creep light

ona je bila umetnica. slikarka. uvek sam voleo neobično. drugačije.

uhodio sam je te zime dve hiljade treće gospodnje na periferiji grada, gde je imala svoj atelje. otisci njenog malenog stopala u snegu su me odveli do prašnjave prostorije u potkrovlju jedne stambene zgrade. crvenom temperom na metalnim vratima pisalo je ATELJE - zabranjen ulaz običnima.

ušao sam tiho, ali sam odmah pri ulazu zapeo o pakovanje bočica za mršavljenje.

nikoga nije bilo u ateljeu.

ateljeu?

mirisi raznih parfema, dezodoransa, krema i slične kozmetike širili su se mračnim ateljeom... hm... a na sred prostorije... manekenska pista!?!

na zidu iznad piste njen veliki plakat. ona u toplesu na nekoj plaži reklamira gume fabrike "tigar" iz pirota.

kleknuh na pod i zaplakah.

ti nisi umetnicccccccaaaaaaaaaaaaaaaaaa.... buuuuuuuuu...mama, hoću cuclu. mama, kad počinju nindža kornjače? doživeo sam ljubavni brodolom...buuu...

- prestani, idiote - progovori plakat - ko ti je dao pravo da ulaziš u moje tajne odaje?

ja sam bio zaljubljen u umetnicu, ne u manekenku!

- nisam ja manekenka! ja sam umetnica!

umetnice ne hodaju po pistama i ne reklamiraju gume.

plakat se naljutio i počeo da me tuče. uzeo je jednu od guma iz reklame i udarao me po pametnim delovima tela. krvario sam. krv je letela po ATELJEu i sad je odaja moje drage umetnice-manekenke zaista ličila na atelje.

izjurio sam kroz krovni prozor, otkotrljao se niz krov i pao na kamion neke mlekare. poginuo sam, a iz mog tela je iskočio duh nekog starca i počeo da ganja manekene po gradu. prepoznaćete ga po gunđanju

nikad me više neće zajebati nijedan od šest milijardi manekena na ovoj planeti! aaaargh

i po neprestanom korišćenju labela za fine i glatke usne.