Zgode i nezgode sad vec velike male Marsejke

Vracam se s posla busom, hocu ljekaru, boli me glava, curi mi nos. Neki tinejdzeri pored mene sjede. Jedan je skontao kako da proizvede zvuk pucnja papirom i uci druga i drugaricu, svaki put kad opali, ja poskoknem malo, kao da me necim podbode u bubrege. Cekam da prestanu, da se smire, oni bas navalili. Kazem da mi stvara anksioznost to njihovo pucanje, pitam mogu li da prestanu. Tipicno tinejdzerski blenu u mene ko tele u srena vrata, s nekim podlim polu-osmijehom. Klasika, ne ocekujem neku veliku empatiju od njih. Pita jedan sto to, pokusam da objasnim jednostavnim rjecnikom da me zvuk iritira.

Dodjem kuci i cojek mi ostavio na kaucu ovo :

Eh eto, da sam imala tu sliku da pokazem onim tinejdzerima, mozda bih i izvukla neki uzdah empatije iz njih.

Oznake: dnevnik