Evo ovako, ne znam odakle ću počet, jedva sam preživila.
SRIJEDA.
Dobila sam asa iz latinskog iz zadaće. I profesorica kaže «ovo ti je u ovom času negativno». Ja prvo ljubazno « kako negativno, još ste mi prošli sat rekli da je pozitivno i da samo imam odgovarat rječnik, ostalo sam ispravila».
Ona: « da, ali sad si dobila zadnjeg asa iz zadaće».
Ja (već vidno živčanije): « pa i još 6 ljudi je dobilo asa pa njih nećete bacit»
Ona: « Ja sam se malo zaletila u vezi tvojih ocjena».
Ja: « Ne možete se vi zaletit oko mojih ocjena, pazite malo o čemu govorite drugi put»
(derem se iz sveg glasa na nju).
ONA: « Hvala, imaš jedan» ( kemijskom mi zaključi jedan
Ja kažen « Iden ja u ravnatelja, ne tiče me se» i zalupim vratima. Čujen ju kako se dere « tako je neka ide u ravnatelja, ajme njoj» i još nešto pizdi. Ja u životu nisan osjetila veći bijes ( kad san ljuta u stanju sam ubit čovjeka, a kad mi se desi nepravda onda sam u stanju poubijat cili svit). Nisan mogla disat od bjesa, počela san se trest.
Otišla san u zbornicu a Megi je dotrčala za menom: « Marina vraćaj se u razred, sad si najebala, šta je tebi, nemoš se kačit s ovom profesoricon, ajde joj se ispričat jer je rekla da očekuje ispriku i da ti neće doć na prvi rok bit će ti samo komisija to ti je još gore».
Ja: « Nema teorije da ću se ja njoj ispričat, šta je tebi, ja se ne vraćan u razred, pusti me» i uletin unutra, ravnatelja nije bilo, a i da je od bijesa nisan mogla govorit pa mu ništa nebi mogla reć. Tražila sam ravnatelja smjene i rekla mu da mi hitno treba telefon, on me samo pogleda « šta se tebi dogodilo, smiri se», a ja san uletila u prostoriju do i počela zvat.. zvala san mater na posao. Ona kaže «halo» a ja mučim…JA STVARNO NISAN MOGLA GOVORIT OD BJESA JER SAN SE CILA TRESLA I NISAN MOGLA NIŠTA IZUSTIT .. « halo ko je to»… tek nakon minutu san rekla materi da dođe odma u školu da san pala latinski i poklopila. Ona je nešto rekla prije toga al nisan ju od bijesa čula. Onda san izletila iz škole i muvala se gori doli po dvorištu i skalama, da san imala bocu udrila bi se u glavu, da san imala bombu raznila bi školu, a da mi ona kurva nije profesorica udrila bi ju ( možete mislit koliko san bila bjesna- u životu nebi mrava zgazila, plačem kad neko ubije muhu, mrzim nasilje bilo kakvo, al udrila bi ju tako da se nebi osvistila cili dan)…..Onda mi je došla mater i rekla da će vidit s ton iz latinskog al da joj se ja prvo ispričan. Nakon šta me nagovarala po ure da joj se ispričan, ja SE JOŠ KRENEN ISPRIČAT a ona mi zatvori vrata zbornice pred nosom i kaže «oču ravnatelja» . Tek san onda popizdila, tila san ju ubit. Onda su me zvali u ravnateljev ured a za stolon su bili razrednica, profesorica iz latinskog, ravnatelj i moja mater. Više se nisan ni tila ispričat. Onda je profesorica počela srat da uložim žalbu i da ću bit pitana u roku od 24 sata kod komisije, kako ona očekuje od mene ispriku, kako želi da dobijem odgojnu mjeru. Rekla je mojoj materi « Na mene se nisu derali ni otac, ni muž, pa neće ni vaše dijete». Na to je moja mater rekla da oni meni u školi mogu stavit koliko god odgojnih mjera žele al da ona mene odgaja doma. Razrednica je bila neutralna. Ravnatelj je bia na profesoricinoj strani ( al to san ionako očekivala). Onda su me zajedno napali, uopće me nisu pokušali razumit. Onda san počela histerizirat, digla san se i plakala, tresla san se koliko san plakala, čula me cila škola i zbornica kako san urlala. Od bjesa. A meni ravnatelj i profesorica: « Kako te popravni može tako uzrujat… to je samo popravni, nemoj plakat zbog toga». Tad san još