koja je danas uveliko privezana na nemačko državno subvenciono jasle?

Za Gabrijelu i njen pokret Katarina od Sijene (čije delo ona ‘nastavlja’) je Božiji srednjovekovni instrument. Da li se u ‘Univerzalnome životu zna da je ta ista Katarina rimskog pontifa (na koga takođe okreću mnoge svoje strele) nazivala »slatki Hrist na zemlji«?


Je li Đavo tvorac materijalnog ‘Univerzuma?

Kao i neki heretici gnostici i manihejci, tako i Gabrijela uči da je materijalni svet stvorio niži demijurg, odnosno Đavo. Po uzoru na bogumile (koji su takođe doktrinalno puno mešali istinu i laž) uči se da je Zemlju stvorila satanska vibracija, Pad-vibracija, U ‘Protoevanđelju’ jasno uči da je Gospod sazdao i Zemlju (jer: kako je Gore tako je i Dole), a satanska vibracija je samo kontaminirala i zaposela Zemlju i materiju, napravila od nje pustoš preko nemarnih i nezauzdanih ljudi (24:2)? Da li satanske ‘sile’ mogu i jednu trunku zemaljske prašine kao avetinjske snage da pokrenu iz onostranih, podnebeskih ravni? Stara Zmija je mnogo toga, od Božijeg poretka, izvrnula i kontaminirala svojim zračenjem. To i nekadašnje haranje dinosaurusa na zemlji dobro pokazuje, i današnje predatorstvo među životinjama.

Vidljivo, materijalno, i nevidljivo, duhovno, Nebesko, stvorio je Bog-Duh iz Svojih Energija. Dakako je materija nekada bila svetlija, ali da je nastala nekim zgušnjavanjem duha kroz milijarde godine, to je iluzija. Jasno je da sve što postoji vodi poreklo iz duha, tačnije iz Božijeg Daha. Energija je neuništiva, i ona samo može da menja svoj vibracioni broj i da se transformiše. Sve je iz Božijeg Daha. To što je deo tvorevine zahvaćen negativnom vibracijom, nije krivica na Bogu, već na bićima koja su po svojoj slobodnoj volji odstupila od Boga.

Po Gabrijeli, u čistom Nebu, deo anđela je zahvatila negativna, satanska vibracija. Ta vibracija je kontaminirala mnoge planete. I onda, pod Božijim Izdahom, pobunjeni anđeli su bili 'oduvani' iz Neba, a takođe je se deo planeta kontaminiranih odvojio, odnosno delovi od njih su se otcepili. Kad bi tako bili, Nebo bi se odmah survalo, jer bi izašlo iz svoga reda. Takve stvari može da govori neko ko ne poznaje astronomiju, i zna samo da se planete kreću po eliptičnim putanjima. Osim toga, na duhovnim zvezdama nisu živeli nikakvi anđeli, pa one nisu ni mogle biti kontaminirane negativnom vibracijom. Stoga ni materijalne zvezde nisu mogle nastati otcepljivanjem od duhovnim, jer nije bilo takvog otcepljivanja niti razloga za njega.

Da li je satanska vibracija povukla stvaranje milijardi galaksija i zvezdanih jata? Pa koliko ima zvezda toliko zasigurno nema demona ... Demoni ne mogu jednu trunku prašine da stvore a kamoli da povuku stvaranje čitave Vaseljene.


Da li je Isus jeo meso?

Pošto kao ‘prorok’ nije bila dosledan vegetarijanac, Gabrijela uči da je navodno takav bio i Isus. Ona uči da ga je čak i Poslednje noći, na Pashalnoj večeri uzeo od suseda da ih ne bi uvredio? Da li ona zna da restriktivni judejski kult uopšte nije dozvoljavao prenošenje pečenih ostataka pashalnog jagnjeta iz kuće u kuću? Da li je pročitala u ‘Protoevanđelju’, da je Gospodu, odnosno Njegovoj majci, iz Neba naloženo od Neba da On nikada ne treba da uzima mesa i žestokog pića: 2:7? Da li ona zna da u prahrišćansko Bratstvo nakon izlivanja Duha Obilja niko nije mogao da bude primljen ukoliko je jeo mesa i bio čulno zavisan od takve nezakonite ishrane: 91:8?! Život Jakova Pravednika i terapeuta-hrišćana to najbolje pokazuje.

U knjizi 'Ovo je Moja reč' Gabrijelin inspirator tvrdi da je Gospod navodno materijalizovao ribe iz energije Zemlje, a u objavi 'Pred pobedom stoji borba' da je to činio neposredno iz Božijeg strujećeg Duha? Nije li to oprečan ukaz? Nije li istina da Gospod nikada nije materijalizovao nikakvu nezakonitu i mrtvu mesnu hranu? Pa čak i vino koje je sakramentalno uzimao, kao posvećenik, Nazaren, konzumirao ga je obavezno pomešano sa vodom.


Da li Zakon setve i žetve važi i u Onostrano?

Gabrijela uči da se bića na Zemlji i u Prednebesima mogu opterećivati duševno, a u Podnebesima ne mogu, slično kao što se čovekova duša ne opterećuje u snu? (Ona inače uči da između materijalnog Univerzuma i Nebeskog Kraljevstva postoje četiri delimično materijalna sveta – Podnebesa, i tri Prednebesa.) Da li je to logično? Da li to uče one duše koje ne žele da priznaju i da vide da nezakonito utiču na ljude i da će to jednom morati da otplate? Ako se navodno dezinkarnirana duša ‘ne opterećuje’, kako su se onda opteretili takozvani pali duhovi? Ako neka duša opseda nekog čoveka i goni ga da počini ubistvo iz osvete, zar ona ne krši Božiji Zakon (Zapovest ‘Ne ubij’!), zar se ne opterećuje ispošljavajući i razgorevajući zlo? Jer sve je energija i rad, delovanje? To se i u ‘Univerzalnome životu’ stalno ponavlja! Uči li Isus da neko ko u neznanju i u bunilu greši neće biti uopšte ‘šiban’? Demoni se po Gabrijeli ne utelovljuju, a u Podnebesima se 'ne opterećuju' što god radili i preduzimali, pa znači li to onda da su oni 'bezgrešni'? Na koji način će se onda oni svezati u zakonu setve i žetve? A kako se onda ‘svemirci’, koji stoje na još finijim ravnima, mogu opterećivati duševno?!

Dalje, u ovome ‘pokretu’ uči se da se dela i karma čoveka zapisuju u kartotekama materijalnih planeta i astralnih planeta Podnebesa. Da li po logici stvari to znači da ono što rade duše iz Podnebesa biva zapisano u kartoteku Zemlje, njenu Akaša, Eter Hroniku? Uči se da je kartoteka astralnih planeta prepunjena? Kako onda nije prepunjena kartoteka Zemlje koja od početka sve beleži a čovečanstvo greh na greh gomila?


I protiv egzaktne nauke ...

Gabrijelin inspirator uči da Zemlja sve više i više ubrzava rotaciju, naučnici da je usporava. Njen inspirator u ‘Poljima zračenja’ kaže da plima i oseka ubrzavaju rotaciju zemlje, a fizičari da je usporavaju zbog sile trenja. Gde je tu istina?


Kad i gde je izlivena Podupiruća Snaga?

Gabrijela uči da nam je Hrist doneo Spasenje izlivši na Golgoti Svoga tekućeg Duha, i ugradivši po iskru od Njega u naš četvrti centar svesti koji pulsira uz srce. Da li je Duh Istine i Utehe izliven na Golgoti ili tek nakon vaznesenja Gospoda? Da li je Sinovljeva Snaga od večnosti naglašeno prisutna u našim grudima, u ugaonom, četvrtom centru svesti, ili tek od Golgote?


Pouke u seni Raselovih svedoka

U 'Proroku'  13 Gabrijela kaže: »Ne piše li negde da je Biblija Božija objava i da joj se ne sme oduzeti niti jedna reč, niti jedna jota«? Da, to piše u traktatima koje dele takozvani Jehovini svedoci (koji prave svoje verzije Biblije i koji u svojim provizornim prevodima novozavetnih kodeksa domeću ono što im prija), koji završne opomene i naznake iz ‘Apokalipse’ (22:18) generalizuju na celu ‘Bibliju’. Da li Gabrijela pod uticajem propagande Raselovih svedoka polako odbacuje i Hrista kao Boga, odričući da Njemu pripada Slava i Čast, kao što se i uči u ‘Apokalipsi’ (5:12)?


Da li će se i u Kraljevstvu Mira ratovati?

U radio prenosu osmog časa školovanja na stupnja Volje, da bi ilustrovala Zakon setre i žetve, Gabrijela najavljuje da će se na balkanskim prostorima možda za 50 godina opet voditi ratovi, a s druge strane (na kraju objave 'Polja zračenja') njen inspirator kaže da Gospod treba doći oko 2000. godine. Po toj logici, u Božijem Kraljevstvu Mira trebali bi opet da tutnje ratovi? Ili Gabrijela samo govori o Hristovom Dolasku u Slavi, a ne veruje u njega srcem? Inače, po Gabrijeli, i u Hiljadugodišnjem Kraljevstvu Mira, koje treba da zahvati celu Zemlju, biće ‘mrlja’, naseobina koje će naseljavati nedovoljno čisti ljudi.


Solarni ili lunarni kalendar?

Gabrijela odbacuje solarni kalendar i podelu godine na 12 meseci, pa kaže da će u Kraljevstvu Mira na zemlji važiti lunarni kalendar? Ali ‘Apokalipsa’ nešto drugo kaže: da će i kalendar Nove Zemlje imati 12 meseci (22:2), da će to biti solarni kalendar, jer kako bi se onda mogle svetkovati Božije svečanosti Božić, Uskrs, Vaznesenje, Preobraženje, koje se vezuju za početke godišnjih doba i prividni obilazak Sunca oko Zemlje.


Anđeli bez pojasa

Gabrijela u’Unutarnjem putu Stupnja Reda’ tvrdi da muški anđeli ne nose pojas preko svojih svetlotvarnih haljina. Zašto onda proroci Hrista (Sina Božijeg) i Arhanđele vide opasane: ‘Otkrivenje’, 1:13, ‘Danilo’, 10:5? Inače, u belim lanenim haljinama, koje su nosili prvi hrišćani i svi sveti redovnici (terapeuti, nazareni, eseni) Gabrijela vidi licemerstvo i težnju da se nešto sakrije.


Ko će ih ugasiti?

Gabrijelin inspirator u ‘Poljima zračenja’ kaže da podzemna negativna zračeća polja Zemlje (koja teosofi vide kao blagoslovena mesta) treba da ugase sami ljudi. Zašto potom onda (u istoj objavi-knjizi) iznosi i to da će Hrist na kraju ipak sam ugasiti negativna uporišta prilikom svog Dolaska, Dolaska koji neće biti poput munje, već će se protezati na duža vremenska razdoblja?


Da li su pastiri 'starešine'?!

Iako i ‘Protoevanđelje’, i starozavetni 'Proroci' i Pavlove 'Poslanice' govore o pastirskoj službi, Gabrijela izvodi učenje da ni jedan čovek ne može biti duhovni pastir. Pogledajmo kako Gospod preko Jeremije osuđuje nemarne pastire: »Jao pastirima koji upropašćuju i raspršuju ovce paše Moje – reč je Jehovina.« (23:1) – Po Gabrijeli pastir je uvek Hrist. Ona reč 'pastir' zamenjuje rečju 'voditelj'. Tačno je da je Hrist-Duh u prvoj instanci Pastir, ali pastiri su i oni ljudi koji žive u Njemu. A ko živi u Bogu, kroz toga Bog i može da vodi svoj narod. Vaskrsli Gospod apostolu Petru ukazuje: »Napasaj stado Moje.« – Dakle, On mu zapravo kaže: budi verani marljiv pastir u Meni.

Pavle se takođe osvrće na prve velike služitelje koje je postavio Hrist Spasitelj: »I On je sam dao jedne za Apostole, a druge za Proroke, jedne za Evangeliste, a druge za Pastire i Učitelje.« ('Efescima', 4:11) – Ako se pogleda ‘Protoevanđelje’, koje Gabrijela formalno priznaje, a komentarima često banalizira i izvrće, da se primetiti da Gospod govori o dvanaest Apostola, dvanaest Proroka, dvanaest Evangelista/Učitelja i dvanaest Pastira (17:4-5). Njih je Gospod, izabravši ih i krstivši ih, poslao među 12 plemena Izraela da šire Radosnu Vest i da organizuju Hristove Crkve.

Gabrijela zamemaruje i ne razume značaj četvorostruke harismatske službe iz koje je rođena Crkva. Rekli smo, da su za nju Pastiri ustvari ‘starešine’, ‘presbiteri’. Ona ne razlikuje svete harismatske službe koji su u početku davali majčinski Pontifikat Crkve (pastirsku, apostolsku, proročku i evangelističko-učiteljsku), od hijerarhijsko-dostojanstveničkih sveštenih činova (episkop, presbiter, đakon


Da li će se sve duše spasiti, vratiti u Nebo?!

U ‘Evanđelju po svetoj Dvanaestorici’ Hrist, Gospod Mudrosti, ukazuje da će se tvrdokorne i teško opterećene duše jednom razgraditi, da će se ugasiti, da će ih neočišćen greh izjesti, te da će se Duh iz njih povući. Zašto Gabrijela to negira, pa usvaja Origenovu doktrinu da će sve duše biti zasigurno spasene, te kaže da će i demoni jednom dospeti u nekakva evoluciona polja Neba (a Zemlja je polje usavršavanja i upotpunjavanja duša!), kako bi korigovali svoja deformisana tela?! Kako nešto nečisto i nesavršeno može da uđe i da se zadrži u Božiju Čistotu, Lepotu i Savršenstvo? Tačno je da će sve duše biti izbavljene: sve pravedne, sve koje su prihvatile Zakon Života, sve one koje su se odrekle Laži i Zla!

Dakle, po Gabrijeli, vodećem proroku u '‘Univerzalnome životu', uči se se da će na kraju krajeva svi ljudi, odnosno sve duše, biti spasene, da će Božija Ljubav i zadnjeg demona privoleti na pokajanje. Ona ponavlja ono što je nekada Origen učio, i zbog toga bio osuđen.

Tačno je da Bog želi da se sve duše spasu. Ali Božije Proviđenje nam ipak kaže da sve duše neće biti spasene, odnosno neće moći biti spasene, jer će se potpuno okrenuti zlu, jer njih u njihovoj tvrdokornosti na najdublja patnja neće pokrenuti promeni. Onaj koji je eonima pakosno i svesno grešio protiv Boga, ko je Zlu sebe duboko prodao, ko ne prihvata Hrista kao Gospoda i spasitelja, kako može biti spašen?

Ako se pogledaju novozavetni ukazi, Poslanice na primer, može se videti da se iznosi da je Bog Spasitelj sviju, osobito vernih, da će svi u Hristu biti izavljeni. Ali koji 'svi'? Svi oni koji ostanu i istraju na Hristovom Putu, i svi oni koji se odreknu svojih nezakonitih dela. Oni koji ni kroz viševekovnu patnju ništa ne nauče na kraju će biti razgrađeni, rastočeni, vlastiti neokajan greh će ih izjesti i sagoreti. U 'Protoevanđelju' (67:15) Gospod ukazuje: »A svirepi i nesposobni za ljubav otići će u vekovnu kaznu, i ako se ne pokaju, biće sasvim izjedeni; a pravednici i milosrđem puni otići će u Život i Mir Večni.«

Pogledajmo jedan citat iz Gabrijelinog učenja gde ona iznosi zašto svi 'moraju' biti spašeni: »Ako se čovek takođe predao Đavolu, onda je deo njegovog života ipak iz Boga. Neopteretivo jezgro duše se dakle ne može promeniti. Iz toga rezultira Detinjstvo u Bogu. To jezgro bića je obavijeno onim što je Bog stvorio naime, ono je oblik duhovnog bića. Ako se ta duša ne bi vratila, onda bi nedostajala jedna zakonitost Božijeg zakona; naime, nedostajalo bi to dete koje je On u Svom Srcu ugledao i stvorio kao čisto biće, a i drži ga tako u Svom srcu. Ako se ta duša više ne bi vratila onda bi u Središnjem Prasuncu, u Prasrcu bio bio zasenjen jedan zrak, taj Detinji zrak, i tako bi Bog bio opteretiv. To Bog nije, jer On je bez mrlje (neporočan), dakle savršen. Dakle, jedna takva duša može ponovo da se vrati pod određenim okolnostima, u beskrajnom ciklusu otplaćivanja ili u više ciklusa, ali to dete se /ipak/ vraća.« (Intezivno školovanje na stupnju Volje, radio emisija od 03. 12. 1997, Prenos 24, časa) Tako je Gabrijela i prokletnicima demonima, pa i samome Luciferu, namenila ‘spasenje’. Zlo koje je Krvnik ljudski doneo, branio i odobravao, gotovo je nepregledno i neotplativo. Onaj koji je se iz dna duše Eonima borio protiv Boga, taj će se i uvek boriti. Taj će i u otplaćivanju svojih grehova huliti na Boga, i tako samo greh na greh povećavati. – Tačno je da je Bog neopteretivo jezgro svake duše, pa i one kod demonskih snaga, jer i te duše, u krajnoj instanci, žive zahvaljujući tome što im dotiče Božija Snaga, makar i ‘kap-po-kap’. Bog večno neće ostati u takvim tvrdokornim dušama. On će se povući iz takvih tvrdokornih duša, i one će se rastočiti, u Duh iz koga su i sazdane. Time i tako se ništa ne gubi, niti Bog ostaje u nekakvome ‘prokletstvu’, kao što to Gabrijela hoće da predstavi i izvede.

Objasnimo to i ovako: Tačno je da Bog prebiva u svakoj duši kao Sveprisutna Snaga i kao jezgro duše; u bramanizmu tu esencu zovu atman. Tačno je da je Bog neopteretiv. I Bog, odnosno Božansko jezgro se ne može opteretiti. Opterećuje se duša. I kad se duša bez prestanka opterećuje (kad i u otplaćivanju teško huli na Boga), da li to beskrajno opterećenje jezgro duše hoće i može izdržati? Dakako ne. Jezgro duše se povlači iz tvrdokorne duše, vraća se Bogu, a duša se rastače. Isto privlači isto: čisto jezgro Čistome Duhu. Jasno je da se u čistome Nebu ni jedna duša ne može razgraditi. Tu i ne dospeva nijedna nečista duša (iako Gabrijela uči da su demoni, radi vrbovanja, i tu mogli, po principu reciprociteta izaslanika, slati svoje glasnike Tame). Sve teško opterećene duše se rastaču van Neba, u plamenu vlastitog neočišćenog greha.


Da li je Hrist sveprisutan u
Četiri Očeve Snage ili u Četvrtoj Snazi?

Gabrijela priznaje Sedmerostrukog Duha Božijeg. Priznaje i da On ishodi iz Svetog Dvojstva. Čak i tačno naziva to sveto Dvojstvo: Pra-Ljubav i Pra-Mudrost. (To je na primer i Emanuel Svedenborg otkrio.) No sve posle toga kod nje je haos. Umesto da Pra-Ljubav kao Iskonski Princip označi kao Pozitivnu, Mušku Snagu, ona je predstavlja Ženskom Snagom, a Pra-Mudrost 'Muškom'. Sedam Zraka koji ishode iz Svetog Dvojstva ona označava kao: Milosrđe, Ljubav, Strpljenje, Ozbiljnost, Mudrost, Volja i Red. Paradoksalno u toj sistematizaciji i opservaciji je to što se i Bazična i Ishodeća Snaga nose isto ime: Ljubav, odnosno Mudrost.

Ljubav je Dajući, Muški, Pozitivni, stvaralački Princip u Bogu. Mudrost je Primajući, Ženski, Negativni, Održavajući/Noseći Princip u Bogu, svetom Dvojedinstvu. To kaže i ‘Protoevanđelje’ (koje Gabrijela formalno priznaje a tumačenjima često unakazuje), i ‘Biblija’, i logika. Mudrost, tačnije Pra-Mudrost je ta koja je diferencirana iz Pra-Ljubavi. I Hrist, Duh Mudrosti, Logos Božiji, manifestovan je iz Pra-Ljubavi i Pra-Mudrosti (Premudrosti).

U 'Izrekama' Sveta Mudrost kaže: »Gospod Me je imao kao Počelo Svoga dela, kao najraniji od Svojih čina, u Pra-Doba; oblikovana sam od Večnosti, od Iskona, pre nastanka zemlje. Rodih se kad još nije bilo pradubine, ...« (8:22-24 ) – A u ‘Sirahovoj knjizi’ Sveta Mudrost govori: »Pre Vekova, odiskona, On Me je proizveo i neću prestati doveka. Pred Njim sam služila u Svetom Šatoru i potom se nastanila na Sionu.« (24:9-10, v.: 1:4-10.19, 24:3-6) – U 'Knjizi Mudrosti' se iznosi za Družbenicu Ljubavi: »... Ona je Dah Sile Božije i čist okvir Slave Svemogućeg. /.../ Ona je odsev večne Svetlosti i ogledalo čisto dela Božijeg, i slika Njegove Dobrote. Jedna je, a može sve, i ostajući u sebi sve obnavlja.« (‘Mudrost’, 7:24-27) – Hrist o Duhu Mudrosti govori kao o Svojoj Majci. I drugo, i u grčkom i u hebrejskom naziv za mudrost (Hohma, Sophia) je imenica ženskog roda, a i to puno kaže. Ljubav je najviša Snaga. Kao takva ona je Muško Načelo. Mudrost je izvedena iz Ljubavi. To i pripovest o stvaranju Eve iz Adama donekle potvrđuje.

Po Gabrijeli Hrist je Duh koji je sveprisutan u Krilu Mudrosti: Red, Volju, Mudrost i Ozbiljnost – Vatru, Vodu, Zemlju i Vazduh. Njen ispirator u objavi 'Impersonalni i personalni Bog' kaže: »Jedna trećina pozitivne Pra-Snage je Sinovo Nasleđe, zbog čega je Sin Suregent Beskonačja. Ova jedna Trećina Pozitivne Pra-Snage je pretežno u četiri Bitnosti Boga: Redu, Volji, Mudrosti i Ozbiljnosti.«

Ako pogledamo 'Otkrivenje' 5:6 vidimo da se Hrist-Jagnje slika sa 7 rogova. Dakle, On zrači 7 svetih Snaga, a ne četiri. Po Gabrijeli Hrist kao impersonalni Duh je jedna trećina Pozitivne Snage (a Pozitivna Snaga je po njoj dvaput veća od Negativne: što je apsurd), odnosno Hristova Snaga čini 2/9 celokupne Snage.

Ako pogledamo ‘Protoevanđelje’, možemo videti da se Hrist prikazuje kao Neko na kome počiva šest Zraka: »I šest Zraka mogahu se na Njemu opaziti.« (46:6) Dakle On je jedan od Sedam Snop-Zraka. Dakako ne Prvi, ne ni Sedmi, već Središnji, Četvrti, Ugaoni. Ne naziva li se Gospod slikovito i Ugaoni Kamen? Od sedam Zraka (Očeve, Majčinske i Sinovljeve Snage) Bog-Sin je Središnji Zrak, Četvrti Zrak, čija boja je smaragno zelena. No kako svaki Zrak sadrži sve Ostale Zrake (Sin je u Ocu i Otac je u Sinu), to i Hrist ima i zrači ostale 6 zrake: tri Očeva Zraka i tri Majčina Zraka. Tako se uspostavlja potpuna simetrija.

Gabrijela uči da nam je Hrist doneo Spasenje izlivši na Golgoti Svoga tekućeg Duha, i ugradivši po iskru od Njega u naš četvrti centar svesti koji pulsira uz srce. Da li je Duh Istine i Utehe izliven na Golgoti ili tek nakon vaznesenja Gospoda? Da li je Sinovljeva Snaga od večnosti naglašeno prisutna u našim grudima, u ugaonom, četvrtom centru svesti, ili tek od Golgote? Da se Hristova Snaga najače oseća u četvrtom centru svesti, koji se nalazi u grudima uz kičmu, to je poznato i u monaškom isihazmu, gde se molitva radi sa koncetracijom na grudi i srce. Gabrijela uči da je u četvrti centar svesti Hrist kao Spasiteljska Snaga prisutan tek od Golgote, ... Gospod je, međutim, od večnosti moćno prisutan u četvrtom centru svesti i u četvrtoj Božijoj Snazi, odnosno kao četvrta Sveta Snaga. Pošto je On Središte svega, to je i Sve za Njega. Svet je stvoren za Njega, i kroz Njega, i svet Bog spašava kroz Njega. I On je Sve u Svemu, jer i Otac-Majka Princip je u Svemu Punina.


Da li je "Ne ubij!" bezuslovna Zapovest?

Da se pripremiti da Gabrijela iz nemačkog Vircburga, Božiju zapovest ("Ne ubij" – "Ti nećeš ubiti" – "Ne trebaš ubiti") interpretira kao bezuslovnu dužnost, apsolutni imperativ, slično kao i u đainizmu. Čak i pravi neke terminološko-formulacione egzibicije, pa hoće dokazati da 'Ne ubij' i 'Ne umori' ne ukazuje na isto. Tačno je da je ova Zapovest izvitopereno shvaćena i u judaizmu, i u islamu i u otuđenom hrišćanstvu. Najčešće u naboju 'Ne ubij pravednika', 'Ne ubij vernika', 'Ne ubij saplemenika', ... Ideja zapovesti je 'Ne ubij u agresiji' (što opet ne znači da se u svakoj 'odbrani' može ubiti ...), 'Ne ubij namerno', 'Ne ubij iz užitka', 'Ne ubij iz pakosti', 'Ne ubij iz osvete', ... Čovek nema pravo namerno, pakosno, s užitkom da ubije ni drugog čoveka ni životinju. Da bi se 'Ne ubij' ispravno razumelo treba datu Zapovest iz Dekaloga tretirati u svetlu Dvanaest Hristovih Zapovesti, Dvanaest Vratiju Novog Jerusalima. Tako u Prvoj Zapovesti Sveti Jedan Božiji kaže: »Ne oduzmite život nijednom stvorenju radi užitka ili radi vaše dobiti; niti ga uz to mučite!« A u Devetoj Zapovesti Hrist Bog kaže: »Pazite i štitite slabe, i one koji su ugnjeteni, i sva stvorenja koja trpe nepravdu!«

Svaka Zapovest se treba gledati u svetlu svake druge Zapovesti, jer Bog, Zakon Života, je Sve u Svemu. Ako čovek sudbinskim vođstvom bude doveden u situaciju da zaštiti slabog i nemoćnog, koji je smrtno ugrožen, bilo od životinje ili agresivnog, izbezumljenog čoveka, on ima pravo da ubije u odbrani i zaštiti. Ako vuk navali da zakolje ceo tor ovaca i jagnjadi, zar će trezven čovek reći: »Neka uradi to slobodno, nesmem ga ubiti.« Ako navali potom na nemoćn dete zar će trezven čovek reći: »Moje je da nikog ne ubijem, pa ni besnog vuka.« – Naravno, ako čovek čisto živi i moli za Božije vodstvo, verovatno neće ni biti doveden u situaciju da bilo koga ubije, pa ni da bi zaštitio drugog.

Pitanje je da li čovek treba u samoodbrani ubiti? Ako razbojnik navali na nekog, da bi posle njegove likvidacije potom ubio i nemoćne ljude oko njega, decu, ženu, čovek treba u tom slučaju zaštititi sebe, da bi i porodicu i nemoćne mogao zaštititi od neumoljivog razbojnika. – Čovek ne treba da uzima učešća ni u takozvanim i tobožnjim odbrambenim ratovima, u kojima se umesto naroda štiti samo vlast i režim.

Kada je oko 1975. godine počela da 'proriče' Gabrijela nije poznavala 12 Isusovih Zapovesti: upoznala ih je tek 1887. godine. Međutim, ona se na njih ni danas ne osvrće, i dalje Deset Zapovesti date preko Mojsija na svoj način tumači i prezentira bez njihovog povezivanja sa Isusovih Dvanaest Zapovesti, koje Mojsija produbljuju i objašnjavaju.


Da li je Satana kapitulirala?!

Po učenju Gabrijele iz Vircburga, Satana, Protivnik Božiji, pre 2.000 godina je kapitulirala, zagrlila Hristov krst, i priznala svoj poraz, jer nije uspela da osujeti Hristovo Delo Spasenja. Paradoksalno je da se jedan demon može 'predati' dok još ima sledbenika i poklonika među zavedenim ljudskom mnoštvom. Satana je grešila od početka, i težina njenih silnih grehova teraće je da greši do kraja. Osim toga, ona je otpala po svojoj vlastitoj volji, a ne po kušnji, i utoliko teže može doći do pokajanja.

Ničeg paradoksalno ne nalazimo u pokajanju onog ko ide Božijim putem, već u naprasnom 'pokajanju' onoga ko je od početka grešio, koji je milijarde ljudi i milijarde anđela okrenuo protiv Boga. U 'Poljima zračenja' Gabrijelin inspirator kroji priču kako je Satana i posle 'pokajanja' i 'kapitulacije' još neko sa demonskim poglavarima paktirala i dogovarala kako da što više oduže Hristov Dolazak.

Svako ko greši u neznanju može se pokajati jednom. Međutim, ko svesno greši, nezaveden, on greši protiv Duha Svetog, i za njega nema pokajanja i oproštaja. On može svoje grehe samo da otplati, bolno da iznese do poslednje pare. I onaj ko se istinski pokaje, on je dobio snagu da više ne čini stare grehe.

Po Gabrijeli, posle 'kapitulacije' Oca Laži, sedam najstarijih demona u Pobuni, preuzeli su vođstvo demonskom državom, i jedan od njih, nastavio je da deluje pod Sataninim imenom, odnosno preuzeo tron u državi smrti. Satana je danas, navodno, na putu prema Bogu i Njegovom Kraljevstvu. (Ništa neće biti čudno ako u objavama, pored ‘Hrista’ i ona počne otvoreno ‘učiti’!) Naravno, to je samo jedna od opasnijih priča za 'zabavu' i obmanjivanje, ...

