Navecer smo sjedili, pusili indonezijski duhan zamotan u kukuruzov list, a ondak se me zamolili da odemo kupit Ma-mutin. Bijelo kokosovo “vino” koje se dobiva tako da se popnes na kokos I zarezes mladu granu ispod kokosa, a ondak to mlijeko curi u bocu.
To je slatko, no oni to pomjesaju sa nekakvom korom od nekog drveta, tako da je to malkoc kiselo. Pet litara – jedan dolar. A smrdi uzas. Probao ja, al nisam mogo piti. Joao je reko da on moze toga smlatit 5 litara za jedno vece. Nisam pitao o povracanju. Ako zelis pravu cugu onda to moras destilirat. Onda je prozirno bijele boje, ko rakija. E to vec malo jace lupa u glavu, jerbo je Lorenzo citavu vece bauljal jedno te isto. Joao se u medjuvremenu igrao sa radiom. Pokazao sam mu kak se traze stanice, a on ga je svako malo iznosio iz kuce I palio, a ondak nazad u kucu. Bio je jako sretan, ali to nije kraj problema. Jer Lorenzo je bio uzasno ljubomoran jer on nije dobio radio. Ja sam objasnio da nemogu kupit za cijelo selo. Ali on je svejedno trkeljao I dalje. Pa ga je Tia Angelina isprasila I rekla da to nije lijepo od njega I da vec jedanput zasuti. Svaka cast teta Angela…Cijeli dan I cijelu vecer, jedno malo prase je skvicalo oko nas. Naime zavezali su ga spagicom da ne bi pobjeglo, pa je skvico. Pa su ga odvezali, ali se onda svako malo zakacio za nesto pa skvico. Umro sam od smijeha I sbako malo ga otpetljavao. A svaki puta kad sam ga iso slikat, legne I pretvara se da spava.(ko I na slici).
Poslije vecere opet u moj brlog, ali tu noc sam spavao ko beba, iako sam se probudio sa bolovima u kicmi, ujutro.