5 nijansi kutija za smeće
Svi mi imamo trenutke u životu kad mislimo da nam samo plač pomaže. Znaš one trenutke kad samo hoćeš obuć najdražu pidžamicu, sjest na krevet, pustit neku žiloreznu pjesmu i samo istresti sve iz sebe, očiju i nosa. Cviliš dvajst minut i onda ti je lakše i svijet je opet prekrasno mjesto koje miriši po ljubičicama, al ti to ne osjećaš jer ti je zbog prethodnog plakanja zaštopan nos. To je super, to ne znači da imaš slabe jajnike pa zato plačeš, to znači da imaš neki svoj sistem za pražnjenje, neki svoj restart. Neki se šišaju, neki krenu kuhat.. Ne znam.
Ja ne znam plakat. Zadnji put sam vjerojatno plakala kad sam bila mala dok sam na vađenju krvi šamarala rukama i nogama medicinsku sestru (a sad 20 godina poslije ja gledam takve iste klince kak se lamaću). Nakon prošlotjedne drame kad mi je sve dopizdilo, odlučila sam ja tak obuć svoju najdražu pidžamicu, pustit šaptaća jajnicima Ed Sheerana, naoružala sam se hrpom maramica i čekala. Molila jajnike da prorade, da krene suza al neće i neće. Gledala sam u svjetlo, ne treptala, na silu sam ispuštala zvukove plača, makar je to više zvučalo ko kad se mačke pare, al nećee i nećeee da me jebeš. Nemrem. Otupila sam na takve stvari, nemrem se plakat na silu, nemrem se plakat uopće. Imam taj neki kliker kojeg mogu stisnut i pospremit to duboko u mislima u jednu kutiju i to tam držat i ne plakat.
Od malena su mi govorili da se nesmem plakat i jednostavno sam naučena na ne plakanje. Na sprovodima, na svadbama.. Ništa. 0 bodova. Ja si to sve pospremim i to tak je.
Odlučila sam si tak pospremit još neke stvari. Danas sam čistila soba jer je izledala gore neg Hirošima '45. pa reko ajd bum te pospremila. Kad mi je cijeli život nered, neg bar soba bude uredna. Krenula sam pospremat ormare (dva ogromna ormara, na vrh puna, al bitno da žena nema kaj obuć), police, ladice. Doslovno sve.
Aj sobu smo pospremili, ajmo sad život malo stavit u red, može?
Stavila sam u jednu kutiju sve dečke koji nose crvene starke i napisala na nju "kurve". Stavila sam u drugu kutiju sve tzv. frendove koji su tu kad me trebaju, a kad ja njih trebam nema nikog i kad najmanje očekujem mi zabiju nož u leđa i napisala na tu kutiju "Jude".
U 3. sam stavila sve ljude koji me na bilokoji način psihički iscrpljuju svojim govnima i filozofijama kaj je najbolje za mene. Ljude kojima nije normalno da imam 22 godine i da nisam udana i da nemam djecu (a kak i bi, pa daj pogle kaj je u prvoj i drugoj kutiji, pa tu nema ni lj od ljubavi), neg si sređujem svoj život i studiram. Na toj kutiji piše "otrov" i u njoj se nalazi veći dio šire rodbine. Na 4. piše "prašina", tam sam si pospremila sve ljude koji su u moj život došli i još prije otišli. Znaš one ljude koje kad vidiš na cesti, ne veliš im bok nek im u većini slučajeva samo kimneš glavom. E takve ljude. Jer ih ima puno, a ne služe ničem.
Pospremati je zdravo. Kad si spreman onda izvadiš stvari, pogledaš ih, al ih na kraju il baciš il pospremiš natrag. Većina tog završi u smeću, jer da nije da nije smeće, nebi bilo pospremljeno u kutije koje ne koristiš, bilo bi ti nadohvat ruke. Ak ti se smeće neće iznijet samo iz života, iznesi ga sam. Nemoj čekat smetlare.
