Eto,dogodilo se.Uspavali smo Simbu(mog mačka).NE MOGU VJEROVAT DA GA NEMA!!!!!Dali smo i Flekicu i malu macu iz stana.Za to je kriva moja mama,koja više ne želi imat niti jednu mačku.Sve smo ih odveli u bazu.Mala se snašla,a Flekica je nestala.Bedasta Flekica,pa kako će se ona snaći tamo?Ja se užasno bojim duhova i mnoge noći ne mogu zaspati kad nešto šuška ili lupa(znam,to je glup strah.ljudi su glupa stvorenja.).Za te zvukove sam uvijek krivila mačke.A sad?Nema nikogai neka mi nitko ne govori da su to samo mačke zato jer nisu!!!ako nemate kućnog ljubimca za kojeg se vežete i kojeg volite,onda naravno da to ne razumijete!!!on mi je bio prijatelj s kojim sam živjela 24 sata na dan,usrećivao me,bio je član obitelji...a sada ga nema!!!
A smrt osobe...moje bake npr...vas pogodi tek za nekoliko mjeseci,tek kad shvatite da se ta osoba nikad neće vratiti.Ja sad stalno razmišljam o mojoj baki,o stvarima koje sam je htjela pitati a nisam(iskreno,ja baš i nisam voljela razgovarati sa svojim bakama i djedovima.ne volim ni sad baš pretjerano.).I tako mi nedostaje.
Sada druga tema.
Jedno pitanje.Da li je normalno biti ljubomoran na fanove koji su upoznali Franz Ferdinand i dobili autograme?Naravno.Mislim,znam da ću ih i ja jednog dana upoznat(ok,neću.znam da neću.ja jednostavno nisam sretna osoba.),ali svejedno me obuzme ljubomora.Znam da je to loše,i neki će reći da sam preopsjednuta,ali kaj ja sad tu mogu?!Shvatila sam da ja njih više volim kao osobe,nego njihovu muziku(kaj tu ima loše,ptam ja vas?!)E pa upravo to na kaj se žalim!Postaješ opsjednut,željno očekuješ dan kad ćeš ih upoznat,slikat se s njima,dobit autograme,možda popričat i zagrlit,ali to se mnogima jednostavno NE dogodi!I kaj,onda patiš,plačeš,opsesivno si ljubomoran na fanove koji su ih upoznali(kao ja.upravo sam opisala sebe.).To me jedno vrijeme držalo,plač.Onda sam se smirila i praktički zaboravila na njih(u biti,nikad ih ne zaboravljam.oni su uvijek u mojoj glavi.svaki dan ih nekom spomenem) i sad osjećam kako ponovno ide.I imam razloga biti nesretna.Zbog sveg ovog što sam napisala.i neki će možda reći da sam sretna zato jer se smijem,no unutra me boli i ponekad fakat nemam snage za smijeh.
Samo jedna zahvala frendicama iz Francuske i Mexica(odličnim super curama sa FFG foruma) koje su se potrudile i ostavile mi komentare.Još očekujem komentar od Linn iz Danske,vjerojatno u ovom postu.To je to.
Još samo jedno pitanje:hoće li sve te smrti,svađe i nesreće utjecati na moj psihički razvoj?
|