Pogledajmo kako se u veličanstvenoj 'Apokalipsi' (koju Gabrijela nipošto podrobnije nesme ni da pokuša tumačiti), opisuje dijabolički punkt koji rukovodi državom smrti: »Velika aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna.« (12:3) – Ko je ta 'velika, ognjena aždaja' ako ne Satana, Krvnik ljudski, Antihrist, Stara Zmija? Ko su sedam njenih glava? To su sedam njenih kneževa, baala. Ko su deset 'rogova'? To su deset njenih vojvoda, učitelja 'mudrosti'. Za Satanu, njene kneževe i njene vojvode, kaže se da vuče trećinu nebeskih zvezda, trećinu otpalih anđela. Te 'zvezde' jesu nemarni stražari, posmatrači, nadglednici nad Zemljom, koje je Stara Zmija, otpavši iz Neba sa svojim kneževima i vojvodama, zavela i pridobila za sebe, odvratila ih od služenja Bogu i čoveku. I ti nemarni posmatrači, Žena Prokletstva, zavedeni doneli su čovečanstvu plod prokletog znanja: naučili su čovečanstvo da pustoši, da pravi oružje i ratuje, da prinosi krvne žrtve, da širi nesreću razne vrste.

Šta dalje kroji o Satanini Gabrijela odnosno njeni inspiratori iz Podnebesa ...? Ona uči da je se Satana planski, kad je se Isus rodio, utelovila u mušku formu, no u Herodovom pokolju male dece, i sama je stradala. A drugde, ona uči, da demonsko carstvo nije prepoznalo Hrista Božijeg, sve dok se On nije utelovio. Ako je Satana tek po Isusovom utelovljenju videla da je se On utelovio, kako je onda mogla znati kad će se Isus uteloviti, da bi se i ona sa njim utelovila?! Logičko i komparativno razmišljanje lako razbija Gabrijeline proizvoljne konstrukcije.

U spisu 'Isusov život simbol za čovečanstvo' Gabrijelin inspirator iznosi, predstavljajući se kao 'Hrist': »Kada sam ja, Sin Božiji stupio na takozvane satanske hijerarhije Svetlost u mom duhovnom telu je bila pokrivena, sve do najmanjeg detalja.« Dakle, demoni Hrista kao Boga nisu prepoznali sve do Njegovog rođenja u Betlehemu. U ‘Poljima zračenja’ stoji već druga priča: Satana zna kada će se Hrist roditi, pa se zajedno s njim rađa, kako bi Mu bolje oponirao na zemlji.


Da li je Satana mogla mučiti Isusa?

Gabrijela utelovljenog Hrista Božijeg hoće prikazati kao dušu koja treba pobediti Tamu u sebi. Kakvu Tamu je prečisti Gospod rođen od čistih roditelja mogao doneti sa sobom, kad u njegovoj duši nikada nije zapisan nijedan greh? Gabrijelin inspirator opisuje kako je Isus u mladosti navodno bio mučen od satanskih sila: »Godine propovedanja su otpočele nakon jednog života koji se danonoćno bori sa silama Tame. Tama je htela da spreči razvoj Sina Božijeg. Svim raspoloživim snagama se ona danonoćno obrušavala na mene da bi sprečila izvršenje Spasenja. /.../ One /- satanske snage/ su me mučile danju i noću, često sam spavao samo sat ili dva. Ujutro bi moje telo, ubijeno od groznice ležalo na postelji. Često je iz mojih usta dolazilo samo još neko krkljanje.« ('Pred pobedom stoji borba').

Da bi satanske sile nekog mučile taj neko mora da ima greh, opterećujuće žudnje i ropske strasti u sebi. Satana ne može da muči onog ko je se posvetio Bogu, ko radosno nosi teret zakonitog življenja, jer samo istovetnosti se privlače. Svetom čoveku Satana može da pravi velike probleme i smutnje, delujući na ljude oko njega, može i da pokušava da mu indukuje negativne misli, ali ne može da ga muči.

Ako bi Satana mogla da muči Hrista, koji je prečisto živeo, bez svetskih žudnji, onda bi ona bila veća od Boga. Satana polaže pravo i uticaj samo na onog ko živi za satanski svet. I takav čovek podložan je satanskim 'radostima' i satanskim, paklenim mukama.

Za Isusa Gabrijelin ispirator u gore pomenutoj objavi – ‘Pred pobedom stoji borba’, kaže da je On u znoju lica svog zarađivao Svoj hleb, a s druge strane uči se da pravednici tako ne moraju zarađivati svoj hleb. Da li to znači da Isus nije bio pravednik, čestit čovek, božiji miljenik?! Neki ‘pravednici’ uistinu mogu na ovome svetu lagodno da zarade svoj hleb služeći Staru Zmiju.


Da li je Isus-dete često posećivao Hram?

U istom spisu – 'Pred pobedom stoji borba', Gabrijelin inspirator dalje iznosi, pripisujući Isusu reči: »Kao dete sam s vremena na vreme sa Marijom odlazio u Hram.« – Te reči predstavljaju teško nepoznavanje judejskog kulta. Deca su za Pashu mogla da hodočaste u Jerusalimski Hram tek kad bi uzeli 12 godina života, odnosno postali podložni Mojsijevom Zakonu. Osim toga između Nazareta, gde je Isus živeo, i brdskog Jerusalima, nije malo rastojanje, da bi neko pešice 'često' išao u Hram.


Da li je apostol Pavle 'razbio' prahrišćanstvo?!

U Protoevanđelju, koje se u 'Univerzalnome životu' koristi delom falsifikovato i prekrojeno, možemo pročitati sekvencu gde Gospod Svome namesniku Petru, najavljuje ustajanje Svog jednog velikog propovednika: »I ustaće još jedan, i on će poučavati mnogim stvarima kojima sam vas Ja već učio, i raznosiće Evanđelje među neznabošcima sa velikom revnošću.« (89:9) – Očigledno je da Hrist ovde najavljuje pojavu revnosnog apostola neznabožaca ('Galatima', 2:9.19 – Savla, koji je se preimenovao u Pavle ('Mališa') iz Tarsa Kilikijskog. Gabrijelin inspirator, koji je uzeo da na svoj način protumači ‘Protoevanđelje’, međutim ne želi da prizna da je ovim rečima Gospod najavio apostola Pavla, pa ovaj ukaz simbolično i emfatički tumači, kao da 'jedan' zapravo označava 'mnoge' koji će delovati jedinstveno u Hristovom Duhu posle Njegovog vaskrsnuća.

U '‘Univerzalnome životu' je primetno nastojanje da se sav Pavlov opus sroza i proglasi 'ništavnim'. Takav trend je već i ranije postojao, javljao se, kao i da se izmišljava neko ‘Pavlovo hrišćanstvo’ koje je se razlikovalo od ‘Hristovog’. U Gabrijelinoj objavi 'Hijerarhija učiteljâ i Žrtva na Golgoti' apostol Pavle vrlo problematično predstavlja: »Savle je u prahrišćanstvu postao prvim uzrokočnikom nesuglasica. On je na početku svoga poučavanja dao prvi povod za krivotvorenje mog /- Hristovog/ nauka. Tako su se u prvobitnim zajednicama pojavila neslaganja. Proročka reč, božija reč, počela se povlačiti, počelo je tamniti bistro, omatajuće svetlo koje je prvobitne zajednice jačalo i podupiralo. /.../ Nejevreji su se domogli Hristova nauka i dalje ga izgrađivali na temelju Savlovih, rimskim načinom mišljenja obojenih izjava. Savle je postao Pavle tek nakon svog duhovnog preobraženja.«

U ‘Univerzalnome životu’, se dakle, uči da je apostol Pavle, koji je 'bio' i uzrok i povod za razbijanje ranog hrišćanstva, navodno tek na kraju svoga života doživeo istinsko preobraženje i tek dosta kasno postao istinski Hristov služitelj; dakle nakon pisanja brojnih Poslanica koje su navodno reflektovale njegovu rimsku borbenu čulnost i vlastoljubivost, koje tobože predstavljaju miks Hristove reči i rimskih sentenci.

Dakako i sam revnosni Apostol je dokazivao da i sam još uvek trči prema Savršenstvu, da delimično poznaje Istinu i delimično prorokuje ('Korinćanima', I, 13:9). Tačno je da on često nastupa kao rimski građanin, tačno je da je njegova misao dosta bliska rimskom stoicizmu (- poznao je da je se pojavio i pseudoepigraf koji je predstavljao tobožnju prepisku između apostola Pavla i rimskog stoičkog filosofa Seneke), no njena srž je ipak duboko hristocentrična. U ‘Univerzalnome životu’ se jednostavno velikim delom ne razume Pavlova misao, i Pavle se optužuje i za ono što ‘jeste’ i za ono što nije kriv. Problem sa realnim odslikavanjem Pavlovog lika i njegovih dela izrasta iz činjenice da nam originalna 'Dela apostolska' (koja verno govore o njegovom obraćanju i ekspedicionalizmu) nisu sačuvana, i to što mi danas nemamo autentične Pavlove poslanice, već njihove redakcije i interpolacije.


Šta označava 'padanje zvezda'?

Kako se u '‘Univerzalnome životu' mogu različito i vrlo suprostavljeno tumačiti pojedini evanđeoski ukazi, dobro pokazuje sledeći primer. Ukazujući na znake Svoga Slavnog Dolaska, Gospod je najavio velike fenomene izražene kroz pomračenje Suna, potamnjenje Meseca, i padanje meteorita. U davnini oni su nazivani i 'zvezdama padalicama', za razliku od 'zvezda stajačica' i 'zvezda lutalica' (planeta).

Tako Gabrijelin inspirator u 'Ovo je Moja Reč' iznosi: »"Zvezde će padati s neba" znači: Moćni meteori padaće na zemlju. I na taj način promeniće se odgovarajuće i planeta Zemlja. Mora će sebi potražiti druge bazene. Visoke planine će nestati, a nastaće nova brda i doline. Zemlja će u ukupnoj svojoj slici postati pitomija.«

Ovo izlaganje se po ukaznoj noti može prihvatiti kao relativno prihvatljivo. Međutim u povučenom spisu o svemircima, 'I braća iz delimično materijalnih područja ‘Univerzuma služe u Delu Spasenja Isusa Hrista’, koji navodno predstavlja diktat bića iz letećih tanjira, u Petom kontaktu se kaže: »... Gospod reče: "Sunce i Mesec će potamneti i zvezde će pasti s neba". To je slikovito rečeno i znači: ukupna materija će se opet skupiti i profiniti. Iz te mase će tada nastati nova, čista Zemlja finije materijalnosti".« Vidi se da se ovde 'padanje zvezda' tumači potpuno kataklizmički: navodno kao stapanje planetarih masa, da bi potom došlo do diferencijacije novih planeta. A gde bi takvu kataklizmičku promenu mogao da preživi i jedan čovek. Ko bi nasledio i naselio Zemaljsko Kraljevstvo Mira koje je Gospod najavio i koje će podići?


Da li će nas 'spasavati' svemirci iz letećih tanjira?!

U objavi o takozvanim letećim tanjirima stoji ukaz da nekakvim bićima iz Prednebesa, bićima koja su finije vibracije nego duše Podnebesa, trebaju letelice kao zaštita od Zemljinog gravitaciono-magnetnog polja da bi dospela do nas ljude? Kako onda dospevaju do Sirijusa, gde navodno imaju 'svoje baze' sa letelicama, kada Sirijus ima puno jače gravitaciono polje od Zemlje?

Fenomen pojave NLO-a, odnosno 'letećih tanjira' manipulativno koriste mnoge sekte, da bi prikazale kako sve navodno znaju o njima, kako su u kontaktu sa svemircima, kako deluju po njihovim instrukcijama. Na svemirce se, kako vidimo, poziva i 'Univerzalni život', doduše sada ne toliko jako kao što je to bilo dok su bili u razvojnom povoju.

Tako se u ‘Univerzalnome životu’ uči da će svemirci sa svojim letećim tanjirima kada dođe vreme velikih katastrofa, nastupiti sa Hristovim odobrenjem i podrškom u Poduhvatu Spasavanja voljnih ljudi i životinja. Oni će 'spasavati' o Hristov Slavni Dolazak, te na kraju ere Vodolije, posle Hiljadugodišnjeg Kraljevstva Mira, kada će, po ‘Univerzalnome životu’, Zemlja uz velike kataklizme doživeti dematerijalizaciju i rasprskavanje. Tako se u turbulentnoj objavi 'Pripreme za raspadanje svih zgusnutih oblika ...' kaže: »Takozvani vasionski brodovi ili vazdušni sateliti će se delimično spuštati na ovu Zemlju, dok će drugi opet ostati u vasioni. Bića slična čoveku, braća sa drugih delimično materijalnih sunčevih sistema koji se nalaze u različitim u jedno energetsko polje u koje ljudi mogu prodreti i oni će delovati na ovoj Zemlji da bi spašavali ili da još raznoliki život, kao što su na primer ljudi i životinje, usmeravaju na svoju telepatsku snagu. /.../ I za duše životinja će biti pripremljeni visoko razvijeni vasionski sateliti koji će na odgovarajuće planete dovoditi isključivo životinje i duše životinja.« – Apsurdno je da nekakvi svemirci (pored anđelâ čuvarâ), pored fizičkih tela ljudi i životinja izbavljaju i odnose i njihove nematerijalne duše. U ‘Univerzalnome životu se uči da svemirci duše nekih ljudi, dok oni spavaju, odnose na više vibracione ravni. Zna se ko vodi i upućuje rastelovljene voljne duše: anđeli čuvari. A duše, nematerijalne tvorevine, ne mogu nositi nekakva delimično materijalna svemirska bića. Naravno, po učenju ‘Univerzalnoga života’, svemirci će samo one ljude i samo one duše iz Podnebesa, koje su duhovno uznapredovale, moći obuhvatiti i privući svojim telepatskim snagama, odnosno preneti u svoje brodove i satelite. Ostale će katastrofe progutati.

Evo šta se još kaže o 'spasavanjima' ljudi u režiji svemiraca, kojima se pripisuju sledeće reči: »Nama je dopušteno iz magnetskih virova i haosa spasiti voljne ljude i za Planetu vezane duše i koliko je to moguće preneti ih na još sigurne planete. Mnogi će se tokom putovanja moći očistiti, jer velikim delovanjem Svetla, odnosno snage Duha, moguće je brzo čišćenje, ali samo kod onih duša i ljudi koji su već na ovoj Zemlji prošli odgovarajuće duhovno školovanje.« ('I braća iz delimično materijalnih područja Univerzuma služe u Delu Spasenja', Peti kontakt) – Dakle, saznajemo da će za teleportacijom spasene ljude postojati i druge, sigurne planete, na koje će se moći prebaciti. A s druge strane se uči da je Zemlja jedina planeta na kojoj postoji potpuno materijalni život, uči se da je se ona zgusnula pod uticajem negativnih misli otpalih bića koja su postala ljudi. A ko je 'zgusnuo' i napravio te druge, za 'život podesne' planete na koje će se biti preneti ljudi?!

Takvo spekulativno i robusno tumačenje koje uvodi 'spasitelje svemirce' zapravo negira Duha Preobraženja, Božijeg Duha. Ako Božiji Oblak, Božiji Duh, preobrazi i uzme u višu vibraciju voljne i etički izgrađene ljude, pa oni su samim tim zaštićeni od materijalnih dešavanja i kataklizmi, poput ognjenog pustošenja, o kojem govori apostol Petar u svojoj 'Drugoj Poslanici’.


Kako to da 'prorok' ne razume Isusovu dvojnost?

U 'Evanđelju Dvanaestorice' na koje se poziva i 'prorok' Gabrijela, o Hristu Božijem se govori kao o Sinu i Kćeri Božijem, kao o Onome koji otvoreno utelovljuje Princip Oca, Ljubav, i prikriveno Princip Majke, Svetu Mudrost. Tako se u verzu 64: 8 kaže: »... Iziđe /iz Neba/ ljubljeni Sin, Božanstvena Ljubav, i ljubljena Kći, Sveta Mudrost.« – Neupućenima, poput Gabrijeli to izgleda kao da se radi o 'dva' bića, 'dve' osobe. Međutim, kad se pogleda celina teksta jasno je da se misli na jedno biće, Hrista Sina koji je istovremeno i Kći, dvojno biće, onako kao što je Otac istovremeno i Majka. Tako u verzu 19:5 Isus za Sebe kaže: »... I niko, sem Sve-Roditelja, ne zna Sina koji je /i/ Kći.« Slično se iznosi i u 44:14, te u 51:2. (Naravno, u evanđelju ‘Univerzalnoga života su dati ukazi redukovano, bez termina 'kći' dati.). 'Kći' stoji jedino stavku 64:8. I tu Gabrijela, u svome egoteizmu, vidi sebe, 'utelovljenje Božanske Mudrosti'. Tumačeći dati redak njen inspirator nadugačko ukazuje na ranije 'veličanstvene' Gabrijeline inkarnacije, prikazuje je kao 'sišlu Mudrost'. Zapitajmo se: na konkretnom historijskom planu gde su te 'presudne inkarnacije'? Gde je se to Gabrijela utelovila u starozavetno vreme kao eminentan Božiji prorok u ženskoj formi? Nigde i nikada! Radi se o priviđenjima i glupim prevarama.


Da li 'svi' može da znači samo 'neki'?

Koji god evanđelski tekst da uzmemo, često susrećemo ukaz da je Isus sve one koji su Ga dodirnuli iscelio. Gabrijela u to neće da veruje, pa uvodi tumačenje kako je Hrist samo neke koji su verovali i dodirnuli se Njegovih haljina iscelio. Pa zar bi Mu dolazio neko ko nije verovao da može primiti iscelenje od Njega?! Samo oni koji su verovali otišli su Mu, i sa verom Ga dodirnuli, i svi su dobili isceljenje.


Sedam ili četiri Trube?

U patmoskoj 'Apokalipsi' slikovitim jezikom prikazana velika eshatološko-retribuciona zla pojavljuju se na znake sedam Arhanđeoskih Truba (pogl. 8, 9 i 10). Posebno su naglašena zadnja tri Zla. Svih sedam Truba će naravno odjeknuti pre Hristovog Slavnog Dolaska i najaviti Svetog Mladoženju i Vladara Kraljevstva Mira.

No, Gabrijela tu uvodi i neka svoja proizvoljna tumačenja, pa uči da Hrist dolazi već posle četvrte Trube, a zadnje tri Trube će navodno odjeknuti tek posle Hiljadugodišnjeg Kraljevstva Mira, pri 'rastakanju', dematerijalizaciji Zemlje. No šta kaže apokaliptički verz 11:15: »I sedmi Anđeo zatrubi; i odjeknuše snažni glasovi na Nebu govoreći: "Vladavina nad svetom pripade Gospodu našem i Njegovom Mesiji, i vladaće u sve Vekove".« I više nego jasno je da Hrist preuzima punu, hiljadugodišnju vlast nad Zemljom tek posle 7 Trube, a ne tek posle Četvrte.


Da li je drvodelja Josip živeo u kolibi?!

Gabrijelin inspirator koji se predstavlja kao 'Hrist' u objavi 'Pred pobedom stoji borba', ne samo da pokazuje elementarno nepoznavanje povesti nego iznosi i apsurdne i budalaste stvari. Tako na primer ukazuje za dom u kome je stanovao Isus, Marija, Josip i navodni Josipovi sinovi: »Mala je bila koliba /= nemački: Hütte/ u Nazaretu i skromni njeni žitelji.« – Koje je to čudo: Josip zanatlija, njegovi 'sinovi' takođe zanatlije, i svi skupa žive u jednu kolibu ko pastiri u polju. I nijedan od Josipovih sinova nije oženjen, već za sve njih hranu priprema Marija?!

Iz daljnjeg izlaganja da se zaključiti kako su u datu kolibu živeli ne samo Josipovi sinovi nego i njegova braća. Tako se ukazuje za nekakvog Jakova, navodnog Josipovog brata: »Jakov je pao sa krova i ležao nepomično. Svi su se okupili i hteli da pomognu. Ja /Isus/ sam zamolio: "Ostavite ga samoga sa mnom". – Usledilo je veliko negodovanje dok Jakov, onaj mlađi, nije tihim glasom rekao: "Molim vas, učinite ono što on kaže"! Stavio sam ruke na njegovo čelo, molio se Ocu, i sa puno ljubavi su moje ruke klizile preko mog voljenog Jakova. /.../ Nakon ovog božanskog dela braća Josipova su me posmatrala, kao i svi koji su stajali okolo.« – Besmisleno je Jakova u ovom konteksu nazivati 'mlađim', jer nijedan od Josipovih sinova nije nosio pored njega to ime.

Josipov brat navodno pada sa krova kolibe, i 'dospeva' u nesvest, a onda ga Isus, uz podršku Jakova Mlađeg isceljuje ... Gabrijelin inspirator je čuo nešto o Jakovu Mlađem, ali očigledno mu nije poznato ko je on. Jednostavno teolozi Jakovom Mlađim nazivaju jednog drugog apostola, Jakova Alfejeva (Matej, 10:3). A Isusov brat Jakov je poznat kao Jakov Pravednik.


Čega je simbol pranje nogu?

Na Svojoj poslednjoj večeri sa učenicima Gospod je služiteljski oprao noge: »I pashalna večera beše završena, svetiljke se upališe, jer nastupi veče. I ustade Isus od stola, i metnu na stranu svoj ogrtač, te se opasa ubrusom, i nasu vode u jedan legen, opravši noge svakome iz četiri Dvanaestorice, pa ih obrisa sa ubrusom kojim bi opasan. A jedan od njih reče: "Gospode, ne trebaš Ti prati moje noge." – A Isus reče: "Ako te Ja ne operem, nemaš udela sa Mnom." – Onda on odgovori: "Gospode, operi mi ne samo noge, nego i glavu moju i ruke moje." – A On mu reče: "Onima koji su izašli okupani ne treba kupanje osim da operu svoje noge, i oni su očistili svaku trun.« (‘Evanđelje po svetoj Dvanaestorici’, 76:1-3)

Pogledajmo kako ovu sekvencu tumači inspirator Gabrijele Vitek: »I pranje nogu je bilo simbol. Ono predstavlja unutarnje čišćenje. Da bi se postiglo savršenstvo, duša i čovek moraju započeti s otvaranjem najdonje temeljne snage Reda. To znači, da najpre treba da očiste osećaje i misli i tako ih oplemene, da bi i njihove ljudske reči bile nadahnute Mojim životom.«

Po Gabrijeli i njenom onostranom inspiratoru pranje nogu simboliše čišćenje za duhovni put koji počinje otvaranjem najnižeg centra svesti, koji ona naziva Red, za koji su energetski priključene i noge. Da li su apostoli, kojima je Gospod oprao noge, bili ti koji su tek polazili na unutarnji put, ili tragaoci koji su dostigli zavidnu visinu savršenstva? Nisu li to ljudi kojima su se i demoni pokoravali, koji su i mrtve oživljavali?

Da li se noge peru pre puta ili posle zamornog puta? – Podozrivome fariseju u čijoj je kući obedovao Isus prebacuje: »Uđoh ti u kuću tvoju, a ni vode mi za noge nisi dao.« (11:7). Običaj u ondašnjem Izraelu bio je da domaćin gosta koga je pozvao na gozbu i večeru ili putnika namernika susretne ispred kuće, da ga zagrli i poljubi, uvede u kuću, da mu da vode za pranje nogu, glavu pomaže miomirisnim pomastima, te mu pruži vode da si opere i ruke. – Avraham za Došljake ukazuje: »Nek se donese malo vode: operite noge i pod stablom otpočinite.« (‘Postanak’, 18:4; v.: 43:24)

Hrist Svojim Apostolima pere noge kao Domaćin koji ih posle napornog puta prima u Svoj Dom, u Svoj duhovni Šator. On ih prima kao uveliko čiste. Prema tome, Gabrijelino objašnjenje da pranje nogu apostolima predstavlja simbol početka puta duhovnog čišćenja pada u vodu.


Prorok 'Apokalipse'

Pogledajmo sledeću otkroviteljsku poruku, u ‘Univerzalnome životu predstavljenu kao kardinalnu i prekretničku, koju je navodno dao Bog Otac preko Gabrijele dana 27. februara 2001, pod utiskom pošasti kravljeg ludila: »Ja sam bog Avrahama, bog Isaka i bog Jakova. Ja sam bog svih istinskih proroka. Ja, bog, svemogući, podižem svoj glas preko svoje proročice i izaslanice i upućujem ga čovečanstvu. Prestanite jesti svoja sustvorenja koja su vaša životinjska braća i sestre! Prestanite ih mučiti vršeći pokuse na životinjama i oduzimajući im slobodu tako što ih držite u stajama što su nedostojne životinja! Životinje vole slobodu isto kao i vi ljudi. Prestanite ubijati najmanje životinje, život tla, veštačkim đubrivom, također i izmetima i sličnim! Prestanite seći i spaljivati šume, i oduzimati životni prostor životinjama u šumi i polju. Vratite im njihov životni prostor, šume, polja i livade; inače će vam vaša sudbina koju ste si sami nametnuli, oduzeti kuću i imanje i vaše izvore prehrane preko katastrofa širom svijeta, koje ste sami stvorili svojim ponašanjem protiv života, protiv kraljevstva prirode, uključujući životinje. Ukoliko ljudi ponovo bace u vetar moje reči, tada će za njih početi oluja, svetska sudbina, i odnositi na stotine hiljada ljudi, kao prvo katastrofama širom sveta, kao drugo, bolestima što se slično pošastima sručuju na njih i što su ih svojim odvraćanjem od svake duhovne etike i morala nametnuli životinjama koje sada spaljuju na tisuće. Tko se ne obrati, proći će slično. Moja je riječ izgovorena. Apokalipsa je u toku diljem sveta. Ko neće čuti, u sve kraćim razmacima svoje će stvorene uzroke osetiti kao posedicu. Ja sam Zemlju s njenim biljkama, životinjama i mineralima uzdigao sebi. Ko i nadalje stavi ruku na majku Zemlju sa svim njenim oblicima života, osetiće posledice. Prestanite mučiti, usmrćivati i ubijati! Vi ljudi, prestanite sa svojim zverskim ponašanjem koje pogađa isključivo vas, a ne neko drugo biće; jer to što učinite i najmanjem od vaših sustvorenja, to činite meni i sebi samima. Dosta je! Obratite se, inače nastavlja se žetva koja je vaša setva. Ja sam koji jesam, uvek onaj isti, jučer, danas i sutra, u svu večnost.«

Ako pogledamo naboj pouke sa etičke strane možemo reći da nosi ozbiljnost i da po formi odgovara istini. Uistinu čovekova brutalnost prema prirodi i životinjskom svetu prevršuje svaku meru. Međutim da li je vreme kada je data ova 'objava' uistinu apokaliptičko vreme? Svakako da živimo u jedno prekretničko vreme, kada polako, uz velika previranja, sviće Novo, Hristovo Doba; svakako da nas pogađaju velike nepogode (poplave, požari, uragani, ...), ali te nedaće ipak još nemaju apokaliptički karakter, kao što Gabrijelin inspirator hoće prikazati. Prave apokaliptičke nevolje i udari tek će doći, u vremenu Zveri, vremenu gvozdene svetske vlade. Tada će se: Skinuti sedam Pečata (i protutnjaće na četiri kraja Zemlje četiri jahača Zla), Čuti sedam Arhanđeoske Trube, Izliti sedam Čaše Gneva, i u Harmageddonu (boju visokih Hristovih i Sataninih glasnika) isukati Hristov Dvosekli Mač. I cela Zemlja će uzdrhati od onoga što će doći na svet, a što će milione i milijarde ljudi odneti iz zemaljskog života. Mi smo na pragu Jehovinog Dana, Dana Gneva, Strašnog Suda koji će svakome dati prema onome što je zasejao u njivi života.

Još pre 20 godina Gabrijela je najavila da će u apokaliptičko vreme Bog širom sveta podici mnoge proroke-učenike? Ako je danas (2009. g. ne) ‘apokaliptičko vreme’, gde su ti proroci danas na podnebljima gde tutnje strahote i ratni nemiri, i gde je vođstvo Proročkog Duha preko potrebno? Dakako, u vremenu Posletka, i u vremenu najvećih, istinski apokaliptičkih nevolja, Bog će podići Svoje istinske proroke, koji će objaviti puninu Njegovog zakona, i mnogima pomoći da izađu iz bezdana greha, te da budu spašeni od nevolja koje će odneti grešni svet.

Pored Gabrijele Vitek, i još neki pripadnici ‘Univerzalnog života’ se izdaju za Božije miljenike, predstavljaju kao ‘proroci’ ili kao oni koji imaju ‘unutarnji (Hristov) glas’, ali od njihovog 'Hrista' se ne može dobiti ni jedan konkretan odgovor na delikatno pitanje. Tu je izgovor: Bog 'bezlično' odgovara, ... Vrlo opasno je to što mnogi u ‘Univerzalnome životu’ zamišljavaju da će po duhovno-meditavnoj praksi koju Gabrijela preferira, ostvariti permanentni i zakoniti razgovor sa Bogom. Iako Gabrijela uči da se tek na trećem ili četvrtom razvojnom duhovnom stupnju prolama u duši Unutarnji glas, neki već na prvom stupnju počinju da ‘razgovaraju’ sa Bogom, i u svojim ‘objavama’ iznose čak i sijaset suprotnosti sa onim što i sama Gabrijela prezentuje. Tako na primer, Gabrijelino često potenciranje Zakona setve i žetve, o kome ona govori kao o ‘satanskom zakonu’, kod nekih njenih učenika je preraslo u govorenje o 'svetom zakonu'. Tako je Satana postala ‘svetac’.

Inače, na kraju objave ‘Polja zračenja’, Gabrijela je najavila da će Hrist preobražiteljski doći oko 2.000 godine. Kao i mnogi lažni proroci pre nje, i ona je se prevarila, no ta prevara je ‘uspešno’ zataškana u njenoj sledbi, ‘pokretu’.

‘Prorok’ Gabrijela tvrdi da se milionima meri članstvo ljudi u ‘pokretu’ ‘Univerzalni Život’? Da li se radi o 'milionima' ili o nekoliko hiljada ljudi?! Zašto Gabrijelu njena braća drže u izolaciji, lažno je štiteći od napada i kleveta, zašto joj prenose lažne informacije o činjeničnim tokovima?


Zašto čovek ‘ne može’ da bude blažen i svet?

