Zgrabio me posao nakon povratka, posao koji ide sve lošije, što i nije čudo. Ima tri dana kako stižu njegovi mejlovi podrške nakon onih baš retkih od kada sam ga izbrisala, sasvim. Iz svega što je bilo izbrisivo. Probala sam i iz glave, sa tela koje sam do krvi ribala, viđala se sa Veronikom, ubijala se poslom, izbegavala da odgovaram na njegove mejlove, odgovarala sa nepristojnim zakašnjenjem o nečemu sasvim drugom. Upamtio je moju rečenicu: "Nemoj me nikada ostaviti, šta god ja radila.".

I nije me napustio. Njegovi mejlovi su bili mejlovi ljubaznog poslovnog čoveka. Pratio je moj rad i slao mi poslovne informacije, opominjao me je ako bi neki detalj na mojoj stranici bio nedovoljno razumljiv. Bio je kao dobri duh kojeg sam zatvorila u bocu i htela da zaturim. A onda sam jednog dana, samlevena poslom i problemima, poslala mu mejl. Rekla sam da imam potrebu da ga pitam kako je, kako provodi dane, noći. Nikada ništa o sebi nije pisao. Nisam ga pitala. Samo sam imala potrebu. Meni je tako izgledalo. Zna me. Niko me nije tako upoznao za to malo vremena koliko smo proveli zajedno. Zna da mi nije dobro. Napisao je nešto o sebi, ništa novo, ništa što već ne znam i nastavio sa izlaganjem poslovnog plana koji bi me izvukao i stavio ponovo na noge. Sve vreme je proučavao tržište, skupljao informacije, uklapao ko sam i šta sam u sve to, moje potrebe i težnje. Mejl je bio dug kao i oni posle njega. Uvek je bio iscrpan i u objašnjenjima. I sada me opet ulovilo. Odgovorila sam, razrađivao je detalje koje sam tražila da obrazloži. Pisao je staloženo kao da se ništa nije dogodilo, kao da smo kolege iz ureda. A znam da ga bolim. Mene boli.

Kada sam se vratila bila sam tako euforična, govorila sam mu da ću bit s njim najmanje deset godina dok ga ne strpam u starački dom, na šta se baš nasmejao, kako planiram da dođe i upozna moje i pregrmimo ih i neke druge lepe stvari. Rekla sam mu da ako ću biti iskrena, drugi muškarci ne moraju da postoje. Odgovorio je, "Onda nemoj" i puno toga još što može stati u još dvadeset hillada poruka.

U jedno od mojih euforičnih popodneva došla mi je nešto starija prijateljica. Nisam izdržala, pričala sam joj o svemu i bila tako razdragana što mogu ta podelim sa nekim svoja osećanja od kojih sam mislila da ću pući. Popile smo kafu, pričala mi je o svom životu i kada je otišla, prvo sam se isplakala. Njena priča me je sasvim ispraznila i popila moju kao pola čaše vode. Njen čovek je umro pre oko pet godina ali njena patnja za njim je još uvek neizmerna. Odjednom sa videla sebe, bez čoveka koji je toliko puno počeo da mi znači, kojeg već toliko volim da me svaki trenutak bez njega boli i zamislila tu bol da ga nema. Samo sam zavirila u tu bol i već mi je bila strašna. Moji govore da sam sebična, ja kažem da najviše volim sebe. Bilo mi je nepodnošljiva i sama pomisao da mogu da ostanem bez njega, da ga neće biti i počela sam da ga guram od sebe i jednog trenutka sasvim odgurnula. Znam da je tamo negde, zauzdala sam se, stisla, navalila na posao spremna da sve zaboravim. Bolela me je nepravda koju sam mu nanela ali je stoički izdržao. Jedino što mi je rekao je da on za mene nikada neće biti bivši. Da ću ga se uvek sećati.

A onda sam izgubila samopouzdanje pritsnuta poslom i problemima zaželela da čujem da li je dobro. Da li je živ posle mog pucnja u njegovu slepoočnicu.

Vraća se veći nego ikada i moja sebičnost se topi. Ne usuđujem se da pomenem bilo šta iz našeg prethodnog života. Dogovaramo se o mom novom nastupu na tržište. On je lojalan konsultant, ja klijent kome je potrebna pomoć i luda koja je izgubila najviše što je imala u životu...