više počela urlikat i histerizirat. « Kako vi ne razumite, uopće ne plačem zbog glupog popravnog, briga me, pala sam bila matišu i povijest , i nisan bila ni ljuta ni tužna, zaslužila san, al ovdi to nisan zaslužila jer ste mi rekli da san daleko od negativnog pa nisan spremala taj predmet, i onda ste me bacili kad san dobila asa.» « Marina, mnoge će te stvari u životu iznenadit…». AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA tila san ju ubit. Onda je rekla: « Meni je u životu bilo teško, i nećeš se ti na mene derat, nije se ni pokojni otac dera» . Ja se mislim «jebenti glupu kurvu šta mene boli kurac šta joj je život bia sranje kakve veze to ima sa mojon ocjenon, nek se iskaljuje na nekon drugon, šta ne ide slušat nirvanu jebala joj ja mater». Onda san vidila da su oni sve gori prima meni šta ja više urličen, borin se protiv nemogućeg. JA SAN NJOJ SAMO TILA REĆ DA ME ZAKINILA I DA NE MOŽE TO RADIT, DA JE TAKVA PREMA SVIMA, I DA TO NIJE POŠTENO. Al kako joj dokazat, kako prominit osobu koja je već zrela i zadovoljna sama sobom, makar se prema drugima ponaša ka govno…. Onda san joj se pokušala ispričat i rekla san samo « Opro…» i počela opet revat jer se moran ispričavat na silu. Onda su rekli: « Nemoj se živcirat zbog ovakve sitnice, to je mala stvar u životu» - to je reka ravnatelj, pa san mu rekla : « Daj šuti, neznaš ništa o mom životu» na šta su svi ostali šokirani, moja mater pogotovo pa je išla preuzet rič pa san rekla i njoj « muči dok ja govorin». Nešto san buncala o nepravdi, rekla san profesorici kako je to isto ka da san ja doktor, ona pacijent, i dođe mi na pregled i ja joj kažem da je sve ok, i onda za dva dana da ima leukemiju. Onda je ona rekla: « a možda je doktor u međuvremenu dobio nalaz». A ja san rekla da je znači zdravstvenih problema bilo ako je pacijent morao vadit nalaze… A ona mene nije upozorila da san kritična. Ona je rekla « nemogu ja sad mislit o svakom učeniku i govorit mu jel mu pozitivno il negativno». Ja san rekla njoj da je meni već rekla da mi je pozitivno. Ona je rekla da se zaletila i onda san ju skoro poslala u pičku materinu. Onda je rekla: « Budući da si se ispričala i da te taj popravni toliko potresao oćeš doć sutra odgovarat prvi sat». Ja san popizdila i rekla: « znači ta prilika nije jer ju zaslužujem nego iz sažaljenja». Onda je rekla kako ona sažaljenje nije spomenila. Ja san rekla da nije al da mi daje priliku jer me žali , a po mome ja imam pravo odgovarat za pozitivno, time više jer mi je danas dala asa iz usmenog a nije me ni pitala. Onda me pitala jel oću ili neću, ja san tila reć : «neću, rađe ću na popravni pa sama proć, a ne da mi vi po vašem mišljenju tu poklanjate neku priliku za dvicu», al me mater gurnila lakton. Svejedno nisan rekla da oću, nego san ju gledala u oči 2 minute ka da ju mrzin. Ona je to svatila ka da neću, i imala je pravo. Onda je moja mater rekla « doć će, ne brinite». Onda je moja mater upala « svejedno ju sutra možete bacit» i obe su zavarile. Ja san još bila bjesna, nisan se mogla smirit, razrednica se usrala. Rekla je materi da me odvede na kavu da se ispušen pa da se tek onda vratin u školu. Onda san ja materi pokušala objasnit kako nisan dobila šta oću, da uopće nisan tila past il ne past, niti ikakvu priliku iz milosti, nego mi je taj usmeni sam po sebi pripadao, a i trebala sam imat pozitivno i bez usmenog i da jednostavno NEMOŽEŠ jebat ljude u mozak niti se igrat s njihovon psihom i osjećajima ma o čemu god da se radilo… Nije me kužila . Ni ona, ni razrednica, ni profesorica, ni ravnatelj. To me grizlo. Na kraju je moja mater