Gledajući krnjo pobunjenički pred očima manipulativni i pseudoglorifikacioni kult raznih svetaca koji se uzdižu u tradicionalističkim crkvama, Gabrijela Vitek, odnosno njen inspirator, odbacuje da neko od ljudi uopšte može biti svet. Ona ne shvata da biti 'svetac' i 'biti' svet pred Bogom ni izdaleka nije isto. Tako u jednoj od objava u ‘Univerzalnom životu’, naslovljenoj kao 'Zakon uzroka i učinka' možemo pročitati i sledeće: »Bog je nepogrešiv i svet. Ali ni za jednog čoveka ne može se reći da je svet i nepogrešiv.«

Čovek itekako može biti svet, čovek koji živi u Bogu i za Boga, čiji život je Bog, Presveti Otac Nebeski. Sam Isus nam je ukazao da trebamo biti savršeni kao što je savršen naš Otac Nebeski. Ne postoji čovek bez greha, odnosno ne postoji čovek koji nije grešio. Međutim čovek može okajati i otplatiti svoje grehe, i životom u pokori dostići Božije savršenstvo i božansku svetost.

Što se tiče blaženstva, u ‘Univerzalnome životu’ se priznaje da čovek može biti blažen, i da blaženstvu vodi poslušnost Božijim zakonima. Međutim ne shvata se da ako je neko dostigao Božansko blaženstvo on je uzrastao i u Božiju svetost, on je svet Životom, Bogom, Onim koji je jedini svet sam po Sebi. Tako se u patmoskoj 'Apokapsi' jasno ukazuje: »Blažen je i svet /makários kaí hágios/ onaj koji ima udela u Prvom Vaskrsu; nad ovima Druga Smrt nema vlasti, ...« (20:6)


Konformizam ‘Univerzalnog života prema islamu.

Pogledamo li biltene i članke ‘Univerzalnog života’, možemo videti silne kritike na račun katolicizma, protestanizma, budizma, ... Pogotovo se žestoko kritikuju božićne i uskrsne svetkovine tobožnjih hrišćana, koje prati veliki gozbeni pomor životinja.

U listu 'Prorok' broj 7, koji je posvećen razotkrivanju božićnih ludovanja, možemo nači opis kako 'hrišćani' slave svoj trbuh ugađujući mu raznim lešinama: »... Stomak je napunjen vinom i pikantnim jelima, ribom, ćurkom, špikovanim srnećim butom, dobro pripremljenim zečijim leđima, dakle divljači za 'hrišćane'. Fino goveđe pečenje ne sme takođe da izostane, komad svinjskog mesa mora takođe biti tu, fini batak od kokoške, patke ili guske, svečano pripremljen, naravno u umaku.«

U nemačkom ‘Univerzalnome životu’ se 'vide' zastranjivanja svih religija, jedino ne i islama. Iako islam ima jedan tipično razuzdani koljački praznik – Kurban-bajram, na kome milioni i milioni životinja bivaju prineti na žrtvu bogu-trbuhu i Krvniku ljudskom, 'prahrišćani' ‘Univerzalnog života sa svojom proročicom Gabrijelom Vitek ne smeju ništa reći protiv tih izopačenosti? Za njih islam sa svojim lažima i prazničnim gnusobama ne postoji. Da li to pokazuje i njihov strah od brojnih nemačkih muslimana?! Njihov konformizam i njihovo slepilo?! Ili jedan lažni Božiji prorok ne želi da kljuje oči drugog lažnog proroka?!


Kako je nastao čovek?

U ‘Univerzalnome životu’ se uči da je čovek nastao tako što su se tokom milijardi godina pod uticajem protivzakonitih vibracija, misli i osećanja, otpali duhovi zgusnuli. U objavi 'Polja zračenja', u poglavlju 'Želje i požude', kaže se: »Kad su kod muškarca, kao i kod žene, zgušnjavanjem u čoveka, oblikovani organi rađanja, muškarac bi uzimao jednu ženu i s njom živeo u jedinstvu i harmoniji. Daljnjim suprotnostima rasla je čulnost.« – Dakle, saznajemo da je reproduktivni aparat rezultat ljudskih želja, odnosno želja duša koje su postale ljudi. U spisu ‘Njegovo Oko’, u poglavlju ‘Volja bića Pada ...’ Gabrijela tvrdi: »Programi želja tadašnjih ljudi u nastajanju doveli su do sazdavanja tela. Potenciranjem misli želja u sazdavajućem čoveku postupno su nastali spolni organi.« Gabrijela dalje iznosi da su ljudi rađanjem prve dece bili potpuno iznenađeni. Pitanje: kako su se u te zgušnjavajuće duše mogli oblikovati reproduktivni organi, ako oni nisu imali pre toga reproduktivne želje, niti uopšte znali za reproduktivni čin? Koje misli i želje u dušama su to isposlovale?! Dakle, susrećemo nekonzistentno učenje, jer se uči da su prvi ljudi materijalizacijom svojih želja dobili organe za rasplođivanje, a ukazuje se i da prvi ljudi nisu imali reproduktivne pobude želje. Možemo razumeti, da neko ima želju da se 'bode' pa mu 'izrastu rogovi', ali se teško može razumeti da neko nema želju za reprodukcijom, nezna šta je to rađanje, a nekakvom materijalizacijom svojih (nepostojećih) želja i misli ipak dobije organe za reprodukciju i rađanje. Sličnu besmislicu Gabrijela iz Vircburga iznosi, u prethodno pomenutoj knjizi, u poglavlju 'Volja bića pada nekad i danas ...': »Kad su polnim sjedinjavanjem nastala prva fizička tela koja su bila rođena po mesečevom računanju vremena, prvi ljudi su stajali u čudu. Oni nisu mogli da shvate kakva im je tvorevina tu dodeljena. Videli su malog čoveka, dakle novorođenče, i nisu znali zapravo šta da čine sa njim.« – Mačka zna šta da čini sa svojim mladuncima, a čovek kao nije znao?!


Gabrijelino učenje o postepenom zgušnjavanju Zemlje i duše u čoveka preuzeto je od antroposofa Rudolfa Štajnera: videti njegovo delo 'Tajna nauka u osnovama' (Die Geheimwissenschaft im Umriss, 1909. god.), poglavlje 'Razvoj sveta i čoveka'.

Koliko na mahove ume da banalizuje genezu stvarstva Gabrijela pokazuje i u spisu 'Svetilište, sedište Boga Oca’, gde piše da je Bog Serafe, po njoj ženske Arhanđele, stvorio iz 'rebra' Keruva, muških Arhanđela.

I po pitanju stvaranja materijanog ‘Univerzuma, učenje ‘Univerzalnog života’ takođe je suprostavljeno. Jednom se iznosi da je ono plod zgušnjavanja otcepljenih duhovnih planeta, a drugde da je nastao iz supernova. Tako se u spisu ‘Njegovo Oko’, u poglavlju ‘Zgušnjavanje bića Pada ...’ iznosi: »Iz supernova, preko turbulencija, nastali su i svi sunčevi sistemi oba Makrokosmosa ...« U objavi ‘Svetilište’ pak supernove i turbulencije/magline se poistovećuju: »Turbulencije su magličaste tvorevine koje čovečanstvo naziva i supernove.« – Da li je baš tako?!

Gabrijela prenosi, da kad joj je ‘Duh’ govorio o "supernovama" morala je da bi razumela pouke da konsultuje odgovarajući stručni leksikon. Pa zašto joj to Duh u slikama i na njoj prihvatljiv način nije objasnio?! Ako neko živi u Bogu, on i od Sveznajućeg Boga može dobiti sve relevantne i potrebne informacije!


Da li postoji evolucija duhovnih formi?!

U doktrini ‘Univerzalnog života’ odbacuje se evolucija zemaljskih formi ali se zato priznaje navodna duhovna evolucija, odnosno evolucija Nebeskih bića i oblika. Pogledajmo šta o tome piše u objavi ‘Liobani: Ja savetujem – prihvataš li’? (Ich berate – nimmst Du an): »Svi duhovni oblici života razvijaju se iz jednog duhovnog atoma koji u sebi sadrži apsolutnu božansku svesr a time i celo Stvaranje. Kada iz jednog duhovnog atoma počne da se kristališe duhovni oblik onda se od sveobuhvatne svesti manifestuje samo delić: to znači da ona postaje oblik koji je predviđen za najnižu svest, svest kamena? Jednostavno kamenje ima, dakle, najniže telo svesti. To je svest od jedne čestice. Univerzalna Energija Bog, u moćnom svetlosnom ritmu, unosi najnižu svest od jedne čestice u evoluciju. Svest od jedne čestice je samo jedna duhovna čestica. Zbog zračenja Praenergije, iz jedne duhovne čestice zatim nastaje sve više čestica, dok najzad ne nastane duhovno savršeno svetlosno telo: duhovno biće. ... Ako se u Duhovnom Kraljevstvu potpuno izgradila svest kamena kao oblik, onda ta svest kamena, taj oblik prelazi u svest minerala. Tamo se ona opet izgrađuje, i onda prelazi dalje u svest biljaka. Oblik minerala postaje biljka. I unutar svesti biljke, nazvane i Kolektiv biljaka, razvijaju se različite vrste biljaka kroz uobličavanje duhovnih čestica. Tako energija prihvata oblik i postaje uobličena energija. Širenje svesti pruža se, dakle, preko ukupnih vrsta kamenja, minerala i biljaka, zatim dalje preko životinjskih vrsta pa sve do vrsta bića prirode.«

Dakle, u ‘Univerzalnome životu se uči o evoluciji atoma četiri Elementa koji daju sve ‘naprednije’ forme: najpre kamenje i minerale, pa biljke i drveće, zatim životinje i bića prirode (vilenjake), da bi vilenjaci potom prerasli u anđele, svest petog Elementa Etera.

Kad bi od svakog cveta postao anđeo koliko anđela bi trebalo da postoji? I zar na kraju 'masa' brojnih anđela ne bi nadvladala masu Središnjeg Sunca Univerzuma koje sve drži i iz koga sve nastaje?

Zemaljske forme života učenje ‘Univerzalnoga života vidi kao materijalizaciju, kristalizaciju nebeskih oblika života? Tu se postavlja pitanje: ako su se otpali anđeli ‘zgusnuli’ u ljude, zašto se i vilenjaci, bića Prirode, nisu zgusnuli?

Ako su sve nebeske forme sa otcepljenim planetama otpale, materijalizovale se, gde su one na Zemlji? Gde su prelazne forme? Zašto njih nema ni u milijardama fosila? Fosilni zapisi trebali bi da pruže na hiljade prelaznih formi. Muzeji širom sveta poseduju oko 250.000 različitih fosilnih vrsta, ali ne postoji ni jedan fosil koji bi predstavljao prelazni oblik između biljke i životinje, ili između samih životinjskih vrsti.

Sve to jasno pokazuje da je duhovni strukturalni evolucionizam, kako se uči u ‘Univerzalnome životu’, duboko pogrešna i lažna doktrina.

Sve što je razotkriveno u Svetlu Istine osuđeno je i na nestajanje!



Simon Gatar – danas 'Lord Majtreja'


‘Hrist-Majtreja’ – Lažni Prorok iz 'Apokalipse'

Pogledamo li ukaze veličanstvenog patmoskog 'Hristovog otkrivenja po Jovanu', koje prevashodno slikovitim jezikom govori o završnim i prekretničkim događajima staroga sveta, možemo zapaziti da se najveći Protivnik Svete Mudrosti i Ljubavi, Stara Zmija, Ognjena Aždaja, koja se još zove Satana i Diabolos (Opadač), prikazuje sa 7 glava i 10 rogova (12:3). Glave i njihovi rogovi dakako predstavljaju simbolično one paklene snage koje upravljaju državom smrti: odnosno tih 7 glava čine 7 najmoćnija Luciferova kneza (baal-a) koji predvode dijaboličku Hijerarhiju Zla, a 10 rogova čine 10 ‘majstora’ i vojvode satanske Hijerarhije Laži.

Ahrimanovske Hijerarhije, oduvek su nastojale materijalni zemaljski svet da predstave jedinom i najvišom realnošću (da sakriju stvarnost Neba i Nebeske anđeoske Hijerarhije), a sebe su postavljale i predstavljale kao ‘Boga’. Čoveku i njegovoj duši trebalo je sakriti da vodi poreklo iz beskonačnog Neba i da se u Beskonačje treba vratiti po Hristu Spasitelju. Kada satansko nema dovoljno uspeha sa širenjem bezbožništva, onda širi i propoveda lažnu i porobljujuću religioznost.

U trinaestom poglavlju slikovito nam je prikazan uspon dve zveri: Lažnog Proroka, dvoroge zveri koja izlazi iz 'zemlje', koja nosi dva roga, koja govori kao Ognjena Aždaja i spušta iz Podnebesa na zemlju oganj lažljivih Zmijinih nadahnuća, koja priprema put svetskoj vladi i promoviše planetarnog monarha – Čoveka Bezakonja, koja razgoreva ustalasano ljudsko mnoštvo protiv Boga izigravajući 'utelovljenog' Božijeg Sina. Druga, iz 'mora', iz haosa ustalasanih naroda izlazeća, rađajuća sunčana Zver se prva opisuje, prikazuje se sa sedam 7 i 10 rogova; što nam to hoće reći: sedam moćna Demonova saveznika, sedam mammonu silno podređenih velikaša i 10 šamana, njihovih savetnika 'mudraca' vladaće svetom, odnosno činiće gvozdenu svetsku vladu, od Demona pomazanu i posvećenu. Jasno je: sedam pomagača Tame kao 'anđele čuvare' imaće 7 paklena kneza, a 10 savetnika kao 'genije' imaće 10 majstora onostrane Hijerarhije Laži. Tako će tiransko-manipulativna vlada 7+10 lažnih svetlonoša i lažnih mudraca oličavati jedinstvo lažnog novog svetskog poretka i lažnog Novog Doba (New Age babilonsku religiju koja će predstavljati službeni kult planetarne federacije).

U 'Apokalipsi' (pogl. 13) čitamo: »I videh drugu Zver kako izlazi iz zemlje, i imala je dva roga kao u jagnjeta, i govoraše kao Aždaja. I ona je izvršavala vlast prve Zveri pred njom i učinila da se zemlja i njeni žitelji klanjaju prvoj Zveri, čija je smrtna rana zalečena. I ona činjaše velika čudesa, tako da i vatru s neba /= iz Podnebesa, od Ognjene Aždaje/ spusti na zemlju pred ljudima. Ona je zavodila žitelje zemlje čudesima koja su joj bila dana da ih čini pred Zverju, govoreći žiteljima zemlje da načine lik Zveri, koja je imala ranu od /Hristovog/ Mača i ostala živa. I dade joj se da oživi lik Zveri, i da lik Zveri progovori /kao 'Bog'/, te da učini da budu pobijeni /= obezvređeni, izopadani, oklevetani/ svi koji se ne poklone liku te Zveri. I učini da svi, mali i veliki, bogati i siromašni, slobodnjaci i robovi, načine sebi žig na svojoj desnoj ruci ili na svome čelu, da niko ne može ni kupiti ni prodati sem onoga ko ima Žig, Ime Zveri, ili Broj njenoga Imena. (Verzi 11-17)

Jasno je da sedmoglava mammonsko-iluminatska svetska vlada neće moći biti instalirana i inaugurisana bez dvoroge Zveri, bez Lažnoga Hrista, Lažnoga Proroka koji će joj pripremiti put i zavesti zaslepljeno i uskovitlano ljudsko mnoštvo da slamku spasa potraži u nakaznom mondijalističkom 'rešenju' za uređenje sveta. U 'ujedinjenju' koje će zapravo predstavljati ropsko vezivanje za Satanu preko njegovih velikaša i bogataša, saveznika. Lažni Prorok ne samo da će ustreptalo čovečanstvo, pogođeno raznim katastrofama, ekonomskom krizom i plimom terorizma, navesti da prihvati gvozdenu oligarhijsku svetsku vladu, već će, kad se i to rešenje pokaže labavim za totalnu kontrolu nad svetom od strane Tame, ubediti mnoštvo da kao svetskog monarha, tirana, prihvati jednog od sedmorice prvih despota, da njegovu reč uzmu i ostvaruju kao 'Božiji zakon'.

Ko je taj posvećenik Tame koji će u teatru ustreptalog sveta, po Zmijinom sufliranju, odigrati ulogu 'Hrista', 'Sina Božijeg' i verovatno milijarde ljudi odvesti sa sobom u Propast, mnogo više nego što je to učinio kurajšija Muhmmed? Ko je taj Lažni Prorok, Lažni Hrist, prvosveštenik babilonsko-himeričke New Age religije koji će ratovati protiv istinskih Božijih svedoka?! – Da li je ta dvoroga Zver zapravo londonski Maitreya i rimski 'majstor Isus'?

Znamo da će Hrist duhovno doći, u duhovnome telu, u pratnji duhova svetla, u Slavi, Sjaju, i Njegov Oblak Slave preobraziće sve što je se otreslo niske vibracije. Dakle, Hrist će preko i sa posvećenim dušama vladati u Novom Zlatnom Dobu. Majtreja imitira Hristrov Dolazak, i njegovo 'Novo Doba' je parodija Hristovog Novog Zlatnog Doba koje će se preliti u večnost. Sa Hristom na Zemlji će moći živeti i gledati ga samo čisti, preobraženi ljudi. A Majtreju, lažnog Hrista, ko će gledati i ko Ga može gledati: i zadnji razbojnik, svaki zlikovac, svaki razvratnik, svaki čovekoubica, ...


Prorečen Obmanjivač

Kao što Gospod ima svoj Plan Spasenja za ovu Zemlju, tako i Stara Zmija ima svoj Plan kako da zadrži Zemlju u svojoj paklenoj stezi. Deo tog Plana predstavlja i slanje’Majtreje’, Simona Gatara. U jednoj svojoj objavi iz 1989. godine ‘Majtreja’ ukazuje na Plan Hijerarhije koja ga je odaslala: »Sve se odvija po planu, i ljudi postepeno počinju shvatati da doista mora postojati jedan plan i da se ništa ne događa slučajno, nego pod jednim vođstvom i kontrolom u svrhu njegovog ostvarivanja. Promene su toliko snažne i toliko dalekosežne i obuhvatne, toliko iznenadne i nepredvidive, da samo mali broj ljudi može sumnjati u to da jedna nevidljiva ruka ova vanjska preobraženja inicira i upravlja.« - U vremenu Posletka, Gospodnji Duh uistinu pojačano duva, i pojačano pokreće sve koji se mogu okrenuti ka Svetlu. No i duhovi Tame silno ustaju i za veliku borbu protiv Istine i Dobra pokreću ljude koji vole i čine Laž. I ona oslobođenja koja Duh Istine ispošljava, Hijerarhija Laži hoće predstaviti kao svoja.

Svako nametanje svoje volje drugome u cilju njegovog opčinjavanja i podređivanja sebi spada u sferu crnomagijskog dejstva. Koliko čovek čisto živi u koliko u sebi nosi pozitivne programe, koliko je našao svoj Život u Bogu i priljubio se uz Zakon Života, toliko se i može, uz Božije vođstvo, odupreti satanskim zamkama, mamljenjima i opčinjavanjima.

Kroz parodijsko-karnevalski ‘Pokret za Novo Doba’, odnosno kroz himerički, babilonski i beslovesni ekumenizam i cezaropapizam (koji traži da se rimski papa prizna kao vidljiva glava Crkve), satansko porobljuje sve koji hoće 'Raj' bez Hrista Istinitog, koji misle da će postići zasićujuću Novinu ne menjajući suštinski ništa u sebi, sve one koji ne umeju da ispituju duhove, a ne umeju i ne mogu ih ispitivati jer sami sebe nisu ispitali i spoznali, one koji ‘radost’ vide i nalaze u ludovanju i taštim hedonističkim ugođajima. I zato što čovek u sebi ima tamne strane, zasto i preko tih tamnih strana i neočišćenih negativnih programa dijabolička vibracija može na njega reagovati i razgorevati ga u zlu. Zato što je Božije dete i Božija slika, čovek je odgovoran pred Bogom da savesno živi i da sebe svagda ispituje u svetlu Božijih Zakona.

O obmanjivačkoj moći takozvanog Majtreje, novog Simona Maga, 'Apokalipsa' kaže: »I ona činjaše velika čudesa, tako da i vatru s neba spustri na zemlju pred ljudima. Ona je zavodila stanovnike zemlje čudesima koja su joj bila dana da ih čini pred Zverju, ...« (13:13-14) – Vatru koja spušta Lažni Prorok, Lažni Hrist, je vatra obmane, vatra koja dolazi od Vatrene Aždaje (12:3), Krvnika ljudskog koji gori gnevom i mržnjom na Boga, koji razgoreva ono nisko i nezakonito u čoveku. Lažna čudesa i znamenja su i lažna proročanstva. ‘Majtreja’ tako daje mnoga 'proročanstva', koja potom satanska sila nastoji da ispuni, kako bi njega na osnovu tih 'pogodaka' mogla pred svetom da osvedoči kao 'pouzdanog proroka'. Pa je tako Majtreja prorekao da će Palestinci dobiti svoju državu (i on na tome radi preko svetskih državnika), da će doći do planetarnog kraha berze, ... Najavio je da će celom svetu govoriti preko televizije, ... Mnogi će ga i telepatski čuti u sebi. I neutemeljeni ljudi, ljudi bez zdrave i žive vere, poverovaće itekako u ta 'čuda' i primamljiva obećanja o 'boljem svetu' sa njim. A praviće 'bolji svet' samo za satanske pomagače iz sveta krupnog kapitala, mammonske privrede i otuđene nauke, koji žele da budu još jači i još slavniji.

Grehom oslepljeno čovečanstvo i pomagači Tame traže 'jakog čoveka' koji će uvesti 'red i mir' po ljudskoj meri ispravnosti, 'red' iz narastajućeg haosa i 'mir' izbijajućih i nerazgrađenih agresija i suprostavljenosti. Bivši generalni sekretar NATO-a, Heri Spak, jednom je izjavio: »Ono što hoćemo i što trebamo, to je čovek dovoljno snažan da zadobije poverenje svih ljudi, koji bi nas iščupao iz ekonomskog gliba u koji smo upali. Pošaljite nam jednog takvog čoveka i mi ćemo ga prihvatiti, bio on dobar ili zao.« (Moddy Monthly, mart 1974). – Multimilijarder i novoverac Ted Tarner, vlasnik medijske imperije Cable News Network i vođa novodopske organizacije zvane ‘Društvo za bolji svet’, ne tako davno, 1988. godine, pozivao je da se izabere nekakav predsednik Novog Doba.

U jednom poapostolskom deuterokanonskom spisu s početka II stoleća nazvanom Didach (‘Učenje Dvanaestorice’) takođe se ukazuje na pojavu Velikog Obmanjivača koji će na pozornici satanskog sveta veoma uspešno po Sataninom sufliranju glumiti 'Hrista': »... U poslednje dane će se umnožiti lažni proroci i upropastitelji, i ovce će pretvoriti u vukove, i ljubav će se preokrenuti u mržnju. Jer kada bezakonje bude raslo, ljudi će jedni druge omrznuti i progoniti i izdavati. I tada će se javiti O b m a n j i v a č s v e t a kao 'Sin Božiji', i činiće znake i čudesa kakvih nikada od veka nije bilo. Tada će rod ljudski doći u oganj ispitivanja, i sablazniće se mnogi i propasti, a oni koji izdrže u veri svojoj, spašće se tim samim 'prokletstvom' /Hristom/ Kojeg /drugi/ proklinju.« (16:3-5 – prevod: Atanasije Jevtić) – A kroz oganj iskušenja i trpljenja čovek može uspešno pobednički proći samo ako nosi i razgoreva u sebi Božiji Oganj, Svetu Ljubav, i ako kreposnim životom gasi satanski plamen u sebi, nezasite žudnje usmerene ka porobljivanju duše i čoveka.

Svako nametanje svoje volje drugome u cilju njegovog opčinjavanja i podređivanja sebi i ljudskim vrednosnim predstavasma, spada u sferu crnomagijskog dejstva. Koliko čovek čisto živi u koliko u sebi nosi pozitivne programe, koliko je našao svoj Život u Bogu i priljubio se uz Zakon Života, toliko se i može, uz Božije vođstvo, odupreti satanskim zamkama, mamljenjima i opčinjavanjima.

Svi oni koji se budu suprostavljali mondijalizmu i himeričko-kentaurskom 'ujedinjenju' pod Majtrejom, samim tim neće biti na pravoj strani. Jer u borbi protiv Tame i Mutljaga treba imati prave metode i prave motive. Mnogi se ne bore protiv mondijalizma i religijskog sinkretizma radi Istine i Svetla, već da bi zaštitili neke svoje ljudske, sebične, tradicionalističke i partikularne interese. I oni u stvari, svojom lažnom i sirovom borbom daju energiju Tami da se mondijalizam i kvaziekumenizam još jače eksponiraju. Takvi su na primer nacionalšovinisti i huligani i vandali iz redova anarhista.

Moramo znati: postoji Hrist Istiniti i postoje lažni hristosi; postoji Slavni Hristov Dolazak, koji će biti poput munje, i postoje utelovljenja i pojave lažnih mesija i lažnih spasitelja, a vrhunac tih prevara činiće i čini himalajsko-londonski ‘Hrist-Majtreja’. Postoji istinsko Novo Doba i postoji parodijsko 'Novo Doba' u režiji Hijerarhije Laži, Podnebesa.


Prikazanja svetlosnih krsteva

U vremenu pred 'veliku objavu' Obmanjivača koji se predstavlja kao 'Hrist-Majtreja', u vremenu kada oganj Obmane iz Podnebesa počinje intezivnije da se spušta na zemlju, inteziviraju se mnoga lažna čudesa. Mnogi ljudi počinju da 'vide' Isusa, Bogorodicu Mariju, anđele, ... Odmah se nameće pitanje: kako neprosvetljeni ljudi, zarobljeni u razne poroke, jednom rečju nečisti, mogu videti i prepoznati bića Čistote? Jer Svetlo privlači samo Svetlo!

Veliki Obmanjivač se ne ustručava da svoja 'čuda' izvodi i pod krstom, simbolom Hristove Žrtve i Znakom Hristovog Slavnog Dolaska. Tako je činio i u vreme Konstantina Velikog. Prijatelj cara Konstantina, crkveni historik Eusebije, uzdižući ovog monarha u panegiričkom spisu 'Život Konstantinov', pripoveda kako je Konstantin svoju pobedu nad svojim protivnikom Maksentijem, sinom Maksimijanovim, pripisao pomoći hrišćanskog Boga. Njemu je se, tako, navodno pre bitke sa Maksentijem 312. g. ne. oko podneva na nebu, iznad sunca, ukazao krst od svetlosti, sa grčkim natpisom: En toýtM níka – 'Ovim pobeđuj' (De vita Constantini, I, 28). (Inače, i Prvi Vaseljenski sabor 'pobedonosni' car Konstantin je sazvao u gradu pobede, bitinijskoj Nikeji – III, 6) Uveče, u snu, Konstantinu se tobože javlja sam Hrist sa istim znamenjem krsta koje je video na nebu, te mu zapoveda da načini vojnički znak sličan viđenom znaku, pod kojim će pobeđivati neprijatelje. Na osnovu svoga snoviđenja car zapoveda zlatarima da načine vojno obeležje prema njegovom opisu. Ovaj 'Božiji znak' (signum Dei), zajedno sa dva grčka početna slova Hristovog imena, Konstantin uvodi i promoviše kao državno 'spasonosni znak', takozvani labarum. Indoktrinaciono podmetanje ispošljava da krst, simbol duhovne pobede, bude uveden na paradni vojno-politički teren. Pod znakom krsta Konstantin odnosi vojne pobede i nad Likinijem, Skitima i Sarmatima (ibid., II, 6.12.16-17; IV, 5-6), i prvosveštenički promoviše svoje nikejsko hrišćanstvo.

Prikazi krsta, ali na nebu, i posle Konstantina, bili su poznati. Tako na primer episkop Kiril Jerusalimski (rođen oko 315. g.) u svom 'Pismu caru Konstantiju' izveštava o čudesnom prikazanju krsta. »U ove svete dane svete Pedesetnice, u devet sati ujutro, ogroman krst sačinjen od svetlosti /pojavio se/ na nebu iznad svete Golgote i protegnut do svete Gore Maslinske, koga je videlo ne jedan ili dvojica, nego svo stanovništvo Svetoga Grada.« – O ovome znamenju izveštavaju naime i historici Filostorgije, Sokrat Sholastik i Sozomen; po Sozomenu to je se desilo 7. maja 351. god.

Danas se svetlosni krstevi uglavnom manifestuju na prozorskim oknima. Prvi takav svetlosni krst manifestovao je se maja 1988. godine u El Monteo. Jedna očevitkinja Mona Levine ga je kratko opisala rečima rečima: »Krst od bledo zlatne svetlosti, jednostavno predivan.« I posle zamenjivanja prozorskog stakla krst je nastavljao sijati. Za nekoliko dana unutar područja Los Angelesa (USA) pokazalo je se još nekih 12 krsteva.

Na prozoru kupaonice u stanu Alejandrine Carmone u Montecito Heightsu, California, USA, tri krsta istovremeno su se pojavila. Alejandrina izjavljuje da ponekad vidi i devicu Mariju i Isusa.

U domu Lea i Lorette Alphonso u Violetu američkoj Luizijani, pojavila se blještava panorama prozirnih, 30-40 centimetara visokih i pri vrhu proširenih krsteva. Tri su sjala belom svetlošću, a jedan zlatnom. Neki su videli i crveni krst kako lebdi iza svih ostalih.

Kod baptističkoe crkve u Copper Ridgu, Tenesiju, unutar i izvan nje, pojavili su se novembra 1955 divovski (12 m) svetlosni prikazi krsta. Tako lažna čudesa treba da ohrabre lažne vernike da istraju na putu laži.

Interesantno je zapaziti da se većina 'čudesa' ovog ranga dešava na tlu Amerike, zemlje koja je u prevelikom duhovnom glibu, koja je glavni podmet satanskih manipulacija vezanih za mondijalističke i novodopske projekte i parodije.

