Subota, 24.06.
Ispred sv. Frane ušli smo u bus za Redbull soapbox. Čekali smo po ure da bus krene i još se neki gorila trlja dupetom o mene. Kad je bus krenia, on se lipo naslonia na mene. Tamara ga još ka gleda « pa oš se ti maknit s nje» a on nju gleda « misliš ti da ću se maknit, šta me gledaš», a meni neugodno…. Još kad smo izišli iz busa cilin puten je bia iza nas, neki luđak. Uglavnon lipo nas je šofer zajeba. Sta je kraj Kašuna i mi svi izašli jer je neko reka da zbog radova na cesti ne smije vozit dalje. I mi taman izašli, šofer zatvoria vrata, oni mu makli znakove s ceste i on proša, a mi onda bješice sve do bena, po najvećoj žegi. On se kasnije vraća i smija nan se u facu. Koji kralj. Na benama smo sreli Vuku koji je sia s nama za stol, bia je redar, pa nan je nabavia vode besplatno ( na benama se plačala 5 kuna- jadna im majka) pa smo popričali o Obojenoj…Reka je da je tamo još ista ekipa i kad ćemo se mi počet opet kupat…Bit će, bit će, ima vremena. Valjda odma idući tjedan. Eh da, nesmijem zaboravit Voštanog Lutka, bila san ga čak i sanjala nakon šta san ga vidila na benama. Grozno iritirajuće, al morbidno od nas šta na to trošimo živce. Onda kad smo se vraćali prema doma, prolazia je ovaj Dario na bicikli kojeg znamo samo iz viđenja, tj. bia je u Jupitera kad i mi jednon i tamo smo se ajmo reć upoznali. I on se vozi, on gleda nas, mi gledamo njega, a neznamo se, ne javljamo se jedni drugima iz ekipe. Nije skinia pogled s nas, pogleda je u Tamaru pa onda u mene, pa opet u Tamaru i tako se razbia, ajme majko. Zalipia se glavom u pod, bicikla ga je poklopila, zatresa se Marjan. Mi smo mu skoro zavarile u facu, uopće neznan kako smo mogle izdržat. Neki likovi iza njega su mu još upali « tako ti je kad puno gledaš ženske», ajme kako se ubia. Tek kad smo se odmakle di nas ne može čut tako smo zavarile, skoro nan je grlo puklo. Onda smo skužile da smo ispale umišljene krave jer smo samo prošle kraj njega ka da nas se ne tiče šta je oplea zbog nas, i to nama ispred nosa, a nismo ga ni pitale jel dobro, al nismo mogle od smjeha. Ovako je ispalo još gore jer nismo ni trznile, ka da ga ignoriramo. Onda smo nabavile broj i ispričale se, a on je samo reka « tako mi i triba kad san vas puno gleda». Ajde, bar je prizna. Zanimljivo upoznavanje.
Subota…9 navečer, bus za Stobreč. Puni nečega, krenusmo Tamara i ja na rođendan i završimo na pravom mjestu, u Strožancu. Plaža, piće, šaka dobrih ljudi iz Tamarinog razreda ( slavljenica Jelena, Gruba, Dijana, Joke, Tea, te Ana kojoj je ta večer bila kobna),Jelenin brat Nikola i neki Strožančani, sve skupa 20ak ljudi. Izbor muzike: J. Lo, Linkin Park, Moby. Sva sreća da je Tamara u torbi imala 2 ORIGINAL (!) i 2 ne original cd-a od Boo! al smo se to bojali izvadit iz torbe da ne razbijemo, nije naše, čuvali smo to ka vino. Ipak smo lakše izdržali znajući ako baš muzika upili uvik možemo stavit Boo!. Tamara se napila i letala vamo-tamo, skoro ju nisan ni čula ni vidila cilu večer. Ja san se skompala s dva muška s kojima san bila cilu drugu polovicu večeri jer su imali pasa Đanija koji je najbolji pas na cilon svitu ( crni rotvajler star 6 mjeseci, Milina ima takvog pasa Stelu koju san obožavala i šetala sa njin pa me ovi pas podsjetia na nju). Ana se napila i bila u polukomi. Jednom sam rukom mazila nju po kosi, drugom pasa koji je lega na nju i liza ju po licu i nije se tia maknit. Kako mi je draga ta beštija Đani, ima srce veće od bilo kojeg čovika kojeg san ikad srela. Pazia ju je cilu večer s menon ( svaka čast i Dijani, ona je isto cilu večer bila uz nju, a pazili su je i drugi, svakih koliko toliko došli bi vidit jel živa). Onda je do mene sia prijatelj od Mate ( vlasnika pasa) i on i ja smo sidili jedno kraj drugog točno uru vrimena bez da smo išta rekli, samo smo oboje naslonili glavu na pasa i mazili ga i ja san mu govorila ( pasu) : « kako si dobar, baš si lijep, zaljubljena san u tebe, odvest ću te doma i pružit ti najveću ljubav na svitu», a lik je šutia i samo me sluša, dok smo sidili uz more, ispod zvijezda, kraj pijane Ane…koja romantika. Šteta šta se nisan zaljubila u njega nego u pasa.