skužila al je bila začuđena jer nije imala pojma da san tako agresivna, a još se više iznenadila kad joj je razrednica rekla da san tako njoj u prvom srednje napravila eksces. A ja cili dan nisan bila mirne duše… svi su govorili «daj pa jesi dobila šta si tila, dat će ti drugu priliku, šta nisi sritna, ti si luda»… a ja nisan dobila šta san tila. Još kad san se vratila u školu srela san profu iz latinskog i nasmijala joj se ( na silu, al tila san bit kulturna i javit se), a ona je spustila glavu i odjebala me šta znači da je lagala ispred ravnatelja i svih da je prihvatila ispriku, a nije, i upravo mi je pokazala da me mrzi. A ono šta ja najviše mrzim uz nepravdu su dvolični ljudi. Bijes se učetverostručio. « Nema tog Boga da ću joj se ispričat za ikoje sranje koje će nadoć iduće godine, a oće». Nisan se osjećala dobro, uopće nisan. To je bila kap koja je prelila čašu. Malo pomalo skupljaš u sebi neke ružne događaje, al još uvijek se oni nisu skupili u bijes. Ti nemaš bijes u sebi. To je zdravo. A sad je bilo drugačije, to san objašnjavala svojim kujama. Kad bi prije doša neko i reka recimo « Ona Tamara iz tvoje ekipe koja je to kurvača mrtva, jeben joj mater» i nešto tako, ja bi rekla: « Koji ti je kurac, nemoj tako govorit o nekome koga ne poznaješ, u biti govori šta oćeš, sam ćeš se opeć», al nebi ga ogadila ni udrila jer ga neznam. Nebi se spuštala na njegovu razinu. A sad je bilo drukčije. Da mi je sad to neko reka, udrila bi ga šakom, tukla nogom u rebra, pljucala ga i vriđala. Jer sad sam imala bijes u sebi, i to me mučilo.
Naučila san cili latinski i čekala novi dan. Otac mi je reka kako se trebam ispričat, da to naučim napamet budući da ne pokazujem ni najmanju volju da smislim ispriku jer u sebi nisan imala ništa ugodno njoj za reć. Tako san ju relativno dobro naučila napamet, al bilo je bitno znat otprilike šta reć. I tako zaspem…a onda …
ČETVRTAK.
Prvi sat latinski. Odem u školu. Prefesorica uđe u razred. Ja: « Profesorice želim vam se još jednom ispričat sad pred razredom». Ona: « Sve je u redu». Ja: « Ma molim vas poslušajte me, nije sve u redu, sad sam se smirila, odspavala, i sad mogu razumno govorit- Ja se najiskrenije ispričavam za svoju preburnu reakciju, mene je šokiralo šta sam pala latinski jer nisam imala pojma da je kritičan pa san se posvetila učenju matematike koja mi je bila kritična, i imali ste pravo, zanemarila sam latinski, ja se ispričavam i molim vas kad me pogledate da se ne sjetite svaki put onog ekscesa»- sve sam izbiflala kako mi je otac reka, nabacila osmjeh…a nisan uopće mislila ono šta san rekla. Ona je rekla: « vidi se da si spremala taj govor». Ja san priznala da jesan. « Svaki dobar govornik sprema govor. « rekla je. I onda je počela pričat ( a meni je sa svakom njezinom riječju nestajala mržnja i onaj bijes i osjećala sam se sve bolje): « Ja ti nisam zlopamtilo. Lijepo si se ispričala i ti si jedna jako inteligentna osoba. ( rekli su mi ovi iz Mijinog razreda kojima je predavala nakon ekscesa s menom jučer da je rekla kako mi je inteligencija za ocjenu 12 a ne 5 i da sam izuzetno draga i pametna i tako to…). Znaš meni je umro otac, pa majka, pa sestra, sve u srednjoj školi. I zato sam skoro izašla iz zbornice kad si slučaj popravnog uspoređivala s leukemijom i doktorima, jer tako mi je sestra naglo dobila nalaze da ima multiplu. Podsjećaš me na mene kad sam bila mlada, ali ja sam se smirila kroz život. Ti si jedan ekspres lonac. I s tobom nije lako, znam kako ti je mami. Baš kao što je bilo mojoj s menom. Al deri se na nju, nemoj na mene. I ubuduće kad se budeš ovako