Nocas, opet u trenucima dokolice,izazvanoj nesanicom, pocela sam pisati vodjena i dalje prvobitnom idejom, koja me nekim cudom, bez obzira na to koliko suluda bila, jos uvek drzi. Ali, i pokusavajacu da na taj nacin nekako prizovem san. I tako, ne bi li se nekao uspavala, nastavila sam da pisem. Uistinu, sve napisano i nije bilo preterano zanimljivo za citanje, ali sada kad je izgubljeno u virtuelnom svetu, dobije na svojoj vrednosti samim tim sto ga vise nema. Pisanje me jeste uspavalo, verovatno bi i na retkog citaoca post imao isti efekat, tako da je post ipak imao nekog smisla, ali lagala bih kad bih rekla da me cinjenica da je izgubljen nije iznervirala. Iako jos uvek nisam sigurna koliko ce me uopste cela ova ideja oko postavljanja sopstvenog bloga drzati, ne mogu a da se ne zapitam da li me je mozda upravo cinjenica da je izgubljen podstakla na nastavak pisanja i da li ce mozda sve ovo na posletku dobiti neki svoj drugi smisao. Bilo kako bilo, odeljenja za izgubljenje postove nema, a cini se da se sa mojim postom desilo upravo ono sto se svakodnevno desava sa mojim vremenom. Uzaludno napisan bas kao sto se i moje vreme uzaludno kruni. Moj svakodnevni zivot pokazao mi se u drugom medijumu. Protraceno vreme, protracene reci. Hm, tek ne kaze se bezveze slobodno vreme...