Na kraju dana, skrusen.. ovak skrsen

Danas nas je bilo strah. Jos uvijek nas je. Ona lezi u krevetu, i pokušava spavati, a ja se odvajam u svoju sobu i družim se sa računalom. Nismo sigurni sto se dogadja. Dali su to bili trudovi, ili nisu. Da li su lažni ili pravi. Da li da idemo do bolnice ili ne. Ona nije sigurna, a ja jos manje. Brinem se za nju, masirao ju, slažem joj tostove (iako, lose i bezuspješno ), ali koda prave stvari stojim miran kao tukac i ne znam sto reci. Ici ili ne ici u tu jebenu bolnicu?
Na trenutke bi bio nervozan, a na trenutke sam bio sretan sto ce mi se roditi sin. Ona je prolazila iz stanja uplasenosti, nervoze i stanje histericnog smijeha i sale. Sedam smo sati pratili sat i pokušavali uhvatiti smisao njezina jauka.
Danas mi je bio los dan na poslu. Bio sam umoran, tako da sam morao zamrsiti ranije. Nisam mogao razmišljati niti raditi. Treba mi godišnji, ali ga ne mogu tražiti jer ga čuvam kada se beba rodi da se mogu brinuti za Crvenu. Rastavljen sam. Od svoje snage, od sebe.
Odmarao sam se izemdju jauka. Zatvorio bi oči i zaspao na par minuta dok me ona ne bi probudila i pitala nesto. Onda bi se aktivirao i počeo se brinuti za nju. I od svega toga za sada nista.
Čekanje me izluđuje. Ne znam sto se desava, a ne mogu poduzeti nista glede toga. Bespomoćan sam kao tukac.