domijeve nacije

jesmol' sami....

neki dan sam škicnuo na telku i bilo je nekaj o zmajevima... mene su uvijek furale te stvari... uvijek sam htio da takve stvari postoje, il da su bar nekoć postojale.... zmajevi, čudovišta, hobiti, vilenjaci, dalmatinci koji vole Zagreb itd.... mislim, ak nije niš takvo postojalo, onda smo fakat u banani (to su majstori napisali na tramvaj od Bananka), onda nam je fakat dosadno i moramo se zadovoljavat gledanjem u sve one čudne likove kaj hodaju po crvenim tepisima, kaj voze aute, i s druge strane u beskučnike kaj žicaju pare... drugih krajnosti ni nemamo (Springera i ono kaj on pokazuje ne brojim jer je Amerika nekaj prebolesno)....

Kaj misliš ono odeš 1500 godina u prošlost, nađeš se u Srednjem vijeku i pitaš nekog gorostasa "E, stari. jel ima tu zmajeva, čudovišta, robin hudova i tih brijica?" i on ti veli "čega?? pa nema niš.. mi ti samo jašemo od dvorca do dvorca i vršimo sodomu i gomoru tu među ženama."
pa ja bi ga grunuo u glavu i reko nek mi laže, ak niš drugo... nemoj srat, rista!!

jer najgori i najdebilniji osjećaj sam imo tam oko Božića prije 3 godine... U kina dolazi prvi Gospodar Prstenova... borbe, trolovi, goblini, vitezovi, jahači, čarobnjaci, pizdarije.... Film općinjen nekom ponosnom muzikom završava, ja dječački razrogačenih očiju maštam o mojim pobjedama, mačevima, miljon pohotnih žena koje mi se ulizuju jer sam grad spasio od neke beštije... i onda...BUM! izlazim iz dvorane. a vani: pijana ekipa, tramvaji, frajer psuje iz svog audija A8 kaj nemre proć, trg pun murije, maloljetnice prolaze (ko da idu prema Gajevoj), mekdonads, koka kole, prljavi smrdljivi bus, sve je sivo, nema trave, nema ogromnog drveća, nema bolesnih slapova, rijeka, planina.... samo sivi asfalt.... nevoljko uključujem mobitel, dolaze poruke, ljudi zovu, a ja bi ga najradije žvajznuo u asfalt...

pa daj ono, bar zmajeva ima u svaaaaakoj jebenoj mitologiji... daj nek bar oni postoje. a ostalo ću si ja zabrijat u glavi, ak niš drugo...