Jučer kad san išla put Emanuela Vidovića čujen iza sebe, neko priča: « Ma to su sve lažni prijatelji, sad ka svi odjednon traže pomoć…kurac !!!»( i pljesne rukama). Ja se okrenen, kad ono to ravnatelj moje škole. Aj dobro. Ja namjerno produžin par koraka ispred njega ka da izgleda da ga ne čujen, i nastavin hodat njegovon brzinom. On nastavi: « Sad mi svi dolaze, daj pomozi mi sinu, upisa san ga u tvoju školu, spasi mu godinu… ne javljaju se čitavo vrime nego sad kad in nešto triba. A ka svi su ti prijatelji. Al opet kad pogledaš i ti si njima lažni prijatelj, ja sve mučim mučim i ne tražin nikad ništa od njih a oni iskorištavaju. Al opet kad pogledaš, oni u meni isto vide prijatelja, dobro je ostat dobar pa ti njih moš tako iskoristit..ma zajebano ti je to sa školon»… Tad san prestala slušat i skrenila livo. Da ga žalin il koji kurac?!?! Imat «lažne prijatelje»?! To je neki novi izraz u svijetu moćnika za put prema uspijehu ili održavanju postojećeg? Al opet kad pogledaš mudar je on. Već ima ugled, lovu. Par dobrih prijatelja. Zašto ne imat te lažne? «Pomozi mi, pomoć ću ti. Zajebi me, zajebat ću te». I tako stvoriš čitavu jednu masu koja je ovisna o tebi al na neki način i ti o njoj. Al previše te se boje da te zajebu, a uvik će te služit. A šta je to? Moć. A šta je to? Govno. Jadan i ravnatelj šta umišlja da je Bog i batina, i jadni mu sljedbenici šta umišljaju da je Bog i batina. Vidiš ne želim to dublje analizirat jer nemam lažnih prijatelja pa neznam kako je. Ne želim moć nad nikim. Možeš imat prijatelje, one najbolje i one dobre. Možeš imat poznanike i možeš imat neprijatelje. Na svu sreću, nemam neprijatelje tako da mi se odnosi svode na najbolje i dobre prijatelje te poznanike. A lažni prijatelji? Ako su lažni, onda ne postoje. Jer jednostavno prijatelji NISU. Šta neće još izmislit da zadrže status… Kako bi Romana sad rekla: ŠMAJSER!!!!!!! :-)
Epizoda s dvi kune
A danas…. Nije mi se dalo ić na prve dvi ure, sidila u Duje na kavi, upoznala neke prvašice iz kozmetičarske. I vjerovali sad ili ne: Ja prolazim preko pazara kraj banaka di se prodaje nakit ( prije skretanja lijevo za banke kraj Gavre) i žena crvenkasto-smeđe kose se dere na niskog, masnog, neopranog, debelog, 55ogodišnjaka « dužan si mi one dvi kune i ne pravi se lud!!!». Čovik ka govori: «ma koje dvi kune, nisan ja tebi ništa dužan». I ja sad pomislim jebote koliko ova žena može bit škrta ili siromašna da čovika traži da joj vrati 2 kune. A koliko on može bit škrt ili siromašan da se pravi lud da joj nije dužan 2 kune. I ja ka stanen, pogledan po đepovima, znan da mi je ostalo nešto siće od kave. I ka pružin ženi dvi kune, a ona : « neću mala, nek mi on vrati, stalno mi duguje». I ja ka: «pa evo oćete molim vas uzet ove dvi kune, meni stvarno ne trebaju, a gospodin očito nema. Evo ja plaćam umisto njega». I govori on: « ma nemoj platit jel me čuješ, nisan ja njoj ništa dužan». Ja se sad mislin ko je tu lud i ostavin joj na banku tu lovu i jedna od pedeset lipa se skotrlja i padne ispod. Žena ka da će se saget da pokupi to a ja ju preteknen i stavin novu od pedeset lipa i krenen ća. A onda kad me se stari uvatia pilat… « Ti si dobri anđeo poslan od neba..» Ja ka stanen: « ma nisan, šta vam je, ciao» i krenem dalje a on opet za menon se gega « fala ti djevojko, ti si plavi anđeo došo za spas» i ja ka u hodu već kraj kraja banaka prema maruliću: «ma ništa nemorate se zahvaljivat, bog». « anđele moj dobri fala ti…» ja ga više odjebala i požurila a on sve za menom se dere u tom stilu i onda odjednom ga uvati žena za lakat na prvom banku livo od škole marulić, prodaje donje rublje: « di su mi pare, pribit ću te, jel dosta više bilo» a on «ma koje pare nisan ti ja ništa dužan..» i ja se uvatin za glavu. Nepopravljivi prdonja u dugovima. A jadan. Ko zna koliko duguje… Odsad kad god prolazite kroz banke nosite siću i udjelite nešto za starog prdonju…. Lijepo je znati da ste nekomu bili anđeo, makar na trenutak….