Krst, znak Hristovog Slavnog Dolaska, i Majtreja manifestaciono koristi i parodira, da bi pokazao da oni najavljuju njegov 'dolazak', odnosno objavljivanje (u greh potonulom) svetu.


Prvi Majtrejin proglas

U preko 20 novina širom sveta 25. IV 1982. godine izašao je Majtrejin proglas koji je objavio Majtrejin glasnogovornik i medijski promoter – britanski Jevrejin Bendžamin Krim, poglavar jevrejsko-hinduističkog novodobskog ‘Tara centra’, koji ima sedište u Londonu (Engleska) i Holivudu (Kalifornija). Pogledajmo šta kaže proglas najvećeg Zmijinog sina koji se predstavlja Hristom Gospodom:

»Svetu je dosta ... gladi, nepravde, rata. Kao odgovor na naš poziv za pomoć, kao svetski Učitelj čitavog čovečanstva Hrist je sada ovde.

Kako ćemo Ga prepoznati?

Tražite modernog čoveka koji se brine o savremenim problemima – političkim, ekonomskim i društvenim. Od jula 1977. Hristos se pojavljuje kao glasnogovornik grupe ili zajednice u dobro poznatom savremenom društvu. On nije verski vođa, već učitelj, u najširem smislu te reči – onaj koji ukazuje na put izbavljenja iz naše sadašnje krize.

Njega ćemo prepoznati po Njegovoj izuzetnoj duhovnoj moći, univerzalnosti Njegovih stavovai Njegovoj ljubavi prema čitavom čovečanstvu. On ne dolazi da sudi već da pomogne i inspiriše.

Ko je Hrist?

Tokom čitave historije, čovečanstvo neprekidno evoluira vođeno grupom prosvetljenih ljudi, majstora mudrosti. Oni su, uglavnom, ostali u dalekim pustinjama i udaljenim planinskim mestima na Zemlji, delujući preko svojih sledbenika koji neskriveno žive u svetu.Ti sledbenici prvenstveno prenose poruku ponovnog Hristovog dolaska, pripremajući se za svoj zadatak više od 20 godina.U središtu ove 'duhovne hijerarhije' stoji Svetski učitelj, vrhovni Gospod koga hrišćani znaju kao Hrista i čiji Drugi Dolazak očekuju, kao što Jevreji čekaju Mesiju, kao što budisti čekaju petog Budu, muslimani imama Aliju, a Indusi Krišnu. To su sve imena jedne iste osobe. Njegovo prisustvo u svetu garantuje da neće biti Trećeg svetskog rata.

Šta On govori?

"Moj zadatak će biti da vam pokažem kako da živite zajedno i mirno, kao braća. To je mnogo jednostavnije nego što vi mislite. Prijatelji moji, jer to zahteva samo pristanak da delite s ostalima."
"Kako možete biti zadovoljni načinom na koji živite, dok su milioni gladni i umiru u prljavštini, dok se bogati šepure svojim blagom pred ubogima, kada je svaki čovek neprijatelj svom bližnjemu, kada nijedan čovek ne veruje ni svom bratu?"
"Dozvolite mi da vam pokažem put ka bezazlenijem životu u kome nijedan čovek neće mrzeti bližnjeg, u kome neće postojati dva ista dana i u kome će se blagodat bratstva iskazivati kroz svakog čoveka."
"Neka vam bratska nužda bude mera za delanje i zajedničko rešavanje svih problema ovoga sveta."

Kada ćemo Ga videti?

On još nije objavio svoj pisani zakon, a samo nekoliko njegovih sledbenika zna gde se on tačno nalazi. Jedan od njih je objavio da će se Hristos uskoro pojaviti i u roku od dva meseca se obratiti čovečanstvu preko medija. Njegove poruke će svi ljudi čuti i razumeti, telepatski, svako na svom jeziku. Onda ćemo uz Njegovu pomoć graditi jedan novi svet.

BEZ DAVANJA NEĆE BITI PRAVDE;
BEZ PRAVDE NEĆE BITI MIRA;
BEZ MIRA NEĆE BITI BUDUĆNOSTI.«

Sin Tame, Zver u jagnjećem ruhu, u ovom novom ‘Komunističkom manifestu’, pokazuje tobože veliku brigu za siromašne i navodno osuđuje rasipništvo bogatih. U Majtrejinom parodijskom 'Novom Dobu', novome komunističkome i novome fašističkome poretku, parodijskoj prethodnici istinskog Zlatnog Novog Doba, bogati će biti još bogatiji a siromašni još siromašniji. Srednja imovinska klasa biće gotovo potpuno uništena. No na kraju će velike katastrofe odneti i bogastva velikih i moćnih, Demonovih pomagača. I tada će se dušebrižni mesija novog komunizma setiti na svoje obećanje, i zauzeti se da se preotme imovina onih hrišćana koji su ostali u srednjem staležu.

Majtrejino ‘davanje’, novi svetski humanitarizam, ima čisto subverzivno-manipulativnu crtu. Prvo kao nesebično deliti, da bi se uzele pozicije za profitiranje i manipulisanje, a potom kroz ropsko poslušništvo naplatiti svoje usluge ustreptalom mnoštvu. I rimski kajsari su, da bi se dokopali najviše vlasti, često bili 'darežljivi', ... I berzanski mešetari, novodobci i iluminati (tipa Džordža Sorosa) veliki 'darodavci', ... Nema humane raspodele društveno-robnih dobara dok čovek nezajažljivo pijavički zna samo za 'još, još'. Kad se čoveku daje samo ono spoljašnje, bez duhovne pouke (koju bi prihvatio) i bez zahvaljivanja Bogu, onda se u njemu razvija samo želja za 'još'. Onaj koji nesebično deli i pruža siromašnima a nesebičnima, za Slavu Božiju, uvek je plen juriša sila Tame, i one se protiv njega žilavo bore. Jer Tama hoće da ljudi dobijaju od nje, da ih tako zadužuje i ropski vezuje.

I iluminatski lider Adam Vajshapt, kao nihilista, svoje dijaboličke i subverzivne ideje je skrivao lukavo iza lepih i utopističkih parola i floskula o slobodi, progresu i 'raju na zemlji'. I Karl Marks, agent Vajshauptovih iluminatskih ćelija propagirao je 'napredno' komunističko društvo i komunistički poredak u kome će sva društvena zla nestati i gde će svako dobijati prema svojim potrebama. Pa je svojom ideologijom prizvao strašno zlo: Lenjinovu Oktobarsku revoluciju, diktatora Staljina, Sibirske logore, čistke, izvoz komunizma, i pojavu njegove antiteze: fašizam.

Po 'mudracima' iz ‘Tara centra’ Hrist navodno ne dolazi da bi Sudio, ne dolazi kao Vođa, već samo kao Učitelj. Upravo u današnje vreme Hristov Duh moćno dolazi, pojačano zrači, i donosi Sud mnogima koji su se ogrešili o Njegovu reč, Zakon Života.

Dok u svome učenju Hijerarhija Laži budalasto razdvaja Hrista i Isusa kao 'dva bića', 'dve pojave' (da bi preko njih dala obmanjivačku komociju za Simona Gatara i njegovog učenika Menandra), dotle u raznim 'mesijama' vidi Hrista. Ona zloupotreblja drevno znanje da je se Sveti Jedan mnogo puta utelovljavao među razne narode najavljujući svoj ponovni Dolazak, da bi svim narodima Majtreju predstavila kao tog obećanog univerzalnog Mesiju. No Hristos kao Isus od Nazareta je jasno ukazao da se više neće utelovljati, da će njegov ponovni Dolazak biti u duhovnoj formi i kao duhovna preoražiteljska plima.

Masi koja strepi od ekonomskih potresa, Majtreja propoveda demagoški 'načelo delenja', koje će biti sprovedeno kad bogati i predati mammonu postanu siromašni poput prosjaka u raznim katastrofama, a onda se u 'novom komunizmu' krene na otimanje dobara onih koji su živeli u skromnosti, koji su se našli u srednje imućnom staležu.

Istinski napredak i istinsko preobraženje se sastoji u tome da se iz Novog crpe i novo da se stvara, a ne da se staro i stare energije veštičarski preuređuju i premeštaju samo.

I preko koga će Majtreja ostvariti svoje 'pravedne principe'? Preko bogatih, Đavolu predanih, preko onih koji misle kako da budu još bogatiji i još slavniji, da imaju još više slepih žrtava. Hrist je radio sa sirotinjom i potlačenima, prosvetljavao ih, a Majtreja drži subverzivne konferencije bogatima i nezasitima.

Sirotinji Majtreja smelo obećava hranu za telo. Ljudi se trebaju najpre duhovno kultivisati i moralno usavršiti, jer sve što imamo u spoljašnjem treba da počiva na u n u t a r n j e m ostvarenju i otvorenoj duhovnoj svesti, otvorenoj kroz zakonit život.

I gladnima, uistinu, treba omogućiti hranu, ali im prvo treba ponuditi duhovnu hranu, reč iz Istine.

Majtreji smeta patnja i stradanje mnoštva, nevolje koje ih mogu privesti Istini. Majtrejini poklonici smatraju da patnja nema nikakav smisao, da se njome ne otplaćuju gresi i ne čisti duša. Onaj ko ne živi u spoznaji i pokajanju, njemu je velika milost od Boga da blagodarno pati, i da kroz patnju iz duše istekne karma, dug duše, kako bi duša bila u onostranom slobodnija i poletnija, otvorenija za impulse i nadahnuća Neba Divote.

Majtreja će dakako 'zaustaviti' i katastrofe koje tutnje i prete: zagađivanje mora, velike požare, zemljotrese, ... On će napraviti idealno društvo, gde će spolja sve biti 'sjajno' a iznutra pustoš i skapež kao u grobu. I tako će iznutra zlo kipteti a spolja se prigušivati, da bi se održala slika 'svetosti' lažnog Novog Doba. A ta unutarnja neočišćena i neispražnjena napregnutost, povući će mnoge katastrofe i silni haos, koji više niko ni prividno neće moći kontrolisati. Majtrejino 'bratstvo' će trijumfovati u pometnji, u kojoj će biti svako protiv svakog, i svi protiv Boga. Gospod je i najavio takvo stanje, gde će roditelji biti protiv dece, i deca protiv roditelja, muž protiv žene, i žena protiv muža, ... Lažna tolerancija i lažna soliradnost povući će najvišu netoleranciju i najvišu konfrotirajuću podelu. Gde svi nisu za Jednog i sa Svetim Jednim, Hristom Gospodom, tu su svi protiv svakog. I tu Zlo i Laž ‘ujedinjuju’, svezuju i porobljuju za propast.

Iz Majtrejinog proglasa iz 1982. godine, stiče se utisak skorog njegovog objavljivanja čitavom svetu. No duhovni i socijalni ambijent u svetu nije Majtreji pogodovao da se široko objavi pre 2.000. godine. Majtreja čeka i Majtreji treba velika pometnja u svetu, veliko previranje među narodima, da bi se onda u toj turbulenciji nametnuo kao ‘Spasitelj’. Neupućeni Majtrejini sledbenici misle da Majtreji ne odgovara požar terorističkih ispada. I državni i mrežni terorizam pripremaju put za instalaciju novog satanskog poretka na celoj Planeti. Veća ekonomska kriza i više terorizma, znače i više haosa, a u haosu naroda lažni spasitelji najlakše paradiraju i profitiraju. I Hitler je se u Nemačkoj uzdigao na vlast zahvaljujući ekonomskoj krizi (koja je došla iz Amerike) i rapidnom porastu nezaposlenosti. U vremenu Posletka kao Glavni izvor zla vidimo američki i izraelski državni terorizam koji traži izgovore i povode za skidanje lokalnih autokrata i ‘pretećih’ režima (Slobodan Milošević u Srbiji, Sadam Husein u Iraku, talibani Avganistana, ...), kako bi se mogla instalirati planetarna diktatura, a mrežni terorizam Al-Kaide je samo grub odgovor na prvi.


Engleska kao 'odrazna stanica' ...

Nije nimalo irelevantno to što je 'veliki učitelj' Majtreja izabrao baš londonsku jevrejsko-indijsku zajednicu (‘Tara centar’) gde bi delovao kao nosilac reči i odakle bi intezivnije otpočelo na Zapadu širenje subverzivno-novodopske prevare. Sam ‘Tara centar’ kojim upravlja Bendžamin Krim očigledno čine ponajprije 'majstori' Hijerarhije Laži koji su se inkarnirali da bi prevashodno stvorili energetsko klimu koja će omogućiti uspešnije delovanje Majtreje kao 'Učitelja sveta'.

London je još krajem XIX stoleća bio uzavrelo stecište raznih poklonika i privrženika istočnog duhovnog blaga i indo-tibetanske teosofije. Zna se da je se osnivač Liberalne katoličke crkve i član Londonske Lože, biskup Anglikanske crkve – Čarls Lidbiter (Charles Webster Leadbeater, 1847.-1934.), rodio u Northumberlandu u Engleskoj, studirao u Oksfordu, a živeo u mestu Breimšot takođe u Engleskoj, gde je se i zainteresovao za učenje Istočne Hijerarhije preko Blavatske, koja je se 1879. godine uputila u Indiju, a 1884. godine se našla u London da bi u Društvu za psihička istraživanja (SPR) bile ispitane njene 'izuzetne moći'.

Spisateljica Eni (Annie) Bezant, koja je nasledila žurnalistu Olcott-a na mestu predsednika ‘Teosofskog Društva’, takođe je iz Londona usmeravala rad podređenih aspiranata, te uređivala tamošnje teosofske magazine koji propagiraju doktrine palih bogova.

Preko A. P. Sineta (glasnika britanske vlade u Indiji i izdavača novina 'Pionir') i O. A. Hjuma (višeg vladinog činovnika), članova anglo-indijskog društva (- londonske grane teosofskog pokreta) tibetanski učitelji Kut Humi i Morja (kraljević iz Rađputa) su svojim mnogobrojnim dopisima (koje je Trevor Barker izdao pod naslovom The Mahatma Letters to A. P. Sinet) uveliko doprineli da se u Engleskoj ukoreni učenje tibetanskih 'mahatmi' ('velikih duša'). U jednom svom pismu Morja ukazuje: »Londonska grupa je samo jedna sjajna zvezda, možda čak i najsjajnija na teosofskom nebu, ali za matično društvo ona je jedan aristokratski izdanak, država u državi, koja gravitira prema vlastitom središtu izvesnih navika, predrasuda i svetovnosti.«

Veliki izdavač teosofske Literature, Lucis Trust iz Nju Jorka, u Londonu ima jak ogranak. London teosofi uzimaju kao jedno od sedam velikih magnetskih zračećih baza Hijerarhije. Njihovi ukazi aludiraju da je i Glastonbury fokusna meta istočnih 'blagotvornih' podzemnih pilsara, koje najbolje oličava Šambala (iz koje je Majtreja 'došao', to jest koja ga energetski podržava), smeštena ispod kineske pustinje Gobi. U južnoj Engleskoj nalaze se mnogi kultni kameni objekti napravljeni od posebnog zračećeg kamenja, kao i piramide, a podignuti na mestima gde su podzemna magnetna polja i iverja posebno jaka, što doprinosi, pored ostalog, i nastajanju karakterističnih šara i krugova na žitnim poljima.

Aurični i magnetski naboj Londona Majtreji i Hijerarhiji Laži tako doprinosi ekspanzivnom uplivu. Vremenom, on će se, kako je već i najavljeno, premeštatri prema Rimu i Jerusalimu, odakle će, po svemu sudeći, i Antihrist vladati u novom satanskom poretku.


Majtreja – astralno biće ili čovek
sa moćima da se teleportuje?!

‘Majtreja’, Simon Mag (Gatar), u startu svoje obmanjivačke misije se služi lažima, predstavljajući se svetlosnim, neutelovljenim bićem. I uistinu njegova iznenadna pojavljivanja, teleportacije i levitacije navode na prividni zaključak da pred sobom nemamo čoveka od krvi i mesa. Tako Alice Baley u svojoj 'Raspravi o sedam zraka' hoće Majtreju prikazati kao duhovno biće koje je se postepeno zgušnjavalo do nivoa ljudske vidljivosti: »Gospod Majtreja sa svojim saradnicima neprekidno se približuje fizičkom nivou. Žarište njegove usredsređenosti u godini 1939. bilo je po prvi puta pretežno na prvom podnivou astralnog nivoa. Zbog toga senzitivci ispravno i neposredno reaguju na njegovu energiju izraženu tamo. On dolazi bliže sa svojom misli i aktivnošću. Kad bi ljudi sveta odgovorili na pruženu priliku, njegove sile i pažnja mogle bi prodreti dublje i zadržati se pretežno na eteričnim nivoima, sa svime što je uključeno u takvoj situaciji.«

Bejlijeva nam hoće reći da je tobožnji 'Hrist-Majtreja' kao biće i persona postepeno dolazio sve bliže zemaljskoj ravni. No on je bio na Zemlji, a kao duša opterećena zemaljskim gresima, ostajao je vezan za Zemlju i zemaljsko, za glavno Satanino uporište u borbi protiv Boga i Neba. 'Hristovo Otkrivenje' nam kaže da nam je Hrist najpre kao impersonalni Duh sve bliži (1:8), dakle Njegova Svetlost Preobraženja sve moćnije i sve jače zrači prema materiji i zemlji, da bi onda On po toj svetloj Stazi i kao Mladoženja i Vladar Zemaljskog Kraljevstva Mira došao, u onom telu kojim je se i vazneo Ocu: »Ovaj Isus koji je od vas vaznet na Nebo, doći će na isti način kako ste Ga videli da odlazi na Nebo.« ('Dela', 1:11) – Nakon što Mu verni pripreme put, Gospod Istine, Gospod Preobraženja, doći će poput munje, obasjati svet, preobraziti ga; i Njega će moći gledati svako čisto oko, svaka prosvetljena duša.

Teosofi, moderni sveštenici i glasnogovrnici palih bogova, hoće prikazati da sve vođe Hijerarhije, tobožnjeg 'Velikog Belog Bratstva' žive u nekom samostvorenom telu: »Samo najviši članovi Okultne Hijerarhije žive u telu koje je stvoreno pomoću Krivašakti, odnosno snagom koncetracije misli i volje a telo koje se stalno održava u životu tom snagom, ne poznaje ni promene ni propadanje.« (Clara M. Codd: 'Majstori i učenici', pogl. 3) – Svako telo je propadljivo, pa i duhovno, čisto eterično, nebesničko, ukoliko nije savršeno prožeto i ispunjeno Božijom Svetlošću, Dahom Života. Svako čisto duhovno biće ima svoje telo, koje se može uteloviti i koje se, ako je potrebno, može i prikazati kao da je 'od mesa'. Na primer Vaskrsli Gospod je kao duh prošao kroz zidove Gornje odaje, a onda omogućio apostolu Tomi da Ga čak i dodirne ('Jovan', 20:25-27). – U Majtrejinom slučaju ne radi se o zgušnjavanju duhovnog, svetlosnog tela, već o preobražavanju fizičkog tela, i to ne Božijom Silom već onom koja dolazi iz Podnebesa, i iz Podzemlja, od Države Smrti, Hijerarhije Zla i Laži.

U tibetanskoj i indijskoj misli postoji ubeđenje da veliki joginii i mistici imaju moć da grube elemente tela pretvore u suptilne supstance. Tako se u biografiji tibetanskog mistika Ralope (koji je živeo u IX stoleću) prezentira: »Moj lama me je savetovao da Učenje ne prenosim velikom broju ljudi. "Koristi se njime sam", rekao mi je, "pa ćeš još u ovom životu pretvoriti svoje grube elemente u fine".« – Istinsko i postojano preobraženje čovek će postići samo svetlim životom, životom za Svetlost Života. I sam Hrist je razgovarajući na Gori o praznik Senica sa Mojsijem i vaznetim Ilijom pokazao da se fizičko telo može preobraziti. I takvo preobraženo i svetlotvarno telo imaće svi ljudi koji uđu u istinski Novo Doba, Hristovo Doba. A da bi čovek uzeo udela u Hristovom Preobraženju, neophodno je da preobrazi svoje misli, svoje srce, da žrtvuje sve ljudsko i nezakonito.

U 'Ponovnoj pojavi Hrista' Bejlijeva iznosi, pored ostalih besmislica i nebuloza, i izmišljotinu, izvedenu iz neke istočne legende, da će dolazeći Hrist/Majtreja preuzeti Budino telo: »Radi se o – kako kaže legenda – služenju koje će Buda, koji je postigao prosvetljenje, a ovozemaljsko iskustvo više nije imalo čemu da Ga nauči, gledao u budućnost, u vreme kad će njegov brat Hrist biti aktivan u takozvanom Velikom Služenju. Da bi pomogao Hristu, on je za sobom ostavio, za Hristovu upotrebu, to što se mistično zove 'svoje ruho'. On je zaveštao i ostavio na nekom mestu sveukupnost svoje emotivno-intuitivne prirode, koju neki nazivaju astralno telo, kao i sveukupnost svoga znanja i misli, koju nazivaju mentalno telo. Ovo nasleđe će, kaže legenda, preuzeti Dolazeći, i biće mu od velike koristi i pomoći. Hristovo sopstveno astralno i mentalno telo će ovim biti ojačano, ...« – Ovakva nagađanja podsećaju na ona gde se kler, otuđen od unutarnjeg Neba, poziva na Hrista po liniji tradicionalističkog nasleđa. Hrist Gospod u Nebu nije nekakva 'mrlja', već veličanstvena manifestacija Duha Istine Koga i moćno suverenički zrači. On ima Svoj slavni oblik, i u Njegovoj Slavi su Ga mogli videti mnogi posvećenici. I pošto ima Svoje duhovno telo, On nema potrebe da za Pojavljivanje preuzima nečije tuđe telo i nekakva 'ostavljena' astralno-mentalna telesa. Osim toga, neka brojna telesa u konstituciji ljudi i duša, kako ih teosofi izmišljaju, ne postoje. Čovek je jednostavan trihotomijski sklop Duha, duše i fizičkog tela ('Prva Solunjanima poslanica', 5:23). I Duh zna sve što je u čoveku, i prosvetljen čovek Duhom vidi ono što je kod Boga.

Glasnogovornik londonskog Majtreje koji glumata Hrista, Bendžamin Krim i u svojoj knjizi 'Nova pojava Hrista i učitelji mudrosti', ponavlja ukaz da je Majtreja u London došao iz svog skloništa u Himalajima (gde je navodno u svetlosnom telu na visini od 6 km živeo tokom poslednjih 2.000 godina) i iz podzemne baze u pustinji Gobi koja se naziva Shanballah. U Londonu on živi i radi u svom naročitom samo-stvorenom telu – majavirupi, koje takvo treba ostati i za narednih 2.500 godina. Njegovo svetlosno telo se pak 'odmara', leži usnulo na Himalajima. – Naravno takva objašnjenja su sušte besmislice, izvedene iz ranijih teosofskih smicalica i nagađanja. Jedno fizičko telo, bez obzira na stupanj svoje vibracije, ne može opstati bez duše, svetlosnog tela u sebi, i bez Duha, Svetlosti Života.

Upoznavši se sa detaljima brojnih problema savremenog čovečanstva na ekonomskom, političkom (problem Bliskog istoka, Severne Irske ...) i verskom planu, on je se zauzeo da nas iz njih 'izvede'. Pošto je došao kao "lupež u noći", kako se već predstavlja taj Antihrist, od marta 1978. godine Majtreja ('Dobrota', 'Milosrđe') živi inkognito u središnjem novodobskom londonskom ‘Tara centru’.

Majtrejin boravak u Londonu Krim vidi kao privremen. (Jasno je da lažni Hristos, prvosveštenik sinkretičke planetarne religije, kao svoje sedište želi Jerusalim, Grad čoveka-zveri 666, grad koji je svet i za judaizam, i za hrišćanstvo, i za islam.) Majtreja želi da putuje po svetu kao što to čini rimski patrijarh, da se otkriva na konferencijama za štampu, da bi se potom u 'Danu objave' obznanio celom svetu putem globalnog radio i televizijskog prenosa, te telepatskog uticaja, čime će svi (prijemljivi) ljudi moći da ga dožive 'ličnije'. – Hristovi Verni znaju da njihov Kralj Mira neće sa Neba doći da bi se objavljivao kroz nekakve radio i TV-prenose, već će On, Koji govori kroz svete proroke, na Božiju trubu doći u punini Svoje Slave, i Njega i Njegov Talas Preobraženja, moći će videti svako čisto oko.

Alice Bailey, možemo reći osnivač 'Pokreta za Novo Doba' i teosofskog ogranka 'Škola Arkane' (1923. g. ne.), nakon što je u Kaliformiji 1918. prišla Teosofskom društvu i afirmisala se u njemu, u svome delu 'Inicijacija ljudska i sunčana' Tvrdi za Hrista: »On nije nikada u stvari otišao /sa Zemlje/, nego samo naizgled, a mogu Ga naći u fizičkom telu oni koji znaju put, kako on prebiva u Himalajima u bliskoj suradnji sa svoja dva brata, Manuom i Mahađohanom /= 'Gospod Civilizacije'/. Svakog dana blagosilja svet i svakog dana stoji ispred velikog bora u svom vrtu pri izlasku sunca sa uzdignutim rukama da da blagoslov svima koji su istinski i ozbiljni aspiranti.« – Tačno je da je Hrist Spasitelj obećao da će sa Svojima ostati na Zemlji »u sve dane do svršetka Veka« ('Matej, 28:20), ali to ostajanje se ne odnosi na Hrista kao personifikovano Postojanje, već na Hrist-Božijeg impersonalnog Duha Istine i Utehe i Otkupljenja. Sam Hrist ukazuje: »I Ja ću moliti Oca, pa će vam dati drugog Pomagača-Utešitelja da bude sa vama doveka.« ('Jovan', 14:15) – Nakon Svog Vaskrsenja Hrist nije otišao u neku podzemnu (zračeću) bazu na Orijentu, zvanu Šambala, niti na snežne Himalaje, već je se vazneo u Nebo, i pobednički seo na Očev Presto. Blaženi služitelj Stefan koji je kamenovan od strane sataniziranih judejaca Ga upravo tako vidi: »A on pun Duha Svetoga pogleda u Nebo i vide Slavu Božiju i Isusa gde stoji s desne strane Bogu, ...« ('Dela', 8:55)

Kao što se Satana predstavlja ‘Svetlonošom’, tako i njegovi apostoli glume 'svetlonoše i 'mudrace', ne bi li zaveli i ljude koji teže za Svetlom. Londonski 'Hrist-Majtreja' upravo je jedan takav poslanik lažne svetlosti, dijaboličkog blještavila, tačnije najmoćniji posvećenik Stare Zmije i onostrane, podnebeske Hijerarhije Laži. Mnogo moćnijih od svih ranijih lažnih Hristosa (poput Meher Babe), ili od perverznog indijskog 'mesiju' Sai Babu. Dok je Sai Babi od Podnebesa dato da materijalizuje razne predmete (od lančića do knjiga), londonski Majtreja ima i moć da preobražava vlastito telo, da se teleportira bilo gde na zemlji. Preobražen Majtreja je se dosad pojavio na mnoge skupove i konferencije. Dok je Isus delovao preko siromašnih i potlačenih, Antihrist deluje preko bogatih i moćnih, preko otvorenih Demonovih pomagača. Tako je se 1988. pojavio u Keniji na skupu Crnaca protestanata, koje je 'isceljivala' ekstrasent Meri Akaca. Prema pisanju 'Kenija tajmsa' Majtreja je 22. juna "došao sa Neba" kao čovek sa bradom, odeven u belu semitsku odeću (- on dakako i odećom imitira svete Božije služitelje), predstavio se kao 'Isus od Nazareta', i tobož iscelio dvadesetak ljudi, dok mu je se nekoliko hiljada crnaca molilo. Potom je naglo izčezao u vazduh. Može se zapaziti da se od 1988. godine u Americi, glavnom svratištu i uporištu novodopskih kultova i novog satanskog poretka, sve više susreću javni natpisi kao 'Hrist se vratio'. Slične poruke su se mogle pročitati i u Moski i Petrogradu, 1993. uoči judejske Pashe.

Na Majtreji će se jasno obistiniti reči najvećeg Božijeg Proroka, Hrista Isusa: »Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u ovčijem ruhu, a iznutra su grabljivi vuci. Po plodovima njihovim poznaćete ih. Zar se grožđe bere s trnja ili smokve sa čkalja? Tako svako dobro drvo rađa dobre plodove, a rđavo drvo donosi rđave plodove. Ne može dobro drvo doneti rđave plodove, niti rđavo drvo doneti dobre plodove. Svako drvo, koje ne rađa dobra ploda, odseca se i u vatru baca. Dakle po plodovima njihovim poznaćete ih.« (‘Matej’, 7:15-20)
Hijerarhija Laži se silno napreže ne bi li se bar neka Majtrejina i Krimova 'proročanstva' obistinila; no što više vreme prolazi, što veći haos vlada, što veće katastrofe počnu da tutnje, sva te fantazmagorije, nebuloze i bajalice će se pokazati u svojoj anemičnosti. Majtreja i Hijerarhija Laži ne računaju na nešto što će im pokvariti silno planove: velike katastrofe, haranje poplava, bolesti, kuga/zaraza, požara, otvaranja zemlje, topljenje ledenih polova, ... I svi će videti, koji hoće da vide, kakvo dobro i koji mir donosi ‘Novo Doba’ pod Majtrejom. 'Hrist' je na Zemlji, a Zemljom pustoš tutnji. A ko će na kraju, u očima slepaca, ispasti krivac za te nevolje? Bog? Tako će Majtrejine bajalice i oratorske-utopističke smicalice dati povoda za veliku hulu na Boga, za dubok pad.
»Ako vam tada ko kaže: evo Hristos je ovde, ili: onde, nemojte poverovati. Jer će se javiti lažne mesije i lažni proroci, te će činiti velike znake i čuda, da zavedu, ako je moguće, i izabrane. Eto, rekao sam vam unapred. Ako vam dakle kažu: evo ga u pustinji, nemojte izići, evo ga u sobama, nemojte poverovati. Jer kao što munja izlazi od istoka i seva do zapada, tako će biti i dolazak Sina Čovečijeg; gde god bude lešina, tamo će se orlovi okupiti." (‘Matej’, 24:23-27) – Gospod će doći Slavno, poput Munje Svetlosti, i Talas Preobraženja s Njim. On se neće više inkarnirati. On će doći sa Svojim Kraljevstvom i u Svome Kraljevstvu. On će doći kad Zemlja bude mogla da primi i prihvati Njegovu Svetlost, kad Zemlju nasele čisti i sveti ljudi. On ne dolazi, kao londonski Majtreja, ustalasanoj rulji, da bi s njome svetsku trulež, svet koji propada, spasavao. Lešinari će rastrzati lešinu i spasavati, krpiti staro, satansko, a ljudi srca će izgrađivati Novo i okupljati se na Izvoru Čiste Istine.
Krim, i sam zaveden, onim što mu Laž suflira i nameće, tvrdi da Majtreja neće raditi na obrazovanju svetske vlade, Supreme: »Ne postoje planovi za jedinstvenu svetsku vladu. UN će postati (kao što su to i sada u izvesnoj meri) komora za debate, u kojoj međunarodni problemi mogu da se iznose i rešavaju. Ne planira se druga takva organizacija. Majtreja neće stati na čelo ove organizacije već će delovati samo u svojstvu Učitelja sveta.« – O svetskoj vladi mondijalisti već decenijama bruje i trube; iluminati i masonerija još od 1776. godine intezivno rade na projektu stvaranja svetske vlade i svetske države. I Majtreja itekako radi na stvaranju svetske vlade, njemu, prvosvešteniku 'univerzalne religije', podređene. I koje glave će ući u tu gvozdenu vladu: berzanski mešetari, bankarski bosovi, lažni humanitarci, veliki poklonici mammona.