Kad smo ja i Tamara čuli i vidili žensku kod koje smo trebali spavat samo smo rekli «mi ostajemo na plaži». Oko 2 su svi išli ća, a ja san ukrala litru štoka. Imali smo kutiju ipo duvana i tako opremljeni smistili se na klupu. Meni je diglo živce šta se Tamara već opila i otriznila, a ja san pila od 10 do 2 i nije me ni taklo. Onda je ona legla na klupu, a ja sideći kraj nje rokala taj štok i počela srat o nepravdi, o Bogu, o filozofima. Tamara se tu i tamo uključila, al većinu vremena je govorila samo «aha» pokušavajući zaspat. Neke mačke su se počele klat iza nas ( bilo ih je bar 6 na plaži ) pa san ih potirala derajući se «pičke glupe za koji se kurac vi mačke imate klat» i najurila ih. ( ne podnosin, al ne mogu ni p od podnit kad se mačke negdi kolju). Bila san bijesna pola ure zbog njih. Onda san se uvatila srat kako nisu samo ljudi debili zbog ratova kad to rade i mačke i sva živa bića i svi su debili. Očito je debilizam usađen u čovjeka od samog rođenja. Ma usađen je u svaku materiju još od Velikog Praska, i to je jače od čovjeka. Da se ne kolju oko nafte, klali bi se oko kante za smeće. To je tako.
Postajalo je sve ladnije, a Tamara sve natečenija. Izboli su ju komarci. Mene nijedan, očito jer im je smrdia štok. (Al mene je u Splitu bila ubola neka buba, nije komarac, čiji mi se ubod sad sve više napuhiva, rasta i mjenja boju s crvene na ljubičastu.) Onda smo se uvatile rat kako se ja nemogu napit, a ja san bila ljuta šta trošin toliko love i zdravlja na alkohol a uvik ostanen jedina trizna. Onda smo slegle ramenima, usrid smo Strožanca, 3ipo je, pušimo, ja pijen, ladno je i neznamo kako doma i jebe nas se, i zapivale smo: « tri su lara su, tri su lara su, i tri su lara tri su lara tri su lara su, na prvome san ja, na drugome si ti, na trećemu najvećemu ćemo se ljubiti». Najednom smo čule neke korake i malo smo se usrale jer smo do tad bile same: « Na šta me sestra natirala»- bia je to Nikola koji je u kesi nosia kekse, breskve, jabuke, mliko, žlice, tanjire i žitne pahuljice. Sve smo požderali osin voća, popila još malo štoka nakon mlika, zapalili duvan…idila. On je osta s nama na plaži. Bilo je 5 sati, bia je već dan i smrzotina. Onda smo se prebacili u kafić na plaži koji je bia zatvoren i čitali novine od prekjučer. Ispred nas je bilo bijelo more koje se stapalo s bijelim nebom, gledali smo ispred nas mliječno bijeli beskrajni prostor…nešto najlipše na svitu, izgledalo je kao nacrtano. Nakon šta smo se uru vrimena divili tome na nagovor Nikole krenili smo u njega spavat. Ja nisan mogla šetat valjda mi se onaj ubod inficira, pola noge mi je bilo crveno i natečeno. Tamari isto. Bile smo cile šporke, nešto mi je zeleno bilo po suknji, neka tinta, zemlja po patikama, crno po rukama, kosa ka naelektrizirana. Da ne zaboravim napomenit šporke gače koje je Tamara nosila obješene za mali prst pješice sve do Stobreča, nije znala čije su, al bilo joj ih je