POCEPANI DZEP

Pišem ovo iz ličnog iskustva a i podstaknut onim što već duže vreme vidim i čujem na ulici.

Znate, najlakše je praviti se da se ništa ne dešava i da je sve ok. Političari nam svakog dana pričaju o Evropskoj Uniji, o tome kako će nam jednog dana svanuti, kako samo treba da izdržimo; uhvatiće oni Karadžića i Mladića, ako ih zateknu negde u Srbiji, plate će porasti, struja će pojeftiniti...

Stvarno i najiskrenije mi je muka od svega. Dajte ljudi, bavite se malo skromnijim temama. Pogledajte nas, pogledajte omladinu. Ja marihuanu koristim već evo skoro tri godine i to recimo po 3-5 puta mesečno popušim po tri četiri džoka. A znam klince koji za 10 evra nađu, vrlo opušteno, gotovo na svakom koraku, heroin, spucaju se i nikom ništa... Ti isti klinci posle počnu da rade za dilere, i tako u krug... Mislim, ne krivim ih, šta inače da rade? Zašto da uče školu, kad oni ne poznaju nikog ko je završio faks i uspeo u životu, a da je ostao u Srbiji? Zašto da uče, kad vide da im ćale koji je završio škole sedi kući bez posla, a i kad nađe posao, plata je mizerna. Šta omladina ima od života? Šta mi imamo od života? Većina nas nikada nije bila u zapadnoj Evropi, polovina i ne zna gde je aerodrom u Beogradu, mi znamo za Miloševića, Mladića, Karlu del Ponte, Koštunicu i ratove... Takav nam je život, na žalost. Nismo mogli da biramo.

Ali, čovek je čudna životinja, koliko god da ga gaziš uvek se nada da će mu nekad biti bolje. Ćuti, sagne glavu i trpi. Setih se sad onog starog grafita, na žalost, tako surovo istinitog:

"SAMO 10 MILIONA LJUDI IMA TU SREĆU DA ŽIVI U SRBIJI. OSTALI NEMAJU TU SREĆU, ALI IMAJU SVE OSTALO."

Jebi ga, tako je.