Da li će ‘Lord’ Majtreja moći zaustaviti katastrofe i elementarne nepogode koje tutnje i prete: zagađivanje mora, velike požare, cunamije, zemljotrese, ... On će napraviti idealno društvo, gde će spolja sve biti 'sjajno' a iznutra pustoš i skapež kao u grobu. I tako će iznutra zlo kipteti a spolja se prigušivati, da bi se održala slika 'svetosti' lažnog Novog Doba. A ta unutarnja neočišćena i neispražnjena napregnutost, povući će mnoge katastrofe i silni haos, koji više niko ni prividno neće moći kontrolisati. Majtrejino 'bratstvo' će trijumfovati u pometnji, u kojoj će biti svako protiv svakog, i svi protiv Boga. Gospod je i najavio takvo stanje, gde će roditelji biti protiv dece, i deca protiv roditelja, muž protiv žene, i žena protiv muža, ... Lažna i prigušena tolerancija (koja ne nosi blagonaklonost i razumevanje), i lažna solidadnost povući će najvišu netoleranciju i najvišu konfrotirajuću podelu. Jer za napredak nije dovoljno da ljudi samo žive jedni sa drugima, već i jedni za druge i saosećajno jedni u drugima.


Univerzalni Spasitelj ili univerzalni Zavodnik?

Simonu Gataru u novome telu i sa novom obmanjivačkom maskom, takozvanome Majtreji, nije cilj da predstavljajući se 'Hristom' i 'Budom' zavede samo hrišćane i budiste, već i sve ostale veroispovesti. Po poroznim predstavama učitelja Hijerarhije Laži najavljeni Spasitelj je »Veliko Biće, koje hrišćani zovu Hrist. On je takođe poznat i na istoku kao Bodhisattva, te kao Gospod Majtreja, i jeste Jedan kojega očekuju pobožni muslimani pod imenom Mahdi ...« – iznosi Elis Bejli u svome spisu 'Inicijacija ljudska i sunčana'. Tu je i 'objašnjenje' za 'Mesiju' kojeg i danas očekuju judejci: »Mesija, kojeg očekuju, biće jedan od Hristovih starijih učenika, ali to neće biti, kako je prvobitno nameravao Hrist /.../. Moguće je da će Učitelj Isus preuzeti ulogu Mesije." ('Rasprava o Sedam Zraka', sveska V) – Dakle, novi Menandr, učenik Simona Gatara, rimski 'majstor Isus', koji pretenduje na tobožnju 'Petrovu stolicu' i presedavanje Velikom Crkvom Otpadijom iz Jerusalima, iz 'grada čoveka', trebalo bi da bude, po ovoj opservaciji, očekivani judejski 'mesija'.

Glumatajući Dolazećeg Gospoda Mira, novi-stari Simon Gatar će pokušati i svakako i uspeti budistima da se predstavi kao Majtreja, vedanta-vernicima kao Khalki(n), judaistima kao Machiach, hrišćanima kao Hristos, muslimanima kao Mahdi, – dakle kao 'univerzalni Spasitelj' i 'planetarni Učitelj'. Cilj je dakako zavesti sve ljude; svakog čoveka odvesti u propast koristeći ljudsku neupućenost, zaslepljenost i slabost da se ispituju duhovi.

Osnivač bahaizma, sekte islamsko-mondijalističke provenijencije (koja priziva planetarnu diktaturu) – Mirza Husayan Ali (1817.-1892. g. ne.), poznat pod imenom Bahaullah (Baha’u’llah), takođe je za sebe tvrdio da je Božiji Poslanik i veliki Spasitelj pred Smak sveta. Tvrdio je da će 2.000 godina posle njega, doći još jedan Poslanik. Inače namaz (salat) bahaija sastoji se od stajanja licem usmerenim, ne prema Mekki, već Haifi, gde se nalazi njihov Dom Generalne Pravde, kojim upravljaju 19 najviših članova. Njihov hadždž, je poseta kući Bahaullahovog učitelja, Persijanca po imenu Albab Ali Muhammed, u Sirazu, kao i Bahaullahovog groba u Bagdadu.

Kod Buharije i Muslima možemo naći nekoliko hadisa koji pominju dolazak Imama Mahdija (rođenog 868. g. ne.) nesto pre Smaka svijeta. Inače, deo sunita već sada prihvata učenje o ponovnom dolasku Imama Mahdija. Po verovanju dvanaestoimamaca (duodecimalista), u svet gajba, nevidljivi svet, Mahdi je otišao i tamo živi od svoje pete zemaljske godine života. Njegov otac Hasan ali Askari bio je 11. šiitski imam, a kao zadnji Imam, dvanaesti – Muhammed, pojaviće se kao četrdesetogodišnjak ‘skriveni’ Mahdi. Po verovanju zajdija, jedne šiitske sekte (šiizam je persijski oblik islama), bilo ko od loze četvrtog halifa (Alija ra, umro 661. g.) ima pravo pretendovanja na Imanat.

Po tvrdnjama islamsko-mondijalističkih sekti (poreklom iz Indije) ahmedija i kadijanija, duše Isusa i Muhammeda će se utelovljujuće spojiti u obliku jednog čoveka – Mirze Gulam Ahmad Kadijanija (1835.-1908. g. ne.). Sam Mirza Ghulam u svojoj knjizi ‘El-Vasijet’, iznosi da je on obećani Mesija (Isus Hristos). On je i novi Poslanik i očekivani islamski mesija – Mahdi. Pre nego što je ‘postao’ Mahdi, sumanuti Mirza Gulam je najpre bio bahaija (Mirzini sledbenici babiji inače ne priznaju Bahaulaha), da bi se potom proglasio obnoviteljem islama (mudžadiddom). Mirzin sin Bisr Ahmed, napisao je knjigu ‘Novi Svjetski Poredak’, u kojoj je insinuaciono razvio mondijalističko-ekumenske skice svoga oca.

Inače, Ahmedijevi sledbenici, proširili su laž, koja je kasnije publicistički dosta eksploatisana, da Isus nije raspet, već je umro prirodnom smrću, kasnije bio oživljen, napustio svoj kameni grob, otišao u indijski Kašmir, gde je poučavao i ponovo umro prirodnom smrću.

Da su utelovljenje Mahdija, tvrdili su još i: Sid Muhammad Jaunpuri (čiji sledbenici se danas nalaze uglavnom na području Indije i Pakistana); Sijid Mirza 'Ali-Muhammed (ili takozvani Bab = ‘Vrata’), koji je najavio dolazak Abdullbahe; Mohammed bin Abdullah (čiji sledbenici se mogu naći pre svega u Africi, Somaliji; Džuhajman ibn-Muhammed ibn-Sajf al-Utaibi (čiji sledbenici su 1979. g. okupirali Veliku Džamiju u Mekki, gde je se i Džuhajman proglasio Mahdijem). Wallace Fard Muhammed, osnivač crnačke rasističke sekte ‘Islamski narod’ (Nation of islam).

Utelovljenih ‘Hristosa’, bilo je i ima ih i danas na pretek. Najpoznatiji su Meher Baba (koji je godinama proveo u nakaradnom ćutanju) i perverzni Indijac Sai Baba.

U budizmu postoji verovanje da Gospod Budnosti, Adi-Buddha, često dolazi na Zemlju, te da će se sledeće njegovo utelovljenje za nekih 3.000 godina nazivati Majtreja. Teosovski učitelj Charles Webster Leadbeater (1847.-1934. g. ne.) u 'Skrivenoj strani hrišćanskog verovanja' (pogl. I) ukazuje za Majtreju: »Naš sadašnji Učitelj Sveta naziva se Majtreja, što znači 'dobrota' ili 'milosrđe', i upravo tako, kako se Gospod Buddha zvao Gospod Mudrosti, tako se i Gospod Majtreja zove Gospod Ljubavi ili Milosrđa. Velika središnja istina, koju On hoće, naročito istaknuti je, da zla sveta dolaze zbog nedostatka ljubavi i bratstva, te kad da bi se htelo naučiti voleti i usvojiti si bratstvo, bratsko držanje, da bi nestalo svakog zla, te bi nam svanulo Zlatno Doba.« – Pod 'novim' Majtrejom, 'petim Budom', 'Velikim Bratom', neće nam doći Zlatno Doba, već doba najveće Tmine i pometnje koja se već nazire.

Po doktrini kasnog hinduizma uobličenoj tek u X stoleću nove ere, postoje deset Višninih avatara. Deseto njegovo utelovljenje na Zemlji biće Kalkin, budući sudija u trenutku smaka sveta. (Kali-juga, po datoj doktrini, traje 864.000 godine i započela je pre oko pet milenijuma.) Po hinduskom tekstu Visnu-pur
nam Kalkin-avatara pašće u vreme krajnje duhovne degradacije i bede ljudskog roda (knj. IV, pogl. 24). Pogledajmo kako Bezantova tog desetog avatara prikazuje: »S Njegovim dolaskom stići će jedno svetlo razdoblje, s Njegovim dolaskom proći će Kali-yuga. S Njegovim dolaskom doći će i jedna viša rasa ljudi. On će doći kada se na Zemlji rodi šesta korenska rasa. Tada će se u svetu odviti jedna velika promena, doći će do velikog otkrića Istine, okultne istine, i kada On dođe, okultizam će opet biti u stanju objaviti se svetu kroz dokaze koje niko neće moći pobiti ili negirati. On će prilikom svog dolaska dati vladavinu nad šestom korenskom rasom dvojici kraljeva." ('Avatari, pogl. III) – Po iskazima tobožnjeg 'Lorda Majtreje’ izgleda da je Kalkin došao mnogo ranije nego što je to bilo 'predviđeno'!?

Judejci su stolećima iščekivali od Proroka najavljenog Mesiju, Svetog Pomazanika, ali kada je se on pojavio među njima u liku Isusa Nazarena, nisu ga prepoznali i nisu ga prihvatili. Razbojnici poput Bar-Abbe su im bili bliži i draži nego miroljubivi Isus Hrist. Preokupirani materijalnim nedaćama u kojima se nisu spoznavali i zemaljsko-suprematorskim ambicijama, oni su Mesiju doživljavali ne kao moćnog harismatika i Učitelja Istine, već kao političkog lidera i revolucionara koji će ih povesti u boj protiv okupatorske rimske vlasti i omogućiti im gospodarstvo nad svetom. Isus koji je učio »Ljubite neprijatelje svoje i molite se za gonitelje svoje«, bio je za njihovu izvitoperenu predstavu Spasitelja duboko sumnjiv i nepodoban. Velika zabludelost judejaca pokazala je se u njihovom drugom velikom ustanku protiv Rimljana (132.-135. god.) koji je predvodio Šimon Bar-Kosiba, kada su ovoga uzdigli gotovo za 'Mesiju'. Svi oni koji su Jevrejima pre i posle Isusa došli kao 'Mesije', bili su u stvari vuci u jagnjećem ruhu, razbojnici. Septembra 1665. god. u Smirni Šabataj Cvi (1626.-1676. g. ne.) proglasio je sebe judejskim Mesijom. Uputivši se u Konstantinopol da bi pridobio muslimane, Ali Mustafa Paša ga je 6. februara 1666. godine uhapsio i bacio u tamnicu. Da bi izbegao mučeničku smrt, Šabataj Cvi je se odrekao judaizma, te prihvatio islam.

U islamu šiitske sekte koje su podržale društveno ustrojstvo zasnovano na striktnom poštovanju imamâ, koji su vodile direktno poreklo od Muhammeda preko njegove kćerke Fatime i zeta Alije, verovalo se da dolazi vreme kada će se vratiti jedan od bivših imama kao Mahdi – onaj koga Allah vodi, koji će na Zemlji inaugurisati halifat Allahove pravde i slave. U VIII stoleću, nakon smrti šestog imama Džafara as-Sadika, među šiitima je došlo do šizme. Većina (takozvanih dvanaestaša) podržavala je Džafarovog sina Musu i njegove potomke, verujući da će Božija vladavina nastupiti nakon dvanaestog imama te loze. Ismailiti (takozvani sedmaši), podržavali su pak Musinog starijeg brata Ismaila verujući da je njegov sin Muhammed (preminuo 770. godine) sedmi i poslednji imam, te da će halifat Gospodnji doći kad se on vrati kao Mahdi. Putujući arapskim svetom misionari ismailiti širili su ovu dosta nategnutu i pretencioznu mesijansku doktrinu.

Koliko se teško čovek opterećuje kao pominje Hristovo ime, kad se poziva na Hrista Gospoda, a ne ostvaruje, ne živi Hristove Zapovesti. Pozivanje na Hrista bez živenja kako je Hrist živeo nosi bezbrojne opasnosti. Koliko strašno će se tek opteretiti onaj koji izigrava samog Hrista i celo čovečanstvo zavodi medenim glasom, vodi ga u Propast primamljivim i lažnim obećanjima?! Majtreja može mnogo toga imitirati, predstavljati se kao ‘veliki čovekoljubac’, ali ljudi Srca znaće i osetiće da iz njega ne zrači Božija Ljubav.


Majtreja – poslanik Šambale

Stolećima su istočni narodi verovali u postojanje tajnog podzemnog kraljevstva negde u srcu Azije, koje je velikim delom odredjivalo zbivanja u kraljevstvima ostalog sveta. Po Purana spisima sklonište 'savršenih ljudi' nosi naziv Kalapa i navodno je locirano u zapadnom Tibetu.U nekim kineskim pripovestima dati 'raj' se naziva Hsi Tien, te se smešta u oblast Kun Lun Shan u planinsko-glečerskom rejonu severozapadnog Tibeta. Mnoge istočnjačke legende, ali i moderni zapadnjački spekulativni kultovi ispirisani 'šarmom' Orijenta govore o delegacijama i pojedinicima koji su navodno posetili 'Skrivenu zemlju' na Orijentu.

Da se zaključiti da se 'zagonetno kraljevstvo' zapravo nalazi ispod kineske pustinje Gobi (u kojoj dnevna temperatura dostiže i 50 celzijusovih stepena), severoistočno od Tibeta. Ko je drugi mogao da 'sagradi' na Istoku to podzemno kraljevstvo (bolje reći podzemno negativno-zračeće duhovno polje, poznato kao Agharta, ako ne otpadnička Hijerarhija Laži. – Metropola tog 'kraljevstva', Agarta, poznata je i pod imenom Šambala (Shamballah, na tibetanskom); angliciziran naziv te lokacije je Šangrila (Shangri).

Šambala je često opisivana i imaginaciono doživljavana kao ostrvo mira unutar mora (koje je zauzimalo centralnoazijsku oblast a potom oteklo). U jednom pariskom muzeju postoji Thanka (izvezena tibetanska religijska zastava) koja prikazuje Šambalu okruženu sa dva koncetrična kruga snegom prekrivenih planina, a ovih opkoljenih vodom.

Još je Aleksandar Sent (rođen 1842. god.) u svom delu 'Misija Indije' zapadnom svetu prezentovao mit o gradu po imenu Agharta koji je smešten u podzemlju (gde su razgranate mreže pećina i hodnika) na granici izmedju Tibeta i Mongolije. Datim podzemnim gradom rukovode moćni gospodari sveta.

Rene Genon u 'Kralju sveta' daje sledeće tumačenje nastanka Agharte. U nekoj davnoj katastrofi uništena je napredna civilizacija Gobi. Od spašenih duhovni učitelji su našli sklonište pod himalajskim obroncima, u pećine i kanale. Brzo su se pocepali na dve grupe: 'Put Desne Ruke' – kao 'Belu' struju, sa sedištem u Agharti, i na Crnu struju 'Puta Leve Ruke' čiji su se pripadnici locirali u Šambali, gradu gneva.

U knjizi novodopskih medijuma Virdžinije Esen i Šeldona Nidla – 'Postajete galaktički čovek', koja se predstavlja kao objava nekakvog i tobožnjeg Sirijusanca Vašta-e, 'opisuju' se kosmičko-zemaljske civilizacije na našoj planeti, pa se konstruše priča kako je carstvo Lemurije razoreno od strane carstva Antlantide, da bi se potom pobeđeni povukli u šupljine ispod zemljine površine i tu osnovali carstvo poznato kao Agharta: »To carstvo je ključ povezivanja ljudi sa površine sa ljudima ispod površine Zemlje koji na tu priliku čekaju kad dodje do spuštanja /Sirijusanaca i drugih humanoida iz svemira/. Ti unutrašnji svetovi Agarte uskoro će izaći na površinu i to je ono što pripadnici tog carstva nazivaju 'veliko okupljanje'. Oni se raduju tom vremenu kada će svim tim raznim kolonijama Lemurije – koje postoje u unutrašnjosti Zemlje širom velikih prostranstava naše planete ispod Severne i Južne Amerike, Azije, Afrike i Evrope – biti dozvoljeno da se uspešno obnove i izidju na površinu Zemlje. Sve do sada njihove kolonije su se uglavnom držale u tajnosti, ili se predstavljale kao svet čije postojanje nije izvesno, da ne bi bile uznemiravane.«

Bezantova, tumačeći po vedskoj misli nekakav deseti Gospodnji avatar, iznosi: »Saznajemo da će Kalki Avatar, kada dodje, iz svetog mesta Š a m b a l e (mesta koje je okultistima dobro poznato, ali profanima nije) pozvati dva kralja koji tamo borave, da bi pomogli svetu u njegovoj evoluciji. Moru je ime Manua, koji će biti kralj sledeće rase, kako to piše u Puranama, a ime idealnog bramina, učitelja sledeće rase biće Devapi. Ta dvojica su Kralj i Učitelj šeste rase koja će se tek roditi." ('Avatari', pogl. 3)

Pogledajmo i neke nebuloze koje plasira Majtrejin portparol Bendžamin Krim, prevashodno u vezi dijaboličke podzemne baze zvane Šambala:

»Hrist je planetarni avatar, Sai Baba je kosmički avatar. On je Duhovni regent, koga je u svet poslao Gospod sveta, Sanat Kumara iz Š a m b a l e. Regent “zastupa” kralja. Slično, Duhovni regent “zastupa” Boga, Logosa, čiji je Sanat Kumara odraz. Sai Baba utelotvoruje energiju Ljubavi na kosmičkoj ravni (Hrist utelotvoruje ovu energiju na planetarnom nivou), a Njegovo delovanje je delom usmereno da pripremi čovečanstvo za delovanje Hrista.« – 'Gospodar sveta' koji umesto u Nebu stoluje u podzemlju, jasno može biti samo Lucifer, lažni svetlonoša, knez Tame. – »Buđenjem načela ljubavi u čovečanstvu, Sai Baba će pripremiti narode za posvećeničko delovanje Hrista. Kao Vrhovni Sveštenik, Inicijator, tokom prve dva planetarna posvećenja, Hrist će postupno uvoditi čovečanstvo iz strogo ljudskog carstva u Hijerarhiju, Carstvo duša, ili Božije carstvo. To je njegov glavni zadatak u dobu Vodolije. Ova dvojica Velikih zajedno deluju u svakodnevnom dodiru, potpunoj harmoniji i zajedničkoj nameri u evoluciji čovečanstva.« Izgleda da su se svi ‘bogovi’ drevne i mnogobožačke Indije opet utelovili, … I ne zna se ko je od njih veći, … I svi su jedinstveni u borbi protiv Živog Boga i u zavođenja Božije dece.

»Buda više nema fizičko telo, nego boravi u najvišem centru naše planete, Š a m b a l i, koja se nalazi u materiji dve najviše eteričke ravni u pustinji Gobi. On deluje kao ‘Božanski Posrednik’ između Šambale i Hijerarhije, donoseći trojici Velikih Gospoda Hijerarhije (Hristu, Manuu, i Gospodu Civilizacije) plan iz Š a m b a l e. Oni Ga nadalje prilagođavaju mogućnostima i odrađuju kroz čovečanstvo. On je Majtrejin brat. Oni su bili među prvom grupom zemaljskog čovečanstva koji su došli do ‘postignuća’, to jest stigli do posvećenja, davno u ranim atlantskim vremenima. Otada su uvek na pročelju čovečanstva. Buda je duboko angažovan u procesu Majtrejine misije.«

U Šambali je navodno volja Neba najrazotkrivenija: »Rečeno nam je, da je iznad pustinje Gobi u drugom eteru veliko središte energija koja se zove Šambala ili središte Glave planete, kroz koje prolazi vodeća volja planetarnog Logosa. Samo vrlo visoki inicijanti imaju dopuštenje ući tamo, prebivati velikom Savetu, te da su upućeni u volju Božiju« – iznosi teosofski učitelj Saraydarian u knjizi ('Avatara požrtvovane ljubavi', pogl. 21) posvećenoj tibetanskom učitelju Hijerarhije – Koot Hoom-ju. Sam naziv Agharta na sanskritu znači 'nepristupačan', 'nepovrediv', ... Dakako da energetska baza velikog Pustošnika zvana 'Šambala' ili 'Agharta' nije iznad Gobija, već ispod te pustinje.

Po anemičnim i apsurdnim kalkulacijama učitelja Hijerarhije Laži Hrist kao navodni član nekakvog središnjeg saveta Šambale povremeno prebiva na tamošnjim sastancima!? Na inicijaciji u Šambali Hrist je i postao Svetski Učitelj i primio nekakvo 'žezlo moći', koje se koristilo i kod osnivanja planetarne Hijerarhije: »Veliko Žezlo Moći Logosa skriveno je u Suncu /.../. Žezlo Bodhisattve /= Hrista/ leži skriveno u 'srcu mudrosti', odnosno u Šambali.« (Alice A. Bailey: 'Inicijacija ljudska i sunčana') – Hrist sa Svojim vaznesenjem, dakako nije otišao u Podzemlje, u nekakvu podzemnu bazu, već u Nebo Beskonačja, sevši pobednički na Presto Slave (cp.: Otkrivenje, 3:21)

Po teosofskoj mutljag-doktrini Šambala kao gejzer energije 'preporadjanja' nekoliko puta udarno tokom Zemljine istorije je u kriznim razvojnim fazama oslobađala svoj potencijal: najpre kod propasti Lemurije, zatim Atlantide, potom za vreme Drugog svetskog rata, pa 1975. godine (kada počinje delovanje Majtreje), te oko 2.000 godine. Kut Humi u svom diktatu 'Zraci i inicijacije' preko Bejlijeve iznosi i sledeće: »Svakog puta kada ova energija pogodi ljudsku svest, pojavi se neki potpuniji vid božanskog plana.« Čudna je ta 'svetlonosna' energija čiji uplivi rezultuju sve same destrukcije i komešanja koja dovode do sve dubljeg duhovnog ropstva.


Krišnamurti kao izgurani ‘Učitelj sveta’

Unutar ‘Teosofskog Društva’ 28. 12. 1911. godine Annie Besant osniva ‘Red Zvezde Istoka’ (The Order of the Star of the East), sa ciljem da pripremi put ‘Majtreji’, ‘Učitelju sveta’, ‘Mesiji’. Za vrhovnog vođu Reda Bezantova imenuje svoga štićenika Krišnamurtija (Jiddu Krichnamurti, rođen 1895. g. ne.), koga je u Adjaru 1909. g. ‘vidoviti’ Leadbeater detektovao kao očekivanog Mesiju. I tibetanski ‘majstori’ su telepatskom komunikacijom potvrdile Bezantovoj, vođi ‘Teosofskog Društva’, da je mladi Krišnamurti očekivani ‘Učitelj Sveta’. Bezantova postaje njegov štićenik i šalje ga iz Indije (tada britanske kolonije) na školovanje u Veliku Britaniju, u London.

Bezantova Krišnamurtija predstavlja ‘Društvu’ kao izabranika koga će obuzeti, naseliti Hrist. Ako je neko Hrist Božiji na Zemlji, on je to od Svoga utelovljenja, a kasnije pomazanje Božije samo potvrđuje i osvedočuje Njegovo potpuno jedinstvo sa Bogom.

Na Drugom kongresu ‘Reda Zvezde Istoka’ (1925. g.) ‘Hristu’ Krišnamurtiju Bezantova dodeljuje i ‘dvanaest Apostola’. Tako prevara ubedljivije i celovitije doima.

Unutarnja previranja u Krišnamurtiju odvode ga od robovanja lažnome teosofskome mesijanstvu: godine 1929, u holandskoj varošici Ommenu raspušta ‘Red Istočne Zvezde’, odbija da bude vođa novog kulta, buntovnički ističe da put ka Istini ne vodi preko institucija i od ljudi uniformisanih verskih staza, iznosi da ne treba i nema nikakve apostole i sledbenike.


Hitlerovi savetnici iz Majtrejine Šambale

Prema tajnoj doktrini Hijerarhije Laži na Atlantidi su navodno živele i sedam pod-rase, među kojima su bili i Arijevci. Dati 'nadljudi' bili su direktni potomci roda divova, sa koje Biblija kaže da su nastali opštenjem otpalih nebeskih posmatrača i žena zemaljskih. Rod onih koji su učeni da štite 'čistotu' svoje krvi pre Potopa sa Atlantide je izveo Manu, jedan od poslednjih divova. Odveo ih je do centralne Azije, Gobija i Tibeta, gde je elita rase pripremana za inicijaciju u 'Svetilištu sunca' radi proširenja svojih perceptivnih moći. Iz Sunčevog Svetilišta trebalo je da se upravlja kulturama post-atlantskog doba. Pod simbolom sunčevog točka – svastike, novi posvećenici Hijerarhije preuzeli su vođstvo nad rasom. Arijevska kultura je se iz središnje Azije spustila kasnije do Persije, do Inda, a preko ekspanzije Germana i Evropu kasnije velikim delom zaposela.

Preci iranskih Persijanaca/Parsa svoju domovinu su nazivali airyana vađah – 'zemlja Arijevaca'; ona je obuhvatala prostrane ravnice slivova reka Oxus i Jaxartes. Sam naziv Iran potiče od plemenskog imena osnivača arya. Persijski car Darije (522.-486. g. se.) se na nadgrobnom spomeniku naziva Arya, Arya Čithra – 'Arijevac, arijevski potomak'. U indijskom sistemu kasti više varne su se tretirale i uzimale kao plemenite, arijevske.

Da se primetiti da je Hitlerova doktrina o superiornoj arijevskoj rasi i germanskom 'nadčoveku' jednim delom nadogradnja teosofske doktrine o rasama i njihovom suprematorskom smenjivanju, što sve ukazuje na isti inspirativni izvor – Hijerarhiju Laži. Tako Bezantova u svojim 'Avatarima' piše: »Tokom dugih vremenskih razdoblja odeljena u pustinji G o b i, stvorena je, odgojena i oblikovana odabrana porodica, sve dok se u njoj nije inkarnirao njen Manu, kao njen učitelj, te je prva arijevska porodica odvedena da bi se nastanila u Aryavarta. Sada, u krilu pete rase, odvija se odabir, bira se i odgaja šesta rasa, a kralj i učitelj šeste rase već su pri svojem ogromnom, blagoslovljenom delu. – Oni biraju pojedince, iskušavaju i ispituju one koji bi trebali postati jezgrom šeste rase. Oni uzimaju pojedine duše, podvrgavaju ih raznim ispitima, mnogim ognjenim ispitivanjima, kako bi videli da li se u njima nalazi snaga iz koje bi mogla niknuti nova rasa. A kada se vreme ispuni i kada njihovo delo bude izvršeno, tada će doći Kalki avatar kako bi oterao mrak, oterao Kali Jugu u prošlost i objavio jednu novu Satja Jugu, s jednom novom, jednom spiritualnom, produhovljenom rasom, koja će živeti u njoj. Tada će On pozvati izabrane, kralja Moru i bramina, sveštenika Devapy i predati rasu njihovim rukama, rasu koju oni sada izgradjuju, rasu koju će nastanjivati jedan lepši svet i čovečanstvo voditi dalje u evoluciji.« (Pogl. III) – 'Kalki avatar' oličen u londonskome Majtreji stvoriće ambijent ne za nastanak neke duhovno superiorne rase, već za nestanak milijarde ljudi. Jer sve one koji budu trčali za Zlom zavedeni Lažju i lažnim prorocima, Zemlja koja se preobražava otrešće sa sebe kroz razne katastrofe i pošasti. A Majtrejinu 'plemenitu rasu' činiće konglomerat svih onih koji su spremni i voljni da se grčevito i tvrdokorno bore protiv Neba i steruju svoju ljudsku, ograničenu i izvrnutu 'pravdu'.

