Tell me baby what's the story?

Blog piše djevojka od 23 godine koja je ponekad frustrirana stvarima koje se dešavaju oko nje.
Dnevnik velike cure je mjesto na kojem se mogu anonimno izraziti o stvarima koje me muče, a ujedno je i moje malo carstvo u koje mogu pobjeći od svakodnevnih obaveza.




Kontakt

dnevnikvelikecure@gmail.com


Since:

01.09.2015.


Nemoj da imam veća muda od tebe.
utorak, 01.09.2015.

Mislim da nije dobar način započeti prvu rečenicu bloga sa "hejtam se", al ono. Hejtam.
ZABORAVILA SAM SI USER I PASS OD STAROG BLOGA! Pobogu ženo. Prvi put u životu odlučim staviti neku novu riječ za lozinku i gle kaj se dogodi. Zaboravim. Trebala sam za lozinku staviti "tortilje". To ziher nebi zaboravila jer se tortilje ne zaboravljaju.


Uglavnom. Imala sam jedan blog. Super blog. Divan blog. Išlo mi je. Ljudi su me čitali, ja sam čitala njih. Svi sretni i zadovoljni.
Idemo probat opet? Daj ajmo. Oke. Počinjem.

Ovaj post je za sve cure, velke cure koje su zapravo još uvijek u dubini srca male, al im je nametnuto da budu "Fulultrasuperduperekstra velke i jake cure" jer hej, budi velka curica i nemoj plakati. Standardna rečenica koju ti priča mama dok imaš pet godina i kad te fura na vađenje krvi, jer dobro zna kolko to hejtaš i da ćeš opet tetu medicinsku sestru udarit tenisicom po faci i da ćeš ju chrisbrownat. Enivej. Ima jedan dečko... Da, zakaj uvijek ima taj jedan dečko? Ne znam. Long story short- gle čuda, dečko mi se sviđa! Sviđa mi se više neg palačinkice s nutellom i bananom i više neg pohani Snickers (probaj si to, fino ti je).
Dečko je super, pričamo o svemu i drag je. Ima u sebi tu neku stranu koja ga tjera da se brine za druge i da se prema svima ponaša zaštitnički. Kul je to. Al dečko ima teret. Da.. Vuče jedan velki kofer za sobom (ne vuče doslovno, metafora, kužiš?) na kojem piše "neću se vezati". To mi je relativno oke jer ono, neću ni ja. Al sam si malo razmišljala. S vremenom budem se zaljubila u njega, ko i svako glupo tipično žensko. Nije lijep osjećaj kad već na početku znaš da bude na kraju boljelo like a motherfcker. Glupo mi je jednostavno. Nemam više 15 godina da se igramo mačke i miša pa ono, koji bude koga prije zbario. Neda mi se to. Oke mi je ovak, lijepo dok traje. Ne znam. Neću niš govorit jer ne završi ni slavno ni dobro kad ja želim bit iskrena pa stresem sve u facu, a on si nek onda misli. Ovaj put se nebudem trudila, nebudem ja prva zvala na dejtove i nebudem ja prva rekla ono "sviđaš mi se". Bila budem living my life, doing my things...

Možda to pali. Jer ova metoda da velim direktno kad mi se neko sviđa očito nije dobra metoda jer je nejebica prisutna godinu dana. Čekam da me svemir pimpekodbloka. Al svako to čekanje se pretvori u to da budem zajebana, a ne poje i da moram glumit Ivanu Brkić i pjevat zaboraviii ne traži oči boje keeeeesteeenaaaa. Očito budem ja morala zaboravit na pimpek kak je krenulo. Ne znam kaj je muškima tolko veliki problem reći curi izravno odmah, čim sve preraste prijateljski level, dal im se sviđa ili ne. Umara me ovo više, daj ono, odluči se. Nemoj da ja opet sve moram započinjat. Nemoj da ja moram bit veće muško i imat veća muda od tebe. Jer nisam muško. Da sam muško, nebi mi trebalo muško u životu.

| 21:25 | Komentari (7) | On/Off | Print | # |



<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Bez prerada.