Nobody puts Baby in the corner...

Tu sam da ti nadu vratim, ako padneš da te uhvatim, pratim te......

Ciao, ljudi!!
Evo, prvo da van se zafalin na komentarima, stvarno tnx!!
Šta ja znan, malo me prošlo ono raspoloženje, al jedan dio je još uvik tu. Ako ništa drugo rješila san sama sa sobon ono pitanje jesan li spremna opet se vratit svemu tome, i svatila san da se nikad to zapravo nisan ni tribala pitat jer..... Sve dok ta priča ne dobije kraj, bilo kakav, al kraj kako god mi gledali na njega, ja nisan spremna krenit dalje jer znan da će uvik jedan djelić mog postojanja krivit razum šta san krenila dalje a da nikad nisan znala bi li funkcionirali zajedno onako kako ja to zamišljan u svojin bolesnin razmišljanjima kojima nikad kraja. A taj dio mog postojanja je moje srce, i znan da nikad neću moć priko onog šta mi ono govori. Ono je jedini dijelić mene koji viruje u ljubav, romantiku i sva ona sranja za koja znan da ne postoje ali se nadan.... Jer mi je to jedino preostalo - nadat se...

Naravno, ni sad još uvik ne ovisi sve o meni, mi još uvik imamo prić velik dio pute da bi došli do veze, kakva god ona bila. Jer previše se stvari dogodilo i toliko je pitanja koja vise u zraku a na koja želin dobit odgovor a znan da je pametnije za mene da samo priđen priko njih ko da nikad nisu ni bila tu. Jer kopanja po nekin stvarima koja su još uvik svježa ne bi donila niša dobro.
To je ka žulj. Ako ga diraš i non-stop stavljaš neke gluposti na njega, bit će samo gore. Al ako ga pustiš da sam prođe, pričekaš neko vrime da ta jebena koža opet naraste sve će bit ok, i to još prije.
Bar san si tako postavila stvari u glavi, jer pokušavat nešto drugo... neman više snage za to! Jer u ovih godinu dana, u neku ruku san toliko sazrila u nekin razmišljanjima, a opet nisan ništa pametnija. Jer još san uvik ono dite koje jednog zgubidana gleda ka svetinju, ka nešto najbolje.
I u isti mah, godina dana je ništa, prođe za tren, al se osjećan ko da san starija 10 godina. Jer nisan više ono dite koje zna da će jednog dana sve bit dobro samo od sebe. Sad znan da se za sve moran borit i to krvnički da bi dobila jedan tren sriće. A ovo dite u tilu žene više nema snage. Preostalo mi je samo da molin, a ni za to više nisan onako sposobna ka šta san bila.

I znan da je ovaj post, a ka i svi moji, totalno proturječan, al to su samo mali dijelovi svega šta mi se mota po glavi. A kakvi bi mi postovi i mogli bit kad se svaki dio mog mozga razlikuje po razmišljanjima, i to idu od krajnosti do krajnosti. Sad i ja gubin snage da ih pratin.
Starimo, dušo, dan po dan, i ti i ja...............