Hitler, umišljeni 'arijevski mesija', koji je u jevrejskom mesijanizmu video opasnost i konkurenciju, nemačkom 'gospodarskom narodu' (Herrenvolk), njegovoj navodnoj čistoti krvi, suprostavio je sve druge 'niže' narode, iz čega se vidi pogrešno na svoj način protumačena Tajna doktrina koju mu je preneo Karl Haushofer. 'Arijevski mesija', duboko fasciniran sobom, verovao je da mu je Proviđenje dalo historijski zadatak u germanskom narodu, za koji nije osećao nikakvu odgovornost, što je pokazao bacajući ga u ratni ambis. Hipnotičko-obmanjivačku moć koju je Hitler pokazivao, i kojom je brojne mase talasao i opčinjavao, pridobijao za svoje sulude projekte, najbolje pokazuje da je iza njega stajala onostrana Hijerarhija Zla i Laži. Tako u februaru 1945. godine, pred konačni slom Trećeg Rajha, izjavljuje: »Ako nemački narod uzmakne, pokazaće da nema jak moral i da nije dostojan svoga imena, a u tom slučaju zaslužuje da bude potpuno uništen.«

Hitler sebe nije osećao kao običnog smrtnog čoveka; činilo mu se da njegove zamisli prevazilaze granice ljudskoga uma. U svojoj sumanutosti žonglerski je tvrdio: »Ja sam čovek Proviđenja; kad sam 1919. godine rešio da postanem političar, izabrao sam put koji mi je osvetlilo Proviđenje.« – Hitlerovo 'Proviđenje' je dakako onostrana Hijerarhija Laži koja ga je telepatski vodila i pridobijala za svoje projekte. Nekontrolisanim eksperimentima sa halucinogenima (u cilju vizionarske regresije), uzimanjem učešća u spiritističkim seansama i upražnjavanjem srednjovekovne crne magije, germanskom 'mesiji' je uspelo da se moćno posvećenički poveže sa onostranim zavojevačkim i obmanjivačkim snagama koje je najbolje oličavala Hijerarhija Laži i Šambala.

Pomazanik i 'sveštenik' Hijerarhije, jak čovek koji je Hitleru pripremio put za demagošku ekspanziju, bio je Dietrich Eckhart, jedan od osnivača Nacionalsocijalističke partije. Ekart je bio duboko svestan svog crnog prethodničkog mesijanstva. Znao je da je tu da pomogne i omogući Hitlerovo povezivanje sa centrima onostrane dijaboličke moći. Umirući u Minhenu, decembra 1923. godine, amanetski ukazuje nemačkome narodu: »Sledite Hitlera! On će igrati, ali ja sam izabrao melodiju.«

Može se slobodno reći da su Ekart, Karl Hauznofer i baron Rudolf Zebotendorf bili vođe unutrašnje struje satanističko-rasističke družine Thule Gefellschaft čiji simbol je bio obrnuto okrenut mač isprepleten hrastovim lišćem i sunčani točak, svastika. Ovaj crnomagijski klan nastao je 1919. godine iz bavarskog ogranka Germanskog Reda osnovanog početkom XX stoleća. U svom pseudomističnom nacionalizmu i fanatičkom antisemitizmu napajali su se učenjem bečkog kvazi-okultiste Gvida fon Lista (Guido von List), jednog od značajnih zagovornika volkisch-doktrine, pisca knjige 'Tajne runa', koja je predstavljala obaveznu lektiru u ondašnjim okultnim krugovima. Pažnju nemačkog mnjenja izazvao je 1909. godine kroz uticajnu crnomagijsku grupu 'Krvna loza'. Veličajući Beč kao urbano mesto odakle će se uzdići nekakva arijevska crkva (za koju je sastavio jednu vrstu katehizma), stekao je naklonost nacionalističkih krugova. U svojoj sumanutosti List je sebe smatrao za poslednjeg pripadnika Artamnenaca – drevne kaste germanskih sveštenika-šamana.

Drugi veliki inspirator Germanskog Reda i rasističke organizacije Hamerbundom bio je samozvani doktor Jorg Lanz von Liebenfels (1974.-1945. g. ne.), Adolf Lanz. Tokom Hitlerovog 'umetničkog' rada u Beču, prior Lancove grupe Red novih templara, preko svoga magazina 'Ostara' izvršio je veliki uticaj na budućeg diktatora takozvanog Trećeg Rajha, svojevrsnog izdanka hiljadugodišnjeg Rimsko-Nemačkog Carstva. Do 1920. godine Red novih temlara imao je pet tvrđava koje su trebale služiti kao sabirni centri skupini Lancovih arijevskih heroja.

Grupa privrženika u nemačku Utopiju zvanu Mittgart, kojom je trebalo da vlada arijevski bog Arten (a po njemu je nazvana uticajna grupa Artamnen Bund, kojoj je pripadao Himmler), posle Prvog svetskog rata okupila je se oko Zebotendorfa, velikog rasističkog poznavaoca kultova koji su stajali pod uplivom i diktatom onostrane Hijerarhije Laži. Nazvali su sebe po dalekom i zagonetnom ostrvu Tule na kojem su živeli nad-ljudi, divovi. (Po starogrčkoj legendi moreplovac Pitej dospeo je do dalekih ostrva koje je nazvao Ultima Tule, smatrajući da je to krajnja tačka do koje čovek može da stigne na Zemlji.) Za dato legendarno ostrvo verovalo se da je se nalazilo negde na ledenom severu, odnosno oko njega su se, kao oko Atlantide, prepritale mnoge mitske priče. U mnogim nordijskim mitovima, naročito u Eddi, koje su oduševljeno proučavali pripadnici Tule Gefelšaft, susretali su se opisi džinova, koji su se degenerisali zloupotrebom vlastitih duhovnih moći. Nacističke vođe su u takvim arhaično-egzotičnoj pripovestima o nadljudima videli i svoje germansko poreklo dobijajući sulude ideje da rod arijevskih divova, nadljudi, opet stvore, da ojačaju njegov kult; 'smetnja' za komotno ostvarivanje tog projekta su im bile pre svega 'nečisti' etnosi i konkurentska komunistička ideologija, koju su stvorili jevrejsko-iluminatski mislioci. Iz 'Tule', koju su finansirali SS (specijalni odredi Nacionalsocijalističke radničke partije, čiji pripadnici su nosili crne košulje sa znakom smrti: dve ukrštene kosti ispod mrtvačke lobanje), a čiji je zaštitnik bio Himler – rajhfirer SS, pored Dietrich-a Eckhart-a i Alfred-a Rosenburg-a, inače izašli su mnogi vitezovi Tame koji su imali vodeće uloge u izrastajućem Trećem germanskom carstvu: na primer tu je bio i Rudolf Hess.

Sam Hitler je Tajnu Doktrinu satanske Hijerarhije primio u tvrđavi Olandsberg od Karla Hauznofera, generala i univerzitetskog profesora, te vrsnog poznavaoca crne magije. Kao adept nemačkih volkisch okultisa ostvario je jake veze sa Tibetom, te je tamošnje centre zemaljske moći Hijerarhije Laži posetio četiri puta u periodu od 1903. do 1908. godine. Imao je, pored ostalog, prilike da se susretne i sa znamenitim Georgijem Ivanovičem Gurđijevim, koji je za misiju 'prosvetljenja' osposobljen u monastiru Drepung, jednom od tri velika tamošnja političko-spletkaroška centra moći. Kao poznavalac orijentalne historije i jezika Hauznofer je nekoliko godina proveo službujući u nemačkoj ambasadi u Tokiju, gde je postao članom japanske crnomagijske organizacije Zeleni Zmaj'. Povezivanje istočnjačke i zapadnjačke crnomagijske duhovne elite, luciferijanskih okultističkih krugova i klanova, kasnije će dobiti i vojno-politički izraz kroz stvaranje Trojnog fašističkog pakta: Rim-Berlin-Tokijo.

Hitler kao poklonik izopačenog mesijanizma i saradnik nemačkih aristokratsko-okultističkih gremijuma, tako je postao jaka rukavica onostranih destruktivnih ahrimanskih snaga koje su kroz telepatske indukcije i razgorevanja koristile njegov fanatizam za svoje projekte. Pripadnici Tule su imali nekoliko ekspedicija na Tibet gde su ostrvarili kontakt sa satanistički orijentisanim lamama (čiji su preci navodno pre Potopa sišli sa Himalaja). Jednu njihovu grupu kao duhovno-vidovnjačku pomoć Rajhu Nemci su doveli u svoju zemlju. Bili su zaduženi pre svega za astralnu špijunažu. Te crne pećinske posvećenike iz Agharte Nemci su nazivali 'Družina zelenih ljudi'; iz japanskog 'Zelenog Zmaja' dovedena su još šestorica satanističkih ekstrasenta. Tokijska i tibetanska grupa posvećenika Hijerarhije Laži stolećima su bile u međusobnom telepatsko-astralnom kontaktu. Kada su se na kraju rata suočili sa očiglednim slomom nacističkog imperijalizma i militarizma, tokijski operatori ahrimanske Hijerarhije izvršili su ritualno samoubistvo: hara-kiri. U poslednjim danima rata, u jednom predgradju Berlina ruski vojnici su našli njihova gola izbodena tela.

Tula Gefelšaft kao okultističko-rasistička drušina prevashodno je bila aspirisana prema ostvarivanju što veće političko-religijske moći. Njen stranačko-organizacioni izdanak – Nacionalsocijalistička partija, okupila je u svome vođstvu i članstvu upravo gotovo sve crne majstore, kalfe i šegrte školovane u samoj Tuli, počev od Ekarta i Hauznofera, do Hitlera, Himlera, Rajnharda, Gebelsa, Hesa, Geringa, ... Stvarajući Treći Rajh (Reich) nacistički poglavar (fňhrer) Hitler planirao je da njegova imperija ekspandirajuće dospe na Istoku sve do Šambale (Gobija).

U srednjovekovnom epu o Parsifalu, spevu nemačkog pesnika Volframa fon Ešenbaha (prva polovina XII stoleća), metaforičnim pristupom izloženi su događaji iz IX stoleća, za vreme karolinških careva. 'Romansa o Graalu' napisana je na osnovu historijskih činjenica. Pronicljiviji tumači su tako u liku umirućeg kralja Anfortasa prepoznali Karla Ćelavog, u Parsifalu Litvara iz Verčelija, dok je u mračnoj figuri Klingsora identifikovan Landulf II iz Kapue, vladar zemlje Labur, oblasti koja je se prostirala od Napulja do Kalabrije, a preko mora dosezala čak do Sicilije. U svojim psihodeličnim retrospektivama, uranjanjem u slike prethodnih života, Hitler je znao da je nekada živeo kao Klingsor, najzlobnija ličnost stoleća, koja je hrlila u inkarnacije samo za jednom zamišlju: da osvoji i sebi podredi čitav svet. I sam Napoleon Bonaparta, što pokazuje i natpis na njegovoj nadgrobnoj ploči, umro je sa željom da se opet rodi i osvoji čitav svet. Postoje mnoge frapantne sličnosti izmedju ekspanzionističkih zahvata Napoleona i Hitlera. Takođe, moguće je da je Hitler nekada živeo i kao egipatski faraon, što delom može da objasni dubinu njegove mržnje prema Jevrejima, koji su nekada robovali u Egiptu. Markantan simbol nacističke Nemačke bio je i sunčani točak sa orlom iznad njega. Krilato sunce je i u Kući Sunca, Egiptu, bilo čest simboličko-reprezentativni motiv. Nacistički pozdravni gest sa opružanjem desne ruke (slično ritualno-magijskom položaju egipatskog boga pustošenja, Seta, slično gesti 'Ratnik') takođe ima jasne sunčano-falusoidne implikacije.

Nacistički firer je digao ruku na sebe 30. aprila uveče (1945. godine), na dan Beltana koji se pretapa u Valpurgijsku noć- najveći veštičarski praznik.

Pod vođstvom vidovitih 'zelenih ljudi' Tibeta, Rajhsfirer SS Hajnrih Himler, osnovao je školu okultizma koju su vodili 'majstori' sa Istoka, i njene kurseve su morali da pohađaju mnogi vodeći pripadnici Gestapoa i Totenkopfa SS (Služba Bezbednosti). Himler je 1935. godine osnovao i Ahnenerbe (organizacija 'Nasleđe predaka'), nacistički biro za okultno, državni institut arijevske biološke mistike, koji je u svoju strukturu uključio pripadnike iz više okultnih redova, i koji je slao ekspedicije na Istok (a iz središta Azije, Gobija, 'potekao' je arijevski čovek) i u Etiopiju, radi pronalaženja i istraživanja relikata 'divova', arijevskih predaka; posebno su ih zanimali oznake svastike, ognjenog kukastog krsta. Za ostacima 'arijevske' Atlantide odlazili su čak i u Meksiko i u Peru. Pripadnici 'Nasleđa predaka' su i sakupljali i prilagođavajuće generalizovali 'mudrost' savetnikâ vladarâ drevnih naroda. Savetnici Zveri, 'iluminatske' svetske vlade Posletka, odigraće ključnu ulogu u oblikovanju događaja koji će voditi konačnoj propasti staroga sveta.

Rudolf Hes, poslednji zatočenik Špandaua, u ćeliji je vodio dnevnik uspomena. Na jednoj od njegovih stranica novinari su otkrili i zapazili izveštaj koji slabim poznavaocima tajanstvenih tokova ništa nije govorio, a koji je svedočio o vezi Rajha i Šambale:

»Pohod Nemačke na Istok u suštini bio je sankcionisan od strane Centra kosmičkog kontakta na zemlji, takozvane Šambale. Mahatme /duhovne vodje Centra/ ne samo što su sugerisale Hitleru neophodnost uništenja izvora proleterskog zla, koje je obuzelo teritoriju Rusije, nego su i uputile svoje stručnjake u generalštab Rajha.

Ratnici Šambale su se našli kako u ličnom Hitlerovom obezbedjenju, tako i u centru strategijskog planiranja. Oni su i odredili dan, čak i čas napada.

Mi smo vodili isti onakav rat kakav je u svoje vreme vodio veliki Rim protiv crne rase u Indiji. Svaki naš ratnik vredeo je za desetoricu. Nesreća je bila samo u tome što je Adolf bio napola lud a napola genije, i prvo je nadvladalo; on je izdao naredbu da se uništi sve živo na prostorima protivnika. To je sasvim promenilo odnos mahatmi prema njemu. I mada su poslanici Šambale ostali uz Hitlera do njegovog poslednjeg časa, a tek kasnije su bili pobunjeni od strane KGB-a, energetska podrška Šambale je nestala. Ranije su naši tenkovi prolazili tamo gde nije mogao da prođe ni pešak, avioni su bili brži i sposobniji za manevrisanje od svih drugih, a ratnici neumorni, njihova energija i borbeni duh neuništivi. Sada je sve postalo isto kao i kod protivnika, ali mi smo zbog nečega gubili čak i one operacije koje su po svim kanonima vojne veštine procenjivane kao pobedonosne. Avaj, već sredinom 1942. godine bili smo osuđeni na potpuni poraz. Kosmos nas je ostavio, pošto nas je uvukao u pogibeljnu avanturu.« – Heseov 'kosmos' zapravo je Šambala i utelovljeni i odtelovljeni majstori Hijerahije Laži i Zla. – Hitlerova tiransko-pogromaška diktatura, kao i diktature i autokratije kasnijih komunističkih zločinaca (Staljin, Mao Cedung, Pol Pot, ...), bila je samo povesna proba na pozornici militarizovanog i ostrašćenog sveta, za instalaciju planetarnog Diktatora, velike Zveri.

U dokumentima KGB-a postoje izveštaji koji potvrđuju da je među Hitlerovim obezbeđenjem bilo ljudi istočnjačkog porekla, Tibetanaca po nacionalnosti, koji su na saslušanjima (pre streljanja) tvrdili da su oni vojnici svete vojske Majtreje; tvrdili su da su se iz Šambale uputili po svim grešnim mestima Zemlje radi njenog duhovnog očišćenja. Guranje Hitlera, solarnog arijevskog 'diva', u rat sa Sovjetskim Savezom ima i svoje geopolitičke inklinacije koje dotiču pitanje Tibeta i njegovog klera i monaštva koji su strepeli od komunističke revolucionarno-militantne najezde i na njihovu zemlju, koju je ipak, posle Drugog svetskog rata (1959. g.), komunistička vlast Kine okupirala i anektirala, pobivši proteravši mnoge lame, koji su na Zapadu proširili istočnjačko učenje.

I Hesovo viđenje stvari potvrđuje da je se fašizam pojavio kao odgovor na komunističku pošast, koja je se rodila u krilu masonerije i iluminizma, potvrđuje da iza svakog ratnog poduhvata postoji veliki angažman negativnih duhovnih snaga. Ono što Hijerarhija Zla nekada nije uspela da postigne preko Hitlera, da celu Planetu podredi sebi, uspeće na neko vreme preko Majtreje, kralja Šambale, vladara parodijskog 'Novog Doba'.


Od spiritističkog Teosofskog društva
do Pokreta za Novo Doba i Babilona Velikog

Osnivači ‘Teosofskog društva’ (najpre ‘Kluba čudesa’), čije je sedište imalo u indijskom Bombaju, a potom u okolini Madrasa, u Adijar, ukrajinska Ruskinja avanturističkog duha Helena Petrovna Blavatsky (1831.-1891. g. ne.) i žurnalista, te veteran Američkog građanskog rata, Henry Steele Olcott upoznali su se u jesen 1874. na farmi braće Eddy u Chittenden-u (država Vermont, Amerika). Braća Eddy su bili eksponirani u javnosti po svojim spiritističkim seansama, što je privuklo pažnju Blavatske i Olkota. Olkot je poslat kao novinar jednog lista u New York-u da ispita i utvrdi zagonetne događaje na farmi. Blavatska je se Olkotu odmah učinila kao 'čudan primerak' sa velikim bogastvom okultnog znanja.

Blavatska je bila okoreli prevarant, kao i njen najbliži saradnik Olkot, tobožnji 'pukovnik', koji je posle sukoba sa zakonom bio prinudjen da promeni prezime i da se sakrije iza izmišljenog vojničkog čina, pisac besmislice zvane 'Ljudi s onoga sveta' smišljene da se njome brzo namplate pare, knjige koju niko nije hteo ni da pogleda. Jer sam naslov budalasto doima.

Kad su 7. septembra 1875. godine sedeli zajedno na predavanju o drevnom Egiptu izvesnog Felta, osobe koja je pokazivala medijsko-parapsihološke sposobnosti, Olkot je pružio Heleni ceduljicu na kojoj je stajalo pitanje: »Zar ne bi bilo dobro da se oformi jedno društvo za ovakva proučavanja?« – Ovaj izazovan predlog je od strane Blavatske, koja je upravo tragala da naiđe na nekog koji bi joj pomogao da Zapadu prenese istočnu ‘drevnu’ misao, odmah prihvaćen. Zahvaljujući Feltovim predavanjima grupa zainteresovanih je već postojala; trebalo ju je samo angažovati i usmeriti.

Već u leto 1875. godine Helena je počela 'po naređenju' onostranih učitelja Hijerarhije Laži, sa čime je i Olkota uputila, da piše, da deluje kao medijum, ne znajući čemu će to služiti i šta će iz toga angažmana ispasti. Nakon formiranja ‘Društva’, neprekidno sve do 1877. godine, njeno 'nadahnuto' pisanje je se nastavilo. Tako je 1877. g. ne. nastala Biblija teosofije – 'Razotkrivena Isida' (Isis Unveiled), a kasnije (1888. g.) i ‘Tajna doktrina’, dela koja dosta plagiraju takozvane rozenkrojcerske autore. Helena je pisala o stvarima koje nikada nije izučavala i citirala je iz knjiga koje nikad nije čitala (u datoj inkarnaciji). Njen saradnik Olkot (predsednik Društva od 17. 11. 1875.) svedoči za njen medijsko-literalni angažman: »Od jutra do noći bila je za svojim radnim stolom, i retko kada bismo otišli na spavanje pre dva sata ujutro. Za vreme dana morao sam se brinuti za dužnosti svoje profesije, ali uvek, posle rane večere, seli bismo zajedno za veliki radni stol i radili, kao da se radilo o životu, sve dok nas telesni umor ne bi primorao da stanemo. Kakvo iskustvo! Obrazovanje koje bi se steklo čitavim jednim životom čitanja i razmišljanja bilo je, zamene, sažeto u period od manje od dve godine. Ja joj nisam samo služio kao sekretar i korektor, nego je od mene učinila i saradnika; navela me je da upotrebim, ili je skoro tako izgledalo. sve što sam ikada čitao ili mislio, i stimulirala mi je mozak navodeći me da razmišljam o problemima iz područja okultizma i metafizike, gde mi moje dotadašnje obrazovanje nije pomoglo, i koje sam počeo da shvatam tek kad mi se počela razvijati intuicija pod ovim forsiranim procesom.«

Očigledno je da su se kroz Blavatsku objavljivali duhovi Laži i majstori lažne mudrosti. Kroz nju se nisu otkrivali ni anđeli, ni arhanđeli, ni sam Bog, već utelovljeni i dezinkarnirani učitelji Otpadijske, Ahrimanove Hijerarhije. Čim se kaže i zna da kroz nekog ne govori Najviša Svest, već neki tibetanski učitelji, živi ili mrtvi, koji su puni ljudskih slabosti, jasno je da pred Živim Bogom takve reči nemaju duhovnu težinu. Tibetanski bezbožnici i antihristi, koji se izdaju za ‘majstore Mudrosti’, čak ni Boga ne priznaju, i odbacuju Ga izričito, zato što kao 'bogove' vide sebe. Pogledajmo jedan odlomak šta istaknuti teosofski inspirator, 'majstor' Kut Humi piše u svom bezumlju i egoteizmu: »Mi znamo da postoje planetarni duhovi i druga spiritualna bivstvovanja, ali znamo da u našem Sunčanom sistemu ne postoji ništa tako kao što je Bog, niti osoban a ni neosoban.« (‘Mahatmina pisma Sinetu’, pismo 12). Istočni Antihrist, dakle, odbacuje kako Božiju personalnost tako i impersonalnost – Duha Svetog, Duha Sile. Za tog 'mudraca' Bog je samo rezultat neznanja, nešto što se temelji na obmani, maji. Sam Humi ukazuje za 'prosvetljenost' jednog svog učenika, takođe 'majstora' i inspiratora teosofâ: »... Nedavno je Djival Kul naišao u tami na jednu gredu, udario u nju nosem i prokrvario, ...« (Pismo 24) – Da je malo više živeo sa Bogom i molio za Njegovu zaštitu, možda bi bio lišen te nezgode.

Nezamislivo je da čovek ide ‘duhovnim putem’ a da ne priznaje Svemogućeg i Sveprisutnog Boga, da se ne moli, da se ne kaje za svoje grehe, da ne prašta i traži oproštaj, već da umišljava da će se spasiti i prosvetlili mantrajući ime nekog lažnog božanstva, praveći evokacije, vizualizirajući razne slike, i prividno meditirajući. Koliko takvi ‘majstori’ i njihovi sledbenici duboko i strašno sebe lažu. I na kraju, da bi zaveli i hrišćane, izmišljaju im i nameću im i lažnog Hrista Majtreju!

Annie Besant, jedna od žena koja je uz Blavatsku i Bejlijevu, te H. Saraydarin-a i Godfre Ray King (medijum Saint Germain-a) gorljivo pripremila ‘Majtreji’ put, ovaj spiritističko-zanesenjački par veliča rečima: »Helena Petrovna Blavatsky je dala svetu Teosofiju. Henry Steel Olcott je dao svetu ‘Teosofsko Društvo’. Svakoga su izabrali Učitelji /tibetanske mahatme/. Koji je od njih doneo veći dar?«

‘Teosofsko društvo’ je u svojoj Povelji proklamovalo tri operativna cilja: 1. Da kod ljudi probudi svesnost o univerzalnom bratstvu, svesnost da smo svi deo jedne velike porodice i da imamo zajednički dom, našu planetu. Postići bratske odnose bez obzira na sve razlike. Nijedno mišljenje ne treba da bude obavezno za sve. Motto Društva je 'Zajedno iako različiti'. 2. Da se podstakne proučavanje filosofije, nauke i komparativne religije. Pošto Društvo nema neko svoje posebno učenje, zanimalo se za sva učenja, za sve vidove ljudskog saznanja, kako bi se iz svakog učenja izvuklo ono pozitivno i korisno. 3. Da se podstakne istraživanje još neotkrivenih zakonitosti prirode i čovekovih latentnih sposobnosti.

Date proklamacije su bile naizgled progresivne i filantropski obojene, no krile su brojne zamke. Ljudi se mogu ujediniti bez obzira na spoljašnje rasne, nacionalne, staleške razlike tek kad se oslobode tih spoljašnjih identifikacija, kad vide sebe kao Božiju decu, a svoj Dom kao Nebesku Otadžbinu. Ljudi se mogu ujediniti samo oko Hrista Istinitoga, oko Ljubavi za Istinu i Dobro. I prava, u svim fasetama celovita Istina može doći samo od Boga, kroz Božiju objavu; ona se ne može 'krpiti' mozaičkim i proizvoljnim slaganjem raznih, naizgled istinitih, parčića iz brojnih religija i kultova.

O ‘Teosofskom društvu’ sama Blavatska iznosi: »Društvo je filantropsko i naučno telo, koje se zalaže za širenje bratstva na praktičnoj a ne teoretskoj osnovi. Članovi mogu biti hrišćani ili muslimani, judejci ili parsi, budisti ili bramani, spiritualisti ili materijalisti, to nije bitno; ali svaki član mora biti ili filantrop, ili naučnik, ili istraživač arijevske i druge drevne literature, ili istraživač čovekove psihe. Ukratko, on mora pomoći, ako to može, u izvršavanju bar jednog od zadatih ciljeva. Inače nema razloga da se učlanjuje.« (The Key to Theosophy, str. 19) – U jednom duhovnom bratstvu nikako ne mogu harmonično delovati ljudi različitih religija. Oni se moraju odreći i osloboditi starih ubeđenja i starih identifikacija, da bi na jednoj novoj osnovi zajednički i nadopunjujuće delovali. Pošto prvi teosofi nisu poučavali pit duhovne realizacije, svaki član je naizgled mogao odabrati svoj put duhovnosti. Tako je izgledalo, no taj izbor ipak su upravljali pali 'bogovi' i nevidljivi 'majstori' iz Onostranog, iz Podnebesa, da bi neutemeljene duše vezali za sebe i antihristovski duh.

Iz ‘Teosofskog društva’ (iz koga je se izdvojilo ‘Antroposofsko društvo’ Rudolfa Štajnera) i od njegovih utelovljenih i neutelovljenih ‘majstora’ pojavljivali su se mnogi novi kultovi i pokreti za Novo Doba stavljeni u službu onostrane Hijerarhije Laži. Pomenimo neke od njih. Najpre na pozornicu dolazi pokret Bridge of freedom ('Most slobode') koji je vodio nekakakav 'uzašli majstor' El Moriya. Zatim pokret I AM ('Ja jesam') koga je vodio 'uzašli majstor' Saint Germain. Livragina ‘Nova Akropola’ je došla 1957. g. ne. Potom pokret Group Avatar ('Kolektivni Avatar'). Uz plimu psihodeličnog akvarijanskog hipi pokreta pojavljuje Benjamin Crem-e i ‘Tara centar’ (čije je sedište u istočnom Londonu i u Holivudu, Kaliforniji) koji priprema put ‘Majtreji’. A ‘Majtreja’ je tu da dovede do stvaranja 'iluminatske' gvozdene svetske vlade (crvene Zveri) i unijatske planetarne religije ('Babilona Velikog'). – Svi ovi spiritističko-okultistički pokreti uče da se čovek može spasiti sam, svojim (imanentnim) snagama, uzdižući se do svog višeg sebstva određenim duhovnim tehnikama, prizivima, vizualizacijama i meditacijama. O molitvi, o krugu čišćenja duše, o pokajanju i praštanju, o ispravljanju greha, ovi pokreti naglašeno ne govore. Nigde ne pominju Hristovo Otkupiteljsko Delo i Njegovu Žrtvu. Za njih je Hrist Spasitelj samo jedan od 'uzašlih majstora' poput Saint Germain-a, Kut Humi-ja ili El Moriye. 'Apokalipsa' govori o deset takvih podnebeskih 'majstora mudrosti', 'deset roga' Stare Zmije poniklih iz sfere istočnog antihrista.

Pomenimo ovde i eminentnu okultiskinju Ani Bezant (Annie Besant, 1847.-1933. g. ne.) koja je kao predsednica Teosofskog društva osnovala mesijanski red 'Zvezda Istoka', te Alis Bejli (Alice Bailey), koja je nekada bila hrišćanka i žena jednog sveštenika Episkopalne crkve, da bi potom potpala pod kobni uticaj prijatelja iz ‘Teosofskog društva’. Preko telepatske komunikacije i inspiracije, od bestelesnih učitelja Koot Hoomi-ja (Kut Humi) i Gwhal Khul-a (Žual Hula) primila je i napisala je preko 25 knjiga esoterično-metafizičkog profila (izdane su od 1919. do 1949. godine), čime je dala široku platformu za razvoj Pokreta za Novo Doba – New Age Movement. Bejlijeva je osnovala ‘Arkansku školu’ (Arcane schooll), u okviru 'Luciferove kompanije' (Lucis Trust), glavnog izdavača literature kvazireligije lažnog Novog Doba. (Danas se New Age knjige često bolje prodaju nego popularni romani eminetnih romansijera.) – U svom delu, 'Učeništvu u Novom Dobu', Bejlijeva govori o nastanku nove svetske religije na početku Novog Doba, Vodolije, religije koja će nastati ujedinjenjem čovečanstva svim mogućim 'duhovnim' sredstvima, pa i zatiranjem milijarde 'neadaptivnih' ljudi (a tako je razmišljao i arijevski mesija Adolf Hitler, koji je takođe stajao u telepatskoj vezi sa Hijerarhijom Zla i Laži, te tibetanskim 'majstorima'). Negde početkom XX stoleća Bejlijeva piše: »Verovatno će se pojaviti univerzalna crkva i njeni konačni obrisi pokazaće se krajem ovog stoleća.« (The Externalisation ..., str. 510) – Ta najava nije bila daleko od istine. Upravo u to vreme, pod rimskim pontifom Karolom Vojtilom, himerički ekumenizam je uzeo vidnog maha.

Da se nazreti da su sinkretički Nju Ejdž pokret nadahnuli prevashodno istočni učitelji, istočni Antihrist, odnosno oni zapadnjaci koji su u Istoku videli 'nepresušno vrelo mudrosti'.