iživcirala, izađi i smiri se, jer ovako samo sebi narušavaš zdravlje. Ti si meni jako draga i ja sam ti sve oprostila, i iduće godine imat ćeš najmanje 4, ja ću te gurat, jer sposobna si za 5 al si lijena. Mnoge stvari te u životu iznenade… Znaj da uvijek može biti i gore. I ne uzrujavaj se oko ovako malih stvari… Sigurno po kući samo pištiš ka ekspres lonac i nemoguća si ( pogodila je, starci mi misle da imam probleme sa živcima- pa i imam u biti). Ti si tempirana bomba. Al drugi put izbroji do deset i smiri se…» BOOM!!!! Mržnja je kroz njezinih par rečenica nestala. Zašto? Zato jer ZNAM da mi je oprostila. I zato san ja njoj oprostila. Kad znaš da ti je neko sposoban oprostit… da te ne mrzi… padne ti teret sa srca. Ti sve oprostiš. I znate šta? SAD ME OBOŽAVA. Pitala me dvi riči i dala mi 2!!! Andru koji ima bolje ocjene od mene je bacila…opet nepošteno, al dosta mi je šokova bilo ovih dana. Sad sam joj najdraža učenica. Ona meni jedna od dražih profesorica. Imala je pravo… latinski ionako nisan takla ove godine. Kako me sad respektira… Borko je sta isprid mene a ona mu upala prijeteći prstom: « Da više nitko nikad Marini nije okrenio leđa». Onda smo tako nastavile dobacivat jedna drugoj, ona je meni dijelila komplimente, a ja san suosjećala s njon dok je kroz te komplimente iznosila svoju intimu. Vidi se da je imala jako nesretan život. KO BI REKA! PROFESORICI KOJOJ SE NESMIŠ ZAMIRIT JA SAN NAKON ŠTA SAN SE NA NJU IZDERALA I SVAŠTA JOJ IZGOVORILA POSTALA NAJDRAŽA UČENICA! Eto… nekad se vridi borit… Dobila san šta san tila. Ne to šta san prošla latinski. Nego šta me sad cjeni. Zna da se ne može tako zajebavat s menom. Da se tako ne može zajebavat s nikim. Sad smo obe svatile da mso obe bile djelom u krivu pa mso si oprostile i dale si ruke. Drago mi je šta je došlo do ekscesa jer sad će bit još bolje nego prije.
Onda san došla u duje i neki dida mi je platia kavu i da mi za poruku a ja san mu poželila dobro zdravlje i sreću u životu.
PETAK
Opet nepravda!!! Tilo me bacit grčki. Lik ima 8 aseva i jednu duju i dalo mu je 2 i pustilo ga. Ja imam dva asa i sve ostalo duje i tilo me bacit!!! Išlo me pitat, nisan imala pojma al san popizdila i derala se kako san u dva dana ispravljala cilo polugodište matematike i latinskog i da uopće nemam ocjene za past iz grčkog, a on me tia bacit A NIKAD NIJE NIKOG BACIA U SVOJOJ PRAKSI!!! Ne znan šta su se svi urotili protiv mene… na kraju mi je zaključia dva al ono… iscrpili su me ovi dani. ŠMAJSER!!!
Ali, ja san u 3 dana doznala da ću past 3 predmeta i sva 3 predmeta san u ta 3 dana ispravila!
A sad ljeto… ljeto…more…ljeto…vanka…ljeto…nema škole…ljeto….obojena…ljeto….muzika…ljeto….spavanje…ljeto… ljeto…. Ljeto….škola. :P
Malo šoka za kraj posta, budući da neznan kad ću opet nešto napisat jer sad je ljeto…. Ljeto… ljeto…
E usput, one dvi kune šta san dala staron prdonji na bancima, vratile su mi se stostruko!! Žena u pekari me nahranila…imala san kunu i 80 a ona mi je za to dala krafnu i još nešto sa siron, dobrovoljno, nahranila me. Onda mi je dida neki platia kavu i da za poruku (znan da san to već rekla, nisan prolupala, ne brinite)…
KAKO SIJEŠ TAKO ŽENJEŠ. Do čitanja! Ugodno ljeto i prođite te popravne!
E da, jučer san bila na Obojenoj na kavi sa sekama koje su najveće legende na svitu i puno ih pozdravljam jer znan da će čitat ovo. A pozdrav i razredu, bilo je super danas na bačama, malo previše pijeska u kostimu i nostalgije u srcu, prođite te popravne i dođite barem jednom tjedno na Obojenu...
I za kraj, razredna pjesma:
MOJE JE SRCE
VELIKO KO KUĆA
LJUBAVI IMA
ZA ŽIVOTA STO!!!