tri miseca života mog mladog..... ljudi moji, neman vrimena. nije da ne bi tila pisat, ali nikako da stignen sist i napisat kvalitetan post... (ka ono, moji su postovi kvalitetni)...hihi...
u ova tri miseca bilo je suza i smijanja. suza pretežno... opet san izgubila ljude koje san volila, koje volin i nekad se pitan samo dokad će ovo trajat. čime san zaslužila da svi koji mi neki kurac znače prije ili posli sruše tu ljubav i od nje pažljivo sagrade temelj za najgori mogući osjećaj...ništa. moji osjećaji su ka slavonija, ravni i žuti, već su zreli. odavno zriju negdi unutra i napokon su postali ja. postali su ništa. bia je božić, kupila san poklone. upalila san božićne pisme i opet se osjećala ka da je neki peti misec. ni b od božića u meni. alergična san na pravi pa smo ove godine kupili umjetni bor. po meni ništa čudno. tek jedna umjetna stvar u ovoj kući više. bila san priko praznika u vinkovcima. i bilo mi je pre-predobro... pozdrav mojoj dragoj nini. taj mi je tjedan malo razbia monotoniju. ali sad opet... oko mene je sve nekako pusto, ne znan drugi izraz. svi su se posvađali oko tolikih gluposti i više ne mogu izać vani s tri osobe skupa, a da se dvi od njih ne pokolju. momka više neman... nismo izdržali praznike, ja jednostavno nisan takva. ako nekoga volin, u redu, al inače mi je četri i po miseca puno. previše. triba mi slobode malo, stvarno mi triba. ka i obično, iman već neke ljude u planu pa ćemo vidit, hehe... učit imamo ka nikad, ne znan šta se ovo događa. jedva vatan sve šta triban, a ne da mi se ono totalno. i tako vrime nekako izmiče, gura se, rekli bi stari, a ja sve više osjećan da «guran» i sama. to nije dobro, nikako nije. ako s 15 godina «guraš», nešto opasno nije u redu.
jutros me fasciniralo nekin stvarima. bilo bi poetično reć ljepoton i svježinon, al nije. fasciniralo me prokletin pitanjen koje mi nameće. zašto san se digla iz kreveta? zašto? gledan čašu vode na stoliću i poželin se tako lipo i blaženo utopit u njoj. ka da mi odjedanput fali zraka pa se pitan, šta mi se ovo događa? kad je život presta bit dovoljan da se iskoprcan od ispod pokrivača? čudno je to, do prije nekih par miseci zidovi moje plave sobe činili su se tako daleki. bilo je mista za sve. sad odjedanput ka da nisu dovoljni, ka da me stišću i guše. kad te nešto sputava, to je najgore. a mene osin plavog zida sputava i puka ravnodušnost koja postaje sve veća. zjapin nekako između želja i stvarnosti i gledan ih kako mi se približavaju sve dok ne postanu ono šta jesu – ništa. ono šta san ja – isto to. i možda je morbidno, al nekad zamišljan svoj svečani sprovod i ljude koji bi došli na njega. čije bi suze bile iskrene i ko bi stvarno nosia crno? i to me uništi, spoznaja u tome da tuđi životi postoje bez mene. volila bi nać nekoga kome neće falit moje usne, nego ja. i onda bi se možda i utopila u onoj čaši, a možda i ne bi. možda bi me digla ruka toga nekoga i ne bi mi više dala dolje. ee to je ono o čemu sanjan, o čemu san sanjala tj. a sad mi je stvarno postalo svejedno ko me voli, ko me mrzi, kad znan da osjećan prema sebi oboje. zamisli kad gledaš osobu u zrcalu i prestaneš vidit samu sebe... onda još čujen kišu, prokletu kišu šta lupa na prozore ka da mi se ruga i zove me vanka. a ja neću izać, to zna i sama. već san jedanput rekla zašto ne volin šetat po kiši, skine mi puder. bude bar na točkice pa svi vide moju prirodnu boju; čudo BOŽJE da nisan crnkinja. ma di mi je taj bog da mi sad stvori neko čudo koje će me izvuć iz crnog i vratit tamo di san bila? ili možda..?
sada svaćan, čaša je premala da me utopi, ali taman da me osvisti. to je ono šta mi triba. možda je BOG ipak čua šta ga molin i oboja zidove moje sobe u bilo? a možda i nije.
bojin se upalit svitlo i pogledat.
ionako ne mogu, ne valja žarulja.