"If we open a quarrel between the past and the present, we shall find that we have lost the future."
Winston Churchill (1874 - 1965)
dakle...........
naškrabano -20.05.2009. srijeda - 13:42
Kaže sin a šta si mene ovod spominja i petava moje slike ......., a šta o sebi nisi pisa a ne o meni .......e pa da vuk bude sit i ovce na broju ajmo malo ..........
Iz nekih samo meni poznatih razloga ,a nisan siguran da i ja u svakom trenutku znan zašto je to tako ali je tako ......jednostavno ne mogu utjecat na sebe,na ono moje ja........na ono nešto unutar mene ......nešto šta se krije tako duboko duboko da se ponekad zapitan dali san ja onaj isti ja .....
Ma koliko nastoja bit onaj isti ja,onaj isti Marin koji je životnu školu naucija vecimom na greškama koje je skupo placa ,a ponekad i preskupo ........ponekad se opet zapitan „ a šta ti je Marine ovo tribalo?“
Nikad nisan podnosija nepravde,neistine,podmecanja,ugnjetavanja kako fizicka tako i ona psihicka....pa me je to u mojoj prošlosti više puta udrilo po glavi ........bezbroj puta san zaželija da san drugaciji da mogu poput nekih drugih jednostavno preko tuđe muke doc do svog cilja.....ali ne to nikad nisan bija ja.........a nadan se da nikad necu ni bit.
Znan da prvi kontakt s menom ostavlja kod ljudi dojam tvrdog , jakog a ponekad cak i surovog Dalmatinskog tipa muškarca......znate onog nemilosrdnog oporog tipa koji je nika tu u našem kršu,na našem kamenu na oštrin škrapama ......na škrapama po kojima triba znat hodat ........ka šta triba znat hodat kroz život cistog obraza.......uzdignute glave , ponosno.
I sve bi to bilo dobro i na svome mistu da ponekad svojim postupkom ne utjecem na druge oko sebe,na osobe do kojih mi je stalo ......ma koliko to ne želija ipak se desi ....ipak onaj opori Dalmatinac ponekad potisne razum a ponekad se naivno onako dicije porepustim utjecajima drugih......ne racunajuc na to da nisu svi kao ja i da ta prokleta škola života još nije završena.
Na sebi svojstven nacin osjecam ljude oko sebe......nerijetko odmah podignen ogradu i ne dopuštan drugma da mi se približe.....da upoznaju ono moje drugo ja.....ono untar mene koje ljubomorno cuvan ......onaj dil mene kojemu nedan da izađe na svitlo dana..........pa ipak san ja onaj opori Dalmatiinac .
Moš mislit na poslu su mi suradnici ,uposlenici dali nadimak „Atila“ a zašto? Zato šta iznad svega cijenin rad , red i disciplinu u poslu,kad se radi radi se a ne cinu se monade ......oce rec da posal i sve drugo šta radin svacan puno pa cak ponekad i previše ozbiljno.
S vrimena na vrime prolistan obiteljeske foto albume i uvik je tu ona ista misao.....pogledan jednu od mojih slika iz vrimena o kojem san do sada pisa........o vrimenu mojih dicijih dana u Trogiru.......onako neprimjetno prođe nekih 35 godina......svašta se toga događalo ovom malom merlu sa live strane u te puste godine.........stalno je tu bilo neko promjenjivo vrime.......malo bura i oluja.....pa posli malo sunca i bonace......prođe cili jedan vik i covik se na kraju pita di je bija i šta je radija.......i sad kad ja ucinen konte od tih 35 godina od slike do slike pari mi se da mi i nije bilo tako loše.....a opet kad se sitin kroz koja san ja sve sranja prolazija uhhhhhhh
šta ti je priroda aaaaaaa......kako more od vako simpaticnoga diteta nastat ovoliki komad beštije aaaaa???? e lipo .....puno se toga stuklo ovin zubima ca bi se reklo tipicni primjerak homo sapiens dalmatikus (izostavicu ono vulgaris na kraju )