Majka teosofije kao spiritistički medijum

Moderna teosofija, time i parodijski Pokret za Novo Doba, nastali su iz američkog spiritizma XIX stoleća, dakle iz jedne plime nezakonitog kontakta sa vampirskih dušama, dušama vezanim za zemlju, a preko njih i sa Demonskom Državom, Državom Smrti. Gotovo ceo svoj život Blavatska je bila spiritistički medijum. Samo je ‘evoluirala’ od primitivno-vašarskog ka salonskom spiritizmu.

U mladosti, nakon što je upoznala mađarskog tenora Agardija, počinje da se interesuje za spiritizam i okultizam. U Parizu deluje kao pomoćnik spiritističkog medijuma Danijela Daglasa Homa. Nakon brodoloma za putu do Kairo, dospeva u Egipat kao brodolomac; nastupa kao medijum, vodi spiritističke seanse i eksperimentiše sa hašišem.

U proleće 1878. godine, posle bratovljeve smrti u rusko-turskom ratu, u nesvesti, letargiji, histerična Blavatska provela je gotovo pet dana. Sve to ukazuje i navodi na njena nezakonita i sumnjiva otvaranja mentalnih štitova. Porodične tragedije i emotivni škokovi, gubitak rodbine za koju smo duboko vezani, dobra su podloga za otvaranje svesti prema onostranim svetovima, kuda odlaze duše pokojnika.

Kada je Ruskinja Blavatska, osnivač i lider 'Teosofskog društva' (1875. god.) otišla u Sjedinje Američke Države, u njima je vladala silna pomama za spiritizmom. Brojna spiritistička udruženja neprestano su vrbovala nove članove i propagirali svoje halucinacije preko žurnale i knjige. Ona je se zdušno uključila u datu prevaru. Njen prevarantski i avanturistički duh je znao plimu spiritističkog interesovanja dobro da iskoristi. Godine 1873. godine u Vermontu boravi u kući čuvenih spiritističkih medijuma. Zajedno sa špekulanom i spiritismom, nekakvim pukovnikom – Olkoltom, u Njujorku je istraživala i spiritističke fenomene i upuštala se u spiritističke seanse. Ceo njen život je grozno vezan i protkan spiritizmom i demonizmom.

Tačno je da je avanturiskinja Blavatska, koja je imala dva neuspešna braka iza sebe, putovala Istokom (Egipat, Indija, Cejlon), gde je ‘inicirana u više misterije’, i o tome napisala nekoliko knjiga pod imenom Radda-Baj, međutim na Tibet (1853. g. ne.) je tamošnje vlasti jednostavno nisu pustile, i o tome postoje dokumentovani podaci. I drugo, njeni putopisni 'izveštaji' poput 'Iz pećina i prašuma Hindustana' i 'Tajna plemena na Plavim planinama', su više romani nego dokumenti i biografije, tako da se te izmišljotine uopšte ozbiljno ne mogu uzimati. Njoj je trebalo da izmišlja svoje kontakte sa 'prosvetljenim tibetanskim mudracima' da bi kasnije, u američko-afirmativnim nastupima imala neki 'autoritet' na koji bi mogla da se poziva. Dakako da je ona kontaktirala sa nekim 'majstorima', ali prevashodno onostranim: sa 'majstorima' Hijerarhije Laži. Iako na Tibet, dakle, nije dospela, ona se kasnije predstavlja kao ‘dobar znalac’ tibetanske kulture, jezika i literature, pa čak i ‘prevodi’ tibetansku knjižicu koju naziva ‘Glas tišine’, kao izvadak iz nekakve razuđene predbudističke ‘Knjige zlatnih pravila’, ispisane ideogramima i tibetanskim pismom.

Šta je spiritizam ako ne nezakonit medijumski kontakt sa duhovima i dušama Podnebesa. I sama Blavatska je eksplicitno tvrdila da je svoju dvotomnu knjigu 'Razotkrivena Isida' napisala po diktatu duhova (što ju je pisala na engleski kad još nije dobro znala engleski jezik, i što je potpuno nerazumljiva, to je drugo pitanje ...)

Teosofija je, zbog toga, jedna grozna i odvratna spiritistička mešavina laži i delića istine.

Da je salonski prevarant, Blavatska to beletrističaru Vsevolodu Solovljevu potvrđuje rečima: »Šta da radite, kada je, da bi ste vladali ljudima, neophodno da ih obmanjujete.« Od svojih sledbenika, majka teosofije, je znala da isisa i poslednju kap razuma i novca, ...

'Stupanj razvoja' Blavatske pokazuju njena dela, njene reči, njen izgled: punačka, oniska, zdepasta, sa ogromnim izbuljenim očima, – tipična pohotna ruska vlastelinka. Na ruci nanizano brojno skupoceno prstenje: duhovno, nema šta! Na svoga saradnika u prevari 'pukovnika' Olkota je često znala da se izdere nazivajuži ga 'tikvanom i olinjalim mačorom'. Vojvotkinju ledi Ketnes, koja je financijski podržala organizaciju njenog pariske filijale Teosofskog Društva, ocenila je rečima: »Glupača, kakvu još nisam srela za svoja pola veka.«

Celo učenje i ceo život Blavatske je dokazana prevara. Supružnici Kolomb, saradnici Blavatske iz njenog indijskog sedišta u Adijaru, na stranicama novina Madras Christian College Magazine, sve mahinacije i lopovluke Blavatske su podrobno opisali i raskrinkali. Pokazali su i posvedočili su da su sva 'čuda' Blavatske obične prevare i mađioničarski trikovi, iluzije. I tobožnje pisane poruke koje su od njenih izmišljenih tibetanskih učitelja, mahatmi, padale sa tavanica na sto. Radilo je se i odvratno glupim prevarama. Blavatska je želela da neka 'uzvišena duša' kroz nju govori, ali kako nije čisto živela, mogla je da privuče samo nečiste duše željne dokazivanja. I takvi vampiri su kroz nju govorili. Dakle, delom čist vampirizam, a delom mađioničarske opsene su bile u zavodničkom opticaju ...

U naučnom radu engleskog ‘Društva za proučavanje psihičkih pojava’, na dobrih 500 stranica gusto kucanog teksta, još za Blavatskinog prevarantskog života, razotkriveni su i objašnjeni su svi primitivni trikovi i 'čuda' prevarantkinje Blavatske, majke moderne teosofije.

Mnogi teosofi nakaradno upoređuju Isusov i Blavatskin život. Gospod je kao pravednik klevetan i kao pravednik stradao, dok je Blavatska napadana zbog svojih trikova, laži i grehova. Isusov život nema nikakve veze sa Blavatskom. Gospod je čisto i prečisto živeo, bio savršen uzor, a Helena Petrovna Blavatska, avanturista i spiritista, je bila nepromišljena zavedena duša koja je dalje mnoge zavela i upropastila.

No među njenim saradnicima, pogotovu pri kraju života, bilo je i ljudi koji su istinski težili Istini, koji su ozbiljnije uzimali mistiku i mistični život. Takva je na primer bila Ana Kingsford, vegeterijanac i borac za human odnos prema životinjama, pisac esoteričnog dela 'Odevanje u Sunce'.


Himerički ekumenizam i New Age Pokret

Imperijalno-ekumenske i suprematorsko-unijatske tendencije i zahvati oduvek su bili plodno tlo za uspostavljanje totalitarnih i tiranskih poredaka, koji su pokrivali i gušili svaki glas koji je nosio svetlo i svedočio za Put Istine, put ujedinjenja sa Unutarnjim Nebom. Hrišćanstvo nije slomljeno u krvavim pogromima pod rimskim cezarima, ali kada je od njega načinjena državna religija (IV stoleće), Hristova Crkva, rastrzana i brojnim heresima, doživela je duboku degradaciju i profanaciju. U spoju sa paganskim kultovima od religije svetosti ono je postalo religija praznih rituala, pompeznih obreda, religija moćnih i obesnih. Tako je Hrist naopako raspet i sahranjen pod gomilom ljudskih tumačenja i mrtvih obreda. 'Sveti brak' između 'Svete stolice' i 'Svetog Rimskog Carstva' omogućio je potom Rimskoj patrijaršiji, otpaloj Rimskoj crkvi, koja je se prozvala 'Rimokatolička crkva', da preduzme i ostvari mnoge krstaške pogrome nad 'hereticima', ‘vešticama’, muslimanima i judejcima. Svugde gde je se pojavio trag zdravijeg hrišćanstva (bogumili, katari, valdežani, ...), gde je traženo da se Crkva vrati prvobitnom siromaštvu i predstavničkoj nezavisnosi, tu je pustošio i spaljivao inkvizitor i krstaš. Danas, kada moć i uticaj paganizirane Rimske crkve vidno opada, opet su na delu jasne tendecije da se napravi jedna 'univerzalna', planetarna veroispovest, i da se svetu nametne kao službena i obavezujuća religija. Potreban je samo ‘jak čovek’ – Veliki Obmaninjivač, oko koga bi se ostvarilo takvo planetarno duhovno-institucionalno ‘ujedinjavanje’.

Srednjovekovne unijatske tendencije otpale Rimske crkve doveli su do toga da se Rimu, makar i počasno, podrede neke istočne, pre svega heterodoksne patrijaršije. No ni protestanizam nije mirovao. I on je činio korake u službi svoga lažnog zbližavanja. Tako je se prvi pokušaj sjedinjavanja protestanskih denominacija i sekti pojavio 1846. godine u Škotskoj, i te godine je napravljena Evangelistička alijansa koju su činile čak 216 zajednice. Na Edinburškoj konferenciji 1910. godine, u organizaciji Džona Mota (John R. Mott), ekumenizam je uzeo novi zamah. U Amsterdamu je 1948. godine stvoren Svetski Savet Crkava (Word Council of Churches), koji je narednih godina održao više sastanaka i uključio u svoje krilo i ortodoksne crkve. Jačanje datog ekumenskog bloka prinudio je i Rimokatoličku crkvu da mu pristupi, da kroz njega pridobije za svoje unijatske planove još neku veroispovednu opciju. Sada Rimokatolička crkva ima vodeću ulogu i u tom projektu; primetno je čak i određeno nastojanje da se u rimsko krilo vrate neke protestanske denominacije koje su nekada 'reformatorski' istupile. Borba protiv istinskog hrišćanstva dakako da će ih još bolje 'saborno ujediniti'.

Parodijsko-zaverenički Nju Ejdž pokret nastao je po satanskom projektu kako da se omete nastanak istinskog, Hristovog Novog Doba, Zlatnog Doba koje je Sveti Jedan najavio, kao i svi sveti proroci. I on je mogao nastati i razviti se zbog omlitavelosti tobožnjeg hrišćanstva.

Zašto je Nju Ejdž Pokret tako opasna kvazirelija?! Opasan je jer u svoje grotlo hoće da usisa i u borbi protiv Neba i Hristove Crkve hoće da uključi i institucionalizovano hrišćanstvo, i islam, i budizam, i šintoizam, i hinduizam, ... jer hoće, kao ‘univerzalna religija’ da zavede sve narode, sva plemena, rodove i jezike ... Opasan je jer hoće neograničenu planetarnu moć. Opasan je jer iza njega angažirano stoji Hijerarhija Laži i Otac Laži, Satana.

Nju Ejdž Pokret ne donosi istinu sa Neba, od Boga, već budi stare i zamjenjuje dosadašnje zavodničke religijske laži (koje se više ne mogu kriti i ne mogu obmanjivati dublje tražitelje), drugim lažima (koje nalikuju lažima iz starog ‘gnostičkog’ mutljaga), koje se zabludelom i dezorjentisanom i neutemeljenom verniku današnjice čine istinitim i obećavajućim. Nju Ejdž Pokret je tu da zavede i istinske tražitelje, one čije srce čezne za punom Istinom.

Jasna je tendencija u Nju Ejdž Pokretu, koja ide prema tome, ne da se samo sve takozvane hrišćanske zajednice 'ujedine', već da se u dato grotlo uključe i paganski kultovi i istočne religije (šintoizam, budizam, hinduizam, ...). Što su otuđene hrišćanske zajednice duhovno sve slabije i oronulije, to su sve prijemljivije za unijatske i ekumensko-sinkretističke zahvate. Želja za moć i nespremnost da se sagleda vlastita slabost jasno tome vodi. Za račun prividne moći, institucionaslizovana i paganizirana Crkva koja je robovala umrtvljenom slovu i dogmi, spremna je da se odrekne svake svoje dogme, koju je do juče grozničavo držala i naturala kao 'istinu od Boga datu'. Da li se time ispunjava Božija zapovest koja kaže: »Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ! « Taćno je da Gospod traži da svi budemo jedno (‘Jovan’, 17:21), ali to znači da budemo jednomislenici u dobru, a ne jednomislenici u bezumlju i gnusu; Gospod nas poziva da budemo jedno sa Njim, tako što ćemo čistim životom primati i odašiljati Duha Jedinstva, biti ispunjeni Duhom Života. Hrist traži da se sa Njim i unutarnjim Nebom ujedinimo i povežemo preko probuđenog Duha, bez ropskog vezivanja za institucije moći.

Nju Ejdž Pokret paradno diže prašinu dobošarski proklamujući da sve sakralne knjige u biti isto uče, da nema problematičnih suprotnosti među njima, pa se tako i sve religije 'mogu' ujediniti. Nju Ejdž ideolozi i ‘majstori’ bi iz svih kolajućih i opicijelnih religija da mozaično uzmu ponešto, i da naprave 'novu' i 'univerzalnu' religiju, 'prihvatljivu' za sve. A to je zastrašujuće izopačen, bogohulan i opasan zahvat. Jer istinska i univerzalna religija može počivati samo na čistoj objavi iz čistog Neba, od Duha Univerzalnog Života, preko čistih proroka i učitelja, predodređenih da služe u Božijem Planu Spasenja.

Što više verski sukobi odnose žrtve, to novodobska i masonsko-mondijalistička hidra grozničavije nameće predstave da je jedini 'izlaz' ka miru u ujedinjenju svih religija i (kon)federalnom okupljanju svih država. Vašingon redovno organizuje svoje teatralne 'molitvene doručke' na kojima poziva predstavnike svih religija. Rimski pontif Jovan Pavle II nije se ustručavao da se moli sa predstavnicima svih religija. U Asiziju, godine 1987. i 1993. on je se molio, pored tobožnjih hrišćana, i sa judaistima, muslimanima, budistima, šintoistima, pa čak i sa indijanskim vračevima. On teatralno ljubi islamski 'Kuran' koji odbacuje i negira Hristovu Otkupiteljsku Žrtvu i Njegovo Mesijanstvo. Posetivši Afriku, rimski poglavar je prisustvovao vudu magijskim ritualima, koji su u njegovu čast priređeni u gradu Kotonu, svetskom vudu-centru. Južna Amerika i Afrika su već prepune raznih kultova koji predstavljaju simbiozu tobožnjeg hrišćanstva i tradicionalnog šamanizma.

Da bi se babilonski New Age Pokret mogao nametnuti i predstaviti kao univerzalna religija, on neminovno mora u sebi da ima lažnog Hrista kao prvosveštenika i lažno hrišćanstvo kao konstitucionalno jezgro. Jer svet se mora zavesti oko Hristovog Imena, Imena koje nosi Snagu. Stoga New Age Pokret jasno ide prema cilju da i tradicionalističko hrišćanstvo, koje najprije oličava Rimokatolička crkva, čiji poglavari se predstavljaju kao 'Petrovi pastirsko-namesnički naslednici'. Na taj način se novodobci hoće prikazati i kao 'drevna veroispovest'. Kada se Vatikan jednom, u velikim potresima, nađe na kolenima, jasno je da će ga novodobske vođe potpuno zaposesti. Bendžamim Krim, glasnogovornik ‘Tara centra’, jasno kaže za Majtrejinog vučjeg blizanca, nekakvog rimskog 'majstora Isusa': »On je jedan od majstora koji će se vrlo brzo vratiti otvorenom delovanju u svetu, preuzimajući Tron svetog Petra u Rimu. Težiće preobražaju hrišćanskih crkava u meri potrebnoj da postanu dovoljno fleksibilne, da ispravno reaguju na novu realnost stvorenu povratkom Hrista i majstorâ. Plašim se da su crkve otišle daleko od religije koju je uveo Hrist, ...« – Dakle, blizu smo danu kada u Rimu neće sedeti samo 'Hristov namesnik' već i 'sam Isus' ...

Babilon Veliki će tako graditi obnovljeni paganski kultovi, mnogobožačke religije i paganizirano hrišćanstvo, predvođenjo simonom gatarom i njegovim učenikom Menandrom. Hristov Dom, obnovljeno prahrišćanstvo i Hrist Duh, u poslednjim vremenima neće protiv sebe imati samo ceo sataniziran svet, Zver (svetsku vladu), svetske velikaše, već i Babilon Veliki, paganizirano hrišćanstvo i paganske kultove, bezbroj njih ...

Pseudovodolijanskom Pokretu za Novo Doba, novovekovnom okultizmu i šamanizmu, pored miliona i miliona vernika (u Nemačkoj, na primer, gotovo svaki deseti Nemac pripada tom Pokretu), u svoje grotlo uključuje i mnoge moćnike i uglednike i 'zvezde' ovoga sveta. Novovercima na Zapadu pripadaju mnogi uticajni ljudi, kao što je Džordž Šulc, nekadašnji državni sekretar SAD u UN, Ted Tarner, boss kablovskih TV-mreža i čelnik zloglasnog CNN koji je tu da pripremi teren za sve američke žandarmsko-neokolonijaliste vojne intervencije, poput onih u Avganistanu i Iraku, te glumica Širli Meklejn, za čija predavanja se plaća ulaznica i od 400 USD. New Age Pokret u kome judejci najčešće, uz istočne sektanske učitelje, imaju vodeću ulogu, finansiraju takođe judejci – judejski moćnici i berzansko-bankarski špekulanti, ponajprije pseudoiluminati klanovi Rokfeler i Rotšild, budući poglavari novog satanskog pokreta. I to pokazuje jasnu vezu lažnog Pokreta za Novo Doba i lažnog Novog Svetskog Poretka. Kultovi starog Babilona se masovno obnavljaju i žestoko reklamiraju u novom pakovanju.

Kao i u Starom i u Srednjem veku, mnoge vodeće ličnosti politike imaju svoje savetnike-šamane i astrologe-gatare koje redovno konsultuju. Njima nisu strane ni spiritističke seanse, pogotovo kada na njima treba dozvati neku 'znamenitu' dušu i pitati je za 'savet'. Onaj ko nema živu veru u Živog Boga, dakako propada u sujeverje i praznoverje. Očigledno je da će i buduća svetska vlada, Suprema takođe imati svoje 'mudrace'-savetnike, svoj krunski Konzilijum koji će činiti 10 sektansko-orijentalnih učitelja. A 'najveći savetnik' biće svima stari Sufler Zla, Satana.

Novodopski pokret nije ograničen samo na himerički hrišćanski ekumenizam, već on teži nakaznom objadinjavanju svih aktuelnih i izmišljenih religija, te povamirenog paganizma. Stari mitovi se animiraju; prave se mnogi atraktivni filmovi koji oživljavaju pagansko-mitske junake i bojeve. Tako čovek treba sve manje da razlikuje san od javu, i sve više žudi za lažnim bogovima-usrećiteljima u trošnom ljudskom obličju. I čarobnjaci i veštice su ti novi spasitelji, sa svojim 'čarobnim' formulama i napicima. Čovek u kome počinje da se budi žudnja za Istinom i nečim istinskim novim, zavodi se proklamacijama da će svoju žeđ utoliti čeprkajući (ne istraživački već podanički i opsesivno) po paganskim kultovima, mitovima i vradžbinama. Svet fantazija i Podnebesa se moćno otvaraju za ljude koji ne žele da stoje na Čvrstinu, u Duhu, koji ne žele pozitivno da osmisle život, i vide to da su na zemlji da bi savladali potrebne lekcije u školi života, da bi služili Bogu i bližnjima, da bi otplatili svoje stare grehe i prekalili se kroz životne nevolje.

U novodopskoj 'univerzalnoj' mutljag-religiji, novome ‘gnosticizmu’, svako može da veruje u što god hoće (samo ne u živog Boga i Hrista Istinitoga). Propagira se izopačena tolerancija: smatraj šta god hoćeš da je ispravno, ali ne tvrdi da je tvoja vera bolja od tuđe, ne žigoši tuđu veru, niti smatraj da razne veroispovesti imaju mnoge suprotnosti. Novodopci, koji ne veruju u Živog Boga, uče da svi 'imamo' jednog 'Boga': da, imamo jednog 'Boga', jednu najvišu vrednost i meru, ali taj 'Bog' i ta mera nisu svima isti. Jednima je 'Bog' trbuh, drugima mammon, trećima 'sveta knjiga', neki idol, medijska zvezda, ... Pa tako i Bog istinskih hrišćana nikako ne može biti isto što i 'Bog' šamanskih kultova, osvetoljubivog judaizma, ratobornog islama ili antiknih panteona. Slutnju duše da je jedinstvo u Božijoj Ljubavi nešto najčudesnije satansko iskrivljuje namećući nakazna brlog-ujedinjavanja oko prepredenih i obesnih, oko Zla i Laži, oko privida i prolaznosti.

Od čoveka u lažnom Novom Dobu se uči ne samo da obožava brojne 'bogove', već i sam da evoluirao do 'Boga'. Stara Zmija zaslepljenom čoveku natura stare laži: bićete kao bogovi slušajući 'bogove', i nećete vi umreti bez obzira koliko grešili. Nakon što je 'postao od majmuna' čovek treba da 'postane i Bog', da bi 'upotpunio' svoju duhovnu realizaciju. No čovek nikada ne može biti jednak Bogu Svedržitelju, svome Stvoritelju, već samo jedno sa Njim, savršeno prožet i ispunjen Duhom Jedinstva.

Pogledamo li početne stihove sedamnaestog poglavlja veličanstvene patmoske 'Apokalipse' možemo zapaziti da tu Duh babilonsku planetarnu religiju slika u vidu nakićene žene koja jaše na sedmoglavoj Zveri: »I videh Ženu gde sedi na crvenoj Zveri koja beše puna bogohulnih imena i imaše sedam glava i deset rogova. A Žena beše obučena u porfiru i skerlet, i pozlaćena zlatom i dragim kamenjem i biserima, držeći u svojoj ruci zlatnu čašu punu gnusoba i nečistote svoga bluda; na čelu joj pak beše napisano ime: Tajna, Babilon Veliki, Majka bludnicâ i gnusoba zemaljskih. I videh Ženu kako se opija krvlju svetih i krvlju Isusovih svedoka.« (17:3-6)

Buduća 'univerzalna' religija pored svog karnevalskog-vašarskog domena biće i religija lažnih, bahanalijskih misterija ('Tajna'), dakle inkarnacija razuzdanih antiknih 'misterija' koje su masoni najpre pokušali da obnove. Žena Pustoši se prikazuje kako jaše na Zveri, što nam hoće reći da će 'harismatski' kler 'univerzalne' religije rukovoditi i svetskim velikašima iz sveta politike. Čašu gnusoba koju uzdiže k Nebu predstavljaju njene otrovne laži kojima će opijati sve zabludele i ustalasane narode, plemena, rodove i jezike.

Krim iznosi: »Majtrejin zadatak nije da pobudi uništenje ma koje od glavnih religija – nego baš nasuprot. Njegov je glavni zadatak da nadahne ekonomske, političke i društvene promene. Kada najzad bude ustoličio novu svetsku religiju utemeljenu na posvećenju, njeni sledbenici će poteći, kao što je već slučaj, iz svih religija.« – Sasvim jasno, ‘Lord Majtreja’ dolazi da konzervira i lažno izmiri sve ljudske izmišljotine, sve lažne religije, da ih ukalupi u nakazno sinkretički New Age Movement. Svaki vernik parodijskog Novog Doba je žrtva satanske konspiracije, plana koji ima za cilj potpuno odvraćanje čoveka od Živog Boga.

U Nju Ejdž Pokretu, koji će svoju punu zlokobnu artikulaciju doživeti u vremenu Zveri, vremenu izdišućeg satanskog sveta, u novome satanskome poretku, uobličuje se najavljena slika o Babilonu Velikom, planetarnoj religiji Laži i Ludosti. New Age Movement je najača nebulozna i sirova eklektičko-spekulativna mešavina otuđenih religija, okultizma, šamanizma, šou-šarlatanstva, infantilnih šarenih laži ...

Tako je tipična New Age religija raskošna bahai vera, pentakostalni pokret koji je se pretvorio u spiritizam; zatim razne tobožnje harismatske kongregacije, judejski kultovi: Havurotski pokret, Šebadski kampusi, Kuća Ljubavi i Molitve (Rabin Šlomo Karlebah). Kada u se u New Age grotlo pored mnogih protestanskih denominacija i zvanično statutarno nađe i Rimokatolička crkva, te istočne ortodoksne i heterodoksne patrijaršije, sa 'hrišćanske' strane slika Babilona Velikog bića mnogo upotpunjenija. No Pokret za New Age uključuje u sebi i mnoge istočnjačke religije i duhovne puteve: Zen (Čan), tibetanski budizam (koje su emigranti lame i gurui preneli najpre u Ameriku), tantrizam, jogu i njene brojne grane, sufizam, I Čing, Subud, Daoističku prirodnjačku medicinu. – Zatim, tu su kvazireligijski kultovi raznih istočnih gurua i svamija: Svesnost Krišne (Prabhupada), Transcedentalna meditacija (Mahariši Maheš Jogi), Misija božanske svetlosti (Maharadž Dži), Organizacija Zdravlja, Sreće, Svetosti (jogi Bhajan), Integralna joga (svami Sačidananda), Ananda Marga joga, kultovi napravljeni oko imena svojih lidera i osnivača: Meher Baba, Institut Naropa-Dharmadatu (čogijam Trungpa), Šri Aurobindo, Gopi Krišna, Master Subramunijdž, Buba Fre Džon, Baba Ram Das, Šri Činmoj, Sai Baba, Ošo, Guru Bava, Svami Muktananda, Kirpal Sing, Eknat Easvaran, ... – Esoterično-okultne discipline i škole koje imaju i tradicionalnog uporišta: Alhemija, Tarot, Magija, Geomantija, Teosofija, Antroposofija (Rudolf Štajner), Astrologija, ... – Eterične terapije: Hipnoterapija, Regresija, Integralno lečenje, Akupunktura, Polarna terapija, Autogeneza, Homeopatija, Naturopatija, Čitanje aure, Psihička hirurgija, Iridologija, Asane, Radionija, Herbologija, Refleksologija, Biotonika, ... – Eupsihičke terapije: Geštalp, Primalna terapija, Jungovska psihoterapija, Sajentologija, Arika, Humanistička psihologija, Transpersonalna psihologija, Logoterapija, Silva-Kontrola uma, Dinamika uma (A. Everet), Erhard Seminar, Sinanoske igre, ... – Telesne terapije: Strukturalna integracija (Rolfing), Strukturalno formiranje, Bioenergetika, Orgonomija, senzorska svesnost, Metoda Feldenkrajs, Somatologija, Istočnjačke borilačke veštine (pre svega Tai Ći Ćuan i Aikido), ... – Divlje nauke: Biofidbek, Izmenjena stanja svesti, Psihometrija, ESP i parapsihološka istraživanja, Ispitivanje snova, Psihometrija, Kirlijanova fotografija, Hipnotička juvenalizacija, Morfička nauka, Vizionarska fizika, Tanatologija, ... – Pop i šamanska kultura: Kult NLO-a i istraživačke grupe, Naučna fantastika, Paganske romanse (Tolkin, Pik, Kebel, Lafkraft), Stripovna fantastika, Karlos Kastaneda, Rolling Thunder, ... – Psihotronika: Neurološka kibernetika, elektroneuronika, Elektronske manipulacije mozga i manipulacije putem droga, Psihodelika, ... – Psihika: Piramidologija, Kult Uri Gelera, Edgar Kejsa, Ekanar, Gnostika, Samitski svetionik, Stil Grupa, ... – Organicizam: Kult prirodne hrane, Vegetarijanstvo, Makrobiotika, Ekološka mistika, Organsko supružanstvo, Voćna dijeta, ...

New Age Pokret obuhvata široki spektar disciplina i kultova, počev od onih najizopačenijih (poput Društva za prava homoseksualaca) do onih onih progresivnijih: vegetarijanski pokreti i ekološki. New Age hoće da zavede i ljude koji teže Svetlu, predodređene duše koje su izašle iz Svetla, te zato preferira i neke suštinski uzvišene nauke, poput učenja o reinkarnaciji i prirodnoj ishrani. No i u tim numinoznijim disciplinama mogu se naći brojne zamke ukoliko čovek ne stavlja Boga i Zakon u središte. Na primer, ako je čovek vegetarijanac samo radi telesnog zdravlja a ne i iz moralnih pobuda, ili ako je ekolog koji ne vidi da bez čišćenja duše i nutrine nećemo imati i čistu planetu, ...

New Age Pokret i njegove vođe neće odmah da uvide da njihov najveći neprijatelj nije rigidno tradicionalno hrišćanstvo ili ekspanzivni islam, već prahrišćanstvo, obnovljena Hristova Crkva. A Gospod će u vremenu Posletka, kad se New Age Pokret moćno uzdigne, zasigurno u ovostranom obnoviti svoju Crkvu. I tu Crkvu će novodobska karnevalska religija, mutljag babilonsko-paganskih laži, zajedno sa Zveri i Demonovim pomagačima strahovito progoniti i klevetati. Novodobski učitelji i 'mudraci' se ne boje kad istrošeni crkveni propovednici (- koji im nekad, čak više, svojim istupima prave reklamu ...), govore protiv njihovog svaštarskog unijatskog kulta, već kad protiv njih grme istinski Božiji sledbenici, hrišćani Srca i Duha, oni čija reč nosi Svetlo i Snagu.