žaj ostavit na plaži. Putem smo skupili nekog Nikolinog prijatelja koji je isto bia na rođendanu, a tamo su mu ostali ključevi pa se vraća. Onda smo došli u Nikole, glava mi je pucala, bolilo me ka da mi neko zabija neki metalni štap u glavu kroz čelo i da mi izlazi na drugu stranu. Popila san tabletu za glavu i zaspali smo od 7 do 10. Tj. ja, neznan za Tamaru, probudila san se sama u Nikolinom krevetu, a on je spava na podu. Onda smo sišli na doručak i kad nas je vidila Nikolina mater, rekla je samo « ajme majko». Pojela san 5 feta kruva s parizeron i 3 s linoladon, jednu buhtlu i još 5 čaša mlika. Tako sita i šporka ušla san u kupatilo i pripala se svog odraza u ogledalu. Ni Tamara nije bila bolja pa nan je Nikolin otac upa dok smo odlazile « mi vam doma imamo češalj». Onda smo otišle na bus, vidilo se da smo jako drage Nikoli, jedva se odvojia od nas. Kad smo ušle u bus onakve ( još mi je virija štok iz torbe) ljudi su besramno blejili u nas, a mi smo se samo bacile na stolice, zatvorile oči i zakrmile. Kad smo ih otvorile sinjali smo da je kondukter u busu al očito nas nije pita kartu kad je vidia kakve smo, vozia se s nama sve do pazara bez da nas je pogleda. Došle smo doma u podne i kvarat, otuširale se, ručale, i išle leć do 5. Kad smo se pogledale i zavarile jedna drugoj. Izgledale smo ka da smo jahale 30 dana u pustinji bez hrane i vode. Osjećale smo se ka da nas je neko pribia, umor u koži, kostima, očima. Hodajući kroz grad vidili smo samo svitla ( ulične svjetiljke, reflektore, žmigavce-bilo koja svitla), a svi ljudi su izgledali ka mrlje, samo siluete, nisan nikog prepoznavala, sve je bilo smišno, ka da smo bile drogirane. ( ;; « je si ti slučajno otiša ;; F. tila san te poslat negdi ;; šta?ništa!) . Jedva smo se dogegale do Matejuške i zalegle na zid ka prave istinske grezulje, jebalo nas se za 500 ljudi okolo ( bila je fešta zbog otvorenja autoceste st-zg), nismo imali snage. Kad smo došli do pozornice svira je Tbf. Ekipa je skakala, a mi nismo ni trepnuli. Svakih 45 min bi promjenile položaj. Jedino kad je bia Škoro onda nan se lice razvuklo u grimasu. Vrhunac večeri je bia vratromet. Kako smo razaznavale samo svjetlost, vatromet nas je zabljesnia i 2 puta smo skoro pale sa zida, učinilo nan se da će nas svjetlost pojist, pukla nas je histerija, urlale smo od smija, i tresle se od šokova…. Vidile smo kako svitla dolaze po nas da nas pojedu i kričale. ..bilo je bolesno. Ljudi su mislili da smo drogirane i da haluciniramo kako smo se ponašale. Nikad nisan doživila takvu histeriju u životu. Zamislite da vam nešto eksplodira ispred face i onda se širi prema vama i usisaje sve ispred sebe, skoro smo dobile srčani… Ostali su svi mirno gledali u vatromet, ja neznan šta je nama bilo. Razum i snaga nan je osta u Strožancu. Sad samo hodamo gradom ka mrtvaci. Odlično. Najbolja 2 dana ovih praznika.
( Tamara i ne pomišljaj, nema šanse da to ponovimo!!!)