Božana i ja...
A sad da vam malo kažemo nešto o našem prijateljstvu...
Božana je došla u naš razred u 2.polugodištu 5.razreda, ajme da je vidite kako je bila slatka 
Ispočetka se baš i nismo družile, al u 4.mjesecu shvatile smo koliko smo si zapravo slične. Ona je bila nova... Trebao joj je netko da se uklopi, a ja sam trebala prijateljicu koja će me vlojeti onakvu kakva sam... 
I malo po malo postale smo si najbolje... Dijelile smo toliko toga... Svaki dan se viđale, smijale, zezale, bilo nam je stvarno super... S vremenom smo jaaako ovisile jedna o drugoj.. Znale smo da ćemo si međusobno pružiti najbolju utjehu... Bile smo tu kada smo trebale jedna drugu, Ne samo u tužnim stvarima, već i u onim lijepim... Znale smo se satima smijati... U osnovnoj smo stvarno bile jako, jako povezane... I eto, nešta nam se desilo pa smo se bile razdvojile na neko vrijeme... Ja sam krenula u ozbiljnu vezu sa Slavenom, bilo je sranja kojekakvih-nije vrijedno spomena... I jednostavno, Božana i ja smo postale dva stranca...
No, na kraju smo obje shvatile da od našeg prijateljstva ne smije i ne može ostati samo uspomena i krenule smo iznova... Sada smo opet jako povezane... Bitno je da smo shvatile koliko značimo jedna drugoj i da smo si potrebne.. Božana se pomirila s tim da ja s njom subotom više ne izlazim jer je taj dan samo za mene i za mog malog... Drago mi je što shvaća to i što to poštuje jer zna koliko mi Slaven znači i koliko sam sretnija i ispunjenija otkad sam s njim... Nama dvjema je važno da obje budemo sretne.. Ona zna da je moja sreća Slaven isto kao što zna da ću je podupirati u svemu jer je meni jako važno da na njezinom licu vidim osmijeh...
ali onaj tko mi se zamjeri bole nekme se kloni... jer mogu biti jako, jako hladna... to znaju moji najdraži (Božana, Matea, Ana Ć., Ana R., i moje malo-Slaven)