Novodopsko-ekumenske molitve 'zajedništva'

Što se više približavamo vremenu intezivnog Majtrejinog oglašavanja u svetu, to se sve više organizuju molitveni skupovi poglavara i vernika iz različitih religija i kultova. Američki takozvani. 'Molitveni doručak' kod predsednika Judeo-Amerike je postao već tradicionalno-mondijalistički skup koji teatralno okuplja uglednike iz različitih zemalja sveta. Rimski pontif Jovan Pavle II organizovao je za 24. januar 2002. godine u italijanskom gradu Asiziju molitveni skup pod nazivom 'Za prevazilaženje nasilja i za unapređivanje pravog mira u svetu'. Na tobožnjoj molitvenoj paradi našlo je se nekih 250 religijskih zajednica. Bilo je tu visokih predstavnika tobožnjeg hrišćanstva, islama, judaizma, budizma, hinduizma i afričkih naturalističkih religija. Od 'hrišćana' bili su prisutni rimokatolici, pravoslavci, razni protestanti, anglikanci, baptisti, adventisti, meiniti, kvekeri i drugi. Sličan skup održan je u Asiziju i 1986. godine. Više nego očigledno je da takvi miks-skupovi imaju opipavajući paradni kvaziekumenski profil i naboj. I na takvim skupovima se 'puno moli' protiv svetskog terorizma. Naravno misli se na mrežni terorizam Al-Kaide i njenih ekspozitura, dok se očigledni i robusni državni terorizam Judeo-Amerike i Izraela teška srca spominje: on je verovatno samo za 'blagosiljanje'. Navodna odlučna i organizovana svih država borba protiv svetskog terorizma je moćan mondijalistički i novodopski adut za himeričko ujedinjavanje svetskih religija i kultova, ali i država.

Obično se proklamuje da sve religije imaju 'istog i jednog Boga', da bi se opravdali takvi skupovi. No ni dva neprosvetljena čoveka nemaju istog Boga i istu predstavu o Božanstvu, a kamoli dve ili više religije. Nikada istinski hrišćani ne mogu imati istog boga sa muslimanima, judeistima, šintoistima, daoistima, sa vudu-kultom, ... Hrišćanin treba da moli za sve, i za bogate i za siromašne, i za bele i za crne, i za muslimane i za razne heretike, za njihovo buđenje Istini i Zakonu Života, ali ne treba teatralno licemerski da moli sa njima. Jer to je izraz nepoštovanja Boga i nerazumevanja duhovnog Puta do Svetog Jedinstva u Hristu Spasitelju.

Svaki hrišćanin zna da ukoliko služi Svetome ne treba sa hereticima i otpadnicima da se moli (zajedno). Isus je se nekad čak odvajao i od Svojih učenika da bi u osami molio Presvetog Oca Nebeskog. U 'Apostolskim pravilima' nastalim tokom II i III stoleća, u 64. pravilu se jasno kaže: »Ako koji klerik, ili laik pođe u sinagogu judejsku ili heretičku da moli, neka bude i svrgnut i odlučen.« – Dakle, moljenje na heretičkom, krivoverskom skupu je povlačilo isključivanje iz Crkve i gubljenje svešteničke službe. Zabranjeno je kleru i verujućem čovek bilo i da posti zajedno sa Judejcima, da praznuje sa njima ili da prima od njih praznične darove, poput presnih hlebova (prav. 70).

Nije se dozvoljavao da se moli ni sa nekadašnjim Hristovim vernikom: »Ako se neko sa odlučenim, makar i u kući, bude zajedno molio, takav neka bude odlučen/isključen.« (Prav. 10) – »Ako se neko, budući klerik, bude zajedno molio sa svrgnutim kao sa klerikom, neka se i on svrgne.« (Prav. 11)

Gospodu su mrske molitve krivoveraca i onih koji ne ispunjavaju Njegovu volju. Ko sa krivovercima moli, on uzima udela u njihovome grehu. Zakon je uvek tražio da se verni odvoje čak i od braće koja čine greh, a kamoli od poklonika lažnih bogova. Tako se u ‘Apostolskim ustanovama’ (spisu s kraja IV stoleća), u knjizi 'O mučenicima' (za veru) kaže: »... Ako neko, koji se smatra da je brat /hrišćanin/, strada od Zloga zato što je počinio zločin i osuđen je na smrt kao preljubočinac ili ubica, odvojte se od njega, da ne biste bili optuženi i da niko od vas ne bude podozrevan kao saučesnik u sablazni i da ne da povoda da svi hrišćani budu oklevetani zbog takvih dela.« – Apostol Pavle učeniku Titu ukazuje: »Čoveka heretika posle prvog i drugog savetovanja izbegavaj.« (‘Titu’, 3:10) – Dakle, heretika se treba klonuti, a ne moliti i živeti sa njim. I najvećeg grešnika treba nositi u srcu, živeti u njemu, biti životno susretljiv prema njemu, ali pobožnost ne treba sa njim osvedočavati. Jer Svetlo nema ništa zajedničko sa Tamom.

Osnovna koheziona snaga između Pokreta za Novo Doba i lažnog Novog Svetskog Poretka je razuđena plava internacionala, masonerija, koja predstavlja vaskrs paganskog pseudomisticizma koji želi da se osveti Hristu zašto je Njegova pojava ućutkala mnogobožačke orakle i svetilišta, zašto je teško ranila krvavog boga Beelzebuba. Tako Alis Bejli u knjizi 'Eksternalizacija Hijerarhije' iznosi koje organizacije će doneti novoversku religiju: »Za tri glavna kanala preko kojih se odvija priprema za Novo Doba mogu se smatrati Crkva, masonsko bratstvo i polje obrazovanja.« – Treba zapaziti da je veliki broj okultističkih i spiritističkih kultova u XIX i početkom XX stoleća, kultova koji su dali podlogu za razvoj svaštarskog Nju Ejdž Pokreta, zapravo osnovali masoni, adepti neofarisejskih i neosadukejskih loža. U svojoj 'Tajnoj Doktrini' Blavatska piše: »... Krajem osamnaestog i početkom devetnaestog stoleća mnogi masoni putovali su na Tibet gde su bili inicirani u ezoterijski red gospodara mudrosti.« – A zna se ko stoji iza tog reda i celog Nju Ejdža: Onostrana Hijerarhija Laži, koja se zaverenički predstavlja kao 'Veliko Belo Bratstvo'. Jedan od prvih članova Blavatskinog 'Teosofskog društva' bio je i Albert Pajk, kasnije eminentni mason, Suvereni veliki majstor štotskog obreda masonerije. A ako pogledamo dublje neke historijske determinante, vidimo da je škotska masonerija nastala iz raštrkanih ostataka rimokatoliškog viteško-monaškog templarskog reda, od vitezova i bankara Jerusalimskog Hrama.


Veličanje lažnih bogova

Pod izgovorom da je tradicionalno hrišćanstvo mnoge herose i svetitelje među paganskim narodima 'neopravdano' zanemarilo ili ocrnilo, New Age učitelji ih sada uzdižu, uzdižući preko njih i sebe i Laž kojoj robuju. S druge strane tačno je da je u institucionalizovanom hrišćanstvu dosta kruto i rigidno shvaćen Božiji Plan Spasenja koji je podrazumevao da svetlonoše silaze među sve narode, ne samo Jevreje. Na osnovu opskurnih predaja i devijantnih zapisa hrišćanski teolozi su mnoge Božije svetlonoše i apostole među neznabošcima proglasili 'lažnim učiteljima' i 'Sataninim glasnicima'. Tako su na primer ocrnjeni veliki Mitra, Dionisije, Eskulap, te nazaren i pitagorejac Apolonije iz Tijane.

Među teosofima i novovercima veliča se veliki neprijatelj hrišćanstva, Simon Gatar (‘Mag’). Tako na primer. Helena Petrovna, majka teosofije i začetnik Nju Ejdža, u jednom od svojih brojnih članaka naslovljenom Apollonius Tyaneus and Simon Magus, glorifikuje Simona Antihrista kao prominentnog spiritualistu, zanesenjaka koji nije imao nikakve veze sa unutarnjim krugom persijskih redovnika magijaca.

Pogledajmo šta o ovom prevarantu i njegovom vodećem učeniku piše hrišćanski filosof Justin Martir (II stoleće) u svojoj 'Prvoj Apologiji': »... Po vaznesenju Hristovom na Nebo, demoni su isturali izvesne ljude koji su nazvali sebe bogovima; njih vi /Rimljani/ ne samo da niste progonili, nego ih udostojiste počasti. Takav beše neki Simon Samarjanin, iz sela po imenu Giton; on je demonskom silom koja je delovala kroz njega, u vreme Klaudija Kajsara, činio volšebna čudesa u carstvujućem gradu našem Rimu i za ta dela ga proglasiše za boga, a vi mu, kao bogu, podigoste statuu koju postaviste na reci Tibar, između dva mosta, sa natpisom na rimskom /= latinskom/ jezikom: "Simonu, bogu svetome" /Simoni deo sancto/. Takođe svi Samarjani, a i neki drugi narodi, priznaju ga za pravog boga i klanjaju mu se; i neku Helenu, koja je stalno sa njim išla, poštujete kao boginju i prvu, od njega proizašavšu misao, iako je pre toga živela kao bludnica u jednoj kući. oš zn0m nekog Men0ndr0, t0kođe S0m0rX0nin0, iz sel0 K0p0reteXe, Simonovog učenik0, koXi beše opsednut demonim0 i svoXim m0giX0m0 mnoge Xe prev0rio, 0 svoXe sledbenike Xe č0k ubedio d0 on nik0d0 neće umreti: i s0d Xoš im0 njegovih učenik0 koXi su u to ubeđeni. « (I, 26)

I heresiolog Irinej Lionski govori o Simonovim zastranjivanjima i lažima, predstavljajući ga začetnikom svih heresa ('Protiv heresa', I, 23), što je ukaz koji potpuno odgovara istini. 'Apostolske ustanove' ukazuju da su veliki falsifikatori svetih reči u kovitlavom vremenu oko Prvog jevrejskog ustanka bili samarijski ombanjivač Simon Gatar i njegovi sledbenici; oni su uveliko uspeli da proture iskrivljenu Hristovu reč i podstaknu bujanje pseudognostičkih spekulacija: »... Nama je poznato da su Simon i Kleobije, i njihovi sledbenici, sačinivši otrovne knjige pod imenom Hrista i Njegovih učenika, posvuda su ih nosili da obmanju vas koji volete Hrista i nas, njegove služitelje.« (VI, 16). – Opisujući Simonov život Irinej iznosi da je ovaj bio rodom iz Samarije, gde je poštovan kao velika božanska sila. Krstio je se takođe u Samariji, gde je od svetih apostola Petra i Jovana pokušao za novac pravo polaganja ruku, odnosno dar davanja Duha (v.: ‘Dela’, 8:9-11). Pošto su ga Apostoli prozreli i odbili on je istupio iz Apostolske Crkve. Kasnije je se združio s nekom bludnicom Helenom iz Hira i s njom je putovao širom Istoka. Sebe je oglasio Mesijom i Gospodom, a Helenu je predstavljao prva Božija Misao – Enea (h énnoia), te da je ona majka anđelima. Njena anđeoska deca, koji su u isto vreme i tvorci sveta, prognali su je s Neba i bacili u materiju. Na zemlji je Enea prelazila iz jednog tela u drugo, dok nije prešla u Helenu, pratilju Simona Gatara. Samarjanin Simon, je po tom heretičkom učenju, sišao na zemlju kao Bog kako bi ovaj ženski eon, odnosno Helenu, odveo na Nebo i kako bi spasio sve ljude koji budu verovali u njega i Helenu. U Simonovoj sekti ovaj je predstavljan i obožavan je kao Jupiter, a Helena kao Minerva.

Osvrćući se i na Irinejeve ukaze historik Eusebije pripoveda i prenosi za Simona obmanjivača i njegovu heresu da je Sim>n je bi> prvi zač5tnik svih heresâ. P>č5v >d nj5ga pa nadalj5, svi sl5db5nici nj5g>v5 herese s5 pr5tvaraju da se tobože drže hrišćanske filosofije i da su čist>g živ>ta, ali s5 lak> uviđa da su >ni u vlasti id>lsk>g suj5v5rja j5r s5 klanjaju knjigama i lik>vima (statuama) Sim>na i H5l5ni, nj5g>v>j saputnici, i tv>r5 im službu sa tamjan>m i žrtvama i livenicama. Št> s5 tič5 njih>vih tajinstva, t> >d sam>g p>m5na č>v5ka sp>pada zaprepašćenje, j5r sv5 t> j5 pr5pun> svir5p>sti i b5zumlja. 0 t>m5 n5 sam> da s5 n5 m>ž5 pisati, n5g> ljudi k>ji zdrav> razmišljaju, > t>m5 n5 m>gu ni g>v>riti j5r sv5 j5 zaista pr5pun> najrazličitijih gnusn>sti. Njih>va >dvratna h5r5s pr5vazišla j5 sv5 št> j5 m>guć5 pr5dstaviti ka> gr>zn> i mrsk>. ni s5 ismejavaju nad ž5nama k>j5 su utopile u svak>vrsn>m gr5h>činj5nju.« ('Historija Crkve', II, 13)

Eusebije, dalje priča o Petrovoj propovedi u Rimu kojima je razotkrino bilo učenje Simona Obmanjivača: »T>g Sim>na, r>d>načalnika i sazdat5lja p>m5nut>g zla, lukava sila, n5prijat5ljska pr5ma d>bru, k>ja mrzi spas5nj5 ljudi, isturila j5 u to vreme ka> v5lik>ga pr>tivnika v5likih i divnih Ap>st>la Spasit5lja naš5g. B>žanstv5na i pr5n5b5sna blag>dat p>m>gla j5 ipak Sv>jim služit5ljima u brz>m gaš5nju plam5na zla, gušeći i rušeći svak> uzn>š5nj5 k>j5 ustaj5 na poznanje Boga. Zb>g t>ga prepredenosti Simonove, niti bilo čije od njegovih savremenika u apostolskom vremenu nisu mogle opstati. Sve ih je p>b5dila i obasjala Sv5tl>šću Istin5, sama Božanstvena Reč, K>ja n5 tak> davn> divno >basja sv5tl>šću ljude, utvrdi se na zemlji, obitavaše u Svojim Apostolima. Odjednom, pak, volšebnik, o k>m5 kazuj5m>, duhovne oči njegove, bile su brzo p>raž5ne B>žanstvenom Svetlošću, čud5sn> pr>sijal>m još ranije u Jud5ji, kada je Apostol Petar razotkrio sve njegove gnusnosti, prepuštajući se na daleko prekomorsko putovanje. /Simon je/ bežao sa Istoka na Zapad, razmišljajući da samo tamo može živeti na svoj način. U Rimu mu je ukazana veličanstvena pomoć od vlasti, i za kratk> vr5m5 siln> j5 uznapr5d>va> u sv>jim d5lima da su ga tam>šnji žit5lji p>št>vali i p>dizali mu statu5 ka> b>gu. Ali t> nij5 dug> trajal>.« (Ibid., II, 14) U vr5m5 cara Klaudija, čovekoljubiva Pr>misa>, dovela je u Rim v5lik>g b>rca, hrabr>g ap>st>la P5tra, k>ji j5 uprav> zb>g sv>j5 neustrašivosti i naim5n>van ka> prvi m5đu Ap>st>lima. n j5, >d5nut u blag>dat B>žiju, žit5ljima Zapada d>n5> drag>c5nu duh>vnu sv5tl>st pr>p>v5d > Kraljevstvu N5b5sk>m. I u Rimu je Simon Gatar bio razotkriven od Simona Petra, pontifa Univerzalne Hristove Crkve.

Po apokrifnoj književnosti Simon Gatar je se u Rimu za vreme Neronove vladavine susreo sa Petrom i Pavlom. On ih je hvalisavo izazvao na takmičenje u čarobnjaštvu, te se u levitiranju uzdigao prema nebu. No Apostol je molitveno pao na kolena, i molio se sve dok Simon nije pao na zemlju i razbio se.

Od Simonovog imena potiče i reč 'simonija' koja označava kupovanje crkvenih časti i beneficija.

U poduhvatu Obmane ne treba zanemariti ni drugi rog Lažnog Proroka: Menandra, koji se predstavlja kao ‘majstor Isus’ i ima ambiciju da preuzme papski presto u Rimu. Pogledajmo šta Bendžamin Krim, glasnogovornik Majtreje i njegovog ‘Tara centra’, kaže za odnos Majtreje ‘Hrista’ i rimskog ‘Isusa’: »Učenik Isus, sada majstor Isus, rodio se u Palestini kao posvećenik trećeg stepena. Pet glavnih posvećenja, koja vode oslobođenju, imaju simboličan odraz u Isusovom životu. To je srž novozavetne priče. To je jedna vrlo drevna priča i ona se čovečanstvu predstavlja nanovo i nanovo u različitim oblicima, još od davnih vremena pre Isusa. Bio je i još uvek jeste učenik Hristov i prineo je veliku žrtvu dajući svoje telo Hristu na korišćenje. Okultnim procesom nadsenjivanja, Hrist, Majtreja, preuzeo je i delovao kroz telo Isusa od krštenja nadalje. U svom sledećem utelovljenju, kao Apolon iz Tijane, Isus je postao majstor. Sada živi u sirijskom telu, koje je staro nekih 600 godina, i ima svoj centar u Palestini. Tokom poslednjih 2.000 godina delovao je u najbližem odnosu sa Hristom, štedeći Njegovo vreme i energiju kada god je bilo moguće, a njegovo posebno delovanje vezano je za hrišćanske crkve. On je jedan od majstora koji će se vrlo brzo vratiti otvorenom delovanju u svetu, preuzimajući Tron svetog Petra u Rimu. Težiće preobražaju hrišćanskih crkava u meri potrebnoj da postanu dovoljno fleksibilne, da ispravno reaguju na novu realnost stvorenu povratakom Hrista i majstorâ.«

Nebulozno je i nakaradno predstavljati Hrista i Isusa kao dve odvojene ličnosti. Jer Isus iz Nazareta je predstavljao utelovljenje Logosa Božijeg, Suvladara Neba, koji je Krštenjem na Jordanu, ujedinjujući se kao čovek sa Božanstvenim Duhom, potvrđen kao Hristos Božiji. Duša u Isusu je, dakle, bila prvorodni Sin Božiji. No teosofi i njuejdžeri mogu napraviti svakakvu fantazmagorijsku predstavu o Isusu Hristu, sve da bi dali autoritativnu snagu i ambijent za delovanje kako Simonu Gataru tako i njegovom učeniku Menandru, koji se sada, u novoj inkarnaciji predstavlja kao ‘rimski majstor Isus’.

Znameniti historik i episkop kajsarejski Eusebije Pamfil govori nam o varalici Menandru da je bio prejemnik Simona Vračara, da je se pokazao kao veliko oruđe Đavola, ništa manje opasno od njegovog učitelja. I Menandr je takođe bio iz Samarije. Kao i njegov učitelj Simon, i on je se podigao do visina magijskih umeća, zadivljujući ljude svojim volšebničkim trikovima. Za sebe je govorio da je spasitelj iz oblasti nevidljivih eona, koji je poslat radi izbavljenja ljudi. Učio je da niko od anđela, sazdatelja kosmosa, ne može dostići savršenstvo dok se opitno ne upozna sa magijom koju on daje i od njega ne primi krštenje. Oni koji budu toga udostojeni žive večno, nikada ne umiru i večno su mladi. (‘Historija Crkve’, III, 26)

O ovoj prevari govorio je i Irinej Lionski (‘Protiv heresa’, I, 23, 5), te Justin Mučenik, koji iznosi: »Znamo da je Menandr, takođe Samarjanin iz drevne Kaparteje, učenik Simona, podstrekivan demonima, kada je bio u Antiohiji, mnoge obmanuo svojim magijskim veštinama. On je ubedio svoje sledbenike da nikada neće umreti.« (‘Apologija’, I, 26)

Posle ovih svedočenja i ukaza, možemo jasno videti da je londonski 'Hrist-Majtreja' zapravo rodonačelnik svih heresa – Samarjanin Simon Gatar u novom telu, a rimski 'majstor Isus' zapravo njegov učenik Menander?! Ono što nisu u potpunosti postigli u poapostolskom vremenu, veliki obmanjivači pokušavaju danas nadomestiti. I mnogi ljudi, čije srce nije uz Boga Istinitog, poklonici mammona i slavoljublja, postaće njihove žrtve.


Majtrejin poraz u Harmageddonu

Glasnogovornik vodećeg novodopskog ‘Tara Centra’, Jevrejin Bendžamin Krim svoga 'gospoda' Majtreju, koji pokazuje teleportaciono-volšebničke moći, moć da se pojavi i nestane po volji, prikazuje kao 'neuništivo' i 'nesavladivo' biće; pa tako on kaže: »Na njega možete ispaliti đule, granatu od 18 inča, koje bi se od njega odbile i pale na zemlju. On je stvorio svoje telo, a ako ste u stanju da to činite, onda možete i da ga održite netaknutim. On je nepovrediv.« – Ono što će Majtreju savladati jeste Božiji Mač, reč Istine koja će ga razotkriti, i Božiji Oganj koji će spaliti njegova obmanjivačka dela. Velikog obmanjivača Majtreju, Simona Gatara, koji će moćno spuštati oganj prevare od podnebeske Ognjene Aždaje, Protivnika Božijeg, razgorevajući njime nemirno ljudsko mnoštvo, pobediće sveti Hristovi pregaoci, duhovni sveštenici-kraljevi, koji će u sebi imati moćno razgoren Oganj Života, koji će nositi svetu ognjenu krunu datu od Hrista Kralja i Prvosveštenika.

Majtreja i ostale novodopske i mondijalističke vođe sve prijemljive snage, krugove i ljude nastoje animirati i ujediniti u borbi protiv Boga, Božijeg Dobra, Svetog Zakona i svetih služitelja. Majtreja najavljuje: »Moja vojska je spremna za bitku, sa mojim gospodarima mudrosti i samnom na čelu. Bitka će se voditi za produžetak trajanja ljudi na ovoj zemlji. Ostale uveravam da će moja vojska trijumfovati.« – Bitka će se voditi, ne za produžavanje trajanja čovečanstva na zemlji, već produžavanje trajanja Satanine vlasti nad svetom, nad narodima, rodovima, plemenima i jezicima potonulim u bezdan greha. Ako izgubi Zemlju, svoje glavno uporište za Borbu protiv Neba, Satana je sve izgubila. A izgubiće je kad izgubi svoje pomagače i žrtve, kad se oni otrezne ili odu iz zemaljskog života kao teško opterećena bića, koja pročišćavajuća zemlja više ne može da nosi.

Kao svoje glavne pomagače, prvosveštenik Nju Ejdža, Nove Babilonske Kule, Majtreja prikazuje tobožnje učitelje 'mudrosti'. Tako u knjizi 'Poruke od Majtreje' Benjamin Creeme prenosi reči ovog obmanjivača, ovog Zmijinog sina: »Moja vojska svetlosti maršira, i uskoro će početi velika bitka. Moji ljudi mi pripremaju put, i pokazaće vam moj plan. Moji majstori mudrosti sada prikupljaju svoje grupe, i uskoro će svet znati da sam ja ovde. Moja vojska je pripremila svoje planove, i uskoro će uslediti rezultati. Već se javljaju znaci promene, oblaci se dižu i nova nada obuzima čovečanstvo.« – Kakvu bitku i protiv čega/koga bojevanje Majtreja najavljuje? Protiv koga zla Majtreja govori? (Posebno je pitanje da li, ako i demagoški govori protiv nekog zla, ta reč nosi snagu i iskrenu zauzetost?) Da li govori protiv žestoke satanske muzike preko koje se stotine miliona mladih ljudi truju i unosi u njihove duše i omekšale sive moždane ćelije haos i pogubni programi? Dakako ne? Da li govori protiv divljanja navijačkih huligana? Da li Zmijin Sin govori protiv divljanja motociklističkih bandi? Da li govori protiv karnevala i parada razuzdanosti? Da li gromko govori protiv narkomanije, pušenja, akoholizma, gurmanstva? Da li govori protiv vivisekcije i mučenja Božije dece iz životinjskog sveta? Da li potencira zakonitu vegeterijansku ishranu, koju ako bi svi prihvatili, glad u svetu bi bila pobeđena (jer se žitarice pre svega uzgajaju za tovljenje klaničarske stoke)? Da li govori protiv genetski modifikovanih organizama koji su direktan atak na Božiji poredak u prirodi? Ne i ne. Da li govori protiv pornografije? koja čoveka čini bezosećajnim i samoživim bićem, pornografije čiji ubedljivo najveći filmski proizvođač je 'vrla' protestanska Amerika. Da li gromko podiže svoj glas protiv trovanja životne sredine, reka, vazduha, okeana, ...? Da li govori protiv berzanskih špekulanata tipa Sorosa i američkog neokolonijalističkog intervencionalizma, protiv državnog terorizma? On samo demagoški tumba laž da je tu da spase od gladi milione ljudi u Trećem svetu i da omogući uravnoteženje životnih standarda. Siromaštvo i beda, koja ljude najviše tišti, veliki Obmanjivač vešto koristi da bi nepućeni svet pridobio za sebe, predstavio se 'dušebrižnikom'. A jedina njegova briga je kako da što više ljudi veže za sebe, odnosno za Oca Laži. da ih što više duhovno osiromaši i oslabi.

'Mudrost' o kojoj Majtreja govori, Hrist Istiniti je predstavlja kao izvrnutu i lažnu. Istinska mudrost je sakrivena od 'mudrih' i 'pametnih', 'pametnih' i veštih da čine zlo i šire laž i nesreću. Time što imaju veliku starost, 'majstori' Stare Zmije, koja je grešila od početka, umišljaju da imaju i 'veliku mudrost. Apostol Jakov Pravednik u svojoj Poslanici ukazuje vernima: »Ko je među vama mudar i pametan? Neka lepim vladanjem pokaže svoja dela u mudroj smernosti. Ako pak u svojim srcima imate gorku zavist i svađu, ne hvalite se i ne lažite protiv Istine. Nije to mudrost koja silazi Odozgo, nego je zemaljska, čulna i demonska; jer gde je zavist i svađa, onde je nered i svaka zla stvar.« (3:13-16 i dalje) – 'Mudrost' o kojoj govori Majtreja je zapravo Ludost pred Bogom. Ludost koja opija i obara. Mudrost se ne sastoji u poroznim i izvitoperenim, spekulativnim spoznajama, pseudognozi, već istinska Mudrost obuhvata u sebi istinsko Razumevanje i istinsko Znanje, koje se nalazi tako što se živi od žive Božije reči, tako što se ostvaruje Zakon Života. I ko čini reč koja nosi Svetlo, ko čini svetla dela, on se i razgoreva u Duhu Ljubavi i Istine, on se i prosvetljuje, njega i Svetlo prožima, on i postaje pun znanja, razumevanja koje je i živa vera, postaje pun mudrosti.

Lažne mudrace lažni Hrist okuplja u upućuje u boj protiv sinova i kćeri Božijih koji nose Svetlost; veliki Obmanjivač govori: »Moja vojska svetlosti se okupila, ona je spremna. Uz lepršanje zastava, uzdignutih pogleda, ona maršira u budućnost, u svetlost koja je poziva, i u toj svetlosti će videti svetlost. Moja vojska je na potezu i hrabro maršira u budućnost. Pridružite se onima koji se bore na strani svetlosti, istine, lepote i pravde. Pridružite se mojoj prethodnici, i pokažite put svojoj braći.« – Dok satanski duhovi okupljaju ljude koji su svoje srce posvetili Zlu, sedmerostruki Božiji Duh, poslan širom zemlje, iz svih naroda i jezika budi, podiže i okuplja za delovanje u Svome planu one duše koje su izašle iz Svetla i koje moćno nose Svetlo u sebi, Sveti Istočnik ('Otkrivenje', 16:12).

Slikovitim jezikom 'Apokalipsa' govori kako o pripremi Tame za boj sa Svetlom, tako i o samom poslednjem Boju, Harmageddonu. Patmoski Videlac iznosi za obmanjivačku preduzimljivost Tame: »I videh kako iz usta Aždaje, i iz usta Zveri, i iz usta Lažnog Proroka izlaze tri nečista duha kao žabe; to su, naime, demonski duhovi koji čine čudne znake, koji izlaze carevima ovoga sveta – da ih skupe na boj na veliki dan Boga Svedržitelja. /.../ I sakupi ih na mesto koje se hebrejski zove Harmageddon.« (16:13-14.16)

Devetnaesto poglavlje ‘Otkrivenja’ podrobnije slika Božiju Vršidbu, Harmageddon, pobeđivanje i gaženje sinova i pomagača Tame, Duha Ludosti. Hrist, Verni i Istiniti Svedok, Logos Božiji (Mudrost, Razumevanje i Znanje Božije) na Belom Konju, Zakonu Života, predvodi 144.000 svetih prvootkupljenika, novih Izraelaca, suvladara Kraljevstva Mira, koji su Ga sledili u zakonitom življenju i time došli do Pobede, podvižništvom saobraziteljski uzeli udela u Prvome Vaskrsu i Njegovoj Pobedi nad Tamom i Svetom. Sinovi Svetla Hristovim Mačem i na Hristovom Belcu pobeđuju sinove Tame, razotkrivaju njihove otrovne laži i razotkrivaju i njih kao instrumente Laži i Ludosti, čime ih i osuđuju na propast. U tom poslednjem velikom Boju Hijerarhije Laži i sinova Svetlosti, o okončanju Harmageddona, patmoski videlac iznosi: »I Zver bi uhvaćena i s njom Lažni Prorok koji je pred njom učinio čudne znake, kojima je doveo u zabludu one što primiše žig Zveri i one što se klanjaju njenom Liku; oboje behu živi bačeni u Ognjeno Jezero koje gori od sumpora. Ostali /bojovnici Tame/ pak behu pobijeni Mačem koji iziđe iz usta Onoga što seđaše na konju, ... « (19:21) – Dvorogi Lažni Prorok, koji je se skrivao iza jagnjeće nevinosti, londonski 'Hrist-Majtreja' i rimski 'majstor Isus', Simon Gatar i Menandr, spuštajući oganj Laži i sami će završiti u ognjenom grotlu Laži, i peći će ih vlastiti ognjeni jezici i lažnjive ognjene reči Ognjene Zmije, koje su zmajski bljuvali.

Ovde se završava knjiga ‘Njihove zablude i laži’ posvećena razotkrivanju nekih većih i markantnijih lažnih proroka.



Priredio brat Vasa – Aurora Aurea
auroraaurea@gmail.com