"Houston we have a problem"
Jel se sjećaš kad si bio mali pa si krenuo u vrtić? Jel se sjeća kaj se događa u vrtiću? E pa, tete te najčešće pitaju " a kaj ti želiš bit kad odrasteš?" i onda im ti veliš: doktor, pjevač, princeza, astronaut... Ja sam ko mala govorila da želim bit vojnik. Zakaj? Eto. Vojnik.
Jel se sjećaš kad dođeš u prvi razred, pa te u ovom slučaju učiteljica pita "a kaj ti želiš bit kad odrasteš?" pa ti opet pričaš kak želiš bit astronaut? Jel da da ti je onda bilo divno i bio si #yolo i mislio si da ćeš bit astronaut jer ti se onda činilo da je biti astronaut najlakša stvar ikad.
Završiš ti fino i vrtić i prvi osnovne, i nekak doguraš do 8. razreda i pazi sad! SVI TE PITAJU KAJ ĆEŠ BIT KAD ODRASTEŠ! Više te ne pitaju kaj želiš bit, nego kaj ćeš bit jer očekuju da dijete od 14 godina nadobudno odluči koju srednju će upisat.
Tad zaboraviš na svoje vrtićke ambicije i odustaneš od sna da postaneš astronaut, jer hej, teško je postat astronaut i gledaš koju srednju ćeš najlakše završit, koje zanimanje se traži i di ima para (osim ak nisi Ćaća, on zna di su pare).
Ak si ko ja, upišeš random srednju školu jer si zbunjen as fuck i normalno da s 14 godina ne znaš s čim se želiš bavit do kraja života, jer s 14 godina ono, jedva da znaš nalakirat nokte, a da si ne zasereš sve prste. Upišeš dakle tu famoznu srednju jer tam idu svi tvoji prijatelji i ne želiš bit forever alone u školi za astronaute. Nakon prvog srednje, skužiš da ta srednja nije za tebe. Odlučiš napravit ono kaj bi se u nogometu nazvalo transfer i prebaciš se u drugi klub, jer gle, i tam idu neki tvoji frendovi. Oke, ova škole mi je draža, mogu ja to, kul mi je to zanimanje, super će mi bit jednog dana radit. To si misliš.. E pa nebude. ČItaj dalje.
Ne upišeš faks jer si se zajebo sa srednjom, i ne želiš studirat nekaj samo da bi išo na faks (jel da frende s hungarologije?) i opet zapostaviš snove da jednog dana kažeš "houston we have a problem". Nađeš posao u struci (može se to i bez da nekog pojebeš). Radiš tako godinu, dvije i kaj se desi? Shvatiš da si nezadovoljan, da ti se neda radit jednu te istu stvar 11 sati minimalno na dan, shvatiš da to nije za tebe i da si se opet zajebo. Neki ljudi tu stanu i misle si "imam 20 godina, imam doma ženu i troje djece jer sam bio neodgovoran tinejđer i da sam znao bi si odgriznuo pimpek kad mi se prvi put dignuo na nju, jer sad moram radit posao koji hejtam i nikad neću bit astronaut, jer moja djeca još nisu naučila ić na wc, a pelene su skupe i sad ne znam kaj bi pa moram stisnut zube i zarađivat novce da moja djeca mogu mirno obavljat nuždu!" Svaka čast tim ljudima, to znači bit odgovoran roditelj.
Al znaš kaj? Ja nemam doma ženu. Nemam ni muža. Nemam ni troje djece i ne, nije zato jer sam si odgrizla pimpek. Nemam pimpek jer sam se rodila bez njega. Rodila sam se jer su moji roditelji odlučili napravit dijete. Dijete koje se neće ograničavat da udovolji drugima. Dijete koje je jednog dana sanjalo da bude astronaut, al ga je društvo sjebalo i govorilo mu da se mora uklopiti u kalupe i da mora bit ko svi drugi pa je odustalo od svog sna.
NEMOJ! Ak nešto želiš, nema te sile na svijetu koja ti može reć da ti nekaj nemreš. Jer možeš. I hoćeš. Jel da da hoćeš? Aj sad, uzmi knjigu u ruke, nauči tu matematiku (znam da je teška, al jednog dana ćeš moći Pitagori jebat mater zbog njegovog poučka, to ti nek bude motivacija), položi ispit i imaj čim bolje ocjene. Voljela bi da je meni to neko rekao prije, jer nebi sad, par godina nakon što sam položila maturu, morala učit matematiku da ponovno idem polagat maturu jer želim upisat fakultet koji sam oduvijek željela al su mi svi govorili da to nije za mene.
Odi učit, ak želiš bit astronaut, budi jebeni astronaut ko ja! Šalim se, ja želim bit medicinska sestra. Al hej, ti budi astronaut!
