12.07.2004., ponedjeljak

Baš ne mora biti tako

Nisam dva dana ništa napisao. Prazna glava. Upao sam u neku kolotečinu. Ma nije loše, ne dešava mi se niš strašno. Točnije sve je ok. To me i brine. Od kad sam postao svjestan funkcioniranja svijeta oko sebe, uvijek sam se bojal jedne stvari. Da ću završiti ko moj stari. Posel do četiri, nakon toga doma na ručak pa ubit oko. Popodnevna dremka. Onda kavica i neobavezno čavrljanje sa ženom do dnevnika. Kaj je danas Zdenka rekla, koji je od suseda bacil punu pepeljaru kroz prozor, kak je plin danas bil slab pa se ručak kuhal tri sata... Nakon dnevnika par loših serija i njemačko-mađarsko-poljsko-ukrajinsko-švedski film o problemima radnika u tranzicijskim zemljama. Bljuv. Spavanje u pol deset. Sutra treba delat. A mene uhvati takav scenario na dva dana i dobijem plikove. Urtikarija vulgaris. E nećeš, mamu ti jebem. Obučem se, pa van u deset navečer. Bez cilja. Ne idem nikud određeno. Na pivicu u kvart, videt kaj ima. Natrčanović na frenda koji isto tak baulja neodređeno, jer nema kaj doma za delat. Pa se sjednemo na terasu lokalnog ćumeza i naručimo po Ožujanu. Kak paše mrzla piva dok je vani 32 stupnja i zrak stoji. Počnemo priču o ekipi i nekim ljudima koji se iz kolotečine nisu zvlekli. Žena, deca, posel do četiri, ručak, pa ubit oko... Strava. Sjetimo se izlazaka Kad smo bez kune ili dinara u džepu krenuli u pohod gradom. Svijet je bio naš. Nažicalo se za litru Glavoboljčeka, sjelo u parkić, pijuckalo i žicalo dalje, pa se skupilo za upad u neki klub sa glasnom mjuzom i hrpom alternativaca kojima nije bila bitna kvaliteta cuge, nego glasnoća mjuze. Skupi se kvart, krene se bauljat po gradu, lokat, svađat se s ljudima, pošorat se s nekim. Glasno pjevanje u dva ujutro, susret sa drugovima u plavom (Ajmo lične), noćni tramvaji puni kurvi i pijanaca, lagano kunjanje do Remize. Doma sranje, soba u centrifugi, riganje, prijekorni majčini pogledi i urlanje starog da kaj bu od mene. Drugo jutro na kavu u kvart, prepričavanje događaja, dogovor za navečer. Bili smo sretni i bolil nas je kurac za svijet. Danas imamo love, možemo kud hoćemo i glumimo da smo sretni i da nas boli kurac za cijeli svijet, a bitno nam je kam bumo izašli, kaj bumo pili, kaj bumo pušili, koliko nam se krokodila vidi na majici. Ma kurac moj, samo poludim od takvih scenarija, pa frend i ja kupimo još po par pivkana, pa u parkić. Na putu natrčimo na frenda koji je skup s nama išel u noćne okupacije, tulume i karanje na tulumima na koje smo upali a da nikog nismo znali niti smo bili pozvani. Frend ide u dućan jer je nestalo čokolina doma, a klinci urlaju ak prije spavanja ne dobiju svoju porciju. Miran i ravnodušan, naučen na te scenarije, u šlapama, kratkim hlačicama i ispranoj majici on obavlja svoju dužnost, lišen svih emocija, kupuje kaj treba i zbraja da li ima dost i za frtalj kruha, da se ne mora ujutro dizat ranije i ić opet u dućan. To je njegov posao. Gledam ga i skužim da ga to uopće ne živcira, tak je naučio. Živi život koji je živio i njegov stari. I otupio. Jebeš ljude koji nikad ne polude. Kojim dosadnim životima žive

- 11:55 - Komentari (4) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.