|
Danas sam se prvi put koristila javnim prijevozom od kad sam stigla gori, znam, jedan dio mene me vuče da napišem doma, ali
drugi dio, ne, ne mogu to napisati, ne mogu jer otok i ja smo to, to jedno biće, otok je moj dom,
pa ne zovu me uzalud moji boduli, bodulice, vole oni moju iskrenost, čistoću, moju nepatvorenost i moju želju.
Zašto su me zavolili, kako oni kažu, zato što sam prva koja će uskočiti u svemu, triba li ovo? Daniela je tu! Triba li ono, Daniela je tu!
Zezam ih često, ha : da vam nima vaše purgerice, što bi vi? A? A, onda oni kažu, a nisi ti purgerica ti si naša bodulica, a meni srce bude puno, najpunije!
I nisam pisala o tome, nisam mogla, ne samo zato što sam plakala, a plakala sam u nedilju kad sam stala u trajektu i gledala kako se otišče od obale,
i kad sam nabila sunčane naočale, a suze su same klizile i klizile i klizile, nisu stale, a ja ih nisam niti brisala, samo sam gledala svoj otok i rekla mu, čekaj me, čekaj me, čekaj me!
Koja bol, veća no od ijedne za nekom prošlom, propalom ljubavi!
A zapravo, koja sam ja velika, mala blesavica, pa ožujak je tu, iza ugla, ali, ali, ali...kad nešto ljubiš, kad nečemu pripadaš, pogotovo kad si ovako emotivan, smotan i veliki sanjar, sve ti se to uvijek čini tako grandioznim, ludim, velikim...ah!
Moj mi je otok dao sve, sve što sam ikada u životu željela i tražila, mir, strast, ljubav, tajanstvenost, snagu, spokoj.
Otok mi je izliječio rane, jer me prihvatio cijelu.
I obožavam što svi znaju moje ime, što mi kažu dojdi na kavu, dojdi na ručak, dojdi, dojdi, dojdi.
Obožavam što mi pričaju svoje priče, što me zagrle i što se sa mnom smiju, obožavam što smo svi potrebni jedni drugima i što opstajemo zajedno.
Volim što svi zajedno ispraćamo naše stare kad umru i što postoji ta posebna vrsta dostojanstva.
Volim što je na otoku još uvijek taj običaj da u crkvu vode lijes, pa ga onda uz pjesmu svi isprate, jer, čovječe, pa zar to nije minimum, minimum poštovanja za onim koji je otišao?
Mi u velikom gradu kao da se jedva čekamo otarasiti tog lijesa, tog pogreba te muke, a ovdi, ovdi u ovom miru, kao da svi njeguju nečiji odlazak, svi se okupe, zapivaju, pozdrave, isprate i pojdu svojim kućama, pa onda, onda, pomislim i ja tako želim pojti, jednog dana, ne onako brzinski dobar dan i doviđenja, i meni bi bilo drago i lipo, da mi ljudi dojdu, da mi kažu neku lipu rič, tipa: Daniela je bila svoja, niko ni zna š njon, ali imala je svoje biserje koje bi davala svima, pa čak i svinjama, jer uvik je želila da nahrani osmijehe!
Ja sam ovdi, ali nisam ovdi...ali sve je oke, sve je oke!
|